drugo pa žensko

evo našao sam koji je to datum bio,
osmi mart, prvo pa muško na ženski praznik!
tada sam istrčao polumaraton Pre Corone na rosuljavih +8°C
bilo mi je važno jedino da bude ispod 1h40 i bilo je 1h39
ništa se više ne sećam, ni onog januara kada sam na Stravi završio kao 48. na celom svetu po pretrčanim kilometrima, ni početka februara kada sam istrčao dva maratona na treningu, ni perioda odmah posle kada me je kao i prošle godine mučio neki čudan kašalj poput alergijskog bronhitisa ali alergije NA ŠTA?

ko zna, možda sam ja dva puta u dva februara preležao dve korone a da to nisam ni znao.
tojest onaj prethodne godine je možda bio konjski grip.
sledeće godine očekujem žablji grip, samo da ne bude posle da nisam prvi to rekao.
elem posle toga je došla bicikla
tražim u svesci i ne mogu da nađem, sećam se i gde sam trčao tog dana ali ne vredi, mrzi me da listam napred-nazad, koga briga ionako

posle toga se opet ne sećam zašto sam tako malo trčao
jeste bilo puno novog MTB-a, ali iz nedelje u nedelju po samo 20-ak km trčanja, ne razumem BAŠ
moguće da su vožnje po planinskim makadamima bile iscrpljujuće za telo nenaviknuto na toliko hrvanje s biciklom i kamenjarima
sad isto opet nešto čudno, trčao bih tempo, pa mi se onda dva dana planinari i pešači i nemam nikakvu želju ni da pokušavam da trčim na tako umornim nogama

poslednja vožnja u brdima je bila 22.05. i evo sutra će joj biti 10 dana
možda sam i ovih dana mogao da ignorišem prognoze pa da odem negde bliže ali bliže mogu i peške, uz bonus da je 100 puta lakše oprati patike ako me uhvati kiša, nego očistiti i podmazivati biciklu
plus kad na sve to dodaš sve više posla, dođeš do toga da sam par puta išao da trčim ujutru dok sam najodmorniji, što sam naravno platio balvanima od nogu nakon sedenja na poslu i nisam bi ni siguran da li od dva zla umem pametno da odaberem manje
možda su ta ranojutarnja trčanja ipak bila dobar izbor

danas sam u drugom pa ženskom pokušaju Posle Corone na skroz novoj i nepoznatoj stazi, na jedvite jade uspeo da nakamčim prosek od 5'02''/km jer sam se zainatio da taj trening obavim kontra vetru koji je doduše u najavi bio 5-10km/h a na terenu i do 40km/h (12m/s) što mi je bogme podosta skraćivalo korake
PLUS u drugoj polovini uopšte sve nije BILO NIZBRDO nego sam se solidno pomučio preskačući rupčage po nekom grbavom grubom asfaltu da te bog sačuva
no za divno čudo, koliko god sam se usput mrštio, sada nisam nezadovoljan
beše to jako naporno prepodne, a nakon početnog uspona od 3.5km je svakako bilo teško skidati prosek koji je u tom času bio 5'25''/km
mislim da mi je na pola puta bio 5'09''/km što znači da sam drugi deo otrčao dosta brže, IPAK

par anegdota mogu da ostavim i za sutra, prognoza je kao da će govna da padaju i da će nam jun iliti lipanj početi sa kasnojesenjim ugođajem od jedva dvocifrene temperature i još malo kišice, ovo proleće već počinje da deluje kao skrivena kamera

nisam kupio, samo sam slikao u Intersportu
ne pada mi na pamet da prizivam nesreću ovom korom od banane, a bogme ni pedere

blato

blato na patikama je dokaz da sam juče stvarno bio tamo gde se sećam da sam bio, jedino što je kao u izreci jutro suvlje od večeri pa će se lakše očetkati.
juče je kolega polumaratonac tu iz grada (kojem sam sa Strave lani poskidao sve segmente pa mu ih proletos vratio u vlasništvo) istrčao prvi prolećni trening half i tako me pretekao u ideji, jer se moj pre tri dana neslavno završio grešnim prekidom aplikacije jelte.

imam neke planove za danas, pa ćemo videti šta će ispasti.
napravio sam na kompu putanju u mapmyrun i sad mi to stoji i u telefonu tako da ne bi trebalo da bude lutanja.
zgodno je i što možeš tako da klizaš tačke starta i cilja da namestiš da ti izađe recimo 21.2km dužine i onda staneš "tamo negde" kad ti se na ekranu pojavi cifra polumaratona.
plus, birao sam odakle ću da krenem, odabrao najlepšu krivinu za pišanje i gimnastiku itd.
cilj naravno izbegava sve moguće semafore i ostavlja u rezervi nekoliko stotina metara za laganu šetnju nakon trčanja.
i tako pet minuta kroz njive i pravo ulećem u tržni centar.

ovo već postaje zanimljivo.
1) trčaću putem kojim nikada ranije nisam, možda ali tanko možda je moguće da sam možda jednom tuda prošao biciklom a i to je moralo biti u kontra smeru
2) obrćem sada stazu treninga u google maps i analiziram profil, kao pred trku, pa ako sam se nećkao da li mi nedostaje to uzbuđenje nečeg novog, eto prilike da proverim
3) usput se prisećam kako je jednom Tanja pre neke ultre napisala "kad porastem biću Sale Antić" jer su sa ovih blogova svi skontali koliko je dobra priprema pred trku važna, nakon što sam onako u rasponu od samo godinu dana razvalio i Taru i Pešter i Mojstir, naime na te tri trke sam stigao 60 + 30 + 20 minuta ispred drugoplasiranih takmičara i uporno tvrdio da je to zato što me ništa nije iznenadilo, posebno na Tara Challenge gde se nakon 40-og km trebalo popeti na još dva brda i izdržati jako strm spust kroz izrovanu zemlju i kamenje pa je većini taj deo do cilja (58km) ostao u težem sećanju od samog uspona na Taru

nazad u realnost, danas me ništa tako zahtevno ne čeka pod uslovom da umerim ambicije i to posebno u prva 3.5km koji su blago uzbrdo pa pametnom mogu da posluže kao dobro zagrevanje a budali kao prilika da sjebe noge i odmah na početku zapečati kvalitet treninga na nuli.
onda bih trebao da imam uglavnom spust do 9km pa još jedan uspon tačno do sredine staze, dakle na 10.5km, i odatle je opet sve blago nizbrdo, a ako prognoza pogodi da će duvati severozapadni vetar onda će to delovati isti đavo kao i ravnica ako ne i gore.
sve u svemu, baš sam finu stazu izabrao (smajli koji sebi puca u slepoočnicu)

trava

Sve najlepše bajke ja sam pisao, 

ko košena trava sam mirisao...

jebo bajke, da vam Sale kaže, to su vam sve priče za malu decu.

bajke su priča bez priče, tu nema bola, nema patnje, 

uvek nam podmetnu "srećan i poučan kraj".
sa bunarom punim krvi i nebom punim perja.

a jel znate kako smo u bici klubu najavljivali trke?

PERJE ĆE DA LETI!

i onda krenu da te malter-tiraju

Kako sad živiš bez mene?
Dal' sa njom imaš svoje sne?

buraz svoje sne nosiš i u grob, i tamo ćeš ih po poslednji put posaditi, dakle koliko moraš biti nestručan i neupućen u materiju, da bi se ovako glupavo zapitao nešto što se podrazumeva?

moji sni su trenutno u potpunom rasulu, gledam kada je koja trka a istovremeno me boli tuki, kako Ognjenka voli da kaže, a još iskrenije bi bilo da rečem da me sve boli, jer kad tako kažeš onda znači da te baš i ne boli.

Još uvek te pod kožom osetim…

osim krpelja što mi se zabio, više ništa pod kožom ne osećam.

ni da sam ko košena trava mirisao, mada sam mnoge bajke pisao.

možda je i ovo jedna od njih, ili barem bledih pokušaja.

našao sam neke putanje neverovatne.

znači bukvalno, ili što bi zapadna braća mnogo lepše rekla, doslovno.

ni kilometar od utabanih asfaltova, ugledam puteljak kroz šumu.

i drž tamo drž vamo, NEĆETE VEROVATI GDE JE ZAVRŠIO.

jesam strugao pete, ima i turbo folk retro pop hit, 

koji vrišti SASTRUGALE PETE, SASTRUGALE PETE.

s tim da se tu misli na živu kožu a ne na asics gel ds trainer 22.

gde ću sutra, tko to može znati.

storyji

uhvatio sam neSmaračku foru (to jest ne uhvatio nego iskopirao od nove snajke) a to je da ne pišem ništa naročito mnogo po fejsu nego svakog dana nešto stavim u onaj story, doduše ja kačim na sopstveni fejs a ne na onaj od dečka :-)
story mi je valjda podešen da mogu samo prijatelji da ga vide a od "prijatelja" mi je polovina na Restricted i verovatno misle da fb uopšte ni ne posećujem.

jutros mi se dogodilo da mi je na jučerašnji skok s motkom neko ostavio komentar (koji ti dođe u mesinđeru) pa sam i njega stavio na restricted, nikad čuo za čoveka koji btw ima samo jedan status a navodno mu je profil od 2013, nešto mi tu smrducka.
šteta što nije novembar i dani sve kraći pa da prečešljam taj popis još jednom i restriktujem sve koje bi trebalo.

pola sata kasnije opet se vraćam na blog, u međuvremenu sam kleo sebe što stalno dopustim da mi promakne 5-6 dana upisivanja u dnevnik treninga i onda kreće naknadijada (kao čvarkijada) preko fotografija, aplikacija za treniranje, telefoni kompjuteri, pa koliko minuta, pa u kojim patikama, pa ako nemam sliku sa trčanja onda kuku, pa da li je bila kiša i koliko stepeni...

