RIP april travanj

sve sam konce pogubio, 

dajte mi opet par dana da se saberem.
vidiš ti to, 

kad neko kaže da hoće da se sabere, 

to znači da se pre toga ODUZEO.

a što si se oduzeo burazeru, 

reci ti to nama, ha?

rupa u nozi stoji, 
noga mi je bušna 
(a kofa je bušna jebušna jebušna majstore moj, 

hah ko se seća tog songa još???)

mada sve ipak ide nabolje, 

leeeeepo vidim da ide, 

da neće biti amputacije, 

čekamo Maj a u maju ću imati i levu i desnu.
nogu.
118km trčanja je ipak više od februarskih 84, a samo je polovina od januarskog rekorda (235), pa vi vidite šta ćete sa tim brojkama.

prošle godine sam postigao lični (najgori) u maratonu od 3h50, doduše trebao bih da proverim onaj prvi sljemenski da nisam možda zakucao i preko toga, a kako stoje stvari, ako neko bude poklanjao broj u naredna dva tjedna, možda zakucam i novi lični na beograckom, huh.

ide nabolje, nije još najbolje

jutros mi se učinilo da je noga još malo bolje. bolja.
kad mi je frend ortoped pre dva dana rekao da ću za tri dana biti opet u šumu, mislio sam da je malkice optimističan.

ipak nisam ja tinejdžer kome sve zaraste preko noći.

onomad kad sam, prvi ili drugi put, slomio ključnu klavikulu, sećam se da sam guglao neke članke o zarastanju, i našao neku studiju gde su bebama ključne kosti srastale doslovno za par dana, ako ih oštete tokom porođaja.

kako bilo, krenuo sam na ambicioznije pešačenje nego zadnja dva dana, jer sam već na gradskoj bicikli video da mi je noga puno okej-ije nego juče.
i odoh uzbrdo, bez ikakvih problema.

eeeeeeeeeeeeeeeeeee...
ali pred navrh brda videh da su mi se zavoji odmotali.
to je to kad u otpusnoj listi piše previjanje za tri dana, a kad Lola kaže MOŽEMO MI TO I SAMI, ODMOTAVAJ DA VIDIM.
odmah sam skontao gde je greška, sve sam odmotao ali sam na kraju odustao od ponovnog previjanja, onako nasred livade.

rekoh, pa dosta je i ova jedna gaza pod flasterima.

pomalo me zabrinula fleka u centru koja je ukazivala na to da je negde nešto još uvek curilo, iako je tokom previjanja delovalo da će ostati zauvjek suho.

kad sam se već jednom odmotao, rekoh, možda je došao i dan da ovo sve detaljno operem, pa sam odmah s praga uleteo pod tuš, te je spalo i sve ovo sa slike, osim čarapa naravno, njih sam ranije skinuo.

opet sam sve naprskao antibio sprejem, ali nisam preko toga stavio ništa, trenutno sam golonog, ili ti ranogo(l), a sprej je ionako umro.
nemojte da vas uplaši ono upozorenje na bocama pod pritiskom da se ne smeju otvarati ili spaljivati ČAK I KADA SU PRAZNE, jer kada su prazne (od plina) u njima uvek ostane sadržaja, tako da bez obzira da li se radi o wd40 ili antibiotiku, nije loše ostatak odsuti pre bacanja.

dočeko sam kraj pre kraja jedan korak od očaja

nekad jedva čekamo svaki novi dan da bismo dodali još kilometar ili dvadeset, ceptimo od neizvesnosti da li ćemo dostignuti onih 456km iz Plana ili ćemo ostati malo kraći ili duži.
a nekad nas ovako nešto preseče na pola pa iznenada shvatimo da je život (da baš ne kažem ono starinsko sudbina, ni seljačko sudba, ni arhipoetičko sudba kleta) podvukao crtu, i buraz što ti je to ti je, dalje od ovoga neće da može.

koga sad briga koliko bih kilometara još pretrčao onog dana kada sam snimio 2.2km pa 0.5km pa ušao u šumu i nabo se na šiljak od drveta, eh.
gde je stalo tu se zaustavilo i tu je priča go-to-vąăåäãáà vidi ti buraz koliko tastatura na huveju ima ovih zvrčki, bezmalo više no ja kilometara.

što se tiče povrede, stanje teče ovim tokom:

noć nakon previjanja sam skoro pa ništa spavao, svaki položaj neudoban čudan i bolan. 

prvi dan nakon povrede, izraženo ćopanje i jak bol kad god nevoljno malo zategnem list, i bol na mestu uboda konstantan. 

druga noć malo lakša, valjda jer sam bio neispavan pa je telo 'telo da nadoknadi, a našao sam i par novih izvodljivih položaja na oba boka odnosno kako da nasadim potkolenicu između potpornih jastuka. 

drugi dan isto ćopam kad je rana hladna ali kad se malo zagreje mogu čak i uz nagib da hodam na prstima, bez bola.

točnije više me ne boli sama rana, nego ona najdalja tačka uboda u list/calf muscle.

oko podneva sam odmotao zavoje i malo poprskao ranu antibio sprejem pa vratio zavoje, u otpusnoj listi piše previjanje u DZ nakon tri dana ali rekoh da ja to obavim unapred. 

za sad nisam crko.

pokušao sam da slikam ali je iz nekog razloga poludela boja pa deluje kao da sam tek sišao sa ražnja.

otprilike sam nacrtao kako je to izgledalo, kraći ali deblji klin koji sam uspeo da izvadim i tanji ali duži koji je ostao duboko ispod površine i koji je krajem malo dohvatio mišić.

istraga na mestu zločina (C.S.I. Gradac)

obzirom da me noga dovoljno boli da ne mogu normalno da hodam nego je onako vučem, a da mi je besmisleno ležati po ceo dan i zaraditi i bolove oko kičme, seo sam na bicikl pony (što ga Milijana gony) i odvezao se do kraja ravnog asfalta uz reku, pa dalje nastavio lagano peške železničkom prugom.

tamo je uvek pusto, mir i tišina, vozovi su jako retki i čuješ ih na vreme da se bezbedno skloniš, no najvažnije je da nema ljudi koji bi se čudili zašto i gde ide neko ovako umotan u zavoje. i tako sam odšetao prugom pažljivo po onom kamenju sve do mesta ispred jednog tunela gde planinarska staza preseca preko šina i spušta se na neko od kupališta. tu sam skrenuo do mesta na kojem sam se juče nabio na drvo, i pronašao zločinca iz zasede. sklonio sam granu koja je stajala preko i lišćem zaklanjala ove šiljke. kasnije sam celo drvo 5m dugačko zakrenuo pola metra nizbrdo da još neko ne bi nastradao na sličan način, mada sam ja one glavne i najopasnije šiljke već odneo pod kožom.

još stotinak metara dalje sam našao sledeće oboreno drvo na kojem sam sedeo i pokušavao da jednim šiljkom iščeprkam drugi i on bi trebalo (taj prvi) da je tu ostao, rukama sam dugo i pažljivo premeštao lišće i grančice i raskrčio gotovo dva metra kvadratna no nisam ga našao. izgleda da je neka druga služba dolazila na mesto nesreće i pokupila dokaze. štaviše obzirom da mi je taj komad drveta stajao pod kožom, možda je neka životinjica to nanjušila pa ga odnela dalje, ko će ga znati, uglavnom da je bio tamo među svim onim tamnim lišćem i granjem, sigurno bih ga primetio, skoro blještavo svetlo-žuti iver koji tom bojom uveliko odskače od svog ovog smeđeg okoliša. 

a šta ćeš.
upisao 9km bicikle i 4km hajka, nije loše za dan bolovanja.

long stori šort

kao u onom skeču bosanac u kanadi koji psuje belo govno, tako sam i ja psovao govno od aprila je nije bilo nijednog lepog sunčanog i toplog dana bez nekog ometajućeg faktora - ili je bilo sunčano i +19, ili promenljivo i +23 pa gledaj da li ćeš pobeći od kiše ili nećeš, ili je bilo vetra koji te nosi sa sve biciklom patikama gaćama ili šta god ti se nalazilo pri ruci, ili je bila kombinacija svega navedenog.

sve je to zato što je beogradski maraton pomeren za sredinu maja, inače bi u aprilu bio barem jedan vikend bez vetra sa sunčanih +27° ne bi li tamo svi pocrkali kao u krematorijumu. dakle treba da se "zahvalim" bgd maratonu za ovo promenljivo govno, e pa neću.

danas je opet bio jedan od takvih dana, oko +20 ali sa najavljenim mogućim pljuskovima, oblaci se se kumulus-ali već od podne, a ja sam nakon one stotke odlučio da malo popustim.

