da li je ovog virusa uopšte bilo ili smo gledali samo njuz net i neke zajebancije, nemam pojma, svake godine sam znao bar po desetak ljudi koji su krkljali kašljali žalili se na grip a ove godine nijednog ni video ni čuo. trt.
izgleda da danas neće biti ništa od one kombinacije auto + bicikla ali nema veze, bez auta se može. imadoh juče još 4 neopisana susreta osim onog s Curom i onog dogovorenog sa Lolom.
susret drugi malo čudan, tu sam na 15-ak km od grada, u susret mi ide momak na bicikli, okreće u trenutku dok ja prolazim i koliko sam shvatio kaže da je upravo planirao da okrene nazad ka Valjevu, mahnuo sam i prošao i odmah nakon toga mi je zavibrirao telefon u zadnjem džepu.
malo sam ubrzao, skrenuo na sporedni put 300m niže, napravio poluzaokret i stao da vidim o čemu se radi.
tek eto ga taj dečko skrenuo i on za mnom, ja čkiljim da na ekranu pročitam šta se dogodilo, rekoh - moram da proverim ko me traži i zašto...
on reče - odoh dalje malo ka Stavama i ode lagano dalje, dakle prvobitno nije rekao da okreće za Va, ionako ništa nisam shvatio.
odosmo svako svojim putem.
10km ranije, dvoje na trkačkim biciklama vrludaju 20 na sat dok putem šparta jedno stotinak motora, čas odavde čas odande, rekoh neki motoristički Svetac je u kalendaru garantovano. malo ispred njih devojka sa predugom kosom sporo okreće pedale napinjući se kao da joj ne radi menjač ili ne ume da se seti da prešalta, za razliku od ovima dvoma, njoj se nisam ni javio, samo sam prošao.
ne znam ni gde je tačno ta granica javljanja i nejavljanja, mislim nećeš mahati ljudima koji se vraćaju s pijace ponikom, ovim tzv. biciklistima klimneš ili mahneš, 90% njih slično razmišlja.
ali prvi, tačnije drugi od dva prva susreta je bio najzanimljiviji. (realan prvi ili po moderno Nulti su bila dva rekreativca od kojih je jedan vozio sa podvrnutim nogavicama da ne zakači lanac, čim smo ih prošli nestali su kao vihorom odneti, verovatno okrenuli nazad kući)
počinje glavni uspon dana od 6km, neko staje ispred da namesti lanac i nastavlja uzbrdo, ja 12 km/h on 11 km/h ne moš ga stići. čovek ladno vozi u muškom odelu. s tim da je uštirkano koliko je prljavo, ajd pantalone i nekako ali sako sa onom kragnom, treba u tome voziti. glava bordo purpurna što od pocrnelosti na suncu što od napora, ali ide, ne posustaje.
nakon pola km sam ga stigao no ionako nigde nisam žurio, kao što rekoh na vožnjama MTB-im uvek čuvaš više rezerve nego na trkačkoj pa su svi nezahtevni delovi ležerni. posle par razmenjenih rečenica sam shvatio da ima neku govornu manu pa sam ga jedva shvatao, možda sam i zato ubrzao, da mi ne bude neprijatno.
- ve'ki tofak, ve'ki tofak, guraf guraf, ide ide
- da, da, veliki točkovi, guram nego šta, samo ide
- odakle odakle
- iz Valjeva
- gde ide, gde ide
- Pecka
- i ja fam Pefka, i ja fam Pefka
- ajd sve najbolje
čovek ladno ide preko brda i nazad u odelu i na loše podešenoj bicikli pa potpuno ispravlja noge da bi dohvatio pedale u donjem položaju, pritom ima "jake" prenose jer je koliko sam blicnuo pogledom nabacio na najveći zupčanik pozadi no i to mu je jedva 50-ak obrtaja u minutu, pa se sav uvija od napora, mada je očigledno navikao na tu kako da kažem "tehniku".
ko zna, ako su ga od prvog razreda zvali Muta, da li je ikada imao devojčicu, normalno obrazovanje, devojku, ženu, decu, priliku da se normalno zaposli i zaradi za auto, ko će ga znati. opet, bar ne bleji u kladionici ili u kafiću igrajući igrice i posmatrajući svog novog Audija parkiranog na trotoaru, možda je njegov život vredniji od takvog, ko to može znati.