umesto da pet dana odvojim po minut, ja svakog petog dana izgubim par desetina minuta
pa bravo
i posle mi kažu da je jutro pametnije od večeri a džabe mi kažu jer sam shvatio bar desetak hiljada puta ali šta ću kad dođe veče a ja glup, kako da budem pametan neka mi neko objasni, evo sad je jutro i sad sam dakle pametan, zato sam zadnjih nekoliko blogova pisao ovako ujutru, zašto da se blamiram i pišem uveče kad sam najgluplji

nakon maničnog ponedeljka i vožnje po pljusku u utorak, bio sam nešto malo umoran i u sredu pa sam zato u četvrtak spičio jedan tempo, baš na temu bloga koji je u tom času ovde stajao kao poslednji
rekoh idem pa kud puklo, odmah ujutru dok sam najodmorniji
to je bilo jutro pre zadnjeg bloga o planinarenju i ogrebotini na obrazu
ne znam zašto o tome nisam pisao nego o prašumi, al ajd

prvi kilometar kroz zgrade mi je nešto brljnuo i pokazao mi sedam minuta, i to mi je mučilo prosek dugo dugo, tek nakon 6-7km trčanja mi je spao ispod 5', a trenutna brzina mi se stalno vrtela oko 4'40''-4'45''.
polukrug sam napravio negde oko 10-og km i tada sam imao prosek 4'57'' i rekoh bilo bi dobro da ovo zadržim do kraja ispod petice jer je povratak blago uzvodno a i vetrina je sada bila u grudi a ne u leđa
i nekako je to sve išlo a da ne znam ni kako, do pola sam mislio da sam prejako krenuo a onda sam se probijao kroz vetar istom brzinom i nije mi bilo baš tako kritično

negde na 19.1km sam skrenuo ulicama kojima imam 1.8km do kuće i već vidim da će da mi izađe na 20.9 i planiram gde da dopunim 200m da dođem do 21.1 tj do polumaratona
i onda vidim da mi fali 1.5km, pa malo kasnije opet, hm, možda nisam dobro video malopre, pa posle par minuta opet, i tu skontam da sam zaustavio merenje a da nisam primetio

više nisam ni imao vremena da trčim dodatni kilometar, samo sam zaustavio sve na mestu koje mi je 900m od kuće, dakle tu sam zaokružio 20.0km za 99 minuta i to je to, prošetao sam do kraja taman da se malo ohladim da mogu da se istuširam pred posao
sačekaće polumaraton neku drugu priliku, a možda mi sledeći put ni prvi km ne bude sedam minuta

idite tamo

imate kod mene na fejsu filmić od 7 minuta probijanja kroz prašumu iz kanjona reke Gradac na jednu od litica, ne znam može li to ovde da se okači i ima li potrebe da smaram na svim frontovima.
malo je sve previše usporeno jer sam u jednoj ruci držao telefon a u drugoj štap za slučaj da naletim na neku guju pa da je malo bocnuo/la u guzu da bi se brže sklonila.
bila bi fora protrčati preko svih onih debala i kroz granje sa akcionom kamericom no tada bi bile veće šanse da nagaziš guju, tako da...
što reče pre dobrih godinu dana Strina nekako baš u ovo doba godine, kad sam napisao da već ko zna koji put nalećem na poskoka, a ona mi ostavi komentar "čuvaj se Šarke" :-)

džaba ti čuvanje kad ne vidiš gde si stao dok nisi već nagazio, a fora je i kada se vereš uz stenje onda nemaš pojma šta ima gore na steni metar iznad glave sve dok se ne uhvatiš rukom, tako da...
kad sam jednom izašao na čistinu bilo je puno lakše osim na jednom mestu gde sam hteo da se podsetim kuda se beše ono prolazilo kada se nije išlo obeleženom planinarskom stazom nego nekako po grebenu i na dva mesta sam bogme jedva prošao jer se trebalo popeti uz nekakve hridi od dvatri metra pa mi je tu i štap ispao no srećom sam bio blizu vrha pa nisam morao da tražim odakle da odlomim sledeći.

eto Šarke sam se sačuvao, samo me malo ogrebala po obrazu, tojest ovog mog dublera na slici jer ovaj nema žute nego zelene oči što jedva i forenzičari mogu prepoznati.

pa i nije nešto

očekivao sam više kiše juče na planinarenju no ništa, slabo.
u par navrata mi se učinilo da sam se zeznuo, da sam možda mogao i da trčim, jer glupo je propustiti te prilike koje nam ODMORNOST dozvoli.
no nisam bio siguran ni da li sam odmoran.
jedino u šta sam siguran je da ZC (leva zelena i desna crvena) par dolazi i do 1700km a da CZ par ide sve brže prema kanti jer sam ih dodatno izmrcvario prekjuče po onom pljusku.

zatičem sebe u dva suprotna razmišljanja, od dana do dana.
jednom jedva čekam da počnu trke i planiram gde bih najviše voleo da odem, a već sutra nekako "shvatam" da sam prošao tu fazu kada mi se išlo tako u horde i da osim nekoliko ljudi uopšte nemam želju da sretnem sav ostatak te trkačke bulumente.
pritom ni ne treniram nešto pa bi mi prvih nekoliko "trka" bilo nešto na pola između skeča i crtanog filma jer nemam pojma ni koliko mogu a iskreno ni koliko želim da se naprežem.

verovatno bi neke treking lige bile idealan početak, nešto kao prelazak sa ovih mojih brdskih trčkaranja na te polujavne evente.
tamo se ionako ubrzo nakon starta sve razudi i razljudi pa ako ne ostaneš sasvim sâm onda si maksimalno u grupici od 3-4-oro što baš i nije neka silna rulja.
ma nemam pojma, poremetilo me i ovo vreme ludo pa ne znam da li zaista dolazi leto ili zima.
pretpostavljam da ću u nekom trenutku poželeti da otrčim nekakav Tempo pa ću onda da vidim kako se osećam i da li će mi to probuditi želju da otrčim još jedan ili dva, ili će mi rasterati misli o trkama.

one of those days

upao mi prst u kadar i mrzi me da opsecam sliku, a i kap u centru objektiva je napravila privid sunca koje se probija kroz krošnju.
slika je zanimljiva zbog toga što je iza drveta sever, odakle je duvao jak vetar i nosio kišu, pa ovaj suvi deo asfalta uopšte nije ispod drveta gde bi bilo logično da bude, nego je izmaknut dobrih desetak metara.

no kiša je svakako bila najavljena i nije mogla da pokvari laganu vožnju od 30-ak kilometara, jer sam kontao da nakon dva trčanja u jednom danu, sutradan mogu malo i da pričuvam noge.
jedino sam se brinuo zbog zaista niske temperature jer mi prsti po pravilu promrznu ispod +10° ako nemam rukavice, no izgleda da je i ovih 11.5 bilo dovoljno mlako iako kiša smanji doživljenu temperaturu za još nekoliko stepeni. 

šta mi bi?

u stvari znam šta mi bi:
nekako sam se nadao da će ceo dan biti zubato sunčan ali se navuklo sve i svašta i cvrc
onda je bogme i pljusnulo
pfff, rekoh, gde piše da ja nešto MORAM?
obzirom da sam ujutru neplanirano spičio uzbrdo i do kraja nabio prosek na 5'25''/km, popodne sam mogao i da navučem šuškavac na glavu i odem na pešačenje
no ne lezi vraže, pogledam kroz prozor sa severne strane, sve se plavi!!
čudniju kišu video nisam ni-ka-da!
(osim onih hiljadu puta kad je isto ovako pljusnulo)

i ništa, otišao biciklom kilometar od kuće čisto da ne trčim kroz gužvu, pa dalje uobičajenim stazama donekle, pa dalje odatle nekom stazom kojom nisam ustrčao dve godine, i posle opet po default putanjama
na vidikovcu iznad grada sam zastao da se malo istežem, pa su došli dvoje sa nekom kalamunjicom na tregere zvanom Arči ali mali nije bio zainteresovan da se isteže sa mnom

tu sam opalio sliku zbog praćenja stanja dijete no ne držim dijetu a i slika je ispala čudna jer deluje da mi je leva noga punačka a desna mršava, dakle treba da trčim samo levom nogom a da poštedim desnu da se ne premori pa da ne bude kao u onoj pesmici razbole se nogica suši se ko grana

doduše posle drugog treningića me nešto bolelo u desnom listu dok ga istežem, verovatno su se noge odvikle od trčanja ali šta ću, po ovakvom vremenu baš i ne mogu da im priuštim biciklu
popodnevni prosek mi je ispao 5'41''/km i zamalo da pomislim da je to super za krug sa 250m uspona ali se setih da mi je pre nekoliko godina tu i 5'/km bilo bljak tako da...

vidim da su počeli da zakazuju nove termine uličnih trka, prvenstvo na 10km će biti u Petrovcu na Mlavi i baš će biti zanimljiv taj povratak svemu ovako usred leta jer narod baš i nije lud od želje da se utrkuje u julu i avgustu mada opet, Brčko, Ugljevik, Kanjiža, sve to je bilo usred leta pa smo preživljavali

galantno

evo proverio sam,
premium nalog košta 60$ godišnje na Stravi
odnosno 30$ godišnje na MapMyRun

jedna od najzanimljivijih "značajki" je i live tracking* što znači da na startu svakog treninga ili trke možeš da postaviš link sa kojeg svi koji su ti Friends mogu uživo da posmatraju tvoje kretanje; to može biti zanimljivo na maratonima recimo, s tim da to ionako ide besplatno na Stravi uz svaki Garmin sat koji kupiš i to u trajanju od dve godine, pa je bolje svake druge godine kupiti novi Garmin i imati premijum mogućnosti zađabe

*btw još kad su mi sljemenaši doneli prvog garmina na Durmitor pre 3-4 godine imao sam tu opciju i silno vreme potrošio pre svakog drugog treninga ne bih li na blogu ostavio link za "praćenje" pa je to nešto zaštekavalo do očaja, trebalo je nešto čekati da se usaglasi pa da odu mejlovi svima pa da linkovi rade itd, nešto mi nije ostalo baš u turbo sećanju...