... pa sam krenuo trčkarajući uz reku, da bih prešao u hajk kroz šumu, gde god me put dovede, i rekoh negde kad izađem na neko brdo odozgo ću strčkarati nazad u grad, dosta za Lagani Dan.

idem dalje, "planinarim" uz reku uzanom stazom koju znam napamet i ne trebaju mi markacije, prolazim pored nekog žbuna i osetim nešto čudno, za nešto sam zapeo. pogledam potkolenicu, ogrebana, krenem da rukom otarem neku zemlju ili koru od drveta, i shvatim da mi iz kože viri neko drvce. E, SVAŠTA! pomislih, krenem da prepipavam malo bolje i umalo ne uzviknem nešto naglas od šoka, meni u nozi stoji zabodeno drvo/iver veličine čačkalice s tim što je na ovom kraju koji vidim debelo, poput klina.

pritisnem odavde, odande, nekako uspem noktima (koje nemam) da ga uhvatim i iščupam ga napolje, mila majko 5-6cm šiljak, čak nije bio ni krvav. shvatim da me još uvek boli to mesto, tojest tek tada počinje da boli, i na svoj užas napipam drugo isto takvo drvce ali još dublje. otpešačio sam desetak metara dalje da nađem oboreno stablo na koje mogu da sednem jer sam shvatio da ovako u hodu to neće ići. onim prvim klinom sam čeprkao sve dublje u tu ranu, rupu, ali avaj, nikako nisam mogao da dođem do tog drugog komada. slomilo se na 1cm ispod površine i celo ostalo zarobljeno negde unutra.

izgleda da je samo malo okrznulo mišić jer sam mogao da hodam, bolje reći ćopam, uz male grčeve u listu, pa sam krenuo kroz šumu nazad ka asfaltu gde mi je bila bicikla i gde sam uopšte imao mobilni signal. odatle priča poprima manje avanturistički tok, sedam na biciklu, Lola mi u hitnu donosi zdr. knjižicu, tamo sam čekao dva sata jer je bila neka saobraćajka plus su sva uganuta i ogrebana deca imala prednost a dolazili su na svakih deset minuta...

premestili su me iz ortopedske u drugu ordinaciju gde je došla sestra koja je nekada čupala obrve u našem salonu a sada ima istetovirane pa smo nastavili priču o kozmetici... i o tome koja smena su druge dve sestre koje znam i kojima takođe redovno radim obrve. kaže čekaj da ti podignem uzglavlje, osećaj se kao kod kuće, rekoh ma ja sam ovde kod kuće već poodavno.

na kraju su mi dali lokalnu anesteziju misleći da će morati da seku no srećom je lekar to vrlo brzo izvadio onim zakrivljenim makazama/pincetom pa sam završio u zavoju čak i bez šivenja/kopči. kad se ohladilo, e tek tada nisam mogao da hodam, a kada ću moći, stay tuned...

"TROFEJ" od 6cm

stotkaaaaaaa

rešen da konačno prelomim, danas sam napuhao trkačku.

nekad smo govorili trkačka, pa su milenijalci počeli sa "drumaš" zbog te bizarne terminologije gde za off road kažu makadam a za asfalt kažu drum, ja još najradije koristim cestovnjak jer je to jedino nedvosmisleno od svega.

bar da imam neki cestovnjak pa hajde, no ovaj donet iz italije pre ravno dvadesetak godina, kupljen direktno u magacinu fabrike battaglin.

najkraće moguće u vezi treninga, prešao sam taman koliko je potrebno da izađe preko 100km i sa sve crvenim talasima u gradu sam namakao prosek na 30.7 km/h što se smatra solidnim i bez vetra a kamoli po ovom užasu danas.

najduže moguće u vezi bicikle, pak tu ide anegdota.

kad je 1996 lola otišla u italiju da vozi svetski kup, nismo imali previše novca a nismo hteli da kupimo lošu biciklu.

onda smo u istoj fabrici dobar dan dobar dan, 36 sati pred početak etapne trke uzeli najbolji mogući ram kakav je vozila profi ekipa refin, na điru d italija, i kakav je vozio čuveni sprinter abdudžaparov, ali nam je zbog skupoće ekskluzivnog rama ostalo love tek da kupimo drugu u nizu od pet grupa delova.

i dobro neke takođe lude točkove sa nešto malo pljosnatih žica.

i tako je to ona vozila 3-4 godine dok nismo po ko zna koji put opet otišli u italiju, sve ono redovno preko mađarske i austrije jer nije moglo kroz hrvatsku.

rešio da i ja uzmem isti takav ram, ćao ćao buon đorno buon đorno i gospodin bataljin se oduševi slikama sa trka koje je lola vozila u njegovom dresu jer kada si član mešane ekipe nisi u obavezi da nosiš nikakav određeni dres kluba ili reprezentacije.

i kaže daće nam 30% popust na onaj 20% popust koji nam je dao prvom prilikom.

i mi uzmemo za mene isti takav ram samo u novim bojama, uzmemo drugu "odozgo" grupu delova i istu grupu delova za lolinu biciklu i oni to zamene na licu mesta.

i još dva polara najbolja koji su tada postojali, i dva trenažera, i punu kutiju siceva pedala zupčanika i bog te pita čega sve ne, samo od preprodaje tih delova nam se isplatila cela moja bicikla.

i tako sam ja postao vlasnik vrhunskog battaglin bajsa sa kojim sam valjda uzeo i onu prvu medalju na kriterijumu u tuzli.

danas je to najobičniji oldtajmer jer je ondašnjih "nešto ispod 10kg" sada postalo teška kategorija pa rekreativci na crnom tržištu za hiljadu evra kupuju ukradene i ušvercovane bicikle od 6.5 - 7 kg sa nekim perverzijama od karbonskih točkova i delova, tja.

i jure segmente na stravi tako što prave pauze nakon/ispred svakog, pa provedu na treningu 5 sati od čega bude 3 sata vožnje, i na kraju završe sa prosekom od 32-33, a mi bukvalno bez sekunde pauze vozili po 100 i više km treninge i pravili 35-38 prosek, što u solo vožnji (ja) što sa par kadeta i juniora iz lokalnog malog kluba.

koliko god su bicikle postale lakše i brže, toliko se srozao rekreativni biciklizam, obzirom da sebe nikada nisam računao u profija.

uvek kontra, ali neplanirano

eto kako je to bilo.

kao praznik je, uskrs je, pa šta da se radi.

i kao ajmo negde.

i tu na brzaka skockam plan.

imam gpx trekove od svih lokalnih trailova održanih u zadnjih nekoliko godina, pa zašto to ne iskoristiti.
(mada poznajem mmoge od tih puteva ali uvek ima neka prečica pride)

i odaberem trku koja je održana upravo juče.

od dve varijante 40km/20km naravno odaberem ovu kraću jer se radi o jednoj velikoj osmici pa možeš da biraš koji ćeš deo da pređeš, a obzirom da je danas u planu bio izlet a ne mahnita jurnjava, 20km sa približno kilometar uspona je bio neki krug taman po meri.

ono što je najznačajnije od svega je što sam zaključio da je kontra-krug puno bolji od onoga koji se trčao/puzio na trci jer je od podnožja do vrha postoje dva puta, jedan pretežno kroz šumu i drugi sa dosta otvorenih pogleda.

e sad, trka je išla uzbrdo po tom otvorenijem putu, no svakako moraš da gledaš u zemlju ispod sebe jer nemaš oči na leđima, a spuštali su se kroz šumu.

pa su tako ceo krug (ovi na kraćoj stazi) gledali praktično u Ništa.

zato sam ja smislio da se ide kontra, da se penje kroz šumu, a kada se izađe na čistinu da se uživa i onih sat vremena po vrhu i prevojima kao i preostali sat spusta sa lepim pogledima.

štaviše tu smo na par mesta lepo seli kao na PRAVOM izletu i prosto uživali u panorami.

imali smo i dva obroka, nismo imali ni ćebence ni karirani stoljnjak ali je poslužila trenerka, eto jedino što je teoretski moglo da bude bolje je da smo poneli više vode jer izgleda da je pravilo da na poludnevnom izletu uvek treba da imaš duplo više od koliko misliš da će ti zatrebati.

*reminder

izgleda da je ceo svet sedeo po kafanama i kafićima jer smo usput sreli samo tri auta koji su gore po vrhu negde otišli dalje glavnim makadamom, i jedan prdavi džipić slovenačke (?) registracije koji je prodrndao pored nas na kilometar od najviše tačke, i dok smo i mi stigli gore on se već vraćao.