izgleda da danas neće biti ništa od one kombinacije auto + bicikla ali nema veze, bez auta se može. imadoh juče još 4 neopisana susreta osim onog s Curom i onog dogovorenog sa Lolom.
susret drugi malo čudan, tu sam na 15-ak km od grada, u susret mi ide momak na bicikli, okreće u trenutku dok ja prolazim i koliko sam shvatio kaže da je upravo planirao da okrene nazad ka Valjevu, mahnuo sam i prošao i odmah nakon toga mi je zavibrirao telefon u zadnjem džepu.
malo sam ubrzao, skrenuo na sporedni put 300m niže, napravio poluzaokret i stao da vidim o čemu se radi.
tek eto ga taj dečko skrenuo i on za mnom, ja čkiljim da na ekranu pročitam šta se dogodilo, rekoh - moram da proverim ko me traži i zašto...
on reče - odoh dalje malo ka Stavama i ode lagano dalje, dakle prvobitno nije rekao da okreće za Va, ionako ništa nisam shvatio.
odosmo svako svojim putem.
10km ranije, dvoje na trkačkim biciklama vrludaju 20 na sat dok putem šparta jedno stotinak motora, čas odavde čas odande, rekoh neki motoristički Svetac je u kalendaru garantovano. malo ispred njih devojka sa predugom kosom sporo okreće pedale napinjući se kao da joj ne radi menjač ili ne ume da se seti da prešalta, za razliku od ovima dvoma, njoj se nisam ni javio, samo sam prošao.
ne znam ni gde je tačno ta granica javljanja i nejavljanja, mislim nećeš mahati ljudima koji se vraćaju s pijace ponikom, ovim tzv. biciklistima klimneš ili mahneš, 90% njih slično razmišlja.
ali prvi, tačnije drugi od dva prva susreta je bio najzanimljiviji. (realan prvi ili po moderno Nulti su bila dva rekreativca od kojih je jedan vozio sa podvrnutim nogavicama da ne zakači lanac, čim smo ih prošli nestali su kao vihorom odneti, verovatno okrenuli nazad kući)
počinje glavni uspon dana od 6km, neko staje ispred da namesti lanac i nastavlja uzbrdo, ja 12 km/h on 11 km/h ne moš ga stići. čovek ladno vozi u muškom odelu. s tim da je uštirkano koliko je prljavo, ajd pantalone i nekako ali sako sa onom kragnom, treba u tome voziti. glava bordo purpurna što od pocrnelosti na suncu što od napora, ali ide, ne posustaje.
nakon pola km sam ga stigao no ionako nigde nisam žurio, kao što rekoh na vožnjama MTB-im uvek čuvaš više rezerve nego na trkačkoj pa su svi nezahtevni delovi ležerni. posle par razmenjenih rečenica sam shvatio da ima neku govornu manu pa sam ga jedva shvatao, možda sam i zato ubrzao, da mi ne bude neprijatno.
- ve'ki tofak, ve'ki tofak, guraf guraf, ide ide
- da, da, veliki točkovi, guram nego šta, samo ide
- odakle odakle
- iz Valjeva
- gde ide, gde ide
- Pecka
- i ja fam Pefka, i ja fam Pefka
- ajd sve najbolje
čovek ladno ide preko brda i nazad u odelu i na loše podešenoj bicikli pa potpuno ispravlja noge da bi dohvatio pedale u donjem položaju, pritom ima "jake" prenose jer je koliko sam blicnuo pogledom nabacio na najveći zupčanik pozadi no i to mu je jedva 50-ak obrtaja u minutu, pa se sav uvija od napora, mada je očigledno navikao na tu kako da kažem "tehniku".
ko zna, ako su ga od prvog razreda zvali Muta, da li je ikada imao devojčicu, normalno obrazovanje, devojku, ženu, decu, priliku da se normalno zaposli i zaradi za auto, ko će ga znati. opet, bar ne bleji u kladionici ili u kafiću igrajući igrice i posmatrajući svog novog Audija parkiranog na trotoaru, možda je njegov život vredniji od takvog, ko to može znati.
Nema komentara:
Objavi komentar