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

budim se u i na tviteru mi se pojavljuje da neko od par ovih mojih lajkuje retvit od nekoga ko je pak uz komentar "Bože pomozi ovom čoveku" stavio klipić kako Novak Đ. i njegova žena plešu na terasici ispred neke ustanove, šta reći dva polupismena kostura zaljubljenih pogledâ, prosto da im zavidiš na sreći, i jednom od njoh dvoje na talentu, no nikad se žutim vestima nisam bavio pa neću ni ovom, samo me je zabavio jedan komentar malo niže: Sâm je birao a nije nas pitao, zamisli?!
ahahahaha, to je to
sva suština u nekoliko reči, kako je idol smeo da se oženi pre nego što je među obožavateljkama napravio referendum ili neku emisiju sa sms glasanjem poput izbora za miss univerzum

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

sav sam kao sa deponije da su me ukrali pa sam morao malo da namažem kosu da ne izgledam baš kao metla (posebno jer danas sanitarna inspekcija treba da krene u harač po gradskim salonima) a nakon toga bih mogao u promotivno trčanje od pola sata tek koliko da u samo sat vremena i drugi put operem glavu jer ću garant opet nešto da userem sa farbom i da u ogledalu ugledam malinu sa zulufima od cvekle i šiškicama rujnim trešnjicama

nešto me previše raduje ovaj zubato sunčan dan, baš me zanima šta će krenuti po zlu

radio garden

život mi se preselio u aplikacije,
pola dana sam u mapmyrun i excelu
a pola dana u radio gardenu i shazamu

piše da u Londonu ima 298 radio stanica
tek ako bih proverio koliko ih ima u Beogradu Zagrebu i Los Anhelosu mogao bih da nešto zaključim iz onog prvog broja, a ovako ništa
drugi podatak kaže da sam toliko jašao biciklu zadnjih 5 nedelja da sam u proseku pretrčao samo po 21km tjedno, nije čudo što mi se sve manje trči kad već tako progresivno zapeknjavam
zato sam u zadnjih 7 tjedana vozio 200km bicikle nedeljno, što je obzirom na zaključane policijske vikende u prvoj polovini tog perioda i loše vreme u drugoj polovini opet neloše kao i ono zadnje neloše što beše, šta god da beše

evo sad sam uvatio neki radio medulin ali na kompjuteru nemam shazam pa ne mogu da vidim šta ide a mrzi me da paralelno palim mobitel
upalio sam mobitel piše da je ovo r.e.m. mada bih mogao da se zakunem da bih onaj unjkavi glas prepoznao i bez ušiju, nemam pojma
sad sam odvrteo na poreč s tim da na kompjuteru svaki istarski grad ima stanice i radio rijeka i radio pula i još nekoliko istih, a na telefonu nema, u poreču samo jedna, u rovinju samo jedna, a za radio capodistria piše da je iz trsta!
hmm

piše da sam napravio 10.313 koraka na 11.900m što daje prosečan korak od 115cm što pak znači da sam ipak trčao nekakav tempo ili tempić obzirom da mi je kad trčkaram korak jedva preko metar i kad god opalim sliku patika deluje da su mi obe na zemlji, možda je tu deo saučesništva pao i na kilo viška preko uobičajena dva kila viška ko će ga znati

vreme je najavljeno, paaa, ne "blagi užas" nego teški užas sve do sledećeg ponedeljka i otprilike ću morati svaki suv dan da se otisnem na biciklu da se ne bih odjednom prezasitio trčanjem
prosto ću morati da zažmurim na jedno oko, stisnem dupe i izađem i na +13 i na +16 bez gunđanja što nije full sunčano ili bez vetra, a ionako će to sve spasti na samo dan ili dva dana smrzavanja, sve ostalo će da budu trčkaranja kroz 19 nijansi sivog, fujčić

neloše

juče sam se malo igrao a malo istraživao kroz sećanje no nisam ništa prizvao iz pomenute 2013. pa mi je onda sve delovalo novo.
da, mapmyrun ima i malu ikonu fotoaparata u gornjem uglu i kada stisneš na to onda ti se fotka ubaci tačno na to mesto treninga.

malo sam čačkao podešavanja brinući da ne premašim 10km jer sam u zelena-crvena paru imao 1599km pa mi je falilo tih 10 da dođem do hiljadu milja tojest 1609km, no eto prefurah za kilometar.

iako sam bio na vrhu brda što se vidi po proseku, nešto mi je bio slab signal i/ili brljao prenos podataka i rekoh šta da radim sad? i pogledam na potrošene kalorije i sine mi naziv jedne wifi mreže u okolini pa trknuh tamo taman da proverim da li sam tačno zapisao novu šifru.

vreme se promenilo iz jesenjeg u prolećno i iz sata u sat je iz polupodnošljivo hladnog i oblačnog prelazilo u nepodnošljivo toplo i sparno, do izlaska iz grada sam na bicikli nosio šuškavac a sa trčanja se vratio u majici natopljenoj znojem i tako sedeo pola sata pored reke uživajući na istom onom vetru od pre par sati, samo da mi je neko na leđa zalepio nalepnicu Gorenje pa sam mogao da budem mašina za sušenje veša.

a TEK je za danas najavljeno govno vreme tako da ću po svoj prilici opet trčati, a već sam smislio i gde, jer je to najgluplje mesto za trčanje po kišici.

produžeci

ne znam kad sam tačno proverio poslednji put ali vidim da se makedonija probila na prvo mesto ex-yu republika po broju umrlih na milion stanovnika.
dodaću u zagradi i broj novoumrlih od prvog beleženja kad sam provalio tu statistiku:

slovenija 38 - 41 - 49 - 50 - 51  (+13)
makedonija   27 - 34 - 44 - 48 - 54  (+27)
bih             17 - 19 - 33 - 41 - 43  (+26)
srbija 16 - 19 - 25 - 26 - 27  (+11)
hrvatska      12 - 15 - 22 - 23 - 24  (+12)
crna gora      10 - 11 - 14 - 14 - 14  (+4)

još uvek mi nije sve najjasnije, jer neki ljudi koje držim za izrazito lucidne zastupaju tezu da je ovaj virus potpuno bezopasan za zdravu populaciju, i da se lako leči ozoniranjem i infuzijom plazme, a s druge strane juče sam čupao obrve jednoj doktorki koju dobro znamo i ispričala mi je kojekakve strahote koje potpuno opovrgavaju gornji stav.

takođe jedna druga ženica koja je lekar u Beogradu a kod nas dolazi na tretmane je upotpunila sliku o "lekarima herojima" sa masom insajderskih anegdota o tome kako je 95% lekara odnosno svi koji su mogli da izbegnu da rade svoj posao, to i uradilo, što je naravno sasvim logična stvar svima nama koji imamo mrvu mozga. to se sve razbežalo po bolovanjima ili zaključalo u ordinacije tako da su osim hitne i pulmologije praktično svi ostali dobijali plate za tihi štrajk odnosno nerad, nagrađeni su za sebičnost aroganciju i kukavičluk.

nažalost od bajk vožnje neće biti ništa jer celo jutro kapljuca kišica pa bih sa blatobranima i mogao da se provozam negde ako mi je baš zapelo ali da se spuštam niz Crnu Kamenicu po mokrom kamenju pre nego što sam nakupio barem 100 sati na novom MTB-u i puno bolje savladao sve tehničke cake, radije se neću upuštati u takve rizike.

posebno zato što sam video filmić u kojem se organizatori sličnog događaja prevrću kao mačići u igri nakon što je jedan zaglavio točak u kolotrag od zemlje, otprilike je to profil prosečnog učesnika pa mi i to dosta smeta, ne bih da se vozim u krdu amatera, a događalo se da nastradam u grupnom padu i kada sam vozio drumske trke sa elitnim vozačima pa ti onda računaj koliki je rizik.

sada mi deluju smešni ovi naslovi aktivnosti od pre pet godina:

nisam sinoć džabe hvalio mapmyrun kao najbolju aplikaciju za trasiranje rute, dok si rekao keks ucrtao sam celu polovinu današnje vožnje koja je podbijena ispod Divčibara i još obrnuo smer kako meni odgovara pa dalje spojio na prvi deo njihove staze tako da sada imam sačuvan taj trek i prvog lepog vikenda mogu da napravim taj polukrug u smeru u kojem mi najviše odgovara.

a na današnji dan gugl fotos kaže da sam se spremao na trčanje u Puma Belus patikama, i čudom se čudim koliko meni neke patike traju jer je ovo bila 2013. godina a sećam se da sam 2007. u njima trčao Istarsku ligu u Svetom Petru i završio na podijumu sa nekom salametinom od pola metra koju nikome nisam uspeo da poklonim jer je to svima njima isto što i nama Trlić i Matijević odnosno "samelji otpad pa prepakuj u novi proizvod", heh.

mape

ima onaj vic iz rata kad je Mujo uhvatio zlatnu ribicu pa poželeo da mu "sredi" mape da što više ostane njegovima, ribica rekla joj Mujo puno je to teško, imaš li kakvu želju da ti mogu ispuniti, i onda je Mujo rekao ajd onda napravi mi Fatu da bude lepotica ko iz Holivuda, ribica osmotrila Fatu pa rezignirano rekla DAJ MAPE.

pre možda i desetak godina mi je Vlada objasnio kako pravi mape da ima orijentir kad negde krene da ne luta previše, i tada sam se "navukao" na tu MapMyRun aplikaciju. nekoliko godina kasnije me je pak Andrej navukao na Stravu i to mi je bilo kul, rangiranja, segmenti, materine, naizgled si imao sve što i u mapmyrun pa još više.

DODUŠE, crtanje mapa je išlo teže, sporije, svaki klik traje deset sekundi, i kad si na pola onda sve zabaguje pa moraš ispočetka. plus nije tako precizno, kada odabereš opciju da NE pratiš ucrtane puteve nego hoćeš sâm da crtaš stazu po livadama, ono samo ucrtava levo i desno i nikada gde si kliknuo. ali zarad drugih stvari, držao sam se ipak Strave.

pre nekoliko dana su pompezno najavili silne promene, poboljšanja, navodno su preko 500 sitnica popravili u zadnjih godinu dana, s tim da su PRC! ukinuli kreiranje sopstvenih mapa za besplatne korisnike, to je sada moguće samo onima koji plaćaju mesečnu članarinu od 5$ odnosno pedesetak evra godišnje.

onda sam se vratio na mapmyrun pa ucrtao neku bajk rutu od Osečine preko nekih selendri ka Miličinici, koja takođe nije ništa više od selendre nego je relativno poznata po tome što se tamo završava Wine Route koji nemam pojma ni ko ni kada je napravio, ni da li iko uopšte primećuje te putokaze duž magistralnih puteva, jednom je neko rešio da od Podgorine napravi novu Istru no sve se na tome i završilo.