čovek i žena unutra, mi smo s gađenjem okrenuli glave na drugu stranu oba puta kada su prošli pored nas.

najlepše livade na vrhu već liče na neki vojni poligon jer su razrovane tragovima džipova i kvadova koji se tuda zaleću kao u nekoj igraonici za odrasle.

na istoku ništa novo

još jedna vožnja da se popuni slobodno vreme, nije baš da je sve savršeno ali obzirom koliko svašta može da bude gore, nerazumno je prigovarati da je moglo i bolje.

praktično je ceo dan prošao u leru jer sam mozgao šta bi moglo da se uradi u nedelju, a da nije povezano sa nekakvim silnim gužvama jer se radi o pravoslavnom uskrsu.

pa sam nešto i smislio.

jedino ne znam kako u jedan podugačak hajk da ubacim nešto trčanja, valjda smislim i to do sutra.

uostalom, dovoljno je za početak i samo ispitati određeni teren, pa je posle lako dodavati delove treka/putanje.
imam povelike planove za leto, da mtb-om presečem venac planina putem kojim nikada još nisam prošao jer mi je pomalo podalek, i stoga mi je dosta važno da nekoliko puta odem u izvidnicu na tu stranu, pa eto gde ćeš bolje prilike od praznika.

trčanje mi je negde poput ovih patika na slici, no i to će se valjda popraviti jer su prošli skoro svi radovi oko kuće i nakon praznika (prvomajskih) ću biti dosta odmorniji.

od putića dva izvora

pa ovako, 

u dva dana dva totalno (potpuno) različita izleta, 

A EVO I KAKVA:

juče predugačak hajk sa potrčkavanjima

trebao sam ići mtb-om

POUČNA GREŠKA

da sam malo vozio (asfaltom) malo gurao (šumom) stigao bih i brže, odnosno za isto vreme bih stigao dalje, a onda bih na vrhu brda imao biciklu da se za pola sata spustim u grad

ovako sam na pola vrha brda morao da okrenem nazad jer je peške u odnosu na mtb 5-10 puta sporije

već sam ranije pravio takve greške, juče sam čak bio i obučen malo toplije za biciklu pa sam se pitao šta će mi 3/4 nogavice na +18°

danas pak mtb vožnja sa pogledom u nebo

(svaka blesa gleda u nebesa)

nisam hteo kramponke pa sam uzeo mtb sa blagom šarom, tzv letnje gume

u gradu je bio haos zbog Velikog Petka, na većim cestama takođe, ali po seoskim putevima skoro nikog

baš dan za uživanje, ili dan za pakao, zavisi koliko si pametan

a ja sam bio pametan jelte

e onda su naišli oblaci

pa sam malo skrenuo

tu sam se provukao jednim makadamom bez problema

postoje dve vrste makadama u ovo doba godine

oni koji nisu "popravljani", oni su glatki, natabani, sa velikim rupama, i bolji za biciklu jer šta ti je problem krivudati oko rupetina

postoje i oni koji su presvučeni novim slojem kamenja, ah kako to pristojno zvuči

a u stvarnosti nemaš onolike nego malo manje rupe, i odskačeš i klizaš po kamenju na sve strane jer nemaš gume širine onih na autu ili kamionu

obzirom da sam natrefio da svi makadami pripadaju onoj prvoj grupi, lepo sam prošao

dakle osim biti pametan nije loše ni biti rođen pod srećnom zvezdom

za vikend opet šarena najava, subota sa više sunca ali temperaturama ispod 20, nedelja oko 24 ali oblačna, iskreno menjao bih ta dva za jedan sunčan dan od 24 i za jedan dan snega, pa barem da znam da će jedan biti savršen, ovako pfffff, bumo vidli

neočekivana smrt, ili ipak nešto što se moglo predvideti?

šta sam ja mislio, ja sam mislio da ću svakog dana moć trčat po triput, eventualno dvaput, i da ću kasnije između tri trčanja ubacit jedan road bike i jedan mtb onako po sat-dva, čim još malo uđem u formu.

i onda sam juče otišao na trčanje ujutru, po kiši, i sve je bilo više-manje oke, i onda sam radio svašta i negde popodne sam shvatio da mi je prerano da nalepim drugo trčanje pa sam odgledao neki biciklizam onako ubrzano sa premotavanjem i tu sam zamalo par puta zaspao i onda sam legao na kauč potato potejto i pokušao malo da odremam ali tri puta sam se trgnuo i od toga nije bilo ništa.

i kad sam se pomirio da od toga nema ništa tek tad sam zaspao ali opet na minut jer mi je noga skliznula ka zemlji i opet sam se trgao i po deseti put shvatio da od odmora neće biti ništa, dakle daj šta daš glede aerobika.

i onda sam spakovao makaze one za žbunje i otišao na planinarsku stazu da je malo uredim i skoro sam kilometar skresao i proširio i napravio autocestu kroz šumu.

negde pred kraj je naišlo dvoje starijih ljudi koji su me pohvalili jer su već primetili da je "neko bio vredan" jer nisam samo sekao granje koje te šamara i udara po rukama nego sam se saginjao i skroz iz zemlje sekao ona sitna drvca koja kreću po sredini uzane staze i koja su za trčanje puno zeznutija od grančica koje samo odgurneš rukom kao janica kostelić na slalomu.

tako sam olakšao posao kolegama koje će jurnuti uz tu stazu da obore rekord na segmentu koji sam pre par dana napravio.

no naravno nakon skoro tri sata vrtlarskih radova u šumi mi se uopšte nije trčalo a Lola koja je lagano krenula iz grada ka meni je na kraju stigla skroz do kraja te šume 5km iznad grada jer sam ja bio preterano detaljan u svom radu, pa sam/smo se samo prošetao nazad i umesto željenih 3km nizbrdo (plan je bio da nakon jutarnjih 7 zaokružim na cenera) upisao nula, tojest nisam upisao ništa.

zato sam danas odmorniji, još jedna (ne)očekivana preokrećuća situacija, pa mogu jutros opet tih 5-6-7km po gradu da uzmem od veterinara dve inekcije za psa.

tako sam se smejao zagrepčankama koje su se pripremale za neku ultru pa su tokom dana trčale na pijacu s pijace u katastar u muzičku školu u servis za pegle i tako mic po mic nakupljale po 30km, kad vidi vraga eto i mene u istoj situaciji, trčim svako jutro do veterinara.

plan uspeo, pacijent preživeo

ukratko, 5+6+10=21km, uspeo sam da na rođendan pređem dužinu polumaratona

malo manje ukratko, 5.00km ujutru, 6.12km popodne, i 10.03km predveče, total 21,150m, za ukupno 1h58'.

još malo manje ukratko, ujutru sam trčao kroz grad, ulicama i trotoarima, popodne sam trčao hard core trail kroz lišće i šiblje i usput osvojio jedan segment na stravi, predveče sam trčao kroz predgrađe industrijske zone više-manje bez previše ometanja od strane vozača.

- još mnogo manje ukratko, ujutru sam (kao što sam već napisao) trčao u novim NB patikama, koje su onako podosta glomazne i patofnaste, nekako sam se osećao nezgrapno u njima ali pretpostavljam da je sve stvar navike. već im vidim namenu nakon što se rešim ova 3-4 para obuće koji su u sumraku života. 

- popodne sam trčao u asics fuji lite koje imaju oznaku street-to-trail i za razliku od salomonki koje su potpuno zakazale jer su bile klizave na trailu a preteške i krute na cesti, ove Fuji su mi se dopale i u šumi jer imaju dobar hvat/grip a posebno i neočekivano na asfaltu jer mi je na tom kratkom glatkom delu delovalo da bih mogao u njima i maraton da trčim što je totalno besmislena ideja koja mi nikada ranije nije ni mogla pasti na pamet. svaka preporuka! 

- predveče sam pak trčao u trećem rođendanskom poklonu, u ds trainer 25, koje su pak dosta manje vazdušaste pod nogama od gornja dva modela ali to ničemu ne smeta, prosto trčiš i iako sam mislio da sam umoran i nećkao se da li da odustanem od tog trećeg trčanja, prošlo mi je najbezbolnije i nepunih sat vremena sam imao osećaj da trčim barem 20 sec/km sporije pa sam baš zbog tog neočekivanog užitka produžio sa zamišljenih 5-6-7-8km skroz do 10 da bih dopunio do polumaratona.

tako sam od početka godine šarenolikim i lepršavim variranjem bicikle i trčanja došao do smešne situacije da sam u januaru pretrčao 235km, u februaru 84, u martu 206, a sada u aprilu sam stigao do 97km i opet evo kako izgleda kada iz excela prekopiram 4 polja brojeva u bloger, dobijem sliku/image!

od ovoga sam 51km pretrčao u zadnja 4 dana a u prethodnih 15 tj u prvoj polovini meseca samo 46km što opet govori o tome koliko mi je lepo (zadnjih dana loše) vreme određivalo hoću li na kotače ili pjehe.

kiša se nastavlja, trčanje nastavlja kontraofanzivu, jutros opet moram kroz grad 6km da uzmem dve inekcije od veterinara za psa koji ima probleme sa varenjem, eto mog futinga za celi tjedan :-/ 

paklena trilogija

plan je ovakav.

dan je vetrovit i sunce je "zubato" tojest zbog vetra baš i ne greje naročito, pa ću zaobići biciklu i čekati neke lepše dane.

umesto toga, jutros sam već otrčao 5km premijere u NB EVOZ, a plan je da do kraja dana otrčim još dva kolikogod kratka treningića da bih ponovio i asics ds trainer i one fujilite.

nadam se da tako nakupim barem 3x5km heheh.

u jednom cugu svakako ne bih pretrčao više od 13-14km jer su mi noge još uvek umorne od prekjučerašnjih ubrzanja uzbrdo, što se surovo pokazalo juče kada sam jedva iz tri nastavka pretrčao ukupno 5+km ali hajde, bar sam malo proluftirao mozak.

ostaje da odaberem pametniju kombinaciju od dve preostale moguće, da li prvo ići u patikama za trail ili u onim ravnim, što bi trebalo da zavisi od toga da li ću biti raspoloženiji za trčanje oko podne kada ću izaći na kratku pauzu sa posla ili kasnije u toku dana kada završim.

