Izgleda da je nekim pričama suđeno da nikada ne budu ispričane, kao što je nekim putevima suđeno da ostanu neotkriveni.
Prosto ti ta priča stoji (ova tema će se ponoviti za par minuta negde niže dole) kao knedla u grlu koju ne možeš da progutaš ni da ispljuneš ni ništa treće, samo se tako pojavila niotkud i na momente deluje da će da te guši do kraja života.
Danas sam otišao biciklom pony (što je Milijana gony) desetak km od grada pa odatle u istraživačku mikro-ekspediciju koja se dobro završila.
Nikako ne mogu da se otrgnem tom nekom osećaju STREPNJE kada prvi put prolazim nekim novim puteljkom.
A realno, šta loše može da se desi?
Može taj put da se završi u nekoj njivi, šumi, domaćinstvu, eno drugarica koja radi na terenu umesto u kafanu ušla u nekom selu ljudima u kuću, oni joj skuvali kafu i odmah poslali zahtev na fejsu.
U kakve sam se sve sodome spuštao uzalud samo da bih završio u potoku pa morao da grebem noktima dok izađem nazad na veći put, da te bog sačuva.
Pa ništa.
I opet taj osećaj, pre neki dan negde skrećem, na karti je nejasno da li će celom dužinom zaista i postojati put ili je aplikacija napamet nacrtala "put" po međi dve njive, i iako nije bilo ni previše strmo (dakle lako bih se vratio) ni predaleko, ni ništa što bi trebalo da izaziva nelagodu, meni se iz nekog čudnog razloga zaglavila knedla u grlu i tako sve dok nisam skontao da će zaista proći "tamo na onaj drugi put".
Svašta.
Možda su ti nepoznati putevi naknadna materijalizacija uspomena sa treking trkâ gde je dovoljno da očima promašiš jednu onu trakicu koja visi na drvetu i dok se vratiš na stazu već je prošlo deset ljudi i više nisi peti nego petnaesti, bljakčina.
Setih se i jednog tvita na temu penzionera koji u gradskom busu toliko zajauču IMA IZLAZ kao da ih šofer neće odvesti samo jednu stanicu dalje nego pravo u neku štalu gde će na živo da im vade organe.
Pa tako i ta moja knedla od pre par nedelja.
No nakon toga sam imao lutanja i lutanja ali bez knedle, možda se to može jednom progutati i doviđenja.
Knedla je ostala samo u obliku onih priča koje ne umeš ni da započneš a kamoli da dovršiš.
Kad preživeh sunovrat u provaliju i prelazak Rzava u sumrak, i pronalaženje automobila u Arilju barem tri sata kasnije od planirane satnice, preživeću valjda i sve ostalo.
Najavljen je topao vikend, imam nekoliko planova pa koju god kartu izvučem, neću pogrešiti.
Prosto ti ta priča stoji (ova tema će se ponoviti za par minuta negde niže dole) kao knedla u grlu koju ne možeš da progutaš ni da ispljuneš ni ništa treće, samo se tako pojavila niotkud i na momente deluje da će da te guši do kraja života.
Danas sam otišao biciklom pony (što je Milijana gony) desetak km od grada pa odatle u istraživačku mikro-ekspediciju koja se dobro završila.
Nikako ne mogu da se otrgnem tom nekom osećaju STREPNJE kada prvi put prolazim nekim novim puteljkom.
A realno, šta loše može da se desi?
Može taj put da se završi u nekoj njivi, šumi, domaćinstvu, eno drugarica koja radi na terenu umesto u kafanu ušla u nekom selu ljudima u kuću, oni joj skuvali kafu i odmah poslali zahtev na fejsu.
U kakve sam se sve sodome spuštao uzalud samo da bih završio u potoku pa morao da grebem noktima dok izađem nazad na veći put, da te bog sačuva.
Pa ništa.
I opet taj osećaj, pre neki dan negde skrećem, na karti je nejasno da li će celom dužinom zaista i postojati put ili je aplikacija napamet nacrtala "put" po međi dve njive, i iako nije bilo ni previše strmo (dakle lako bih se vratio) ni predaleko, ni ništa što bi trebalo da izaziva nelagodu, meni se iz nekog čudnog razloga zaglavila knedla u grlu i tako sve dok nisam skontao da će zaista proći "tamo na onaj drugi put".
Svašta.
Možda su ti nepoznati putevi naknadna materijalizacija uspomena sa treking trkâ gde je dovoljno da očima promašiš jednu onu trakicu koja visi na drvetu i dok se vratiš na stazu već je prošlo deset ljudi i više nisi peti nego petnaesti, bljakčina.
Setih se i jednog tvita na temu penzionera koji u gradskom busu toliko zajauču IMA IZLAZ kao da ih šofer neće odvesti samo jednu stanicu dalje nego pravo u neku štalu gde će na živo da im vade organe.
Pa tako i ta moja knedla od pre par nedelja.
No nakon toga sam imao lutanja i lutanja ali bez knedle, možda se to može jednom progutati i doviđenja.
Knedla je ostala samo u obliku onih priča koje ne umeš ni da započneš a kamoli da dovršiš.
Kad preživeh sunovrat u provaliju i prelazak Rzava u sumrak, i pronalaženje automobila u Arilju barem tri sata kasnije od planirane satnice, preživeću valjda i sve ostalo.
Najavljen je topao vikend, imam nekoliko planova pa koju god kartu izvučem, neću pogrešiti.
Nema komentara:
Objavi komentar