(sada ovde ide jedan umetak jer je MTB klub sa one strane planinâ napravio izlet koji će se održati sutra do Divčibara i nazad, no start i cilj su bogu iza nogu i lakše mi je da dođem biciklom na Divčibare nego da odem autom do tog sela iznad Čačka.
ELEM, oni su postavili trek nacrtan u guglovoj aplikaciji My Maps no koliko sam uspeo da ukapiram za pola sata čačkanja tamo nemaš opciju da crtaš gde hoćeš nego samo prateći ucrtane puteve što znači da gde god putić nije vidljiv zbog šume, tebe će odvesti zaobilazno preko Pančeva jelte.
PLUS me dalje upućuju da idem da čačkam u Google Earth jer navodno i tamo mogu da se prave nekakve 3D mape, to će mi baš koristiti kad negde zabazam gde telefon nema domet jel tako.)

i tako sam se vratio na mapmyrun pa ću imati dve opcije u telefonu, kada idem samo 'nako na trening mogu zbog preglednosti koristiti Suunto aplikaciju koja sada praktično ima SVE što Strava više nema, eventualno mogu da se ulogujem i na Lolinu Stravu ako je uopšte opet instaliram u telefon, a evo skinuo sam i MapMyRun da imam kod sebe sve te nove ROUTES koje sam napravio jer je mapmyrun definitivno najbolja alatka za planiranje.

A KOLIKO JE TO SVE KRHKO KAO I LJUDSKO BIĆE POKAZUJE PODATAK DA SAM MALOPRE PRATEĆI ISTU PUTANJU OD PRE SAMO TRI DANA SLETEO U KRŠNU GLAVU UMESTO DA U ŠUMI SKRENEM GDE TREBA ZA BLIZONJSKI VIS, DA SAM IZ DRUGOG POKUŠAJA UPAO U JOŠEVU UMESTO U KOTEŠICU, DA SAM PROMAŠIO SKRETANJE ZA JAUĆANSKI VIS KOJE JE OSTALO IZA MENE A JA SE UPORNO NADAO DA ĆU GA PRONAĆI NA DRUGOJ STRANI.

kome nije suđeno, ni udruženih osam aplikacija ga neće spasiti.
evo baš gledam dokle seže arhiva dok sam to koristio ali sve mape imaju isti datum što znači da su uvežene odnekle u mapmyrun, verovatno iz nekog polara ili garmina:

jesen

nije baš da mi se sluša ceo album istog imena od Sare Renar ali izgleda da ova majska Jesen namerava da potraje toliko da bi mi ponestalo pesama za svaki dan obzirom da ih na albumu ima 7-8 uvr glave, uključujući i a'kapela verziju.

ne znam zašto norvežani ovu prognozu zovu "10d" kad ima samo devet dana:

usput sam otkrio da postoji i "radio garden for PC" što eto nije baš loše ovako kad pišeš blogove jer radio ima tu posebnost što ne znaš šta će sledeće naići, za razliku od sada već uobičajenih navika da sami sebi didžejišemo dane.
u beogradu postoji vladix rock i vladix rok pa mi je trebalo pola minuta da skontam da ova druga pušta ex-yu muziku i rekoh daj da vidim kako to izgleda, pa evo, posle nevernih beba ide zabranjeno pušenje :-D

koliko god mi je juče delovalo da mi je trčanje "krenulo", skloniji sam da verujem da mi se to učinilo, a čak i da mi je zaista krenulo, nema ono gde dalje.
jer mi se na trke može ići samo zato da bih poneo biciklu pa nakon što završim najkraću trku (obično 5km) u nekom gradu i odgledam ulazak prvih polumaratonaca, sednem na bajk i odem u neke istraživačke poduhvate na novim terenima.

ustvari trčanje može da prođe i na treking ligama ali i ti kalendari se stalno menjaju pa se ne zna časni krst kad je ikakvo planiranje u pitanju.
ima tu na uglu jedan belo-drap ker koji po ceo dan dežura polubudnim okom i čim naiđe neko ko šeta psa on se momentalno razbudi i krene sa njima.
e pa tako ću i ja ove godine, op vidim u subotu ujutru da u nedelju ima neki zanimljiv event, op u sobu po opremu i op u garažu da ubacim bajk u auto i via!

ako je ovih +18 popodne dostižno što se lokalne klime tiče, mogao bih jutros opet malo da otrčim i popodne rezervišem za bajk.
toliko sam oguglao na pretrpane satnice za ovih mesec dana krečenja i učenja deset raznih zanata da mi sad posao u sendviču između dva treningića dođe kao odmor jednako kao što mi dva treningića pre i posle posla dođu kao mini pripreme.
štaviše, sreća da nije neko prelepo vreme jer bih se već u drugoj nedelji ovakvog ritma razbio kao zvečka.

base run

kaže na fejsu drugarica koju sam upoznao pre nego što je otkrila Stravu (pa smo se tamo pratili dok sam to imao) da je u upotrebu ubacila izraz "base run" kao krovno ime za sve između svega između svega.
kontam da je to ono što sam ja oduvek, dobro ne baš oduvek nego tek nakon što sam ga smislio tj krstio, zvao Tempić, odnosno "ono što možeš da ponavljaš svakog dana i što ne ostavlja nikakve bitne tragove koji bi se protezali duže od jednog dana, ili pola dana ako si fino utreniran".

ovo poslednje sam vas preslišavao već nekoliko puta no pominjem ga zato što sam ga u zadnja dva dana započeo tri puta a završio 2x.
onaj treći put se događao malopre kada sam nakon jutranjih 10km krenuo po kišici na popodnevni dodatak i tu me iznenada spičila neka inspiracija i u samo 2.2km sam "odradio" jednu ludačku progresiju završivši na blagoj uzbrdici sa 15 km/h, pa sam odatle dalje navukao šuškavac i otišao da se dalje malo prošetam po brdu.

ovo sam slikao u trku pa zato piše 2.1

nakon kratkog odmora, ako se klizanje po mokroj zemlji i kamenju može nazvati odmor, strčao sam jedan deo asfaltom pa opet saišao krajnji spust po zemlji.
nakon par godina sam se setio da uzmem NB Minimus koje su mi do sada služile samo za dijagonale na pomoćnom stadionu, no eto, kad si raspoložen za onu vrstu trčanja u kojoj se skoro i ne koriste pete nego pretežno srednji i prednji deo stopala, mogu da posluže.

fino sam ih složio uz dres sa Papuk Trejla, crno & pomorandžadasto, mora da mi se drveće divilo usput.

moram pogledati kada se menja horoskop iz bika u blizance mada mi konkretno ta dva znaka ama baš ništa ne znače tako da nemam pojma šta to tačno treba da se dogodi, verovatno ništa. 

jednom kad se rešimo Ovna mirni smo skroz do Strelca, a sve ovo između je nekako previše gnjecavo da bih ga primetio.

šuma peva.

al dvaput je dvaput

nisam stigao da pretrčim više od 8km ujutru pa sam nešto skontao da bih mogao da otrčim još jednom, jer nisam bio onako polomljen kao juče
i onda sam pogledao prognozu koja je zapretila silnim kišama u narednih par dana pa rekoh daj da se malo provozam, bolje mi je nego da nalepim tolika trčanja i/ili planinarenja jedno na drugo

krenuo sam sa idejom da se podsetim par prolazaka iz mesta K u mesto B preko mesta D i sav uzbuđen što ću proći tolikim MAKADAMIMA naletim na glanc nov asfalt od čitavih 6km, pa ono je praznik i za oči i za dušu, a eto i za dupe obzirom da manje trucka nego kaldrma

na samo par km od sledećeg asfalta u tom srednjem mestu D sam došao na svoje pa sam posle nešto lepog širokog makadama upao u onaj šoderasti klizavi na kakav sam i bio pripremljen

drugi deo tog "divljeg" dela treninga je takođe počeo asfaltom za koji kao da baš i ne znam da je bio tu no barem sam prošao pored groblja na kojem smo pre mesec-dva pronašli neko štene, pa sam proverio da slučajno opet nema živih prinova, među mrcatima jelte

nema

e kad se i taj dosta kraći asfalt završio opet sam došao na svoje i to na "duplo svoje" jer sam osim savladavanja tehničkih zadataka po uzanim puteljcima svakojakih mešanih podloga morao da se usput i orijentišem, a kad baš i nisam znao gde sam morao sam da otvorim mapse jelte

obzirom da mi je celo popodne ili već predveče, kako se uzme, bilo jako zanimljivo i sve nekako novo, na momente sam uživao na upravo onaj način na koji uživaš kada odeš u neke DALEKE krajeve koji su mi se eto približili na sat vožnje od kuće, doslovno sam pomislio pa ovo je bukvalno kao da me je neko teleportovao kod tetke u Poreč i da sam krenuo onim tamo markiranim stazama kojima sam do sada samo trčao (pa samim tim i puno bliže gradu) jer smo uvek nosili samo trkačke bicikle i gledali da odemo što dalje tipa Pula ili Buje

nastavak od juče

mrcat* je moja kovanica a potiče od naziva jednog kafića u Slunju ili okolini, pa kad prolaziš pored Rastoka prvo sledeće naletiš na reklamu Mr. Cat.
i tu ja povičem MRCAT i to je ostalo za sve što je "mrtvo umorno", da napomenem ne izgovara se mrkat ni mrket nego upravo mrcat
kad kučići popadaju na beton i dahću od vrućine, ja im kažem "deste mrcati"

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

e nedelja je počela tako što (je došao ponedeljak) sam nakon dosta poslova ovih dana pokušao neko trčanje no noge su mi posle posla bile toliko trome da se divim sebi da sam uspeo da pretrčim i OVOLIKO:

naime preko jednog brda pa do pola drugog i tu sam stao nakon 6km, što me baš i briga, nit sam nekog pobedio nit sam išta izgubio, no kad sam već pomenuo mrcate eto karme koja je i mene stigla nakon pola dana heh

odatle sam nastavio da pešačim još sat vremena nekim puteljcima kuda nisam prošao godinu dana i DOGODILO SE OVO:

šta bi se drugo dogodilo osim da sam jedva prošao jer je nakon ove mini jeseni usred maja sve toliko tropski nabujalo da deluje kao da sam negde tamo gde je sve non-stop nabujalo

smešno mi je ovo i zamarajuće kad sednem da sa zaostatkom od tri dana pohvatam konce, onda otvorim aplikaciju za sport pa se prisećam gde sam kojeg dana išao i koliko, zatim otvaram fotografije da se setim u kojim sam patikama trčao ako sam uopšte bio te sreće ili pameti da to uslikam, i evo jedva nađoh

iako nisam imao ni jednu sliku, setih se da sam snimao filmić od minut kako me zmija ujela za đon i kad je skoro cela ušla u kontejner još sam je i uštinuo za rep ne misleći o tome da je unutra mogla da se okrene u krug i da joj je glava mogla biti baš tu pored rupe u kojoj nestaje rep ali hajde, što nas ne ubije učiniće nas glupljim i još neopreznijim u budućnosti

broj

pratimo i dalje broj mrcata* po broju stanovnika

slovenija 38 --->> 41 --->> 49 --->> 50
makedonija 27 --->> 34 --->> 44 --->> 48
bih         17 --->> 19 --->> 33 --->> 41
srbija 16 --->> 19 --->> 25 --->> 26
hrvatska 12 --->> 15 --->> 22 --->> 23
crna gora         10 --->> 11 --->> 14 --->> 14

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

ta društvena mreža/aplikacija za sportiste.
odem ponikom do neke reke, vežem biciklu za most, otrčim neki full zanimljiv trening, vratim se ponikom nazad.
i šta se događa.
prvu vožnju od 15km mi lajkuje pet ljudi, trčanje na kojem sam osvojio jedan KOM (najbrže istrčana deonica od svih koji su tuda prošli) lajkuje šestoro, a povratak ponikom u grad lajkuje jedanaestoro.
zašto?
zato što sam u povratku slikao čaplju!
pa jebemumiša, ne služi sportska aplikacija za lajkovanje čaplji, ali okej, bolje da sam je slikao jer sam tako shvatio šte je koliko ljudima važno.

no ista priča kao i za instagram, iz nedelje u nedelju ti se preko onih koji su ti zanimljivi i koje si zagotivio (a oni znaju koji su) nakače neki koji tako nasumično lajkuju sve i svašta, pa kad već vidiš da te obožavaju onda opet bar povremeno bude red da lajkuješ i ti nešto njima, ali čim moram da pazim na takve gluposti, meni se određena mreža smuči.
ćao.

neka mojih KOM-ova nekim novim klincima, nek se trkaju protiv koga ili čega hoće, ionako će to sve prekriti ruzmarin i šaš.
ionako je, barem što se upotrebe na telefonu tiče, neuporedivo bolja suunto aplikacija koja mi je došla uz prvi od dva GPS sata, jer na njoj imaš i prolazna vremena po slobodnom izboru (samo stisneš LAP) a i autopauza je puno bolja nego na stravi, imaš opcije "ispod 2 km/h" ili "ispod 5 km/h", a mapu možeš da menjaš između slike terena i satelitskog snimka što je posebna prednost u odnosu na druge aplikacije pored kojih moraš uporedo da uključiš Maps ako poželiš da vidiš kuda se može proći navr neke planine.

trka u trci

prva trka je bila protiv kiše, mada mi kiša ništa ne smeta, osim kada umesto sata nosim telefon, e onda nam pipkanje ide malo teže.

i tako, bežao ja od kiše a da nisam ni imao razlog, pa me stigla, pa joj pobegao, pa onda stigao ja nju, pa pobegla ona meni, i kad sam se spustio u grad više je nije bilo.

što bi rekao bosanac u kanadi, grudvali se, ja pobijedio.

silazim na reku, da ne kažem na promenadu, upadam u neverovatnu slučajnu gužvu.

iza dve cure na rolerima doleću i dva momka na biciklama, ove dve još nešto i rade a ova dvojica 12 km/h kao u vicu o crnogorcu koji zavidi zmiji, kaže eeee kad bih ja ovako mogao, da ležim a da idem.

nakon pola minuta stigao je i treći biciklista koji meščini snima neki dokumentarac, možda osvanem u novinama onako umešan u ovaj paprikaš od nogu i točkova.
to je bilo na mestu gde reka tj put pored nje ide malo prometnije nizbrdo pa se napravila razlika, no kako smo došli na ravno rolerašice su usporile pa sam i ja uspeo da ih prestignem, čisto da spasem čast nas na nogama.

oni na dva točka su već bili u kružnom toku, ja sam dotrčao do svoje bicikle u blizini, a ove na 4 točka su stigle zadnje.
da sujeta bude potpuno zadovoljena, prestigao sam ih još jednom, biciklom, na ulasku u uži centar grada.
2:0

dvadvadvadva

piše ovamo levo na blogger admin stranici da trenutno na ovom blogu imam 2222 posta, ne znam kada sam prešao na njega sa blog.hr gde smo tada svi bili "škvadra" pa ću da kliknem 23 puta dok ne dođem do tog datuma.
kaže 26.01.2009, s tim da taj post nema tekst, to je očigledno samo dan kada sam ovo napravio, pa nastavio da pišem na nekom drugom mestu, jer se nakon toga nastavlja tek 16, 17, 18.10.2009. i to je dakle onaj pravi početak ovog bloga.

znači za 10-11 godina po nekih 200-tinak blogova godišnje, između pola i tri kucane stranice, ladno jedna knjiga po svakoj sezoni, i to ne džepna nego normalan format knjige od 300-400 strana.

pa kad vas neko pita zašto niste pročitali kompletan opus nekog ruskog pisca, gde se ruski koristi umesto opširni, jer bolje zvuči i lakše se vari, a vi mu recite pa nije nam dao antić, onaj drobi li drobi i dok pročitaš prođe život i onih slobodnih deset minuta dnevno.
što se može primeniti i na sve ostalo, nego lakše je da na sebe svalim svu propast ovog sveta, kad nađeš uzrok naći ćeš i lek.

šteta što odnekud nisam prekopirao i one prve blogove, ako to uopšte imam po nekim arhivama, jer su trke 2005-2006-2007 bile još i najzanimljivije, posle je sve nekako prešlo u rutinu, ali prvi maraton, pa prvi Plitvički, pa prvi Sljemenski (joj) pa Međugorje pa prve dve-tri Podgorice po onim vrućinama, plus tada nisam svakog vikenda leteo s jednog POLUmaratona na drugi nego sam cepao kraće ulične trke kao lud, bilo je tu svega i svačega.

šta ćeš.

seo sam da se odmorim i objavim da je KREČENJE GOTOVO, dakle preko 100 kvadrata kad sabereš sprat i stepenište i donji ulaz, hodnik, predsoblje, kako god nazvati.
treba da se par polica ušrafi u zid, sad bez suvišnog kotla za grejanje tu stoji polica sa dvadesetak pari patika (?) s tim da je jedan od milion poslova u Velikom Poslu bio i da se zimske odnesu gore na orman a letnje da se prebace dole odakle nam je najzodnije da ih uzmemo.

koje ću uzeti danas nemam pojma, a već imam otprilike 4 para "za kantu" s tim da stalno nešto oklevam i kao još jednom još jednom pa kanta, i tako žive taj neki zagrobni život u sudijskoj nadoknadi, znaš ono ceo stadion popizdeo od nervoze, aman sudija sviraj to, a sudija ležerno šetka terenom pa kad pogleda na sat on tako nehajno spusti nazad ruku kao da ima još čitavo poluvreme da se gazi.

kontam da ću, obzirom da je nedelja, da izkemijam neku kombinaciju bajkom do negde, pa neko trčanje po štatijaznam nekom kraju kjeg sam se uželeo, samo još da se setim gde bi to tačno moglo biti, i onda da strčim do bicikle pa lagano kući.
ajd baš da vidim šta će da ispadne.

imam jagode a imam i šlag, a uz šlag bih mogao i kafu da skuvam ali kafa & jagode hm, to je recept za čučanje a ne za trčanje po šumama, tako da ću morati da biram stranu, vitamini ili celulit, minerali ili tahikardija, bogme kad staviš ovako na papir, teška odluka.

opet subota

da me pita čovek šta sam ove nedelje trenirao rekao bih NIŠTA a nije da je ništa, zajedno sa prošlim vikendom imam okruglo 6 treninga i dva dana poluodmora.
jutros je po planu sve završeno oko stepeništa, radile su i obe brusilice i šrafilica i menjao sam neke tiplove i završio plafon koji ima par betonskih greda pa sam imao tisuću površina i ćoškova za zavući valjak ili četku no dobro, ostao je samo još jedan zid sa kojeg takođe treba da se skida povelika polica na kojoj stoje rezervne gume, alati, i ukratko 20% prosečnog bici servisa, opremu da ni ne pominjem.

u jednom času juče, krećemo na posao a Lola napolju ostavila "neke sitnice", rekoh ovo Shimano bode oči brate sestro dal si normalna samo tri lanca su sto evra, pa isplati se preskočiti ogradu, jedino Pipi da pustimo u malo dvorište (mešanka dobermana) pa smo mirni, ali ona voli da raskopava po vrtu pa smo ipak ostavili Mačka (on je mešanac koze i megafona) iako smo sve rezervne delove u kutijama ipak uneli u kuću, zajebi ti rizik, Balkan je ovo.

nemam neke silne detalje sa vožnje jer smo napravili samo jedan mali krug od sat i nešto koliko da krv procirkuliše kroz umorne noge i da se malo razmrdamo, usput svratili kod bivšeg trenera da nam zameni jednu žicu na poniki jer ja imam alat za trkačke i mtb a za ove seljačke bicikle ide nešto skroz drugo što bi me brat bratu bilo i sramota da imam u kući, kad se previše stvari pokvari kupiš novu poniku za po gradu i ajd zdravo, lakše je.