bilo bi fino da nakupim 19km zbog datuma, više na rođendan ne mogu trčati onoliko koliko imam godina, to je odavno prošlo vreme, ali eto mogu uvek tih datumskih 19 komada.

doduše čak i kad napuniš 80, ako ti se trči možeš 80 metara a možeš i 80 stotki onako lagano, a ako su ti dugačke stotke možeš na nekom manjem terenu uraditi 80 dijagonala i eto rešenja.

to sve važi pod uslovom da u tim godinama još uvek možeš da brojiš do 80 pre nego što zaboraviš dokle si stigao.

u protivnom moraš negde na stativu da zalepiš papirić i da udaraš recke kao u tablićima, 4 uzdužno pa petu popreko.

petu u smislu heel, ne u smislu fifth.

tako je Ahil trčao trčao i trener mu je vikao ajd u treću ajd u četvrtu i kad je viknuo A SAD U PETU neki navijač je zategao luk i strelu i spičio ga u petu, misleći da se trener njemu obraća vapajem da zaustavi ludaka koji tartanskom stazom trči u krug.

eto ih balansice nakon trčanja, vilkomen bjenvenu velkam u čopor, a sad mi je sinula još jedna ideja!

mogao bih na sledeća dva trčanja negde da zavitlam dva para od starih patika, imam one Li Ning koje su me baš dobro služile za silna kišna trčanja ali su se skroz raspale u Gospodu, plus one bruksice pure cadence koje sam kupio pola broja manje i gotovo ih nisam ni nosio osim za rad po dvorištu ili vožnje biciklom pony onako bez uložaka jer sam ih samo tako mogao navući na kopito.

ovo bi mogao biti zanimljiv dan...

+1 (jedan više)

to vam je tako, kažu ako preteraš preko 10% napretka onda će nešto krenuti unazad i tako sam nakon 12km juče pretrčao 13km i bio opetovano zadovoljan.

sad kad sam počeo trčat mogu dodati i nekog od trkača na strava nalog koji počinje da živi, do sada sam imao samo šačicu lokalnih biciklista kao neki uvod u proljetnu akciju.

elem juče sam se baš smejao.

sebi.

jer sam se pre nekoliko godina smejao drugima.

A EVO I ZAŠTO.

naime ima u tom smejanju još većeg smejanja a to je da smo odlučili između neke dve trkačke lige ubaciti mini pripreme i kao gde ćemo na taj mini zimski godišnji i umesto u Pulu odemo u Umag, jer su tamo bile bliže te lige jelte.

i od petnaestak dana sveukupno, zakačimo dobrih deset dana magle i tmurnog vremena.

baš smo se usrećili.

eto to je bilo smešno u onom smislu kad ti se plače, a sada o onom smešnom.

krenemo mi sa par lokalaca na zajednički kao trening.

jedan talijan i jedan bosanac, istra u malom.

seli u neki peugeot pikap i otišli nekoliko kilometara u prirodu.

i kaže domaćin, mi znate ne idemo na klasične treninge, nego na fartleke.

dobro rekoh, ovde ionako nema ravnog koliko vidim, red gore red dole svakako ne možeš držati u zeru isti intenzitet, to je sve jako varijabilno i varljivo, moglo bi se reći varljivabilno.

a nenenene ne taj fartlek atletičarski, nego fartlek znaš, malo trčimo pa malo zastanemo pa malo trčimo pa malo prošetamo, TAKAV FARTLEK.

i šta ću, tako sam sa njima malo trčao malo stajao, i nekako odrobijao i taj vid druženja, obzirom da sam tada bio JAKO naložen na treninge pa mi je takav izlet delovao kao da me neko drži vezanog za drvo dok oko mene leptiri trče u krug.

elem juče sam isto tako nekako došao na ideju (istu od pre nekoliko dana) a to je: sigurno je kvalitetniji "trening" otrčati neko brdo na primer iz deset jakih stotki, sa pola minuta pauze nakon svake, umesto otkaskati ga nekim korakčićima od 70cm celog u kontinuitetu.

jer od bezbrojnih laganih kilometara vajde nema, shvatio sam to dvadesetak godina prekasno ali bolje nikad nego ikad, jer sam mogao umreti zadovoljan a ovako ću žaliti za propuštenim.

i tako sam napravio dobar prosek, dosta uzbrdica i kamenja a do kraja sam imao 5'21''/km veoma neloše. e sad to što mi je chip time loše, to ćemo zanemariti.

tipa uradim 422 stotke sa minut pauze i oborim državni rekord u maratonu jer mi piše prosek ispod tri minuta po kilometru ali mućak, ukupno vreme deset sati.

recimo odem osam puta na 5km trening što je 50 stotki, pa dođem kući na užinu i red bul i tako od jutra do mraka sa pauzama i šetnjom do školskog dvorišta.

ništa nije nemoguće dragi moji, ništa.

gomila nesklada

a jel znate kad đoni štulić peva "gomila nesklada" da to može da se čuje kao i gomila ne sklada, jerbo samo skladatelj sklada a gomila peva horski, himne arije i navijačke pesme, eto objasnio sam i to. 

ubr (btw = ubr = uzgred budi rečeno) najveća gomila nesklada se može videti na startu nekog polumaratona, to je veći šareniš sveta i polusveta nego na maturi i regrutaciji zajedno, roditeljske sastanke da ni ne pominjem.

takođe najveća gomila neskladnih dana se tradicionalno mogla primetiti u martu no ove godine je april rešio da pobedi pa je poprilično neskladan od tjedna do tjedna, ali su zato tjedni skladni jelte, kad zaređa +12 nema makac, ima da se mrzneš i da trčiš ko bela lala, zaboravi na biciklo.

juče sam na trčanju razmišljao o tome kako postoje praktično dve komponente tog mog netrčanja tj neučestvovanja u ovom "novom talasu" trčanja koji je definitivno preovladao.

1) manjak treninga i želja za biciklom, uz manjak trka (*) je doprineo tome da mi forma spadne na pola one od pre par godina, pa samim tim nemam ni neku želju da trupćem u gomili na nekom mestu na koje nisam navikao, prosto se ne osećam prijatno. ne moram da budem u top 5% ili 10%, nije to tako matematički zacrtano, nego volim da dok trčim imam taj osećaj da trčim dovoljno brzo, a ne dovoljno sporo (pa se ne osećam kao da sam na trci).

1a) samim tim mi se smanjila autonomija Tempo Trčanja i sve više se mrštim na ideju dužih trka. evo danas se tu na 50km odmah preko brda održava nekakav trail od 30+km što bi mi do pre koju godinu bila prava bombonica, a danas mi to dođe pomalo predugo, trebalo bi dosta i hodati, pa štapovi, pa ovo ono, bljak. nekad sam Sljemenski trčao kao pčelica a sada mi 30% kraća trka deluje preveliki zalogaj.

2) opet dođemo do startnina. do pre par godina si za 1200 i 1500 (10-13€) mogao da se prijaviš na svaki polumaraton, bilo ih je na pretek, a sada su se svi navadili jer se namnožilo ovčica za šišanje pa strižu li strižu. najobičniji premijerni trail ti traži 20€ dva meseca unapred ili 25€ na dan trke, i tu sada pitanje da li hoću da dâm pare ili ne, postaje pitanje da li ću da dozvolim da od mene prave budalu i prodaju mi plastične majice po ceni svilene košulje. imaš sponzora domaćina koji ti svašta obezbedi a ti staviš startninu kao za beogradski maraton, pa halo.

i tu negde se zatvori krug, ako su ti trke sve manje interesantne naravno da će ti i treninzi biti sve nepotrebniji, lepše je provesti tri sata na kombinaciji hajka i trčkaranja nego sat vremena na stadionu zagrevanje pa ubrzanja pa deset puta trista pa rastrčavanje do kuće. to prosto prestaje da ima smisla.

jeste, bilo mi je super i osećaj je bio high kada sam trčao trening polumaratone uvek na istom asfaltu i išao po 1h32' 1h29' 1h27' 1h24' i najbrže 1h22' sačuvaj bože, leteo sam od sreće, blago uzvodno krenem po 4'/km i u povratku dodam gas, ali dok sam iz dana u dan peglao isti asfalt propustio sam silne planine i šume i reke i potoke i staze iz kojih naizgled nema izlaska, svakakve lepe poglede.

kad život prođe, biće svejedno da li sam u polumaratonu imao 1h15 ili 1h17, da li sam na maratonu imao 2h49 ili 2h51, jer uvek će biti duplo bržih, tebi ostane tvoj život da ga posmatraš unazad i da se pitaš šta si mogao bolje, lepše.

pronađi jaje

opet su krenuli sa ovim jajima, kao "pronađi skriveno jaje" na ovoj stranici i ostvari 50% popusta na pretplatu za vremensku prognozu, neka hvala, imam i ja jaje, i to više od jednog (A EVO I KOLIKO).

a kad napišu pronađi jaje, rekao bi čovek da je skriveno, a ono iskopava oči koliko su ga natrtili nasred svega.

ugl ne znam kako da vam to saopštim, DANAS SAM TRČAO!
da, tako je drage moje i dragi moji, nakon one nedelje (sunday) tumaranja sa drugaricom rekreativkom, evo sada sam pohitao i potrčao VEĆ u subotu.

