ne mogu da se setim kako se zove ono brodogradilište, dal je drugi maj ili treći maj, a mrzi me da guglam jer je ovako puno zanimljivije. kao i ovima što pričaju o virusima i 5G mrežama, njima mora da je posebno zanimljivo, kao mačetu kad progleda.
ležim tako budan usred noći i gledam u plafon koji ionako u mraku baš i ne vidim, pa se sećam kako sam tako ležao onomad na poluintenzivnoj i gledao u plafon, i pitao se zašto celu noć moraju da rade one neonke.
i gledaš tako u neonke i u one aparate naokolo, boce infuzije kao neke visibabe, i prosto se osećaš kao da si postao deo svega toga, kao da si samo još jedna boca ili jedan stalak ili sijalica ili neki aparat koji zuji negde u ćošku.
pa se onda setim da se ustvari svuda tako osetim deo nečega, i iz toga mogu dalje da razmišljam da li mi se to nešto sviđa ili ne. recimo kada trčim asfaltom postanem naravno deo saobraćaja, čak i po zakonu, osećao se tako ili ne. ali tog trenutka prosto mislim da tamo pripadam, da sam deo toga.
ili kad sam pre nekoliko dana biciklom praktično napravio krug oko Povlena, i malo pre toga zastao ispod Magleša da nešto slikam, u tom času prosto postanem deo neke livade, trave, drveća, odnosno kad sam pre par dana išao ka Medvedniku, na svakom onom šumskom putu sam bio jedan od onih velikih kamena po kojima mi je poskakivao prednji točak.
pa onda valjda to znači da sam na neki način povezan sa tim stvarima s kojima se osećam srođen. postoje tako i neki predmeti koje volim ili ne volim, kao da su poluživa bića. gradovi takođe, postoje neki u kojima se osećam domaći, i neki koji mi nikad nisu čučnuli. mislim da je ovih drugih više, mogao bih jednom da se preslišam baš.
ležim tako budan usred noći i gledam u plafon koji ionako u mraku baš i ne vidim, pa se sećam kako sam tako ležao onomad na poluintenzivnoj i gledao u plafon, i pitao se zašto celu noć moraju da rade one neonke.
i gledaš tako u neonke i u one aparate naokolo, boce infuzije kao neke visibabe, i prosto se osećaš kao da si postao deo svega toga, kao da si samo još jedna boca ili jedan stalak ili sijalica ili neki aparat koji zuji negde u ćošku.
pa se onda setim da se ustvari svuda tako osetim deo nečega, i iz toga mogu dalje da razmišljam da li mi se to nešto sviđa ili ne. recimo kada trčim asfaltom postanem naravno deo saobraćaja, čak i po zakonu, osećao se tako ili ne. ali tog trenutka prosto mislim da tamo pripadam, da sam deo toga.
ili kad sam pre nekoliko dana biciklom praktično napravio krug oko Povlena, i malo pre toga zastao ispod Magleša da nešto slikam, u tom času prosto postanem deo neke livade, trave, drveća, odnosno kad sam pre par dana išao ka Medvedniku, na svakom onom šumskom putu sam bio jedan od onih velikih kamena po kojima mi je poskakivao prednji točak.
pa onda valjda to znači da sam na neki način povezan sa tim stvarima s kojima se osećam srođen. postoje tako i neki predmeti koje volim ili ne volim, kao da su poluživa bića. gradovi takođe, postoje neki u kojima se osećam domaći, i neki koji mi nikad nisu čučnuli. mislim da je ovih drugih više, mogao bih jednom da se preslišam baš.
Nema komentara:
Objavi komentar