e sutra bih možda konačno mogao na neko malo duže trčanje, nemam pojma stvarno, videću koliko ću se satr(e)ti u prvoj četvrtini dana, onoj između doručka i užine. ali ipak kontam da nekih sat i po mogu da sastavim, nemam pojma. otkako sam zaključio da mi se ove 2020-te bicikla više isplati, trčanje mi dođe samo kao neka alternativa za ne daj bože, čak ga ni ne poželim za predah, mogao bih narednih 200 dana samo da vozim, ako bi bilo lepo vreme.

eh da, danas je Živka napunila 5 godina :-)

kao da je znala, ceo dan nije nigde odlunjala duže od par minuta, non-stop je sedela ili negde "sa pogledom na mene" dok nešto radim ili na ovom komadiću veštačke trave ispred one velike saksije iza, sa šumskim jagodicama.

opet petak

neobičan početak dana jer sam mislio da će mi stalažu dati spakovanu, no ova je bila poslednja u radnji pa iako je samo nekoliko kg teška ispali smo smešni jer smo peške kilometar i po kroz sred grada nosili policu veličine 120x70x40cm, nešto kao oni pakistanci što stave tele na krkače pa ga do pijace prevoze na mopedu.

otkako je krenuo posao u dve smene stalno me žuljala ta mogućnost da u pauzi skoknem negde biciklom pa sam danas napokon uspeo da isprobam i tu varijantu.
rekoh valjda sam se juče odmorio.

totalno mi se poremetio ritam spavanja pa legnem i zaspim čim padne mrak, čitaj iza 20h zavisno od toga da li za uspavljivanje pustim neke sentiše ili hevi metal, ali se zato redovno probudim do 4, u 5 već sviće a ja u krevetu prekotrljao šta ima novo na mrežama, i uglavnom pre 6 već nešto radim po kući obzirom koliki je obim posla bio oko ovog krečenja i maltene renoviranja jer sam i malterisao, gipsao, sve police i čiviluke skidao pa vraćao, a obzirom da nam po zidovima i kojekakvim montažnim gelenderima visi tuce bicikli tuce točkova tuce kaciga i deset tucadi patika, moš misliti kako je to moglo izgledati, satiranje sve u 16.

i tako odmah posle posla samo odletim do marketa da kupim nešto, i naravno dok sam stigao do tog nečeg ja potrpam sve usput što je bilo na 30% i 50% akciji i na kraju dođoh kući sa dve pune torbe na guvernali, kao onaj znak za vagu u horoskopu.

i blic užina i juriš na biciklu i usput mi je nešto sinulo, što bi mogao da bude lajtmotiv ovog proleća, a to je da biciklom često pređem samo onoliko koliko sam nekada najviše trčao, jer da se podsetimo ovde se radi o ludaku koji je trčao i treninge od pet sati i prelazio 44-47-50-56-60km bez pauze, tako da u odnosu na to, jeste da mogu preći u okviru od dva sata i preko 60km trkačkom ali nešto mi se ne gine po asfaltu sa ovim ludim vozačima pa kad sednem na MTB i odem u šume, evo danas pređoh 34km a i to na knap.

spustio sam se na asfalt jednom prečicom kojom sam često trčao, po nekom krupnijem kamenjaru i začudio se koliko na mestima vožnja deluje teža od trčanja, prosto ti bicikla smeta, kako da kažem.

obzirom da sam posle vožnje opet zaginuo na poslu a znamo kako je kada svi navale nakon ovako duge pauze, čisto sumnjam da će mi noge sutra biti naročito živahne zato što sam danas navodno trenirao "samo" dva sata. al nema veze, sutra konačno dolazi majstor (on nam je drug) da skinemo i ovo što je ostalo pa da na to mesto može da čučne nova polica.

opet četvrtak

nakon onog Tour de Obližnje Selendre izleta juče, danas sam već bio shrvan jer me je konačno stigao onaj manjak odmora, pošto sam umesto dva dana šetnje (nakon tri dana etapne bici trke po Podgorini) udenuo dan trčanja i dan jopet biciklizma.

imamo tu dve važne stvari sad.
pod jedan, pozvao sam majstora koji je trenutno u neverovatnoj gužvi i s neba pa u rebra ga pitao A ŠTO JA NE BIH SÂM UMEO DA RAZMONTIRAM I SKINEM KOTAO ZA GREJANJE?
nakon kratkog frasa ipak smo se sporazumeli pa mi je dao zeleno svetlo da skinem taj drugi kotao na struju, obzirom da stari na drva ostaje a ionako smo na toplani, tako da možda jednom demontiram i onaj od trista kila.

elem izbio ja osigurače otkačio kablove presekao gde treba, otvorio kotao odozgo odspojio sve žice, izvukao onaj kabl debljine i savitljivosti pendreka ladno, samo što je pet metara, nekako ga preko kolena namotao u krug, onda pronašao slavinicu pa ispustio vodu iz kotla, umal mlaz da me ubije kao policija kad rasteruje demonstrante, rekoh daj kofu.

i nakon toga krenuo da odvrnem one ogromne šrafčine koje drže dve cevi IN & OUT debljine ruke, oćeš klinac, ne mogu papagajke da mi se toliko rastegnu, fali par milimetara ali kad fali onda fali i zovnem opet majstora kaže skokni bajsom da ti dadnem klešta, on papagajke zove klešta ne znam zašto valjda što su i one iz roda klešta, a opet kad od nekog tražiš bengalskog tigra na zajam niko ti neće reći DOĐI DA TI DAM MAČE.

ajd nema veze, skoknuo ja, nisam poneo nikakav ranac pa sam vozio dva kilometra kroz grad onako sa dve papagajke na guvernali, i to sam nosio u levoj ruci pa da vidiš kako me široko obilaze, prpa brale ako me neko zakači ode retrovizor dok si reko keks.

i tako ja lepo poskidao sve što se može poskidati, izneli kotao i onu skalameriju od devedeset krivina napolje, deo ostao jer je pak trebao još neki alat da se primeni a meni puna kuća alata za svaki mogući biciklistički deo ali za parno grejanje ipak nemam, šta ćeš.
čak sam i pištoljem za topao vazduh otopio boju gde je bilo zapeklo, da lakše odvrnem, nobela hoću za skidanje kotlova, ni manje ni više.

i sad da me ubiješ koja je druga važna stvar, nemam pojma. toliko sam se raspisao da sam stigao u švedsku a ona tema koju sam imao je valjda ostala uValjevu. možda mi se vrati, kad se vratim ja njoj. sad sve ovo da pišem na tviteru, zvao bi se "niz" jelte. kontam da neki tako i rade, ko bi bio lud toliko da bode po telefonu nego instaliraš tviter za desktop i samo jedan za drugim kopiraš pasuse u niz.

nakon toga sam uzeo fotoaparat i otišao na pešačenje po okolnim brdima, slikao drveće mahovinu listiće cveće i grančice kao neki pederčić, rekoh to kad istovarim imaću da se igram sa insta filterima do mile volje.

melburn

stigoh biciklom u centar sela i naiđoh na putokaze silne, rekoh da skoknem do Melburna malko ali nije pisalo u kojem je pravcu.
kao nešto sam zamišljao kartu pa shvatio da može i Sofija da posluži, to je sve nekako u liniji, no kad sam video koliko ima do Sofije više mi se ni do Melburna nije išlo.

krečenje je pri kraju a trofej za današnji dan ide pojasu za karate, A OBJAŠNJENJE ĆE VAS ZAPREPASTITI:

naime poznato je da moram da kupim sve što vidim da je baš baš na sniženju tipa 80%, i tako sam jednom u Intersportu naišao na punu korpu pojaseva za karate na nekoj nenormalnoj akciji I NEĆETE VEROVATI ŠTA JE URADIO:

nisam hteo ni žuti iako je bio najlepši, ni crni jer je navodno najkul, nego sam uzeo ljubičasti iliti purpurni, kako ga već ko zove, A EVO IZ KOJEG RAZLOGA:
bio je najduži.

naime znao sam da ga mogu koristiti samo kao neku gurtnu ili uže za vuču pa se uopšte nisam dvoumio, postao sam srećna tetka pojasa od 260cm
računam zašto samo moji burazeri da imaju najduži, onaj prvi što je konj a drugi što mu je najduži u gradu, evo sad i ja imam najduži ljubičasti pojas za karate u gradu, A ŠOKIRAĆETE SE KADA SAZNATE ZAŠTO:

morao sam merdevine da namestim nasred stepenica da bih valjkom dohvatio/okrečio plafon prolaska iz prizemlja na sprat, i da mi ne bi izletele pod nogama a ja da se skotrljam kao u najgorim filmovima, ja lepo karate-pojas vežem oko donje šarke od vrata na vrhu stepenica, a drugi deo za merdevine, pa više nisu imale kud, A EVO I FOTOGRAFIJE:

pred kraj vožnje sam umesto regionalnim putem sleteo niz poslednji spust alternativnim puteljkom kroz šumu, mislim da će ovakvih ideja biti sve više u mojoj glavi.
svaka nova staza doda promil veštine na ovo malo već postojeće tehnike što sam savladao, pa što bi se neko spuštao asfaltom ako može kroz šumu.

posve posebnu anegdotu sam doživeo na pola tog spusta jer sam naleteo na čoveka koji leži na zemlji sa tri psa, a ispred njega desetak koza.
ispričao mi je priču koju ste poput dokumentarnog filma mogli da vidite na mom story-ju u fejsu i mesindžeru, kako ga je zamalo samleo voz no srećom je prošao "samo" sa pet meseci kome i podosta uništenom potkolenicom, svaka čast lekarima koji su osposobili krvne sudove i život stopalu, i uspeli da ga provuku kroz komu bez amputacije.

evo čiča nosi kroksice kao i moje od 5€ iz merkatora, čak su i slične boje jer su njegove crne od blata poprimile sivkasti ton.