upravo u one šume njive livade gde sam juče zalutao, e pa danas sam trčao, nigde se sapleo, nijednom pao, sve pet, tik tak.

pre toga sam napravio policu za podrum, tojest ne policu nego kako bih rekao stalažu sa pet polica, za alate i šrafiće i koješta.

zavrćem one daske i razmišljam kako je doslovno isti posao kao kada doneseš neki spakovan komad nameštaja iz ikee ili jyska, oni ti samo daju police i letvice i šrafove i uputstvo pa izvoli sve zašarafljuj sam!
e pa isto tako sam i ja, s tim da nisam išao po daske u ikeu ili jysk, nego na stovarište, a nešto sam imao i od ranije, i onda sam samo to pričvrstio i eto police 170x80x30cm, u kućnoj radinosti.

kad imaš alat, nameštaj se pravi sam od sebe.

i nkaon toga to trčanje, poput naslova pronađi jaje, meni je bilo pronađi prečicu, i uspeo sam!
sve isto kuda sam juče išao sa biciklom pony (koju Milijana gony) s tim da mi je bilo stoput brže kroz šumu tako samom bez društva bicikle, ali opet sam izgubio pola godine na proveravanje mapsa i kreaciju fotosa.

i da, još jedan VELIKI DAN, napokon sam bacio one stare salomonke, obuo sam ih i rekao - obećevam, za taštinu devojačku slavu (vrbica), kupio sam neki alat što mi je rekla da će me častiti, ali veća čast će biti ako bacim ove patike koje već pola godine kuka da opere a ja ponavljam NEMA PRANJA, JOŠ SUTRA IH NOSIM I ĆAO ZDRAVO IDU U KANTU!
i kao što rekoh prođe pola godine (a patike nikad) i evo danas ih sahranih u kontejner, bez ritualnog vešanja i kačenja po banderama, amin.

nije propast Sveta

kao i svaki prethodni put kada sam poremetio ritam večeri, dan kasnije sam (bio) sav na pola koplja pa nije trebalo da me čudi što se opet dogodilo, ali valjda sam zaboravio da je to odavno postalo pravilo pa sam se jelte IZNENADIO.

no nepokoleban sam prionuo na neke prolećne radove od kojih sam se umorio više nego što sam se nadao pa mi je za sportsko-rekreativne aktivnosti ostalo još manje snage, a bogme i volje.

obukao sam se za kombinaciju planinarenja i trčkaranja no na kraju se dan završio tako da nisam upisao ni metra trčanja iz prostog razloga što biciklu nisam nigde ostavio pa krenuo u istraživanje prirode, nego sam birao iole prohodne puteljke kuda sam mogao da je guram, da bih je imao pri ruci (pri dupetu) za povratak nizbrdo.

ukratko, detaljnom proverom sam zaključio da se kroz TU šumu ne može trčati nigde dalje kuda bih ja voleo nego da svi putevi izađu nazad u isto selo, ostatak je neprohodan i sav u šiblju i trnju.

postoji još jedan mogući ulazak/prolazak nekako popreko, ako jednom snimim akciju biće i meni jasnije a kamoli ovako na papiru mrtvo slovo.

elem lepi dani su prošli, sledi period malo hladnijeg i promenljivijeg vremena i od sutra mogu bez ustručavanja najaviti povratak trčanju.

pa šta bude.

možda nešto iskombinujem baš sa TIM putem koji mi nedostaje u slagalici, iz ONE šume nizbrdo ili iz ONE njive uzbrdo.

u gugl ukucati "izlet-trening"

eto upisah jedan poluuspešan dan glede onih neobičnih akcija koje se dugo pamte, tek da ne prođe mesec bez ijedne recke.

elem plan je bio da se ovaj četvrtak rezervira za putovanje u novi beograd tojest dom kulture studentski grad i da se tamo nazoči koncertu jedinog benda koji je odlikovan za svoj umetnički rad, pošto smo im jednom prilikom uručili medalje koje su među sobom rasporedili kome zlato kome srebro a kome bronca.

i naravno da mi je bilo dosadno da sedim u autu do tamo i od tamo pa sam izmislio neku putanju kojom se alternativno može stići biciklom što dalje od kuće a dovoljno daleko i od beogradske gužve.

... pa sam tako vijugao puteljcima bez previše saobraćaja, i nekako stigao do Save uz koju sam se provozao od jedne do druge termoelektrane, no nisam gledao u visoke šarene dimnjake nego u reku naravno.

naime ti dimnjaci se vide i odavde sa okolnih brda kada je bistar vazduh, te mi nije bilo zapelo da ih preterano zumiram.

oko jednog sam umalo napravio pun krug kada me je put odveo negde levo pa levo pa levo pa sam rešio da presečem ali sam onda otišao previše previše previše desno desno desno i na kraju se nekom prašnjavom makadamčinom vratio tamo gde sam već odavno trebao da budem, pod uslovom da nisam ni tražio prečice.

naravno susret sa automobilom je dogovoren kod nekog od Lidlova, bilo kojeg, gde sam se častio biciklističke rukavice, još jedan šorc za trčanje (koje trčanje?) i dve torbice znate one da se mobitel nosi na guvernali, E TO DA SAM IMAO SAMO TRI SATA RANIJE, BIO BIH U LIDLU SAT RANIJE.

a ovako izvadi mobitel upali mapse zumiraj satelitski vju da vidiš šta je put kroz kukuruze a šta zemljani a šta tucanik a šta asfalt kad ono nije asfalt.

verovali ili jok, napravio sam skoro 25 prosek što je uz malo brda, malo lutanja, malo off-roada i bad-roada, sasvim solidno za ovu biciklu koja je napravljena da bude univerzalna poput onih patika road-to-trail a ustvari nije idealna ni za jedno, za asfalt je preteška a na makadamu pleše kao bambi na ledu. koga briga.

stiglo (ne proleće, nego...)

- kurirska služba, imaš neki paket Bato!

- jesi (li) blizu, da izađem na ulicu?
- evo dva minuta Bato!

rekoh moram proveriti na pošiljci da mi nisu upisali Bata Antić, zbog onog juče valter brani sarajevo pa je neki algoritam skontao da sam imenjak glumca živojinovića.

jelte.

uglavnom nigde nije pisalo ništa što počinje sa Bata a paket sam sačekao na trotoaru.

za razliku od prethodne dve pošiljke, ovaj put su mi rekli tačan iznos (bili su dvojica u kombiju).

već sam navikao da pregovaram kao na buvljoj pijaci, jer su pokušavali da me pređu za neku siću.

baš je pričala drugarica čiji brat radi u brzoj pošti kako preko plate zaradi još 300-400 evra mesečno, sve od bakšiša ili od zaokruživanja.

daje mi paket recimo i kaže sedam i sedamsto, ja kažem meni na predračunu piše sedam i po hiljada, evo dobio sam i viberom poruku da pripremim sitno.

onda on (kao bajagi) nešto proverava pa progunđa sebi u bradu ali da ja čujem kako je pobrkao moj i još nečiji paket slične veličine i iznosa.

jadan čovek pogrešio.

kako mi onda nijednom neki kurir nije tražio dvesta dinara manje, nego uvek više?

i tako je meni postalo neprijatno koliko je njima glupo pa sam počeo da se pravim lud, ne nadobudan nego zbunjen.

kad mi kaže sedam i sedamsto, ja najmirnijim glasom kažem - nije to moj paket druže, proveri, moj je sedam i po hiljada.

i onda on proveri i kao e u pravu si bato, ja kažem ma ništa druže, opušteno, dam mu koliko treba i ajd ćao, ali eto bar sam se napravio da ne znam da je hteo da me malo ošiša.

ukratko, patike su stigle, imam jedne onako donji model za drnde drnde trčanja, imam jedne top model za trail i imam jedan top model takođe za trening u kojima se mogu i trke trčati, SAMO JOŠ TREBA TRČATI!
danas sam napravio neke osmice biciklom tu po brdima a ni sutra neću trčati, najverovatnije, jer imamo nekog poslića u obližnjoj varošici pa možda i do tamo skoknem biciklom, i upakujem je u auto za povratak, bumo vidli.

e ali posle toga već moram trčati!

ima i neki trail za vikend, možda razmotrim i to, već prema vremenu.

brus valter brani sarajevo

krenuo sam prema sarajevu ali nisam stigao dalje od 25km u tom pravcu, pa sam onda zaokrenuo ka skoplju.

ideja je bila da biciklom odem do tog sela pod planinama pa da tuda malo potrčim, i vratim se biciklom, no dok sam došao do tamo shvatio sam da uopšte nisam toliko odmoran da bi to trčanje ličilo na išta pa sam samo nastavio biciklom u polukrug bez ambicija da se penjem previsoko jer se po brdima video sneg.

stigao sam valjda najviše do 650m nadmorske.

gornji deo puteva je delimično pod nekom nenormalno drndavom kaldrmom od šiljatog kamenja a delimično pod baruštinama i blatom no nekako sam uspeo da preguram biciklu preko svih prepreka, uključujući i poteljak prepun granja i trnja.

