kraj...

nešto sam petljao da napravim da mi sve web stranice izgledaju isto, pa evo šta sam dobio - kao što se vidi u prilogu.
svi su mi se ... GUMB-i ... (što bi rekla zapadna braća) izgubili (ili treba da kažem iz-GUMB-ili) i pojavile mi se neke debilne crtice preko sred ovih polja (TAB-ova?) pa sad ti vidi gde da klikneš i kako.
ne dâ mi se da podesim sve prema svojim ukusima (o kojima ne vredi diskutovati - ne o ukusima, nego o Mojim Ukusima).

danas celo jutro na poslu,
u podne na trening biciklama jer smo sinoć slušajući prognozu odlučili da ćemo se voziti.
no čim oni kažu sunčano, to znači kiša.
dakle prvih sat vremena po kiši...
a kad oni na Državnoj Televiziji kažu "PROLEĆNE TEMPERATURE!!!",
ja se zapitam zar nije jesen prošla tek pre 8 dana,
pa ako smo TEK 8 dana u zimi - zar nije logičnije reći "jesenje temperature"?

Kome je i zašto uopšte palo na pamet proleće, dok smo još uvek u 2009?????
hajde ako je februar, ili da je makar stigla nova godina (2010), pa i da pominjemo njeno proleće.
no ovo je zvučalo kao ČISTA i najgora GEBELSOVSKA PROPAGANDA!
znaš koja je razlika između Starih i Novih (na vlasti)?
pa, samo su ovi novi prepredeniji, ništa više.
jebalo ih proleće,ima do proleća još 3 meseca.
3 meseca čega? pa, 3 meseca propagande.
:-)

a Nenadu u inat danas sam imao samo jedan par gaća :-)
lako mi je na 16 stepeni, da mi se ništa ne smrzne, pa treba koristiti priliku...
no ove bici gaće ionako imaju onaj uložak kao pelene, pa realno štite kao 3 para,
dakle svi smo došli na svoje. tri za jednog - jedan za ...

za kraj godine smo umesto planiranih 5 sati odvezli samo tri i po sata, mtn bajkovima, 93km.
prošli smo u povratku kroz Mionicu, i dođemo kući,
i nađem poruku od jednog Opasnog Tipa iz Mionice koji mi javlja da je stigao...
i još nam šalje ponudu za dvoboj/troboj, pa, ostaće taj zajednički trening ipak za 2010... ha!
Nino, čujemo se sutra!

malo zbrkan post, baš i nije bio neki za kraj :-(
a šta ćeš, ne nailazi inspiracija po narudžbi...
nadam se da vam je Blog ipak bio sve-u-svemu zanimljiv,
i da ćete ga rado čitati i u sledećoj godini.

drage Moje i dragi Moji,
zdrava vam, srećna vam, uzbudljiva vam i aerobna, 2010-ta !!!
... što i sebi želim!
Saša

SVE (ili ništa)

Idem tako ja u nekom dubokom preračunavanju (pogrešnom izračunavanju) jednim zaobilaznim makadamčićem, kuda smo letos prošli mtn-bajkovima. Skrenuo sam sa asfalta i prolazi mi 5 po 5 minuta i nikako da se vratim na asfalt. A i kad se vratim, imaću još bar 11km do kuće. No vreme ide i ide i ide, prolazi sat vremena, i ja se prisećam svih skretanja, uspona, šumaraka, raskršća, kuda smo letos prošli. Uh jebote ovo selo sam zaboravio. Uh jebote ovo brdo sam skroz zaboravio. Uh boktemazo, asfalt je preko celog onog brdašceta? I prođe tako sat i deset minuta... A u tom zadnjem selu, grebem uz uspon od nekih 20% koji traje i traje, po krupnom kamenju, i prisećam se kako letos nisam nigde stao, nego sam svuda prošao "na pedalama". Posle tog kamenjara nastavlja se nešto manje problematićam makadam ali jednako oštar, sa kanalima po sredini. Nije lako ni trčati - koliko je neravno - a kamoli voziti biciklu. Nije meni problem malo popustiti po ravnijim delovima (kad sam na bicikli) i malo zapeti, zavrteti na oštrim delovima. Imam (osim eventualno Onog što je oženjen Sabinom Špic, ako se uopšte baš tako zove ona bajkerka što reklamira Merida bicikle, mrzi me sad da je guglam). I taj Gugl je sranje, odjednom su svi postali pametni i svi sve znaju...

Opet sam fino koristio one oznake na asfaltu i nakon oznake 6.7 (koja znači da sam na 7.9 km od kuće) sam "izbio" na oznaku 9.9 koja znači da sam na 11.1 km od kuće. Zbog te razlike od 1.2 km. I obzirom da mi je po makadamskom delu trebalo 24 minuta, izračunao sam da mi je to nešto preko 4 km, i onih 8 + 11 (više manje) po asfaltu će mi dati nešto preko 23 km. Nije da sam baš planirao da toliko pretrčim naročito jer sam išao jako sporo, no eto, tako je ispalo. Mislio sam da je kraće... Nisam išao čak ni Laganu Dužinu nego Bogme Polaganu Dužinu. A kao da je bitno. Dva sata izvan dima i smoga su ono što se pamti, čak je bolje da sam išao sporije jer je ovako duže trajalo. Ovo nije bila tek jedna rečenica da popuni prostor na blogu, nego vrlo važno razmišljanje i shvatanje životne fillozofije... koja mora biti iznad filozofije treninga, aktivnosti, performansi i ostalih napaljensko-zaluđensko-mladalačkih šizdarija.

Silazim nazad u grad, gledam u sav taj dim ispred sebe, i imam samo jednu želju za Zlatnu Ribicu: da mogu sada da duboko udahnem, i da ne moram više da dišem sve do ulaska u kuću. Koju jutros nismo ni provetrili zbog tog nenormalnog dima koji se nataložio u gradu orkuženom brdima.

Stopalo me uopšte nije bolelo. Ali sam bio nekako previše trom. Za oba imam objašnjenje. Trom sam jer smo sinoć bili u gostima i vratili se iza 23, zaspali jedva pred ponoć. Totalno sam se poremetio, ispao iz svakog normalnog ritma. Ceo dan pospan i bunovan, a ovo što sam trčao od prvog do 23-eg kilometra mi je delovalo kao da sam trčao od dvadeset prvog do 43-eg kilometra. Dođem na limeni mostić preko Kolubare, tuce stepenika ali malo oštrijih, ustrčim ih kao da imam snage u nogama. Ali taj manjak volje da uopšte pravim korake, pomislim da kad bih se sapleo i pao u travu pored reke, ne bih ni ustajao. Samo bih ostao da ležim i spavam. Osećaj alpiniste koji se spušta mrtav umoran nazad sa nekog osvojenog vrha, dovoljan je jedan kratak trenutak popuštanja/predaje umoru, i prvo sledeće čega će se sećati biće buđenje u Raju. Jbg.

A zamenio sam uloške u patikama, hehe. To jest i patike sam promenio, no okrivio sam uloške za jučerašnji bol u stopalu. Jer sam juče u Puma Calibus nosio uloške iz Asics Speedstar, koji su mi (gle slučajne podudarnosti) prvi put napravili bol u stopalu na onom već opevanom NS-maratonu 2008. A danas sam iz Asics 1110 (valjda, kod kuće su mi ostale patike, logično...) izbacio njihove uloške koji su vrlo slični onima iz Sleedstar, i ubacio sam neke od ovih modernih, možda baš iz Puma Calibus? Oni se navodno oblikuju prema stopalu blabla... Evo kratke teorije: nemam pojma kako u stvari treba da stoje ulošci prema stopalu. Da li je zamišljeno da treba da dodiruju stopalo celom površinom, ili ne? Kada kažemo "anatomski ulošci", zašto uopšte su oni anatomski? Kada stanem stopalom na mokru površinu, pa onda na suvu, i ostavim onaj trag iz kojeg se vidi kakvog je oblika stopalo, obzirom da nemam ravne tabane dobijem onaj normalan oblik stopala. I šta sad od mene hoće ti anatomski ulošci? Da gazim CELIM stopalom? Ali ako bih hodao bos, pa ne bih hodao CELIM stopalom? Tako da verujem da nam pola svih mogućih problema napravi Patikarska Industrija, svojim naporima da nam udovolje - učine nam medveđu uslugu. E sad gde me i šta me pritiska u jednim patikama, čime i kako gazim u drugim ulošcima, sve je to jedna velika nepoznanica, i ne možeš sve osetiti šta ti se događa u stopalima, kolenima, kukovima, tralala. Nekad ćeš tek sutra osetiti nešto u kolenu ili kuku, što uopšte danas nisi osetio za vreme trčanja. Nećemo za sve okriviti proizvođače patika, no mnogi od nas su proveli u patikama više vremena od tih proizvođača, i na biciklama više vremena od konstruktora ramova, pa ako nas bole leđa to mož' biti što nas je tata napravio kilave, ili što nam je proizvođač napravio loš ram. Na svakome od nas je odluka koga će okriviti za svoje probleme. Danas sam promeio uloške, sutra ću gaće, a prekosutra štopericu. Pa šta pomogne - pomoglo je.

ANEGDOTA ZA KRAJ

Stajem posle sat i nešto da pišam. Ne gledam dole u gaće nego gledam preko puta u kanjon reke Gradac. Napipavam neki višak opreme, nešto mi smeta da dođem do... do... cilja pretraživanja. I shvatam/kužim/setim se da sam uzeo dva para gaća. Obične kupaće (broj manje!) ispod, i one rupičaste "tehničke" preko, da mi upijaju znoj i da ne šalju svu vlagu napolje u trenerku koja će mi se kasnije ako je mokra zalepiti za zadnje lože. Pada mi na pamet Vudi Alen i njegova fora iz jednog filma "ne dirajte mi mozak, to mi je drugi najdraži organ!". Parafraziram ga i smejem se dok pišam: "neki nose kacigu, neki nose dva para gaća - svako štiti ono što mu je najvažnije".