tromb

naravno da sam mogao znati da ću da budem umoran, uvek sam nakon vezanih vožnji mtb-om pravio pauze tojset aktivne odmore od dva dana pešačenja sa eventualno nešto malo potrčkavanja na nekoj nizbrdici

no to sam mogao znati kao što sam mogao stvoriti virus koji će da uništi glupost i zlo na planeti, ali eto, nisam studirao prave nauke

tako da, čim sam se ipak rešio na trčanje nakon tri dana lomatanja od po 84+88+73km bicikle sa ukupno 4000m uspona, očigledno je da moj mozak nema kapacitet da zapamti tako prostu stvar

elem, pred kraj sam sprintao da bih natukao prosek ispod 6' i ispao je 5'59''/km što je skroz okej obzirom po kakvom profilu sam trčao, a umorne noge da ni ne pominjem, srećom nisam se nigde sapleo

tražeći neku prečicu greškom sam upao i u neki voćnjak

kad sazru voćke moram ga se setiti da upadnem još koji put

takođe slučajno

kad već ne umem da se setim da se odmorim, barem na šljivama mogu da treniram

što reče jedna komšinica "skuša je dobra za mozak" a meni uvek dođe da je pitam "pa jel ti baš toliko bljutava?"

kontam da će sutra biti pristojan dan za biciklu, imam par kraćih opcija jer teško da ću imati vremena za dugačku vožnju a i ovaj ne-odmor valja nečim nadoknaditi

airlines

osnovao sam novu avio kompaniju, zove se Britvish Airlines.

mislim pošto Britiš već postoji, e ja ću Britviš, A EVO KO JE BIO KUM.

sad otvarate link a meni od svakog klika ide po par patika za trčanje.

znači prvi deo Avanturističkog dela vožnje je bio puno bolji od očekivanja, mada u principu nikad ne znaš šta da očekuješ ali ipak, eto.

uglavnom su ti makadami po selima više-manje nikakvi, ovaj je bio pristojan, i što je najlepše išao je po vrhu brda (uglavnom) pa sam em morao lako da se orijentišem em da malo uživam u predelima u ono malo trenutaka kada sam smeo da vozim po kamenju a blenem u stranu.

kad sam izašao na glavni put (koji je tu takođe imao makadamski prekid, baš sam ga ubo štonobirekli ko prstom) nisam se dugo tu zadržao, rekoh zašto bih uvek išao istim putem, idem da nađem neku prečicu.

kao što smo učili u prvim lekcijama, pola onoga što gugl mapsi prepoznaju kao put uopšte nije put već ivica livade ili lenija (trekingaški termin za koji sam prvi put čuo tek pretprošle godine) između dve njive, pa sam ipak u par navrata pitao seljake kao u onoj izreci turing biciklista "kartu gledaj, seljaka pitaj".

prvi nije imao pojma, pominjao je neke toponime iza sedam gôra, ali mi je iskreno i savetovao da pitam tamo negde kasnije kod zadnjih kuća.

karta je pokazivala neke serpentine okolo nege šumetine a Seljak mi je objasnio da treba da "proteram" pored one vikendice (obična baraka od iskrivljenih dasaka) i dalje "niza šumu, samo britvi!!!" i "kad se spustiš odmah preko potoka ti je put koji vodi na asfalt".

pod jedan, britvio sam pola godine taj kilometar kroz šumu jer je strmina kao niz stepenice da ideš, a granje me šamara sa obe strane uzanog puteljka, srećom bilo je dole puno lišća pa sam računao da ako i proklizam neću grdno nastradati.

u jednom trenutku sam mislio da će zadnja guma da mi pocepa gaće koliko sam se pomerio unazad da se ne bih preturio preko guvernale napred, sva sreća da je zbog amortizera guvernala ovoliko visoka, eto, a je se bunio jer kao puno visoko tj uspravno sedim na ravnom.

uzeh prvu s reda ilustraciju sa interneta, mada ovde i ne deluje nešto mnogo teško koliko je moj doživljaj bio da će bicikla da mi se prevrne kolut napred.

i nakon tog britvljenja sam sleteo u neku oranicu pa malo vozao levo-desno da nađem ulaz odnosno izlaz.

logika je sledeća, gde god je njiva relativno skoro posećena, do nje je nekad neko došao traktorom. 

kad pronađeš taj ulaz, odatle će neki traktorski puteljak da vodi iz njive u njivu dok ne izađeš u taj zaselak odakle ti traktori uopšte kreću, a gde su traktori tu su i automobili (jer nijedan seljak ne živi izolovan na zatvorenom pravcu kuća-poso) i pored tog traktora ćeš da ugledaš zarđalog golfa keca ili yugo 45 što znači da ćeš izaći na neki "put za Nigde" u kojem se upravo nalaziš, a taj put će jel tako da odvede u prvo obližnje selo, itd itd

bio sam u pravu s tim što je jedino loše u svemu bilo da baš i nisam prošao iz tačke A blizu tačke B nego sam se maltene vratio odakle sam pošao, na samo par km od onog prvog puta tj koraka Avanture.

no bože moj, jednom kad sam skontao gde sam "izbio" povratak je bio rutina, a neke druge prečice ću sa malo više sreće proći neki drugi put.

susreti

da li je ovog virusa uopšte bilo ili smo gledali samo njuz net i neke zajebancije, nemam pojma, svake godine sam znao bar po desetak ljudi koji su krkljali kašljali žalili se na grip a ove godine nijednog ni video ni čuo. trt.

izgleda da danas neće biti ništa od one kombinacije auto + bicikla ali nema veze, bez auta se može. imadoh juče još 4 neopisana susreta osim onog s Curom i onog dogovorenog sa Lolom.

susret drugi malo čudan, tu sam na 15-ak km od grada, u susret mi ide momak na bicikli, okreće u trenutku dok ja prolazim i koliko sam shvatio kaže da je upravo planirao da okrene nazad ka Valjevu, mahnuo sam i prošao i odmah nakon toga mi je zavibrirao telefon u zadnjem džepu.
malo sam ubrzao, skrenuo na sporedni put 300m niže, napravio poluzaokret i stao da vidim o čemu se radi.
tek eto ga taj dečko skrenuo i on za mnom, ja čkiljim da na ekranu pročitam šta se dogodilo, rekoh - moram da proverim ko me traži i zašto...
on reče - odoh dalje malo ka Stavama i ode lagano dalje, dakle prvobitno nije rekao da okreće za Va, ionako ništa nisam shvatio.
odosmo svako svojim putem.

10km ranije, dvoje na trkačkim biciklama vrludaju 20 na sat dok putem šparta jedno stotinak motora, čas odavde čas odande, rekoh neki motoristički Svetac je u kalendaru garantovano. malo ispred njih devojka sa predugom kosom sporo okreće pedale napinjući se kao da joj ne radi menjač ili ne ume da se seti da prešalta, za razliku od ovima dvoma, njoj se nisam ni javio, samo sam prošao.

ne znam ni gde je tačno ta granica javljanja i nejavljanja, mislim nećeš mahati ljudima koji se vraćaju s pijace ponikom, ovim tzv. biciklistima klimneš ili mahneš, 90% njih slično razmišlja.

ali prvi, tačnije drugi od dva prva susreta je bio najzanimljiviji. (realan prvi ili po moderno Nulti su bila dva rekreativca od kojih je jedan vozio sa podvrnutim nogavicama da ne zakači lanac, čim smo ih prošli nestali su kao vihorom odneti, verovatno okrenuli nazad kući)

počinje glavni uspon dana od 6km, neko staje ispred da namesti lanac i nastavlja uzbrdo, ja 12 km/h on 11 km/h ne moš ga stići. čovek ladno vozi u muškom odelu. s tim da je uštirkano koliko je prljavo, ajd pantalone i nekako ali sako sa onom kragnom, treba u tome voziti. glava bordo purpurna što od pocrnelosti na suncu što od napora, ali ide, ne posustaje.

nakon pola km sam ga stigao no ionako nigde nisam žurio, kao što rekoh na vožnjama MTB-im uvek čuvaš više rezerve nego na trkačkoj pa su svi nezahtevni delovi ležerni. posle par razmenjenih rečenica sam shvatio da ima neku govornu manu pa sam ga jedva shvatao, možda sam i zato ubrzao, da mi ne bude neprijatno.

- ve'ki tofak, ve'ki tofak, guraf guraf, ide ide
- da, da, veliki točkovi, guram nego šta, samo ide
- odakle odakle
- iz Valjeva
- gde ide, gde ide
- Pecka
- i ja fam Pefka, i ja fam Pefka
- ajd sve najbolje

čovek ladno ide preko brda i nazad u odelu i na loše podešenoj bicikli pa potpuno ispravlja noge da bi dohvatio pedale u donjem položaju, pritom ima "jake" prenose jer je koliko sam blicnuo pogledom nabacio na najveći zupčanik pozadi no i to mu je jedva 50-ak obrtaja u minutu, pa se sav uvija od napora, mada je očigledno navikao na tu kako da kažem "tehniku".

ko zna, ako su ga od prvog razreda zvali Muta, da li je ikada imao devojčicu, normalno obrazovanje, devojku, ženu, decu, priliku da se normalno zaposli i zaradi za auto, ko će ga znati. opet, bar ne bleji u kladionici ili u kafiću igrajući igrice i posmatrajući svog novog Audija parkiranog na trotoaru, možda je njegov život vredniji od takvog, ko to može znati.

apdejt

znači ovako glasi novo-osveženi broj virusnijeh mrtvaca spram milion žitelja zemljice republičice pomenute, prethodna stanja sam već objavNJivao

slovenija 38 --- 41 --- 49
makedonija 27 --- 34 --- 44
bih                   17 --- 19 --- 33
srbija 16 --- 19 --- 25
hrvatska 12 --- 15 --- 22
crna gora            10 --- 11 ---  14

danas sam prošao još jednim NOVIM putem, tačnije dvojicom
taj prvi sam iz naziva mislio da će me provesti pored još jednog kamenoloma međutim proveo me kroz romsko naselje kakvih imam i odmah u komšiluku, što se toga tiče džabe sam se potezao

ali drugi me bukvalno FA-SCI-NI-RA-OOO jer se radi o glanc novom asfaltnom putu između dva relativno udaljena mesta kuda (opet) relativno redovno treniramo