poslednji deo od par kilometara je (kad pre?) već prevučen rizlom/tucanikom i delimično poravnat, ali bi mi sve ipak bilo bolje da sam pošao u sprintericama i mtb-om koji ima amortizere i kramponke, a ne varijantom city-bikea kojem sam na poslednjoj raskrsnici pred izlazak iz grada naduvao gume do daske, da bi mi bilo što lakše da vozim po asfaltu.

pa sam po kamenju prošao kao po trnju, odnosno kao po kamenju.

nakon tog izleta sam se vratio na drugi asfalt koji dolazi od višegrada i dozujao nazad kući.

i tak.

fale mi utrke da se motivišem da malo potrčim, ovako se osećam kao kažnjen kad treba da trčim, džabe što su mi stigle patike.

dakle doslovno su mi SVE stare dotrajale osim jednih, i sve to treba ubrzo pobacati (još jedno trčanje po kiši, i još jedno po blatu, i još jedna treking liga, i još jedno poslednje po pljusku) a poterala me sreća da znam šta treba da naručim pa su mi tako danas stigle i jedne asics kod kojih nemam dileme s veličinom pa sam ih bezbrižno odabrao.

radi se o nekom najlakšem modelu za road-to-trail i iako imaju neke manijačke krampone odozdo uopšte ne deluju kao trail obuća poput većine salomonki, a jednako su i lagane, kao najobičnije road patike. nikada nisam imao ovako lagane off-road patike, uglavnom su se sve kretale između 350 i 400g. ovde je leva 293 a desna 288, verovatno zbog količine lepka. jedino ostaje pitanje da li će se prvo razlepiti leva zbog viška ili desna zbog manjka.

čim sam ispratio kurira pogledom niz ulicu odmah sam ih probao i potvrdio da mi je broj savršen, a čim sam to utvrdio odmah sam ustrčao uz stepenice i upalio kompjuter te naručio još jedne koje sam merkao prethodnih dana.

ove su pak sušta suprotnost, imao sam ds trainer 22 a ovo će biti 25, i mislim da ću uvođenjem njih kao brzih laganih patika za 10-21km trke, ubaciti u rotaciju za trening trenutne race flats brooks asteria, pa ću tako opet imati nekoliko opcija za rotaciju već prema podlozi i temperaturi na trčanju.

sa dwogledom

jutro je počelo pomalo manično (postoji li takav sklop?) jer je negde nešto procurelo pa je nešto kapljalo pa sam morao sa duplim merdevinama preko pola grada da vidim o čemu se radi.

srećom sam barem silikon džabe kupovao jer se ispostavilo da su majstori (majstori???), koji su nešto prtljali po susednoj kući, ostavili ciglu u oluku (!) koja je zadržala par trulih listova i napravila se brana, preko koje se prelivala voda i natapala zid i prozor ispod.

zanimljivo.

osim silikona koji mi je ostao neotvoren, još jedna sreća u nesreći je što sam otišao sâm da proverim jer bi mi majstori naplatili 50 evra uz objašnjenje da je bilo jako komplikovano zakrpiti procep, jer se ne vidi spolja, nego su morali onom dijagnostičkom kamerom na kablu da ispituju gde je problem.

nakon posla sam još malo poprskao grožđe plavim kamenom pa sam i tu prskalicu popravljao jer je izlazilo više vazduha pod pritiskom nego tečnosti, eto i tu sam uštedeo što nisam nosio kod majstora, sve u svemu najveća je sreća kada ti majstori raznih vrsta uopšte ne trebaju.

kad malo razmislim za kakve smo sve gluposti zvali zidara, da popravi onaj beton ispod ograde, ili limara da preseče i zavrne na garažu par plehova, nije mi to baš najjasnije danas.

elem nakon svega toga nisam znao šta da izmislim na +12° što je u biti bila savršena temperatura i dan za trčanje no meni se nije kuvala kafa i nije mi se znojilo, više mi se išlo na neki odmarajući izlet sa tek eventualnim potrčavanjima kojih se do kraja nije nakupilo ni dva kilometra.

poneo sam onaj mini ranac za planinarenje u koji sam ubacio zaustavljač vetra (wind stopper iliti šuškavčić koji ne šuška) pazi molim te ko je još uspeo da zaustavi vetar, dobro osim zida.

i osim šuškavčića sam poneo dogled kroz koji sam fotknuo telefonom par kadrova.

u najavi su tri topla prolećna dana pa pomoz bože da se to lepo iskoristi.

mislim da ću napokon naduvati i podmazati trkačku biciklu.

nikako da one dve viška slikam i stavim u oglase, ovo je pravo vreme za to pa koliko god dobijem, više mi znači oslobođen prostor i da ih ne gledam više.

za polumaratone sam sve manje zainteresovan jer se to pretvorilo u preprodaju majica i medalja a ne zna se čega imam veći višak, jedino su još ostale treking lige kao mogućnost za neke kolektivne juriše.

moram skinut kalendar za celu godinu, uvek me nešto "iznenadi".

nekad se i tako namesti

danas je bio skroz neuobičajen dan koji se niotkud organizovao sâm od sebe.

seo sam na bicikl pony (koji Milijana gony) i krenuo kroz grad da se provučem kroz dosadne poznate ulice i da negde uz reku započnem turu pa dokle stignem.

obukao sam se malo toplije jer je u par navrata pljusnulo što je uz severni vetar pomoglo da +7 deluje kao +4, a +4 mi nikada nije bilo privlačno.

pa još ako je mokro.

i na drugoj raskrsnici smo videli da neko trčkara, nekih 50m od pešačkog plus 4 trake plus ono ostrvo između 2+2 trake i zaista nisam imao pojma ko bi to mogao biti.

- gle neko trči!

- jes'. gle.

i onda je taj neko mahnuo i zakočili smo i sačekali da dotrči da bi pokušali da identifikujemo šta se nalazi ispod kapuljače.

drugarica krenula na trčanje, kaže idem malo tu i tu, ČEKAJ rekoh, mogu i odavde da krenem!

stojim pored saobraćajnog znaka na raskrsnici na kojoj je zgrada policije, trebalo mi je deset sekundi da siđem sa bicikle i vežem je sajlom za znak (cev) i da upalim garmina.

njemu je pak trebalo pola minuta da nahvata signal kroz oblake ali dotle sam već uveliko trčao.

ideja (moja) je bila da otrčim sa drugaricom veći deo tog njenog kruga, oko desetak km, pa kada priđemo gradu da se odvojim na neki svoj dodatak.

(jer sam znao da će prvi deo biti lagan i sa hodanjem na uzbrdicama i krajnje neumarajuć).

no obzirom da je sa zastajanjima (fotos und mehr fotos) trajalo dosta preko očekivanih sat i po, na kraju sam odlučio da više neću ni trčati.

odoh kući na ručak, rekoh.

nakon opraštanja sedam na biciklu mada bih radije dotrčao sve do kuće i sutra po suncu otišao po pony, i dok vozim tih zadnjih 550m do kuće, počinje kiša i to ozbiljna.

eto, doslovno sam uknapio boravak napolju između dva pljuska.

zadovoljan.

vo2 mi je od ovog izleta opao za pola procenta ali bože moj, sutra će opet porasti.

a da sam išao sâm možda bih ostao sat duže ali bih trčao manji udeo, plus bih pokisao.

sudbina.

brus li

već sam pisao o tom ograničenom prostoru za egzotiku, pod uslovom da nam je uopšte potreban začin u životu, neki mogu doveka samo hleb i čaj i sasvim su zadovoljni.

čak sam i računao, negde prethodnog leta, koliko mi još ostaje dana za dugačke epske vožnje, za neka luda istraživačka trčanja "koja se pamte", a jutros sam upalio kompjuter i na jednom od nekoliko tabova u chrome sam zatekao poslednje što sam otvorio sinoć, članak o brusu liju na wikipediji.

verovatno me tamo pak odveo daily wiki mail ili nešto slično, ne sećam se više, ili sam prosto pomislio da proverim da li je čovek još uvek živ i šta radi u penziji, da li čukununučiće uči kako da pesnicom razbijaju cigle.

i negde u sredini podugačke stranice ugledam ovaj pasus koji govori upravo o tome da do kraja života možeš da odeš još nekoliko godina pomnoženo sa nekoliko puta i to dođe do dvadesetak a da ćeš zbog lošeg vremena za vikend, ili nekog glupavog polumaratona da odustaneš upravo od toga što ti je najvažnije misleći da ćeš moći neki drugi put, koji nikada ne dođe.

jer taj drugi put možeš da odeš na drugu epsku vožnju ili planinarenje a ovaj prvi je zauvek propao, zabluda je da postoji drugi.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

In an interview just prior to his death, Lee quoted a passage from Paul Bowles' book The Sheltering Sky which he had chosen for his wedding invitations; it is now inscribed on his tombstone:

"Because we don't know when we will die, we get to think of life as an inexhaustible well. And yet everything happens only a certain number of times, and a very small number really. How many more times will you remember a certain afternoon of your childhood, an afternoon that is so deeply a part of your being that you can't even conceive of your life without it? Perhaps four, or five times more? Perhaps not even that. How many more times will you watch the full moon rise? Perhaps twenty. And yet it all seems limitless..."