Zavisno od večerašnjeg spiska posla, sutra možda odemo u BGD na trku od 8km (koju naravno ne bih trčao kao trku nego kao i onaj tempo trening od pre par dana), a možda ostanemo kući pa posle posla otrčim nešto u sličnom fazonu. Nije mi ni bitno da bih o tome razmišljao. Nek ispadne kako ispadne. Juče i danas mi je bilo lepo, sutra prihvatam šta god naiđe, bez viška uzbuđenja. 2009-ta mi je već ispunjena, mogu ostatak i prespavati.

petljizam

kakva je to glupost, pošalješ megabajt svog lokalnog šareniša (selo Robaje) na blog i sad to stoji sačuvano negde tamo u nekoj velikosvetskoj memoriji, i ko to sve plaća nije mi jasno. nadam se - ne ja?

nego evo o čemu se radi:

PODNASLOV

"oj Robaje, Robajeee, (Robaje = selo kod Valjeva)
kuvaj mala kobajeee" (kobaja = kobasica, po sremski)

ANEGDOTA

imamo mi jednu prijateljicu. i bilo je uhvatilo jednog leta neko silno pešačenje i trekinzi, i nakon toga je kupila mauntin bajk. uzela neki najprostiji peugeot sa nekim osnovnim delovima, jeste imao naštampano ime no bajk je bio težak ko tučak. i išla ona ovuda i onuda, ispronalazila neke silne stazice kuda smo mi pešačili. a mi smo posebna priča, jer moja Kilavija Polovina dobija ospe od svega što nije asfalt, i tako smo mi Eksperti Za Asfalt a ono što je okolo baš i ne poznajemo, osim kuda prođemo peške. pa smo tako razmenjivali priče i uputstva sa tom prijateljicom. počela ona da napreduje na bajku, čak je jednom imala anegdotu da je naišla na neku uzbrdicu i zaboravila na vreme da prešalta napred na manji zupčanik i kako je ona objasnila - jeste bilo naporno ali nekako se uspentrala na tom "muškom" prenosu i shvatila da to "nije ništa naročito strašno" :-) bila je materijal od kojeg se nešto moglo napraviti, no kako je uvek i svuda išla sama, kasnije je izgubila entuzijazam za dalje ultra avanture. i tako smo došli na temu tih Žabara, i u razgovoru reče Lola da smo mi tuda i trčali i vozili, i da smo došli do kraja puta i vratili se na asfalt... NE! - povika ta prijateljica. nije tu kraj puta! znate li gde taj put izlazi? (a nas dvoje sa otvorenim ustima i u neverici gledamo i slušamo kuda je to sitno biće od 50-ak kila, skroz samo i bez rezervne opreme, u običnom šorcu i majici, na običnoj bicikli i gumama, PROŠLO!) ... taj vam put ide tuda pa tuda pa tuda i dođe ispod Rajkovića (nama usta već do zemlje) i u onoj krivini... (meni već voda na usta) ...

i tako mi dobismo lekciju iz Avanturizma, Prolaznosti (u smislu kuda se sve može proći a da je po našim skučenim Bračnim Kriterijumima "neprohodno") i svakako lekciju iz Petljizma (u smislu da ako imaš malo više Petlje, možeš praktično svuda proći, i ne moraš za to biti ni Himalajac ni Tur-d-Frans-ovac). pomerila nam je malo kriterijume i shvatanja ta prijateljica u obliku totalne amaterčine i liku totalne (da izbegnem ono "full") rekreativke. i eto, tričavih pet godina kasnije, prošao sam i ja istim tim putićem, nadam se. jer više se tačno ne sećam njenog objašnjenja, možda je ona i negde drugde skrenula i izašla na nekom skroz drugom mestu na glavni put.

no istina je, na tom mestu NIJE KRAJ SVETA! zato sam danas tako ponosan i zadovoljan, i trpim lagani bol u stopalu. čovek koji je shvatio, da nešto za šta je mislio da je Kraj Sveta, NIJE Kraj Sveta, to je sada postao skroz drugi čovek.
eto, da znate.
tako je malo potrebno.
prođeš kroz Žabare i stigneš u Robaje.
ko bi reko...
još samo da sve to shvati moja Trapava Polovica, eh, di bi nam bio kraj?
:-)

100palo

Ej šefe jel izbija ovaj put na onaj asfalt za Rajković?
'oćeš preko Lukića ili preko Robaja?
Pa meni je svejedno, kuda je lepši put, da se ne kaljam?
Moš ovud, moš onud, zavisi kuda oš.
(trudim se da ovo zapamtim, stavio bih ga na bedž no više se ne nose bedževi)
Ma meni je samo da izbijem na onaj široki asfalt, pa ću nazad za Valjevo.
Idi onda ovud, i kad iza'eš na Robajski asfalt nemoj d'odeš desno jer ćeš d'odeš... jebiga... nego vataj levo i drži pravac i vodi te na Divčibarski put. A mogo si i ovuda pa preprečiš ali da ideš preeeko.
E fala, neću nigde preko (prečicama kroz livade i njive u sveže opranim patikama), ajd uzdravlje!

To ti je otprilike ista situacija kao kad bi on mene pitao
Jeli Sale, uzo bi malo da trčim zbog kondicije, šta da radim?
Uzmi neke stabiliti patike da ti koriguju pronaciju ako ideš na pulsu bliže anaerobnom pragu, ali bolje nemoj da radiš fartleke po makadamu nego se drži el-es-de fazona sve dok ne napraviš dobru bazu pa digni intenzitet tek kad osetiš da će ti se dogoditi BREAKTHROUGH :-)

Sa sledećim je bilo lakše, taj mi je sve objasnio mada previše brzo jer je negde žurio ka štali. Imao je kačket iz Guče :-) Po njemu sam mogao i za Rajković i za Bukovac to jest ne baš za Bukovac ali za Mratišić sam sigurno mogao, a mogao sam i uskim asfaltom do groblja pa se onda polukružno vratim "do one naše farme". E to je zvučalo kao da je njegova i moja zajednička farma, a ne njihova seoska farma. A kad sam mu rekao da ne znam ove makadamčiće ali da sam nekoliko puta otrčao OKOLO tih sela krug na Rajković-Bukovac-Dračić, on je pitao
Pa kolko ti je to kilometara?
Trie's šes...
U, jebote!
Eto uspeo sam da zadivim čoveka koji nosi kačket GUČA, nije to mala stvar...

Nosio sam običnu štopericu ali sam nosio i MOZAK, pa sam zapamtio nekoliko prolazaka i kući ih ukucao u Excel i preračunao prvo one poznate deonice a na kraju postavio dužinu onog "novog" dela tako da brzina odgovara ostatku trčanja. Na primer ako sam po ravnom trčao 5'/km, gore/dole 5'30''/km, po makadamu gore/dole takođe 5'30''/km, onda sam lupio da mi je za tih 19' pretežno nizbrdo verovatno prošlo 3.5km ... što je verovatno preciznije nego što bi mi pokazao Polar sa footpod-om ili neki GPS uređaj.
"SÂM SVOJ GPS!!!"

Izgleda da sam sve skupa napravio "kratkih" 22km, dakle sutra ću ako budem trčao (ili na prvom sledećem trčanju) da dodam da mi izađe total na "koma tri" ili "koma 4" da bih nadoknadio tih 0.350 od danas. A u stvari ONDA ONOG DANA kada sam prvo mislio da sam imao 23 pa sam prepravio na 22, tada sam imao 22.3. Dakle mogu da smatram da nisam ništa ukrao, u konačnom zbiru.

Od problema prijavljujem veliku žeđ jer sam skoro dva sata bio bez vode, tako da moram pripremiti više piva uz večeru. Ako je to uopšte problem. Drugo je da mi se opet povremeno javlja onaj bol u stopalu, to jest ne odozdo nego sa strane, odmah ispod (navicular?) kosti. Možda je to neka tetiva koja veže ka palcu, no šta god radio palcem mene to ne boli, nego tek tako boli samo od sebe. Prvi put sam taj bol osetio posle poslednjeg maratona koji sam istrčao (pre godinu i nešto, u Novom Sadu) a povremeno mi se javljao i na bicikli, no uglavnom kada sam vozio mtn bajk koji ima podosta široke pedale (dugačku osovinu) pa ih verovatno više pritiskam unutrašnjim delom stopala, prema palcu. Verovatno bih trebao više da trčim na prstima jer onda gazim spoljnim delom, a kad trupćem lagano onda nakon doskoka na petu premestim težište pravo napred što više optereti unutrašnji deo stopala od spoljnjeg. Kako bilo... verovatno je to sve posledica onog izvrtanja stopala na Sljemenskom par meseci ranije (pre Novog Sada) i nekog nakrivog ćopanja, jer mi je taj skočni zglob celo prošlo leto i jesen ostao u k**cu.

Ispade tako da je bolje kada je sneg, i trčim još sporije, ali u onim papučastim patikama. Svašta. Bar sam danas prošao nekim novim putićem pa mogu da budem zadovoljan kao i uvek kada uradim "nešto novo".

Uz taj putić imam jednu staru anegdotu koju ću kasnije naškrabati ako budem imao još malo vremena. Ali kako mogu imati anegdotu od pre 5 godina, a da sam tek danas prvi put tuda prošao? Pa eto, kod mene sve može...

''Vi ste slabi na engleski, ili na lijepe žene?''

- Is it realistic, for example, to expect a young athlete to spend five years training for twenty hours per week to run 28 minutes over 10km, and finish 12-th in a medium level 10,000m race? To be lapped in an Olympic 10,000m final, where the final 5,000m are now being run in close to 13 minutes, a pace that many European athletes cannot sustain for 3000m?

 

(rekoše na The Science Of Sport blogu)

 

Iz čega shvatam(o) da atletičar koji trči 10,000 metara za 28 minuta, uglavnom trenira 20 sati nedeljno, tokom 5 godina? A na što ja brzo otvaram Excel, i fajl pod tajnim imenom ''_2009 dnevnik.xls'', i gledam svoj sedmodnevni prosek za godinu koji kaže 18:19. Eto tragedije, oni treniraju 101 minut nedeljno više od mene, što je 14 minuta dnevno razlike, i to je dovoljno da oni idu 10 km za celih 7 minuta brže od mene!!! (jer ja nisam nikada zvanično sišao ispod 35' za 10 km...)

