očajan.
nakon što sam brzopleto zaključio da je došlo leto, počeo sam slično i da se oblačim.
dobro, ono trčanje u šorcu i majici je bilo logično na suncu i plus ko zna koliko, 15-16 minimum, i vožnja dan kasnije je bila jednako logična i bilo mi je "taman", nigde hladno, nigde toplo no dobro nije mi ni moglo biti vrućina na bicikli u kratkoj opremi.
i onda sam jutros kao i svakog petka zapucao na pijacu u rano jutro, bilo je onako "friško", to kažem kad nije hladno ni prehladno nego kad je početak nekog toplog dana ali kada taj početak baš i nije u skladu sa ostatkom i po temperaturi je još uvek bliži onoj noćnoj nego što će biti dnevna.
kotrljam svoj bicikl pony (što ga Milijana gony) i onako blago dršćem kao kad pas lutalica sedi na hladnom betonu jer nema gde da sedne da mu bude toplije, drhtanje je podsvesni neurološki automatizam da se zagrejemo tim malim grčevima mišića.
"baš sam trebao da lepo obujem one nove NB patike i otrčim taj kilometar i po do pijace", razmišljam na bicikli i nastavljam da drhtim.
posle toga bih Loli u korpu utovario mladi luk spanać i rotkvice i otrčao dalje do radnje da ponesem kući nešto sitno što treba da se opravi i naravno negde bih zakovrnuo oko nekog kvarta da dopunim do tri kilometra.
i bilo bi mi toplo, to je poenta.
nakon toga sam došao kući, nešto raduckao, bušio zidove, zabijao tiplove, šrafio koješta, i kada sam trebao da užinam i spremim se za neku activity, vidim lepo da mi je hladno.
stanem na sunce u zavetrinu, opet hladno.
obučem dve trenerke i sednem da užinam, proverim termometar, u kući +24 (!!!)
izmerim temperaturu jer primetim neku čudnu malaksalost, bio sam ubeđen da je od alergije i lekova opet osećaj pospanosti i onako dekoncentracije, cvrc Milojka 37.2°.
i ništa, obučem dugačku trenerku i vetrovku i odem na hajk da uhvatim što više sunca, nema šanse da vozim biciklu jer imam snage tek da napravim korak po korak od pola metra, ništa mnogo više.
i ništa, obučem dugačku trenerku i vetrovku i odem na hajk da uhvatim što više sunca, nema šanse da vozim biciklu jer imam snage tek da napravim korak po korak od pola metra, ništa mnogo više.
otpisao sam sutrašnju trku na fruškoj gori, neka besplatna promocija trim staze na vrhu u dužini od 5.5km, a baš sam to nišanio kao nešto onako, zanimljivo, novo, neobično.
šteta.
nije ovo ništa strašno, ako se lepo naspavam biću kao nov, ili makar kao podgrejana sarma.
Nema komentara:
Objavi komentar