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

zanemarujući sve to, nakon dovršetka jednog dela radova sam bio svestan da ne mogu da ponovim nikakvu divljačku aktivnost poput onog mtb-a juče pa sam bio unapred pomiren sa nekim hajkom u okolini jer je najavljena kiša, špikovanim sa nešto trčanja.

da, znao sam da je učinkovitije napokon uzeti nove NB patike i odjuriti neki progresivni tempić od 5-6km no istovremeno sam znao da bi to bilo prekratko vremena na zraku a duša je htela i barem par sati u šumi pa sam joj barem to morao udovoljiti. usput sam shvatio da ni noge ne bi bile presrećne ičim bržim od 5'30''/km pa je tako sve došlo na svoje.

sutra je nedelja i još mnogo gore vreme u najavi, nakon jutarnjih +17 će mi sivih mokrih +5 biti kao hladan tuš, haha čak nije ni igra reči nego surova realnost.

osmi četvrtog

ne pada mi na pamet šta bi mogao Osmi -> Četvrtog, ali mi pada na pamet da je najboljoj drugarici iz detinjstva rođendan i jedan veoma spešl dej (day), with prevod jelte.

duša sklepava stihove za čestitku, duša se raduje che vapima i vinu.

juče je bio praznik crkveni a.k.a. crveno slovo ali mi to nismo znali nego smo radili svašta po dvorištu i nismo ni znali da nas možda komšije vide, štaviše Lola je i sa ulice farbala kapiju dok se najveća firma vraćala kući u 15:15 i sreća da nije neko kameno doba pa da nas na trgu kamenuju u raspeću špage ovako grešne, što radimo kad ne sme da se radi, eh šta li bi bilo kada bi razapinjali sve koji NE rade kada treba da se RADI? :^I
(na ovaj smajli tongue in cheek ste zaboravili, priznajte, otkad su prošla vremena mailing listsova i takvih domišljačina...)
i tako sam nakon dana zabranjenog rada dočekao dan dozvoljenog rada pa sam jednako radio udarinički koješta i nakono toga popio duplu kafu i via Bosnia!
ne baš u inozemstvo ali tim putem ka bosniji, opet me mrzelo da čistim i naduvavam i spremam road bike zbog jednog dana vožnje, pa sam naravno iz garaže izvadio stari mtb i osedlao ga za juriš.

kroz prvih desetak raskrsnica sam skontao odakle puše vetar i zalomio s njim u smeru (ako im ne možeš ništa, pridruži im se, stara olimpijska) i u prvom satu sam prešao 29km preko dosta uspončića i jednog prevojčića, to je bilo više nego prijatno iznenađenje.

odatle dalje mi je bilo svejedno, ogroman posao & trening & uspeh sam uknjižio, mogao sam i peške da se vraćam kući, ali ja sam odabrao najteži mogući povratak preko najkrvničkijeg uspona i po najraskopanijem putu, ETO DA ZAČINIM.

dan odmora se isplatio, 25.7 km/h prosek sa sve gomilom semafora u gradu, desetak stani-kreni, mrzi me da crop activity da bih video netto prosek ali obzirom da momci na cestovnjacima naprave samo 2 km/h brži trening, ovo moje postaje sumnjivo prejako :-D
još će neko pomisliti da sam kupio e-bike :-D
kad smo kod KUPIO, bio sam popišan jer je nestao popust na jednom od sajtova i patike sa "liste želja" su mi se vratile sa 90 na 100 evra, kad evo ih večeras opet na dodatnom popustu, nisam oklevao ni pola minuta, za nekoliko dana će biti moje!!!

njente vikend

bile neke patike nike pomona, pre petnaestak godina, ženske, i sad guglam wmns air pomona, guglam nike running shoes, ali mi samo izlaze slike iz nekoliko zadnjih godina jer su šabani tako nazvali neki novi fensi model i sad se samo on pojavljuje u pretragama.

a te neke stare air pomona tamo neke 2005 valjda, bile baš popularne, nosila ih olimpijka, a i za njenu ljutu konkurenciju, kosovsku rekorderku na 3000m smo ih donosili iz Va u Bgd jer je samo ovde bila da se kupi njena veličina, i onda me rekorderka dobije na trci 7700m na adi ciganliji u novim patikama, pa tako mi i treba :-)

uglavnom, dan mi je započeo tako što mi je stigao mejl od wikipedije gde pišu o POMONI, i ja rekoh daj napokon da vidim šta mu to dođe pomona, nekako sam podrazumevao da je to neka uvala, kotlina, visoravan.

kad ono neko biće iz mitologije po kojem je američki grad ukrao ime, gde ćeš goreg scenarija.

eto zašto je karma odlučila da i patike odu u zaborav interneta i gugla.

ukratko, juče mi je bilo čudno kad mi je Lola rekla da ne idem na neki "trening" jer sam bolestan (?)
od čega bolestan bona?

pa kao od alergije.

i onda sam umesto na trening otišao na vožnju (!) i nakon te vožnje mi se pogoršala alergija duplo.

gde god je koža zdrava, sve je okej.

gde god imam najmanju ogrebotinu, posekotinu, a pre koji dan sam trčao kroz trnje (!), svuda je reakcija, svrab, curi limfa, krvari, svrbi.

i kad pogledaš kao koža reaguje, unatoč tabletama i terapiji, sasvim je logično shvatiti kako reagira sluzokoža.

nos, nepce, grlo, sinusi, bronhije, to sve napola krvari, sve ranjeno, sve vrišti, a najgori mi je upravo taj osećaj iz bronhija.

kao kad smo išli na prvu trku u martu, i odmah maksimalan puls, i nakon dan-dva ti samo miriše krv iz bronhija kao da si udisao šmirglu a ne vazduh, e tako je i sad, s tim da nisam bio ni na kakvoj trci nego se samo malo ambicioznije vozikao sim tam.

tako da sam otprilike odustao od vikend planova.

loše vreme za biciklu u nedelju, a prelepo za trčanje/alergene dan ranije, sorry.

uohoooooo

sad neko može reći ma daj, kakva je razlika između minut nula osam, minut nula pet, minut nula tri, minut nula dva?
haha, pa burazeru, kao i kad je bubka skakao 6m nula 6, pa 6m nula 7, brižno za svaki rekord uzimajući koju desetinu maraka, to su svakako velike razlike.

ili između maratona 2h nula tri i 2h nula dva, ajhooojjj.

razlike, različetine!
e pazi sad.

bio je na jednom spustu rekord 1'08''.

i onda sam ja pre tri zime nabavio onaj mtb sa 29'' točkovima i amortizerom, i sjurivao sam se tuda razmatrajući koliko je uopšte moguće brzo se sjuriti.

1) put je loš, neravan, ima rupa i rupčaga, ponegde kamenja i peska

2) put je nepregledan, na vrhu imaš krivinu pa prevoj, zatim dugačak polupravac koji vodi u šikanu gde nemaš pojma da li će ti neko izleteti autom posred kolovoza

3) nakon šikane imaš šlag na bureku u vidu raskrsnice u skroz slomljenoj nepreglednoj krivini, nasred koje se nalazi i autobuska stanica, i kao trešnja na šlagu na bureku, na ulasku u tu krivinu je iskopan i loše zatrpan kanal koji vrši zadatak ležeće policajke
(ako se izbočina zove ležeći policajac, onda poprečna rupica, jelte...)

i tako sam ja prošlog leta skidao tih nečijih 1'08'' prvo na 1'06'', pa na 1'04'', pa na 1'03'' i mislio sam da je to svemirska brzina i nešto maltene nedodirljivo, čak i samom Meni.

pa sam onda obrisao taj strava profil jer sam imao huawei koji nema stravu, i rekord se opet vratio na 1'08''.
i onda sam proletos tu sleteo za 1'05'' i OPET oborio isti onaj "nečiji" rekord od 1'08'', ali sam bio pomalo popišan jer sam bio ubeđen da je onih mojih obrisanih 1'03'' zauvek nepostojeće i ujedno nedostižno, jer spust i dalje propada, rupe su sve veće, vozači sve luđi.

danas sam pak crkavao sa divljačkim vetrom u prsa par sati, ali kada sam okrenuo nazad nisam ni morao da okrećem pedale a brzina je stalno bila preko 30.

i došao sam pred taj spust, rekoh imam odličnu brzinu ulaska u gornju krivinu.

ali NEMAM amortizer, rupe su mi velika pretnja za manje točkove (26''), koliko se uopšte smem sjuriti na manje pouzdanoj i lošijoj bicikli?

pa, delovalo je poprilično brzo, neznatno sam rizikovao u šikani ali niko nije naišao, jedini auto me je bez problema mimoišao malo ranije.

na izlasku iz šikane su me glatke gume dosta izbacile ka bankini i nisam mogao savršeno da kontrolišem putanju ali sam nekako ostao blizu željenog traga, a u poslednju oštru nepreglednu preko ležeće policajke sam zalomio skoro skroz po levoj strani, na sve ili ništa.

bilo bi nepošteno reći da nisam sve do kuće goreo od znatiželje šta je reći segment, a kada sam nakon prebacivanja na telefon odmah pogledao statistike, u neverici sam pročitao da mi stoji novi KOM čak bolji i od onog na tehnički duplo savršenijoj bicikli, sjurio sam se za neverovatnih 1'02''.