Super, nema ništa jednostavnije nego svako veče odvozati biciklom ili otrčati ~14 minuta, da bih dobio tih ~101 minuta tjedno to jest ~1040 (njihovih) protiv ~950 (mojih) sati godišnje...

A u stvari kad bolje pogledam, ja već imam 1100 (!!!!!) sati ove godine no to je sa dodatim ''laganim aktivnostima'' tipa razvozavanje i šetnja, dakle dovoljno je pola od toga prebaciti u zonu imenovanu ''Trening'' i eto mene ispod 28 minuta :-)

NAUČNO DOKAZANO!!! (na stranici ''The Science Of Sport'', xoxoxoxoxo!!!)

 

danas sam se LAGANO prošetao dva sata, LAGANO provozao dva sata, i sutra ću ili trčati ili voziti ili ću uzeti dva noža i zabiti ih u kvadricepse da smirim ovaj osećaj ludila, odmora, volje, strasti, nemira.

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA
SUPERKOMPENZACIJAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA

etapne trke se završavaju u nedelju :-)

Rezultati slika za "tired"

Zahvaljujemo na povratnim informacijama. Prijavi drugu slikuPrijavite uvredljivu sliku. OdustaniGotovo

Od nečega sam umoran ovih dana. Sad sam u dilemi da li da stavim smajli ili ne, jer sam u prvi mah bio mrtav ozbiljan kad sam ovako započeo razmišljanje, a odmah zatim sam shvatio koliko je smešno ne znati od čega je neko umoran, ako je prvo u 4 dana pretrčao 80-ak km, zatim u tri dana prevezao 300-nak km, i najzad danas sve začinio tempo trčanjem od 15km za sat vremena. Lepih osam dana, nema šta. No znao sam i više i gušće da napakujem od toga pa mi nije ništa falilo. No ipak je zima, teški su uslovi i za trčanje i za vožnju (sve je bilo na teškom i sporom mtn bajku) a nisam ni u špicastom špicu nego tek u špicu baze, da se tako izrazim. Pa sam navikao da mi je umor blag, gotovo prijatan, da me nekoliko dana uspavljuje pa mu malo ugodim i popustim, pa krenem ispočetka. No jutros smo imali neku frenetično zacrtanu satnicu pa sam shvatio da imam tek nešto više od sat vremena fore, i brzo izjurio u laganu kišicu. Ići ću 10km? Ići ću 15km? Koliko lagano, a koliko brzo? Da odem nešto kraće a da ga malo lupim po ušima? Ili da trupćem pola sata pa dokle stignem, i da onda okrenem nazad. Što bi matori ljudi rekli '' ... i mirna Bačka''. Nisam nikada kapirao šta to znači. Valjda ima neke veze sa mađarima? Pa sam krenuo umerenim tempom, no bio mi je povoljan vetar a kad sam skrenuo uz blago uzbrdo već sam se zagrejao pa nisam ništa naročito ni usporio! Onda sam na 3km video da imam 12 minuta, pa odlučio da idem 10km tempa, jer mi je delovalo da ''ovako neću moći sat vremena''. No naravno da nisam mogao sat vremena blago uzbrdo po 15 km/h. Ali zatim je došlo blago nizbrdo i opet vetar u leđa, pa sam rešio da diem 15km s tim da do okreta trčkaram i da se odmaram a da u povratku vidim šta ću. Praktično sam prešao u fartlek... No kilometri su prolazili puno brže od onoga što sam hteo, čak ispod 4min. Obrni okreni ja idem neki Tempo, pa sad da li ga malo variram i fartlekujem (fartlečim?) ili ne, vidim ja da je rezultat (brzina, prosek, ... ) isti? Na okretu me je malo šokirala jačina vetra u kombinaciji sa uzbrdicom pa mi je delovalo da sam bukvalno stao u mestu, no nisam se brinuo. Čak i da je ovo sve što sam otrčao za danas, nije loše, mogu do kuće i malo sporije. No najoštriji uspon se završio, prosto je neverovatno kako je biciklom teško popeti se na vetar i uzbrdo, a na trčanju je to mačiji kašalj. Malo skratiš korake, ubrzaš frekvenciju i tapa-tapa jedva usporiš za 10%, ako i toliko. I tako sam tu izgubio par desetina sekundi, ali sam zato sledeći kilometar koji je ceo blago uzbrdo i opet na jak vetar, pretrčao za ispod 4min? No trebalo je da dođem do spusta da bi počelo da me zateže u zadnjoj loži, valjda sam pravio predugačke korake i malo je ''otezao'' preko kritične tačke. Plašio sam se kako ću poslednja tri km opet na vetar i blago uzvodno, pa sam par puta menjao odluke i taktike. Idem lagano do kraja. Ali i ovako lagano idem jedva malo sporije od svega do sada, dakle opet imam šanse da dođem kući za sat vremena. A ipak sam malo izgubio vremena, i da popustim ovde desetak sekundi, i na kraju, i da dođem za 1h01', ništa ne bih zbog toga bio nešto tužan. Ipak trčim bez zagrevanja, samo izletim iz kuće i već otkucava štoperica, prvi km sam išao 4'15''... Nije isto kao trka, kontrola, tempo trening. Opet pretrčim par stotina metara pa shvatim da idem brzo i u taj vetar, i blago uzbrdo, i preko ivičnjaka i preskačući bare i opet na trotoar pa preko trave na ulicu pa nazad pa... no vreme mi ne izmiče i kako god se osećao usporavao računao ubrzavao opet računao i preračunavao, stalno mi se vreem vrti oko tih suđenih sat vremena i POLA minuta! Ma, what the fuck, malo sam pružio korak zadnjih 600-700 metara i doleteo kući za 1:00:14. Nisam baš finiširao jer su mi već bile umorne noge, nisam ni imao volje da se preterano uživljavam u taj hronometar. Svestan da sam mogao ovo da obavim i za ispod sat vremena, znajući gde sam sve izgubio vreme – negde voljno a negde sam bio prinuđen – završio sam trčanje vrlo zadovoljan. Noge su mi bile daleko od svežine, dakle sutra će im prijati lagana šetnja i odmor od svega što tera puls preko 80. Najviše me raduje što sam ovih dana uspeo da iskoristim topli period(čić), da se toliko provozam i odmorim noge od trčanja. Jesu one sad, ono, ''uopšteno'' umorne, ali to nije isto kao kada su isceđene samo jednom jednoličnom aktivnošću. A da nisam imao frku i stisku, ne verujem da bi mi uošte palo na pamet da trčim brzo. (čuj, ''brzo'', nije ovo nešto svemirski, ali je 30% brže od moje krstareće brzine kojom trupćem par sati dnevno u danima kada trčim). Verovatno bih opet otišao negde da trupćem na potezu sat i po – dva sata. Što se i pokazalo kao dobar izbor, da ne kažem Plan. Nisam dugo dugo trčao, i ne znam kako drukčije da priđem trčanju nego kroz lagane polu-dužine. A evo, ako zaista moram (?), umem i da ubrzam.

Sećam se sezone kada sam prvi put istrčao maraton ispod tri sata. Tada sam mesec dana ranije (od maratona), negde krajem Marta u Novom Sadu trčao polumaraton, i to je jedini polumaraton na kojem sam odustao. Jer nisam ni išao da trčim polumaraton, nego sam išao da napravim trening od 21km po 4 minuta. I terao sam do 15km, i više nisam mogao, jer sam bio premoren od nekih ranijih treninga. Par dana ranije sam sa Tamarom na stadionu radio neke beskrajne serije od 100 i 200 metara i bukvalno sam se raspao. Nije to ono obično ubrzanje od 200 metara nego su to intervali sa najbržom evropskom mlađom juniorkom (te godine) ispod 30 sekundi, nisam znao gde su mi patike a gde su mi uši, i šta preko čega preleće... i svaki put je ušla pola metra ispred mene :-) Zato sam se danas poredio sa tim Starim Sobom, koji je imao TAKO slabe noge jednog određenog dana, jedne godine, da je stao posle 15km i sat vremena, i nije mu bilo jasno šta mu se događa. Smejao sam mu se danas, jadničku, i likovao kako je evo danas ovaj Novi Ja bio u boljem stanju. Pa otkud znam, jesam osećao mali bol u loži ali samo povremeno, a još 6km je dugačak put. Lako je reći da sam ''sigurno mogao'' još 6km za polumaraton od 15 km/h, no ko će ga znati, možda bih ipak odlučio da usporim ''za svaki slučaj''. Činjenica je da mi sve ovo skupa nije delovalo preteško, unatoč problematičnim okolnostima. Da je bilo ravno, da sam trčao u grupi, ne bih osetio da je već prošlo 15km u nekom ravnomernom tempu (u odnosu na ovaj polu-tempo-polu-fartlek, pola-uzbrdo-pola-ravnjikavo, pola-umoran-pola-skoro_pa_nešto_manje_umoran) i sigurno bih puno manje izdrndan i bezvoljan pogledao u tih zamišljenih 6km ispred sebe, koji su me danas delili od polumaratona. Pre samo dve zime sam morao da usporim pred svako naskakanje na ivičnjak jer me je odizanje leve noge za 15cm svaki put dovodilo do SEC-a u zadnjoj loži. Sada pak mogu normalno da naskačem i saskačem, ubrzavam i dodajem gas. Velika razlika. OGROMNA razlika. I to se ne sme prokockati glupiranjem. Dakle idem u dan odmora i zatim brže-bolje nazad u trčkaranje. Ili na biciklu ako bude lepih dana. Ne menjaj Konja Koji Pobeđuje! Ne zaleći se. Ništa prebrzo, ništa predugačko. ''Zima je tek počela''. Ajme, kad to ovako jasno napišem, tek onda me ošamari ta istina kao hladan tuš... gulp :-(