"Mnogo puta ste negde putovali ALI OVO JE ZNAK koji ste najmanje poželeli da vidite"

pasmater
ali dobro, guzica je masna pa se svuda glatko popne,
nije sve u veštini, nešto je i u karmi

tu negde se dogodio jedan fa-sci-ni-ra-ju-ćiiiii (opet!?) trenutak jer sam sreo curu koju znam samo tako iz viđenja, po putevima, ona gazi trkačku, uglavnom sama i retko u sporijem društvu, i kako da kažem, NEVERICA JE BILA OBOSTRANA

dva sata kasnije, dok me je Lola čekala na desetak km od kuće, malo pre mene je ta cura prošla jer je praktično napravila kontra-krug od mog, Lola je mahnula, cura je rekla "srela sam Sašu!!!" a Lola joj je doviknula "znam, rekao mi je!"

još samo da i ja znam kako se zove cura koju srećem godinama?
a možda i nije važno?

na nekom meksičkom radiju telepatski idu Škorpijonsi i "still loving you", bože koliko oni imaju fa-sci-nan-tnih balada, možeš kompilaciju da poneseš na pusto ostrvo
tipa always somewhere, sa onog albuma gde tip rasteže žvaku ribi kojoj je zalepljena na sisu
tu je i holiday

album se zove lovedrive i jedan mi je od ovih što bih ga zalepačio na fejs da me neko izazove da postujem naj 20 u 20 dana bez objašnjenja, mada bih se navukao na objašnjenja, obećanje ludom radovanje

baš sam juče na instagramu napisao povodom ekranizacije nekog belog oblaka, nestašnog, da je nekad presudan prvi a nekad poslednji utisak koji stekneš o nekom ili nečem, e pa tako je i meni taj album ostao zapečaćen od prvog tona, poput ostalih 19 iz te kako da kažem NOMINACIJE koju naravno ovde neću sad nabrajati

a gle, sjutra je novi dan
ko zna gde će me put odvesti
čak sam predložio Loli da popakujemo bicikle u auto i odvezemo se do jednog od ta dva mesta na pola sata - sat vožnje, odemo bajkovima nekakav krug čisto da i ona vidi taj fas-ci-nan-tan put kojim je prošla Cura, jelte, a i ja, jelte, pa da dalje vidimo ko će se kući vraćati autom a ko biciklom

čarobno

kao što napisah drugu kojeg zamalo da sretnem negde usput, zastao sam 1000 puta kao japanski turista ne bih li nešto slikao, jer koliko god se donekle osećao kao sportista i biciklista i izviđač i planinar i pustolov, opet te ophrva to napasanje očiju i kao da podsvesno želiš da tamo ostaneš ako ne zauvek a onda barem što duže, duže nego što možeš, pa onda slikaš da bi na taj način zadržao taj deo sveta sebi, ako već nisi mogao sebe da zadržiš u njemu, fizički.

sve jedna rečenica, sunceti!
mozaik je tek počeo da se sklapa, načeo sam taj kraj s jedne i sada sa skroz druge strane, postoje još dva jako zanimljiva pravca po sredini, doduše tuda je najmanje prometno a iovako sam u par navrata išao po travi i kroz šumu kroz koju očigledno niko nije prošao danima.

naime sam vrh planine, prelaz iz jednog sela u drugo, koriste očigledno samo šumarske službe da bi put bio minimalno prohodan za slučajeve požara i slično, ali niko tuda ne ide "u tranzitu" iz prostog razloga što niko ne mora da ide do vrha da bi krao stabla, svako gleda da poseče što bliže kući da bi kraće vukao traktorom. konje nisam video.

opet sam imao jedan trenutak neke zebnje, ne straha, nego tako nešto, neka anksioznost, kako li ću doći, gde, da li će svuda biti "vozljivo" ili ću malo da ginem, i onda sam prosto pomislio, maltene rekao sebi - čekaj, ljudi trče ultre od 160km po Mon Blanu, pređu za dva dana preko deset brda i svako je triput veće od ovoga, šta to tebe konkretno muči a imaš biciklu, pa makar je odavde u zubima nosio do najbližeg asfalta to ti je opet sat-dva, dakle ne razmišljaj previše nego samo uživaj i smej se.

u jednom času sam se baš zaneo i slikao telefonom predeo kad sam shvatio da sam već došao na jako neravan spust po oštrom kamenju a obzirom da telefon držim desnom, to znači da kočim levom rukom a to pak znači da kočim PREDNJIM TOČKOM na nizbrdici, dosta je da malo prokliza i eto tintare na stenčugama.

za sada ću dodati samo jednu anegdoticu, pričicu, o jednoj baki koja je sedela tako sama pred nekim kućerkom bukvalno ali bukvalno bogu iza nogu. na proplanku između dve šume, sedi na stoličici i nešto plete, dobar dan, dobar dan, ustala je da me bolje i duže pogleda, pa šta znam, verovatno sam trebao da zastanem i malo popričam ali nekako sam se prekasno setio. moje malo njoj bi bilo mnogo, tako samoj na 5km od najbliže kuće na istoku i najbliže na zapadu.

šta tamo radi sama, ko će ga znati. živi li još ko s njom, svraća li, koliko često joj donose namirnice, nešto ima jer mislim da sam video kokoške, belo-žuti pas je bio vezan u ćošku nezagrađenog nazovi imanja od 5-6 ari sa obe strane puta i lajao još dugo nakon što sam prošao. valjda "ima i za njega", dok god ima za nju (hrane, tako se kaže).

i jopet

i proturaju priče
da sve rakije liče
kad je flaša pri dnu
pa dobro
možda jedna na drugu
al nijedna na nju

znači pokidao si care sa ovim stihovima,
i nije bitno ni koja je Ta
ni na koju Nju (neko ne liči)
ali ovo je toliko
što bi ovi new-opismenjeni rekli
PREORIGINALNO
da je zauvek ostalo GENIJALNO

0

danas sam nekoliko puta zastao na vožnji, da zapišem nešto
te beleške idu ovako, koristim onaj novi viberov fazon
"piši samom sebi"

(treći put gledam šta sam napisao i treći put čitam "zasrao na vožnji")

1

kad kažu "unutrašnji život"
to jest "ima bogat unutrašnji život"
pa to ti je jedini život brt
ako ti je on prazan
onda ni nemaš život
možeš vazda* blenuti u nešto šareno ali ako ti je u glavi tišina svejedno je u šta bleneš
jer ionako, kao što je stalno ponavljao Kicoš - ii kraljevi i hulje, podjednako u crno bulje

1*

upravo mi je sinulo da je reč vazda došla od vazda' to jest vazda(n) to jes (vas)celi dan, eto nije loše ni to kad ti tako nešto tresne na pamet

2

loš dan
nikad stić
moj mlađi brate
planine do neba
(to ja pevam svom mauntin bajku, ali ipak stigosmo, ide sledeći blog)

3

kaže Lola:

odem do mosta da snimim 

šta je tamo Džibra muljala sa komšinicom, 

vidim neku kao kućicu i kutiju s granulama ali prc!, 

metar pored sedi Adminka... 

rekoh Loli, što nisi upalila jutjub 

i pustila joj Bobu Stefanovića 

"kažu mi da još si uvek samaaaa" 

ahahahsjshahajshahajhs

4

sad ovde ide i previše materijala za samo jedan blog pa se nadajte da ćete ostatak čitati sutra, pusicaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

(PS
da daaa, evo piše se, piše se)

neke priče

Izgleda da je nekim pričama suđeno da nikada ne budu ispričane, kao što je nekim putevima suđeno da ostanu neotkriveni.
Prosto ti ta priča stoji (ova tema će se ponoviti za par minuta negde niže dole) kao knedla u grlu koju ne možeš da progutaš ni da ispljuneš ni ništa treće, samo se tako pojavila niotkud i na momente deluje da će da te guši do kraja života.

Danas sam otišao biciklom pony (što je Milijana gony) desetak km od grada pa odatle u istraživačku mikro-ekspediciju koja se dobro završila.
Nikako ne mogu da se otrgnem tom nekom osećaju STREPNJE kada prvi put prolazim nekim novim puteljkom.
A realno, šta loše može da se desi?
Može taj put da se završi u nekoj njivi, šumi, domaćinstvu, eno drugarica koja radi na terenu umesto u kafanu ušla u nekom selu ljudima u kuću, oni joj skuvali kafu i odmah poslali zahtev na fejsu.
U kakve sam se sve sodome spuštao uzalud samo da bih završio u potoku pa morao da grebem noktima dok izađem nazad na veći put, da te bog sačuva.
Pa ništa.

I opet taj osećaj, pre neki dan negde skrećem, na karti je nejasno da li će celom dužinom zaista i postojati put ili je aplikacija napamet nacrtala "put" po međi dve njive, i iako nije bilo ni previše strmo (dakle lako bih se vratio) ni predaleko, ni ništa što bi trebalo da izaziva nelagodu, meni se iz nekog čudnog razloga zaglavila knedla u grlu i tako sve dok nisam skontao da će zaista proći "tamo na onaj drugi put".
Svašta.

Možda su ti nepoznati putevi naknadna materijalizacija uspomena sa treking trkâ gde je dovoljno da očima promašiš jednu onu trakicu koja visi na drvetu i dok se vratiš na stazu već je prošlo deset ljudi i više nisi peti nego petnaesti, bljakčina.
Setih se i jednog tvita na temu penzionera koji u gradskom busu toliko zajauču IMA IZLAZ kao da ih šofer neće odvesti samo jednu stanicu dalje nego pravo u neku štalu gde će na živo da im vade organe.
Pa tako i ta moja knedla od pre par nedelja.

No nakon toga sam imao lutanja i lutanja ali bez knedle, možda se to može jednom progutati i doviđenja.
Knedla je ostala samo u obliku onih priča koje ne umeš ni da započneš a kamoli da dovršiš.
Kad preživeh sunovrat u provaliju i prelazak Rzava u sumrak, i pronalaženje automobila u Arilju barem tri sata kasnije od planirane satnice, preživeću valjda i sve ostalo.
Najavljen je topao vikend, imam nekoliko planova pa koju god kartu izvučem, neću pogrešiti.