kao što napisah drugu kojeg zamalo da sretnem negde usput, zastao sam 1000 puta kao japanski turista ne bih li nešto slikao, jer koliko god se donekle osećao kao sportista i biciklista i izviđač i planinar i pustolov, opet te ophrva to napasanje očiju i kao da podsvesno želiš da tamo ostaneš ako ne zauvek a onda barem što duže, duže nego što možeš, pa onda slikaš da bi na taj način zadržao taj deo sveta sebi, ako već nisi mogao sebe da zadržiš u njemu, fizički.
sve jedna rečenica, sunceti!
mozaik je tek počeo da se sklapa, načeo sam taj kraj s jedne i sada sa skroz druge strane, postoje još dva jako zanimljiva pravca po sredini, doduše tuda je najmanje prometno a iovako sam u par navrata išao po travi i kroz šumu kroz koju očigledno niko nije prošao danima.
naime sam vrh planine, prelaz iz jednog sela u drugo, koriste očigledno samo šumarske službe da bi put bio minimalno prohodan za slučajeve požara i slično, ali niko tuda ne ide "u tranzitu" iz prostog razloga što niko ne mora da ide do vrha da bi krao stabla, svako gleda da poseče što bliže kući da bi kraće vukao traktorom. konje nisam video.
opet sam imao jedan trenutak neke zebnje, ne straha, nego tako nešto, neka anksioznost, kako li ću doći, gde, da li će svuda biti "vozljivo" ili ću malo da ginem, i onda sam prosto pomislio, maltene rekao sebi - čekaj, ljudi trče ultre od 160km po Mon Blanu, pređu za dva dana preko deset brda i svako je triput veće od ovoga, šta to tebe konkretno muči a imaš biciklu, pa makar je odavde u zubima nosio do najbližeg asfalta to ti je opet sat-dva, dakle ne razmišljaj previše nego samo uživaj i smej se.
u jednom času sam se baš zaneo i slikao telefonom predeo kad sam shvatio da sam već došao na jako neravan spust po oštrom kamenju a obzirom da telefon držim desnom, to znači da kočim levom rukom a to pak znači da kočim PREDNJIM TOČKOM na nizbrdici, dosta je da malo prokliza i eto tintare na stenčugama.
za sada ću dodati samo jednu anegdoticu, pričicu, o jednoj baki koja je sedela tako sama pred nekim kućerkom bukvalno ali bukvalno bogu iza nogu. na proplanku između dve šume, sedi na stoličici i nešto plete, dobar dan, dobar dan, ustala je da me bolje i duže pogleda, pa šta znam, verovatno sam trebao da zastanem i malo popričam ali nekako sam se prekasno setio. moje malo njoj bi bilo mnogo, tako samoj na 5km od najbliže kuće na istoku i najbliže na zapadu.
šta tamo radi sama, ko će ga znati. živi li još ko s njom, svraća li, koliko često joj donose namirnice, nešto ima jer mislim da sam video kokoške, belo-žuti pas je bio vezan u ćošku nezagrađenog nazovi imanja od 5-6 ari sa obe strane puta i lajao još dugo nakon što sam prošao. valjda "ima i za njega", dok god ima za nju (hrane, tako se kaže).
Nema komentara:
Objavi komentar