mr fantasy

neko razmišljanje... ništa spektakularno... ako nemate vremena bolje nemojte ni čitati "na brzaka"...
kažem ja sinoć njoj, a bil mogla sad peške, štatjaznam, krug na divčibare? a ona se kao nešto smeška, a ja kažem - ma da, takvi ste vi rakovi, sve ostavljate nedovršeno. mogli bi sto godina srati o krugu na divčibare i onda bi se sa pola vratili busom. a ona će nekim "slušaj ti!" glasom - nemoj sad da me iznerviraš, da odem na taj krug. a ja kažem - da kako da ne, kao nešto pretite a ovamo ste Seere i Šoonje, gde bi bre ti pogodila u sred mraka taj krug, ne može se to preći popreko (u smislu hodajući popreko, kao rak). a oduvek mi je ta ideja harala zdravim razumom, da bih jedne noći ... (uvek ta noć i mesečina! to mu dođe kao neka ideja, glupa ideja. a šta ćeš, svi pravimo iste greške: i intelektualci se žene plavušama, i ljudi koji nisu hendikepirani kupe fiat pandu, i nefrustrirani ljudi istrče maraton, svi mi prvo uradimo nešto pa se tek posle pitamo - a šta nam je to trebalo?) ... da bih prepešačio, prevezao, nebitno, taj krug. jer taj krug je MERA. to je ono po čemu se sve odmerava. sve što je po osećaju ispod toga, pa to i nije nešto naročito, a sve preko toga, e pa to već nije loše. gotovo da je na granici da ga možeš zauvek zapamtiti kao nešto (u životu) iznad proseka. i ponekad pomislim, da nisam vezan tom obavezom zajedničkog života, da sam totalno slobodan kao list što otpadne sa drveta pa sâm bira putanju kojom će sleteti do tla, ko zna kad bi mi sve palo na pamet: ma odo' ja peške, pa kad se vratim... šta ima veze. nit me ko gde čeka, nit se kome moram javljati gde sam. ako mi se prispava mogu pod drvetom, niko još nije crko od jedne noći pod drvetom. sve su mi opcije otvorene. može da mi bude lepo, nikoga ne opterećujem time što je meni lepo dok se on šetajući pored mene muči. može da mi bude popizditis od provoda, opet nikoga ne opterećujem svojim problemima nego ih mogu zadržati za sebe i u sebi. nije najveći problem zajedničkog života manjak slobode. jer sloboda je u čoveku a ne u šumama kao što naivni zamišljaju. nego je problem u nedostatku intime, u tome što ti je nemoguće da na primer budeš loše raspoložen i da jednostavno pustiš da to prođe samo od sebe, bez da te neko zapitkuje šta ti fali. jer to zapitkivanje donosi nervozu, onda postaješ svestan da nekome to smeta i sad odjednom preko tog svog problema imaš (veći) problem, da nad tobom i nad tim problemom stoji neko treći sa štopericom i da čeka kada će se sve to rešiti i kada ćeš ti opet doći u normalu i biti raspoloživ za njegove planove i zajedničke ugovore. i dok on ne vidi tvoj problem, nego kao najveći trenutni problem vidi "tvoj boravak u problemu", tako se tebi fokus premešta sa tvog osnovnog problema na skroz drugi problem... koji je u tome da tvoj prvobitni problem stvara lošu atmosferu u nekom širem prostoru, okruženju. i tako ja kažem da su za sutra najavili kišu, i ko će se po kiši zahebavati, i da bi sad bilo najpametnije .. (NIKADA ne slušajte šta JA kažem da je najpametnije!) ... pre tog duuuugog kišnog dana ... (NIKADA ne verujte meteorolozima, jer su oni krivi za 90% mojih loših odluka!) ... da se lepo obučemo i odemo konačno na taj krug? šta bi nam trebalo sa one teže strane... nekih 10 sati za 50-ak km uzbrdo šetnje, i ako je sad 8 uveče, dakle ujutru u 6 bi već krenuli nazad ka kući. i zovnemo Tatu da krene lagano prema nama (sa pet kila bureka i pet litara najmasnijeg jogurta) i negde bi se sreli na dnu spusta, na 20-ak km od kuće. ALA BI TO BIO DOŽVILJAJ!! možda je to TOLIKI doživljaj da ga uopšte ne treba ni doživljavati, nego ga treba uvek brižno čuvati od ostvarenja? uvek ga treba čuvati u mašti, u onom večnom "šta bi bilo kad bi bilo?" ćošku (kutu), i ne dati mu da se umeša u stvarni život? ili naprotiv, možda treba što pre doživeti takvu avanturu, da bi se u duši oslobodio prostor za nove planove, za nove maštarije koje će kad-tad postati stvarnost? zašto ostati na jednom snu do kraja života??? tako sam nekada kada sam počinjao da pišem blog, razmišljao kako bih nešto trebao da "ostavim za sutra". evo kao danas, već sam ispisao hrpu stvari, i sad bi možda (...) bilo bolje da ovo samo sačuvam i da ga pošaljem sutra, i tako sutra ne moram da smišljam ništa novo. no NAPROTIV!!! tako samo oduzimam sebi sutrašnji dan, i sutrašnju kreativnost. onda ili 1) svo to sutrašnje zaboravim, ili 2) do sutra zaboravim ovo od danas. NE! sve što imaš danas, uradi danas, i ne brini za sutra. sutra će ti već doneti nešto novo. i tako sam naučio da nikada ništa ne čuvam "za sutra". neka mi se danas piše deset puta o deset stvari, najgluplja stvar bi bila da to rasporedim na deset datuma i da idućih deset dana živim u vakuumu čekajući da se sve to dan-po-dan pošaljem na blog. (fuj) ili da danas mogu da posle treninga od 200km bicikle otrčim 10km uveče, najveća glupost je da to "ostavim za sutra". jer sutra gotovo sigurno to neću moći. ako mi se ide SADA, nema oklevanja. svaki trenutak donosi nešto svoje, i to treba poštovati. ne možeš reći detetu da ćeš ga "roditi za dve godine". ako ga danas abortiraš, nećeš ga više nikada roditi. možda ćeš roditi neko drugo dete za dve godine, i umesto dva ćeš imati jedno, za dve godine. ako budeš imao i to jedno. svaki dan je jedini u životu, i, svaki trenutak je jedini. ne možeš ništa "ostaviti za kasnije". to u prevodu jednostavno znači da si danas odustao od života. i ostavio ga za sutra. tako sutra živiš današnji dug, umesto da živiš sutrašnji život.    

Jesus Christ Superstar - nastavak

dok je zapadni svet slavio, istočni svet je radio.
dok su svima praznici, nama su grbače savijene kao ofingeri.
u to ime evo jedne lepe rok opere ;-I
u jednoj liniji ide priča o dvoje koje su imali zadatak (ovo zvuči kao neka smrdljiva ideja, nešto tipa kao zadaci u Velikom Bratu?) da provedu 24 sata zajedno i izolovani od ostatka sveta a da se pre toga nisu baš "obožavali".
"Listen Jesus I don't like what I see.
All I ask is that you listen to me."
pratimo razvoj događaja i ta 24 sata naizgled večno traju, kao i svaka druga knjiga. recimo da je za 300 strana knjige potrebno 600 minuta čitanja, to će neko vredan i zainteresovan da obradi za jedan dan dok će se nekom drugom taj zadatak (ah) protegnuti na nekoliko dana. ne možeš nikada da pogodiš u knjizi pravi ritam jer svi čitaju različitim brzinama i samo retki "ubodu" takav raspored da doživljavaju sve ono zamišljeno i napisano istom brzinom kojom je to zamislio i autor...
"He's a man. He's just a man.
He is not a king. He is just the same
As anyone I know.
He scares me so!"
u drugoj ravni ide pokušaj postavljanja linije između destruktivnog i autodestruktivnog, dobra i  zla, zadovoljstva i nezadovoljstva. pronalaženje mere u životu, pokušaja da se što više dobije, uz što manja odstupanja od idealne putanje, zlatnog preseka.
gde je uopšte ta Hurgada i taj Kairo i taj smrdljivi Šarm El Šeik?
("what's the buzz, tell me what's happening?"
... and when do we ride into Jerusalem?).
dok gledam prognozu za ta mesta, koja obećava 26-28 stepeni i NULA verovatnoće za padavine, smeta mi Ian Gillan koji mi odvlači pažnju i konstantno menjanje ritma iz 8/8 u 4/5 a ja pokušavam da ga pratim umesto da mu dozvoljavam da mi samo popunjava muzičku pozadinu. "zvučnu kulisu" :-)
MARY MAGDALENE
"Try not to get worried, try not to turn on to Problems that upset you, oh.
Don't you know, everything's allright, yes, everything's fine."
i kako je to živeti u rok operi?
dopustiti da ti se sve sumnje i dvoumljenja personalizuju u vidu realnih karaktera, i da publika sve to posmatra kao neku pozorišnu predstavu, da navijaju za jedan ili drugi personality? it stinks?
problem je u tome da se razne ovisnosti ne završavaju istim rešenjima.
ali se završavaju istim ishodom.
ili sličnim.
svi znamo šta će onaj siroma' što se drogira i želi sve veće doze i umrtvljenja, i na kraju posegne za iglom i ugasi se kao dogorela sveća...
"Hey J.C., J.C. please explain to me,
You had everything.
Where is it now?"
ali šta će onaj što bi trčao 20 30 50 100 420km i šta bude s njim na kraju? on na žalost nema ta poprečna rešenja, te prečice (preČAce), kao što alhos može reći - neću više da mučim jetru i da povraćam svake noći, kupiću litar alkohola i špric, i fino svako veče ubrizgam sebi xxx (gde ću sad računati koliko ima alkohola u pet piva?) mililitara direktno u venu i mmmmmmm lepote i oduševljenja, upišam se u gaće i zaspim kao jagnje i ne budim se dva dana od pijanstva, a nisam ništa popio, xexexexe!!!
a kako ću ja sad sebi špricem ubrizgati 300km bicikle u jednom danu, i da budem umoran i srećan naredna 3 dana? čista nepravda, uopšte nije ostavljena takva mogućnost...
"Mr. Wonderful Christ?
You're a joke. You're not the Lord.
You are nothing but a fraud."
kroz treći kolosek ide priča o čoveku koji je doživeo neku strašnu nesreću i koji se budi iz kome tek jednom na nekoliko godina. kada se probudi, nekada ugleda uz sebe nekog od svoje porodice koji brižno bdiju uz njegov krevet (zbog ljubavi ili nasledstva?) a nekad vidi bolničarku, a nekad vidi samo goluba na prozoru. i dok pokuša da nešto kaže, već opet padne u komu. a ta koma je takva da je svo vreme svestan svog stanja i godinama očajnički pravi planove šta će kome reći sledeći put kad se probudi, i onda se desi da niko nije tu, ili se desi da ga bolničarka od uzbuđenja uopšte ne sasluša, ili da mu kćerka padne u nesvest od sreće, i njegova priča, svedena na par redova, ostaje neispričana. i za par godina opet, i opet, i već više ni ne zna da li će doživeti sledeću priliku no on se ipak priprema i zamišlja neki idealni scenario da će najzad reći svima njima da ih voli, ili će im reći u kojoj su banci pare, ili će im reći kome je ostao dužan jedno jedino "hvala" ali koje je važnije od svakog mogućeg testamenta ili epitafa.
JESUS:
"Why should you want to know?
Don't you mind about the future?
Don't you try to think ahead?
Save tomorrow for tomorrow;
Think about today instead."
i gde je tu važnost moga postojanja, mojih tri dana trčanja i tri dana bicikle, kao jedna mala beznačajna provincijska etapna trka?
pa šta ako su rekli da će kiša, a nije bila kiša?
da li treba da verujem tome što su rekli da će kiša, ili treba da verujem tome što je lep dan?
da li treba da verujem čitalačkom proseku koji se umori nakon 3 dana treninga, ili treba da verujem svome osećaju?
pa i taj osećaj, to je nešto prolazno.
treba li da dajem veću važnost njemu, ili svojim željama?
po tom principu bih trebao samo vredno da radim u radnji da bih što više uštedeo pred penziju...
skupio evre i oročio ih u rajfajzen banci...
"globalno otopljenje,
globalno zahlađenje,
globalno prosvetljenje,
globalno zaglupljenje."
a gde je tu trčanje, gde je tu fakin' bicikla?
same nelogične stvari...
znate šta mi je rekao trener-prijatelj pre neki dan?
"imaš 1000 sati u 2009-oj??? dodaj 1.2 godine na svoju starost :-)"
ma znate šta: j*** mi se za godine...
čak naprotiv, neka idu, neka prolaze, svake godine po 1.2, prihvatam to.
nisam prodao dušu đavolu ali sam mu prodao telo.
trošiću ovo telo po tom ritmu "plus dvaes posto" pa neka traje dok traje.
jer "samo jednom se živi, a ostali neka vide šta će!" :-)
xexe

spor T

prolazi nas na treningu neki bus sa natpisom "sport travel",
i ja kažem - mi nismo sportisti, mi smo brztisti.
kužite, sport, spor-t - brz-t? :-)
blabla...
i tako vozili mi 107km do mraka i natrag.
kao onaj poznati i na mom blogu višestruko opevani "Zadnji Dan".
u ciklusu.
u mikrociklusu.
sve neki stručni pojmovi...
u slobodnom rečniku PETAK, a konkretno četvrtak.
jerbo u petak si kljok i onda ide vikend,
bar za nas radne ljude,
a ovi zajebanti, oni cepaju do nedelje i onda su kljok u ponedeljak.
a ja cepao do četvrtka i sad mogu na aparate do ponedeljka.
da me priključe na infuziju veštačka pluća i da mi stave pejsmejker.
no dva dana tamo-vamo i nije neka razlika.
bilo toplo.
ali bilo vode na putevima da poludiš, a u toj vodi blata i koječega.
sad više ne znam da li sam ispao pametan.
što se tiče treninga, jes uspelo, umesto goluba u ruci imao sam ĆURKU u ruci,
a ne sutrašnjeg vrapca na grani.
btw šta fali vrapcu?
no uz tu ćurku u ruci sam doneo kući govno na leđima u vidu zaprskanosti tim blatom i koječim...
eno je pere se sva oprema, valjda će se oprati.
jedne godine se nije opralo.
bilo je blato nekog čudnovatog hemijskog sastava i ostale nam tufne na dresovima par godina.
kažu ljudi "posle bombardovanja (NATO) više nije ništa kao pre:
duvaju vetrovi puno jače i u čudnim pravcima,
namnožila se ambrozija,
i klima otišla u **zdu materinu".
zna narod o čemu priča.
a ja, nešto slabije?
... danas.
bu' bolje sutra...

izlet na jug

trčanje Zima-proleće 2006/2007:

Dec - 299 km
Jan - 383 km
Feb - 378 km
Mar - 355 km
Apr - 263 km
Maj - 278 km
Jun - 171 km

Počinjem nekako da se (opet) predomišljam i premišljam i da o ovom trčanju razmišljam...
Kao najvažnije, moram da imam u vidu da nisam ''juče'' počeo da trčim i da mi je lakše nego prve i druge godine trčanja. Sada se brzo vraćam u neku Default Formu nakon pauza od po par meseci pa čak i nakon pola godine. Dakle zaista nema potrebe da frenetično trčim od jutra do mraka i da paničim da mi je potrebno milion milja (''do nigdje'') da bih se nešto osnažio, ojačao, pripremio, i štagod već. I zato sam tražio po dnevnicima koliko sam trčao u zimu i proleće pre 3 godine (ajme toliko je prošlo???) kada sam nakon toga na proleće bezbrižno trčkarao maratone po 2h53 i bio toliko srećan da nisam ni pokušavao da idem brže. Ja (kao što je poznato) puno radije trčim sa 90% napora i uopšte ne volim da se raspadam tokom cele trke, da zapinjem, da ''držim'' Onog ili Ovog - meni je trčanje najprijatnije kada uživam, a uživam kada trčim sa solidnom rezervom. To (90%) su mi bili polumaratoni od oko 1h20-1h22 i maratoni od oko 2h53 (te 2007-me Beograd i Međugorje, i Plitvice 3-4 minuta duže ali je Plitvički maraton dugačak ~43km pa se dakle radi o istom tempu). Profil mi izgleda nije bio naročito bitan, ja kad se ''navijem'' na 4'06''/km svejedno mi je da li je ravno ili uzbrdo/nizbrdo. Te godine sam još otrčao ZG kao zec za 3h, i Podgoricu kroz poplavu za 2h51 ali sam tada već bio povređen i neke delove maratona otrčao unatraške. Šteta, ako sam u takvim uslovima mogao tako brzo, da nisam već bio povređen, evidentno mi je domet na maratonu bio dosta ispod 2h50, pod uslovom da sam bio zainteresovan da ''zagrizem''. No naravno da sam zadovoljan što tada nisam ništa ''grizao'', jer bih izgrizao ovu zadnju ložu do koske...

 

Dakle što se mene tiče, iz ovog kratkog Memoarskog Osvrta se vidi da mi je za uspešnu sezonu dovoljno 300-ak km mesečno. U zimu može i nešto više, a na proleće može i dosta manje. Neću sad mešati statistike sa bicikle, koliko sam vozio - vozio sam, samo me zanima koliko mi "treba" trčanja.

 

Takođe je vrlo značajno da sam nakon onog Juna od 171 km došao na špic svih mogućih špiceva, i da sam na datum koji nikada neću zaboraviti (jer se lako pamti, haha, 07.07.2007-me) sam istrčao trku svog života – kružnu BRDSKU trku na Avali od 10km za 38'26'' i pred kraj sam već ugledao 4-og i 5-og seniora kako ih stižem uzbrdo. Završio sam trku u vremenu ~10% većem od pobednika koji ima lični u maratonu 2h12, dakle tog dana sam mogao da istrčim maraton za 2h25, naučno dokazano :-P

(pod uslovom da je tog dana i on mogao da opet istrči 2h12, no on je jedva bio u formi i za 2h26, ali pssstttt to ćemo sada elegantno zanemariti)

 

A na svu ovu priču se nastavlja (...život i dovodi nas u...) sadašnji trenutak i Decembar 2009 u kojem već imam pretrčanih 313km??? I bar 120km pešačenja i šetnji po brdima iznad grada, što je u vremenu skoro isto kao i ovih pretrčanih 200-nak milja. I šta da se radi? Pa za početak, ide mi na ruku jedna trenutna okolnost. Onaj Plan (ahhh) da u petak odem/odemo ''nešto duže'' nije na čvrstim nogama jer je najavljena kiša, a za sutra su rekli jako toplo, i do 16-17°. Tako da sam danas otišao ''nešto kraće'' da bih sutra bio manje umoran od uobičajenog, i da bi mogli negde biciklama! (HURAAA!!!) Već je i danas moglo da se vozi ali da se dosta isprska, a do sutra će ovim ritmom bukvalno sav sneg da se otopi. Tako ćemo u taj mlak petak odmarati i raditi jer je pred vikend uvek više posla, a Dužinu ćemo anticipirati za jedan dan. Bolje golub u ruci nego vrabac na grani! GOLUB je ovde vožnja od bar 4 sata, a VRABAC je trčanje od 2-3 sata.

 

I sledeći tu rotaciju petak->četvrtak, danas sam otišao na ''nešto što me neće umoriti'' a što je izgledalo tako da smo krenuli zajedno prvih 5km i popeli se iznad grada u južni vetar koji je izgledao kao da mi u lice duva neka grejalica. Onda je Bucmastija Polovica okrenula nazad kući a ja sam otišao dalje kroz šume na levoj obali reke Gradac, prateći neke makadame za koje sam se nadao da neće biti blatnjavi. Nešto više kamenja nego zemlje u podlozi. I taj sneg koji se topi ili se već na mestima otopio. Stigao sam do vrha (250m iznad grada) i odabrao pogrešan spust prema Pivari starim polu-zatvorenim putem koji je bio pod ledom... za ravnomernu nizbrdicu od 3.7km mi je trebalo 19.5 minuta što je neverovatna brzina sjurivanja (!) od 11 km/h. Što i nije toliko bitno, koliko je bitno da se nisam nigde razbio po ledu. Napravio sam total ~16 km za turističkih 1h38, a čak i da sam žurio ne bih stigao za puno brže zbog stanja na putevima. Čak sam u gradu izbegao trčanje uz Kolubaru da ne potonem u močvarastoj natopljenoj travi, i uradio sam nekoliko prinudnih ubrzanja od raskrsnice do raskrsnice gledajući da se provučem između automobila jer kroz uske uličice oko pijace ionako retko ko uspeva da vozi brže od 20 km/h... pa su moja ubrzanja taman bila dovoljna da prođem brzinom auta i da nikome ne smetam. Trotoari su naime pod gomilama snega pa i narod koristi ulice, nadam se još samo danas.

 

Dakle završio sam još 4 dana trčanja 23+21+21+16 = 81 km, s tim da sam u ta 4 dana napravio i 1200m uspona, a od svih 81 km je nekih 0+9+13+10 = 32 km bilo po asfaltu a ostatak (49 km) po snegu ledu i blatu. Dakle napornije i vremenski puno duže od onoga čime sam započeo zimu. Ne vidi se u kilometrima povećanje opterećenja, ali ga osećam u nogama i to za dobrih 20%. Imajte to u vidu kada kvantifikujete učinak i obim, napor i potreban oporavak.

oglas: kupujem d(v)ogled za gledanje u nedogled

Ajmo nazad u paranoju: kucam u Word-u sa podešenom AutoSave opcijom na 1 minut! Mada mi je nekako komfornije da kucam u Notepad-u, volim jednostavne stvari. Sačuvam fajl kao tekst i gotovo, možda je nekome šareniš lepši ali mene guši. Ideja se najbolje vidi ''crno na belo''. To jest, imam neki bledi oker kao pozadinu svih aplikacija na kompjuteru, prijatnije mi je za oči od blještavog belila. Šta imam da prijavim? (ono, kao na carini) Pa sve sam uradio što sam juče rekao da bih trebao da uradim. Nisam baš sručio dva red bula ali sam popio kašičicu instant kafe. Nisam mahao rukama kao Dita Tomesku. Nisam skinuo štopericu zbog težine. (jebote ja reče da sam sve uradio, a sad vidim da nisam ništa???) JESAM promenio gaće i majicu, ali nisam promenio čarape. (pa ovo je užas, već 1:4 za Nisam protiv Jesam!). E jesam promenio traku na glavi i uzeo kačket, šta će mi traka na temperaturama u plusu. Umesto vunenih helanki ispod sam uzeo neke tanke na pola između hulahopki i helanki. Neke Loline, stare rastegnute. Pozadina crna to jest svetlo crna, a po njima one SPLASH šare u zlatnoj i crvenoj boji. Trčim i razmišljam – majku mu, sad da mi se nešto desi, da me udari neki auto, i da završim u Hitnoj, zamisli oduševljenja kad bi mi skinuli trenerku i ispod ugledali šarene hulahopčice? Pravo bi me umesto na intenzivnu negu prosledili na duševno A odeljenje, na elektrošokove. A nisam uzeo ni asics speedstar nego opet one kotrljajuće tegove za sneg. Već sam izgubio rezultat is glave, no glavno mi je bilo (pretpostavljam) da sam promenio gaće i onda sam pod tim utiskom zaključio (prevremeno) da sam SVE uradio što sam najavio. No ja nisam trčao odmah nakon jučerašnjeg treninga nego tek jutros. Dakle ZATO nisam morao da sledim sva ona uputstva za preživljavanje. Eto čak ni čarape nisam promenio, čistom slučajnošću što se juče nisu oprale nego su negde ostale neprimećene. Čak se do jutros nisu ni ukrutile :-) I ja kažem njima - ajmo opet u đir, a one se nasmeju od uha do uha. A i za te čarape sam rekao ''ovo nosim još jednom i više ih ne perem, odma ih bacam!!''. No shvatio sam da uopšte nisu TAKO loše, nego su samo stare. Znate one visoke bele pamučne sokne sa dve štrafte pri vrhu, kao što su nosili Slavnić Kićanović i Dražen Petrović :-) Eno ih čekaju pranje, kako ih mogu baciti sad kad su pretrčale MARATON u 20 sati. Naime juče sam krenuo u pola dva, a jutros sam se već vratio u pola deset. 21 + 21 = 42 :-) Jedini je problem što je u Rimu rampa za maraton 10 sati, dakle moram da se utreniram da to obavim DUPLO brže. Da bih završio maraton sa najdaljom rampom. Ma ionako nisam planirao u Rim, samo se šalim, a još sad kad shvatam da sam duplo sporiji... I tako sam rastrčavao duuugo duuugo jutros, prvo kroz sneg koji je postao vlažan do zla boga, pa sam nakon 3.5km (išao kroz park) izašao na asfalt koji je bio jedna dugačka bara između dva brda snega sa strane. Baš onako simpatično, kao neka rečica, i oko mene dve obale :-) I tako išao ja lagaaano lagaaano sve do okreta, i stigao do tamo za 57 minuta. Iju sačuvaj bože, još ovoliko bi bilo 1h54, toliko sporo već nisam mislio da ću ići. A ono lep mlak i memljiv vazduh, južni vetar, sve po mom ukusu. No nakon okreta sam shvatio da mi se noge ''razvrćuju'' i da mi se osim dužine koraka povećava i frekvencija. Sa kilometara od 5.5 minuta sam odjednom sleteo na 5 minuta, pa sve više ispod, sve dok u jednom trenutku nisam čuo glas ''a jel se tebi negde žuri???''. To me je trglo, eh kako je pametan taj glas koji me je opomenuo... U stvari TO sam ja, a ne ona budala što je trčala sve brže i brže. Moram ja biti onaj bolji, zaboga. Tako sam dosta brže doleteo do parka i uskočio u sneg za poslednja 3.5 kilometra balansiranja i klizanja. Sad bih ja to računao da mi je važno ali mi nije važno. 3.5 + 3.5 = 7 kilometara po skoro 6 minuta, a u sredini dakle ostane 14 km ko zna kojim tempom. Uglavnom stigao sam kući za 1h49, manje više isto kao i juče. Veći problem mi je bio što sam odmah posle trčanja tuširanja i ekspres užine imao nekog silnog posla u gradu i na raznim mestima u raznim redovima sam prestajao skoro sat i po, nije baš idealan oporavak... Bar sam se usput prošetao dobra 2 km i još ako se večeras prošetam 3 km nakupiću danas 26 na nogama? Za onaj zadnji topao dan (to bi valjda trebao da bude petak) sam planirao ''nešto duže'' pa ćemo videti da li ćemo zajedno na neki džoging ili ću ipak ići sâm. Zamišljao sam da bih nakon nekoliko ovih ciklusa jednoličnog laganog treninga trebao da se ''utrčim'' (u smislu da uđem u trčanje) i da bih nakon toga počeo da malo variram, da ovo što idem svaki dan postaje po malo kraće a da bih na kraju svakog mikrociklusa otrčao nešto malo duže. Šta ja znam nešto tipa tri dana po sat – sat i po, pa onda da lupim za kraj nekih dva i po sata. A u ova prva tri dana da neki put nešto napravim, neku promenu, neki tempić, neko brdo, i tako to. Ništa ozbiljno i ništa drastično jače, tek onako po osećaju, koliko da razbijam monotoniju. Eto tako sam to zamišljao. Svaki kraj je novi početak. Kada jedno zapreti da ti postane jednolično, onda izmišljaš nešto drugo i tako u nedogled.

još jedan leden dan, ma non troppo

danas sam puko od nerviranja sto posto. počeo nešto da me z... kompjuter i nešto "crkne" i pojavi mi se onaj plavi ekran iz doba W98. shvatim da imam na gigabajte podataka u tom kompjuteru koje nisam nigde sačuvao. kao nešto sam imao plan da ću odmah nakon Nove Godine da napravim back-up i da nasnimim sve to na dvd-e. i krenem da uradim nešto od toga, za svaki slučaj. no ne lezi vraže, stalno mi se ponaša komp kao da imam cd pisač a ne dvd pisač. skinem drajver sa interneta, osvežim ga no ništa se ne događa. mogu da nasnimim cd ali ne i dvd. mrzelo me da nosim komp u servis gde su mi stavljali dvd-r nego sam preko usb flash memorije od 4GB iz nekoliko navrata prebacio u laptop sve najvažnije i tamo nasnimio to na dvd-e. tako sam simultano ovamo narezivao cd-e sa muzikom dok su se tamo pravile kopije fotografija. još nisam sačuvao neke arhive stranica sa interneta, silne stvari o svemu i svačemu.

 

imam taj problem da NIKAKO ne mogu sa se pre-naviknem da ne ostavljam stvari "za kasnije" nego da odmah čitam sve što me zanima. ovako mi se kompjuter umesto stvari koja mi omogućava da nešto pronađem i pročitam, pretvara u stvar koja mi služi da nešto pronađem i sačuvam za kasnije. zatim sutra pročitam dve stvari i još pet stvari sačuvam za kasnije. pa sutra opet, pa sutra opet. i šta ću sad sa arhivom koja me "čeka da je pročitam", a "teška" je toliko megabajta da je ne može pročitati ni 100 ljudi kad bi otišli u penziju i samo to čitali narednih 10 godina?

 

nemam pojma. sva mi je kuća pretrpana pločama, diskovima, knjigama, na svaku knjigu koju pročitam kupim tri nove, nekako sam spor i sve me pretiče. već sam verovatno prešao pola života i lako je izračunati koliko mogu da pročitam u ovom ostatku. sa 95 ionako neću imati dobar vid da bih nešto čitao, ako toliko i dočekam, samo ću slušati radio i čekati kraj.

 

skrhan svom tom zajebancijom oko kompjutera prošlo mi je pola dana a kako danas nisam išao na posao ispalo je dobro (ne mogu da verujem!!!) jer je u međuvremenu sa -15 mic po mic otoplilo do -5 i tako sam izjurio u neku "sumaglicu" (čuh danas i taj izraz) i čim sam shvatio da u gradu vazduh smrdi na dim odlučio sam da odem "negde gore". posle kilometar sam sreo sporiju polovinu koja se vraćala sa trčanja i na brzaka smo se dogovorili da ona može skoknuti do zubara i neka me ne čeka na ručak jer ja evo tek sad krećem... kasnije sam shvatio da je jedva dočekala da sama pojede svu čorbu a meni je kad smo se (opet nakratko) sreli kasnije rekla "a ti pij pivo, eno ti ga u špajzu" što je bilo više nego providno i iz čega sam odmah shvatio da je sakrila vino...

 

noge su mi išle veličanstveno nekih sat i po a onda sam malo "iscurio", što bi reko Janko. ili sam izgubio volju da se trudim, ili mi je došlo da malo smanjim ritam i da polu-rastrčavam. događalo mi se često ovih dana da nakon pola sata "kljoknem", kao da sam dotle išao na jedno gorivo a da se tada prebacujem na drugo, ili kao neki avion koji gasi jedan motor (od dva) i dalje nastavlja sa pola snage. baš sam par puta pogledao na štopku i pomislio "gle, opet posle pola sata, ovaj čudan osećaj". a uopšte nisam dotle nešto mazao, nego onako krenem lagano i posle tih pola sata mi naiđe taj osećaj kao da gubim deo snage. kasnije sve dođe na svoje i to zaboravim.

 

kad sam se popeo nekih 250m iznad grada, opalilo me sunce i toplota, ne znam koliko je bilo toplije ali je delovalo MNOGO. čim se nije sneg topio nije bilo u plusu, no eto i tih 3-4 stepena razlike, plus sunce koje me greje direktno a ne kroz dim, uffff to je značilo. tako sam na solarnu energiju (nepismeno! ili je "sunčeva energija" ili je "solar energy", ne može pola-pola) uradio par ubrzanja na najoštrijim usponima gde nije bilo snega nego samo vlažan asfalt. ajme koja snaga! ovako lagano trčati sa ovakvim nogama, to je kao da daš nekoj domaćici da ide na pijacu Ferrari-jem kroz gradsku zonu gde je ograničenje 40km/h. a opet ako je pustiš na autoput izleteće u prvoj krivini. dakle bolje da se držim laganice, dok ne naučim da vozim. sad ću odlutati... sinoć rekapituliraju za one nestašne vozače i prikazuju koliko se sme popiti a da se ne padne na alko-testu, i videh nacrtana dva ogromna piva. pa ja posle dva piva ne mogu ni auto da pronađem na parkingu a kamoli da ga vozim? posle jednog piva pređem na jekavicu, a posle tri padnem u 12-to-časovnu komu. hoću reći 3-4 sata kunjam a posle toga još 8 sati odspavam. i ujutru još 1 sat kunjam, taj dvanaesti...

 

a hrabro sam se obukao za minus pet. rupičasta pod-majica i dva duksa od fleece-a, dole helanke i trenerka, na glavi traka a ne kapa i malo punije rukavice. ruke mi se uvek smrznu... a nema lepše stvari od pišanja kad imaš one mekane sintetičke čupkaste rukavice u živahnim bojama. uzeo sam malo tanje čarape jer sam juče jedva obukao i skinuo patike preko malo punijih čarapa, to je otkako sam stavio slaninaste uloške. i tako trčao ja i bilo mi taman toplo uzbrdo i već gutam knedle "jebote a kako ću nizbrdo?". posle je gore otoplilo, to solarno stanje, i negde na 9.6km sam došao na najvišu tačku od nešto preko 500m, dakle kao vrh Avale. i skrenem na sporedni putić (onaj što vodi "u rupu", od pre nekoliko dana...) i upadnem u takve smetove (!!!) gde su tragovi od auta 30cm duboki a sneg praškast i neugažen. i gde god stajao samo mi lete noge levo desno, džaba natpisi SNOW-LOCO na đonovima! ovo se po snegu kliza kao ludo :-) hehe. jesam reko? tu me jurilo neko kuče pa sam isključio štopericu i malo sam ga prevrtao po snegu i igrali smo se nekih pola minuta pa sam nastavio dalje. e onda se ispod tih smetova pojavio led! em ništa ne vidiš gde staješ, em mal-malo pa mi odjednom izleti noga prema napred ili prema nazad. onda čekam odakle će neprijatelj da udari sledeći put, i koliko god se pripremao uvek me iznenadi... u jednom času bi gusto, mislio sam "gotovo". već sam video stopala iznad ušiju. to je znate vrlo strašno i neuobičajeno, mislim, ako ste muško. no srećom ostadoše mi uši iznad, samo sam se dobrano "secnuo" i sav se rastresao, što od naglog trzaja što od prepadaja (jel ima i takva reč?).

 

i dođoh opet u maglu, smog, dim, whatever. ovaj put pravi oblik kapljice sa rekom Gradac, i spajaju se dole u gradu na onom špicastom kraju (oblika kapljice). idem ka tom sastanku i prilazim mu zdesna, dok sleva vidim kanjon Gradca sav u gustoj beloj magli. ta magla se nastavlja prema gradu i postupno menja boju da bi iznad samog grada bila tamno siva, užas božiji. tonem u smrad i osećam sve veću i veću hladnoću. dolazim na Obilaznicu koja je zatvorena zbog odrona, njen vrh je 100m iznad grada. to je jedan dugačak (2.5km) luk koji se penje iz pravca Beograda i kuda sam nekada običavao da strčim kad mi "fali" par km pa da malo produžim trening. sada idem uskom stazom koju su napravili pešaci, i sećam se da sam juče u 4 popodne video mesec, vrlo lep. sad je pak 3 popodne no nalazim ga na istom mestu (naravno) u obliku onog dela nokta koji odsečeš kao višak. stoji tako kao neki srp, i iako je čitav sat do početka padanja mraka vidi se vrlo jasno. uvek mi je bio zanimljiv taj mesec. kad je oblačno i ne vidim sunce po 10 dana, jednako mi je žao što ni njega (mesec) ne vidim, nedostaje mi... najzad sam skrenuo na makadam koji je naravno pod snegom ali kuda je u toku zadnjih sat vremena (kad sam se tuda popeo) prošla čuvena GRTAL'CA i šta je ludak uradio - natabao je tako tvrdo taj sneg da se kliza kao led. uopšte ne napravim trag patikama nego svo vreme balansiram kao umetnička klizačica. čujem glas Milke Babović kako komentariše da sam krut i da ostavljam slab umjetnički dojam. ne sumnjam u to, samo se trudim da spasem živu glavu.

 

završavam spust, preskačem šine kod žel stanice i trčim malo brže zadnji km zbog one čorbe, uzaludno jer je cela činija već u Lolinom srećnom stomaku. dolazim za 1h50, dakle lepo sam rekao - ipak je BB brža :-) razmišljam kako bi mi bilo teško da otrčim sve ovo još jednom za 1h50 i napravim maraton za 3h40. morao bih da sručim dva red bula i da mašem rukama ko Konstantina Tomescu. i da presvučem gaće i majicu. i da promenim čarape. i traku na glavi. i da skinem štopericu zbog težine, i da umesto trenerke obučem još jedne helanke zbog brzine. ma da moram još jedan krug uzo bih asics speedstar, paz da ne bih trčao kroz lavinu kotrljajućih tegova na nogama...

težak je dah i teška muzika

I beše početak, i beše sredina, i još ne beše kraj (fala bogu).
Snovi budni i snovi mutni.

KREĆEM NA PUT OD LUDILA

Jednom na svakih nekoliko dana mi se desi da ležim uveče i da ne mogu da zaspim jer mi se javljaju iste slike i sećanja. Stalno mi se vraća taj film od pre godinu i po kada se Lola sita napadala na treninzima, beše valjda četiri puta u mesec dana. Najgori je bio drugi (ili treći) pad kada se iz čista mira na mestu gde su radovi na putu stropoštala bočno u gomilu nekog šodera i ustala iz toga sa facom crnom od neke prašine i bordo od krvi, sa nekim krikom da pomisliš da je sebi prerezala vrat i da ima još samo minut života. U neverici i šoku sam zakočio, bacio biciklu pored puta i dotrčao do nje i počeo da plačem na ivici nervnog sloma ''zašto to sebi radiš???''. Mislim, nije mi bilo jasno, šta je teško držati čvrsto biciklu kad prolaziš kroz radove na putu, između onih velikih rupa koje su sve skockane i zaoštrene, dok oko tebe zuje valjci i kamioni puni asfalta? Nego ćeš baš tu blenuti levo-desno i tek ovlaš držati spuštene ruke na guvernalu, sve dok ne mlatneš u neku rupčagu i ispadne ti bicikla iz ruku? Šta je to, kardinalna glupost ili pokušaj samoubistva? I to je prošlo kao i sve ostalo, no ostala mi je ta scena njenog lica sa kojeg lipti krv i nje koja polusvesna urla, i bar jednom nedeljno mi se dogodi da zbog tog sećanja završim noć sa totalom od 5-6 sati spavanja umesto sa normalnih 7-8.

I DOBRO ZNAM TE HLADNE PLOČNIKE

Tako sam sinoć zaglavio u neurozama surovo nadoknađujući ono što sam presanjao dok sam u podne vozio trenažer. Zatvorim oči, iz vokmena svira muzika, i sve postaje polu-realno. Gde god zamislim da se nalazim, više sam zaista tamo nego što sam u sobi. Jače je to što sanjarim od onoga što mi se u tom trenu realno događa. Ako to postoji, to realno, ako je to uopšte ono ''glavno''? Vozio sam tako autoputem ka zapadu, vijugao kasnije od ... (zaboravih kako se zove ona petlja iza Karlovca gde se razdvaja krak za Split od kraka za Rijeku) ... ka Risnjaku, baš gde su rekli da ne treba putovati ''bez velike potrebe''. Eh a koja mi je bila ''velika potreba'' ne sećam se, tek znam da sam baš tamo zapucao. I dalje sam jurio kao helikopter iznad tog autoputa, posmatrao ispod sebe asfalt pokriven tankim slojem snega, i stigoh pred Rijeku za čas posla. Kad tamo vidim nešto novo, neki novi put, koji se uopšte ne spušta u Rijeku nego iz one livadurine zvane Čavle skreće i ide preko cele Rijeke, kao veliki vijadukt, i prelazi direktno na Cres! Ajme grandioznog poduhvata, idem na 300 metara iznad tla, sve lepo vidim kao na dlanu, u ušima mi odzvanjaju neki stihovi kojima gubim smisao a ja sa neba posmatram Kvarner i letim ka starom groznom Cresu. Uf kako sam uvek mrzeo taj Cres, to mi dođe kao neko čistilište kad idem autobusom za Lošinj. Znaš ono, dođeš do Plomina, šofer kaže ''deset minuta pauze!'' i onda sa one terase pred restoranom nešto kao bleneš po moru, i čekaš to gubilište zvano Cres. I onda zum na trajekt i jednom kad se iskrcaš u onu pustinju uhvati te muka, kao da si negde u Nepalu, negde u tri p.... materine odakle te nikad niko neće izvući. Tako mi je to tada bilo odvratno. A juče ga gledam iz helikoptera i razmišljam kako je divan, kako bih tuda mogao do besvesti trčati. Mogao bih ga popreko pretrčati na bilo kojem mestu, od obale do obale, samo gore-dole-gore-dole, kao po Mesečevoj površini, mogao bih ga po suncu i po noći, leti, zimi, kroz kamenje i zmije, ma ništa mi ne bi falilo.

ISTA NAS NOĆ SVE PRIVLAČI

Opijen znojem i preliven endorfinom bio sam spreman da potpišem sebi presudu da ću sledećih 365 dana živeti u nekoj baraci ispod Orlina, da ću samo trčkarati nizbrdo uzbrdo i uvek iznova ugledavati ''ono prekoputa'' – eno ga Krk!, eno je Rijeka!, eno je Učka!, eno ga Rabac i viš' njega Labin!, i tako u krug. Pa trči i miš u krug u onom točkiću čitav život pa mu je opet svaki dan zanimljiv, ni na šta se ne žali. Vinča san more. Na taj san se nastavlja današnji dan koji je praktično propao u svojoj neostvarenoj potencijalnosti (?). Kao, nekako sam mogao bogzna šta. Juče vozio na trenažeru, i ako sutra bude minus petnes' možda ću opet na trenažer. Eto idealne prilike da danas otrčim nešto duže. No nešto mi se nije dalo. Predubok sneg, preklizavi putevi, sve se tako sporo događa i vidim da bih u proleće istim putem brže i lakše pretrčao 30km nego što bih danas 20. I tako razmišljajući hoćul' 'vamo hoćul' 'namo, i nekako napravih jedan kružić isti od pre par dana, s tim da sam na kraju napravio malu varijaciju da bih umesto 22 dobio 23km, i da bih tako produžio najdužu dosadašnju dužinu, ako se to tako uopšte može nazvati. Ja sam naime od početka svoje trkačke narkomanije shvatio da je Dužina nešto od bar tri sata ili eventualno 35km, i kad god mi neko kaže da je išao dužinu 18km ja se ugrizem za jezik da ne bih nešto ružno rekao, jer svako će rado pojesti 20 ćevapa a ja ću tek na silu sažvakati 3, svako će poželeti platu od 1000 evra a meni je dosta 200, a kad se treba trčati e onda je svima 14km dovoljno a meni se za ispod tog mini opsega od 15-20 uopšte ne oblači i ne tušira.

I STARI PLEN, I STARE RATNIKE...

I tako razmišljajući i predviđajući sledeće dane, računajući kilometre i proteklo vreme, zateklo me skretanje i povratak kući i umesto Mene koji je trčao i sanjario, sâm asfalt i sneg po njemu su donosili zaključke. Ako mi je d'ovde trebalo sat i dva minuta, dakle kilometar duži povratak će biti sat i 6-7 minuta, zbog ona dva brda, to će biti dva sata i desetak minuta? Šta je to, dugačko il kratko? Dugačko je za 4-5 dana zaredom, valjda kratko je za dužinu, verovatno. Ako ću sutra trčati, i dva sata su dosta. Ako neću, ni tri sata nisu previše. Ako po snegu klizam i proklizavam 2h10', to mi je čak možda i teže nego da po lepom danu trčkaram po ravnoj podlozi 2h40', što bi već bilo dosta za ''dužinu''. A tek ako ću svih 3-4-5 dana trčati po klizavom i zaleđenom i natabanom... i svaki dan po dva sata, to je tek dosta u krajnjoj slici? Tih deset minuta više-manje. A bilo je hladno, danas sam pak pogodio Tetka-Sudbinu pikado strelicom direktno u guzicu, jer sam predvideo da ću napraviti pametan izbor. Krenuo sam ujutru u 9h i bilo je minus 5, a evo ceo dan se nije popelo do iznad minus 4, to ti je burazeru sve isto sranje. Ni traga od jučerašnjih minus 1, mogao sam ih čekati do mraka i dočekao bih mrak ali otopljenje jok. Haaaaaa kako sam zbog toga srećan! Ma baš me briga da li sam otrčao iks kilometara ili par km više, pa mogu i ovako da gledam na stvari: ako svakih 5-6 dana otrčim po 10' dužu Dužinu, za 50-60 dana ću ići 100 minuta duže od dva sata, dakle stići ću do 3h40'. (!) Što takođe uopšte nije bitno jer zavisi od brzine, ako budem išao nekad zajedno sa Lolom, dogodiće se možda da odemo i preko 4 sata a da mi sutradan uopšte ne budu umorne noge... Dok ništa ne boli, ne bih trebao ni na šta da se žalim. Još mi stoje oni ŽUTI mekani slaninasti ulošci u crveno-sivim SNOW-LOCO patikama! Katastrofa! Sada bih ih promenio i stavio neke crvene uloške koji će me žuljati, samo da mi to ne bude tako raspareno... Trčim i vidim ih, kao da su mi providna stopala. A šta više da vam pričam... ugodno vam nedeljno popodne i veče, pečena škarpina i hladna Žilavka!

S.C.S.S. = samo cajka seljaka spašava (od bele kuge)

to jest nekada smo SPAŠAVALI a sad sve SPASAVAMO.
krunski dokaz da nismo ništa spasili od onoga što je vredelo.

nekada su obrazovaniji ljudi po prirodi stvari imali više dodira sa kulturom na širim prostorima pa su govorili i drukčiji jezik od onih manje obrazovanih. neko vreme se podrazumevalo da su ovi drugi manje pismeni ili polu-pismeni, pa je sa podeljenim simpatijama njihov rečnik smatran zatucan. u poslednjih par decenija su oni prvi proterani ili izbegli od ratova oružjem cajkama politikom i jezicima, pa su ovi drugi prešli u kontraofanzivu. tako je onaj prethodni jezik pobegao u ilegalu, proglašen za jugoslovenski - čitaj sprskohrvtski ili hrvatskosrpski. a onaj drugi zatucani jezik je "došao" u gradove i osvojio sve preko pink medija za zaluđivanje masa. tako sad nepismeni napisaše neki novi jezik koji se zove NAŠ, a onaj što je bio naš vetri i poslednji molekuli mu se raspadaju kao mehurići u nekom modernom pink koktelu. a šta ću, prestar sam da bih se menjao, još uvek govorim jugoSLAvija ambaSAdor komenTAtor i makeDOnija, a ne pomeram za jedan slog unapred kao juGOSLAvija, maKEDOnija, amBASAdor i koMENTAtor. još kad čujem kaTEGOOrija umesto kateGOrija, postreljao bih uz zid sve domaće eurosport komentatore :-) radije biram da govorim onako kako sam oduvek govorio (pa zvali taj jezih sr-hr ili hr-sr) i da ignorišem pink dijalekte, jer više volim da me novopismeni smatraju ustašom nego da sâm sebe smatram nepismenim.

pola dva, svi su u ekstazi
samo ja u depresivnoj fazi.
kažu mi - mačko glavu gore
sa drugim biće ti bolje!

pola dva, piće sad mi treba,
trezna ja nikome se ne dam,
mamurnoj lakše će mi pasti
kad probudim se bez časti.

ovo je samo nastavak starijih tekstualnih trendova u domaćoj muzici (?). kad slušaš sve stare pesme tima uzmi sve što ti život pruža, shvatiš da je skoro svaka druga narodna pesma poziv na preljubu. kad odeš u keniju da treniraš (kod mene sve s neba u rebra) i okružen desetinama mršavaca u trening kampu, to ćeš gledati ceo dan, to ćeš živeti, samo ćeš o tome razmišljati i samo ćeš to na kraju i sanjati. a kad ti neko godinama i godinama svaki dan po ceo dan peva kako je komšinica zgodna, prija mekana, muž u kafani, krčmarica mlada, nije čudo da kad god naprave neko istraživanje dođu do otkrića da je po tim selima tek svako deseto dete napravljeno od zvaničnog mu oca a sva ostala su dobijena kombinacijom poštara i komšije, na izvoru ili u senu, dok je muž pravio decu kod prije ili svastike. narod nije ni imao drugu zabavu, hajde sad odjednom oduzmi svima SVE, neka nestane struje i svega što sa njom ide, neka ostanu sveće i lampe na gas i peć na drva. a šta ćeš, skakaćeš po ženi deset dana a onda će ti dosaditi, a i ti ćeš njoj :-)

pre par dana krećemo na trčanje i ja kažem
- mogao bih da odem danas-sutra do placa (5km) na pešačenje pa da ponesem lopatu za sneg?
- a kako bi je doneo u grad?
- pa malo bih je nosio, a niz Poparski Put sednem na lopatu i sjurim se nizbrdo?
- kako bi to izveo?
- pa okrenem dršku napred u vis, za nju se držim a pozadi fino sednem na onaj široki deo. taman bih izgledao kao da sam se uzbudio od avanture i da mi se nadigla ona stvar koju držim sa obe ruke! sklanjale bi mi se seljanke koje se vraćaju iz grada!
- ili bi samo vrištale i zadizale suknje?
- da kao u narodnjacima, znaš, uzmi sve što ti život pruža.
- ne sjuruje se svaki dan neko na sankama i još da mu je ona stvar velika kao drška od lopate
- pa da, a ti kako vidiš negde kamiondžiju da menja točak i da je prostro ponjavu ispod kamiona, a ti odmah utrčavaš i ležeš pored njega, život je kratak, sve su to propuštene prilike za kojima ćeš večno žaliti
- a on štrokav brkat masan i smrdi na lukac...
- ko te pita, prilika je prilika, slušaš li ti (bre) za vreme doručka istu stanicu kao i ja?
- sâm bog je izmislio sifilis da bi razlikovao ljude od životinja

jedom kad nisam imao bežični internet,
smislio sam slogan za dial-up našeg državnog telekoma
"PTT-NET - skup kao raj, spor kao pakao"