uglavnom kažu da kako vreme prolazi, svi klizimo ka tome da idemo na nešto duže i još duže, a da se opraštamo od onog brže i još brže.

ali eto, danas me strefio neki klinački adrenalin, ili vetar, ili šlag na oba.

među- dan

radi pa odmori pa radi pa nešto pregrizi pa radi pa odmori pa radi pa užinaj pa skuvaj duplu kafu da malo podođeš pa kreni u neku akciju i pomoli se da baš mnogo ne patiš usput.

tako nekako glasi algoritam.

nisam se nešto pretrgao, ali po onoj staroj "čovek se uči dok je živ" mogu samo da se popiškim i da je prepravim u "čovek zaboravlja dok je živ" jer već nakon špica zrelog doba čovek zna sve što treba da zna, i svo naknadno učenje je samo prosta nadoknada onoga što je počeo da zaboravlja.

seo sam na biciklu, video odakle duva vetar, i obzirom da sam celo prepodne fizikalisao, bilo mi je najlogičnije da krenem uz vetar.

nešto malo manje od +20, niko ne zna koliko, sve prognoze govore drukčije, svi termometri imaju sopstveno mišljenje.

verovatno je "in the real world" bilo +17 ili 18, nemam pojma.

i naravno da sam prokuvao u 15h popodne sa vetrom u leđa po žarećem suncu, i naravno da sam posle tri sata počeo da dršćem kao prut na vetru kada sam se spuštao nazad u grad u taj isti vetar.

bravo za mozak, treba mi onaj bistri od pre 30 godina a svakako ne ovaj.

polako sam počeo da dodajem ljude na stravu, jer imam mobitel na kojem se srećno okreće kao na ražnju, a sa kompjutera nemam naviku da je otvaram.

sve što sam snimao tokom zime sam valjda prebacio tamo, jedino mi ostaje da povratim sve KOM-ove koje sam držao a jesenas ih velikodušno ispoklanjao lokalnim rekreativcima kada sam prešao na huawei i obrisao profil "2021", ovaj novi mi se naravno zove "2022" :-D 

ukratko, prijavljujem 53km na starom čeličnom GT mtb-u, još sutra je sunčano i toplije pa posle opet pomoz bog, nije baba Marta ali je baba Aprilija.

četvrti četvrtog četvrte

e sad već moram da objasnim naslov jer za razliku od prethodnih preticanja dostizanja i ostavljanja u prašini (kao što će sutra peti četvrtog *nešto*) ovaj naslov znači da taj datum nisam nikada zaboravio.

 poput onog 7.7.2007. kada sam na brdskoj trci oko avale postao veteranski prvak države na 10km na cesti, i pred kraj bezmalo pohvatao najbolje seniore i uleteo u fond novčanih, tako mi je ostao u pamćenju i 4.4.2004. kada sam na tv-u (verovatno eurosport) gledao prenos maratona iz pariza i eto, svake godine se na 4.4. toga setim, a godine prolaze nervoznim korakom i već je 2022, niko od tiktok generacije nije gledao maraton u parizu 2004.

nakon onih dijagonala koje sam toliko puta opisao da će me guggggl kazniti nekakvim antispam filterom, prvo sam otrčao skromnih 7km rikaverija po obližnjim brdašcima i stazicama kojima retko trčim, sve to špikovano sam par kilometara hajka stazicama kojima nikada ne trčim.

a nakon toga i opet pola dana radova oko renoviranja dvorišta, misleć da sam premoren popio sam duplu kahfu i otisnuo se biciklom pony prvi kilometar kroz grad, da bih na trčanje krenuo sa nekog drugog mesta a ne od kuće, i onda mi u startu bude lakše.

brzine mi nisu puno značile jer sam opet išao po single tracku preskačući korenčiće i kamenčiće, no noge su se polako razvezale i odmakao sam dobrih 5-6km od grada.

nakon toga sam odlučio da mi se ne trči dugačko i sporo, nego da mi se trči BRZO, jer je to bolji trening i zbog celog tela, nogu leđa itd, a i zbog tehnike prevashodno.

onda sam sve kroz šumu pretvorio u intervalni trening sa zaletanjem od minut i odmorom u vidu hajka dok se malo ne odmorim, na prestrmim delovima gde bih ionako puzio u mestu,

tu negde sam se setio jedne staze kojom smo davno pešačili/planinarili i koja je par godina bila neprohodna od trnja i šiblja, a od tada se u blizini nastanio novi konjički klub pa se pojavilo par novih staza po brdu.

krenuo sam u hajk tom starom stazom koja sada ide malo drugim putem i na jedvite jade izbio na livade povrh brda i u poslednje domaćinstvo iznad ponora, odakle me je put vratio u najveće selo.

nakupilo se 13km trčanja i oko 2km hajka, ne znam koliko imam nesnimljenog tamo kuda sam poznavao stazu jer sam na satu merio trčanje a telefon upalio samo na tom glavnom delu da mogu bolje da se orijentišem, ipak znače mapsi kada u nepreglednoj šumi *znaš* na koju tačno stranu da ideš jer ćeš izbiti u najbližu livadu.

zadovoljan trčanjem, napokon.

sutra na dva kotača.

dan posle

imam verovatno stotinak postova sa naslovom "dan posle" a od toga u barem trećini od njih se pominje "pilula za dan posle" jer je to šala koja ne može da dosadi.

dan posle onih 60x100m "strides" iliti po srpski strajdsi, mislim ako možemo mapsi i lapsi onda možemo i strajdsi, krenuo sam sa mutnom idejom (nefiltriranom) da nešto malo otrčim nešto malo othajkujem i ćao.

no već prvi korak je bio toliko smešan da sam se zamalo sapleo.

BAŠ sam ispao iz fazona, glede treninga.

prekinuo sam pisanje da bih se rešio nekog neizdrživog svraba na gornjem zglobu palca, izgleda da sam zakačio neki trn pa sam sada onako sa dva nokta otkinuo tu svrbljivu tačku poput nekog površinskog mitisera.

sada će pak ta ranica da me svrbi zbog alergije jer nedobog da se igde izgrebeš, odmah reakcija odmah test odmah korov-pozitivan.

i nekako sam otrčkarao prva dva kilometra do pod brdo i kad sam krenuo na hajk naoblačilo se i razduvalo i zasivelo i rekoh eto pljuska, međutim ti oblaci omakoše nekako popreko a ja odoh uzduž (ili obrnuto) i pobegoh od vetra i kiše nekom mulatijerom (mulattiera na talijanskom, staza za mazge, nešto šira od kozije staze, kuda se mogu izvlačiti razni tereti od kojih na balkanu preovladava pokradena posečena šuma).

od gore sam opet malo strčao za ukupnih 4km što i nije loše nakon deonica u cokulama.

nisam napomenuo najsmešniji detalj tog dana a to je da sam dijagonale trčao u pamučnim boksericama jer sam (kao što sam već 7-8 puta naglasio) krenuo na hajk, i pred kraj kad su mi se nakvasile gaće od znoja postalo mi je pomalo i smešno što tako obučen otaljavam prâvi trening, i setih se onog filma gde mali pionir na ekskurziji kaže "druže učitelju, ojela mi se guza".

eto tako.

danas se nadam da ću trčati nešto malo duže, jutros sam skraćivao neke letvice na pravu dužinu i projektovao jednu kapiju i raspored šarki, malo se smrzao na jedvitih +6 uz puno vetra, ali će nadam se posle užine otopliti.

treba otići i na izbore a uopšte nemam pojma koja stranka čemu služi (osim vladajuće) a opet glupo mi je da ne izađem na izbore a opet glupo mi je i da zaokružim prema inspiraciji jer su glasovi najpotrebniji onome ko uopšte može da napravi najveću promenu, a ja eto nemam pojma ko je to, i tako u krug.

fajl to fajl

stoji mi da je app suunto povezana sa app strava i da mi se automatski sve prebacuje nakon završene aktivnosti ali cvrc Lepojka tamo nema ničeg, što je u biti bolja kombinacija.

ovako sam sa telefona sačuvao .fit fajl, pa ga mesindžerom poslao samog sebi, pa otvorio u kompjuteru pa skinuo taj fajl i postavio ga na stravu kao manual activity -> add file, i sada nema grešaka već je sve isto kao i u suunto app.

a kad mi je prebacivalo automaцki, dolazilo je do grešaka sa daljinama brzinama i svim i svačim pa se dobila opšta papazjanija od grafikona.

još uvek sam pod utiskom toga kako mi je naletela inspiracija kada sam... prijehavši u zagreb zadovoljstva svega rad na prazan teren pomoćni naletio sam tad, i nešto mi je dunulo i rekoh daj da otrčim koji metar i na kraju sam nekom silom volje (koju inače nemam) odradio najdužu varijantu tog treninga i ponovo postao trkač od krvi i mesa. i slanine.

biće to fina uvertira za predstojeći mini period tzv lošeg vremena a koliko vidim već od sredine sledeće nedelje opet dolaze pristojne temperature za biciklu/bicikle.

danas je na rasporedu treking liga na vršačkom bregu, to je jedno čudno brdo koje tako štrči u ravnici i samo smo jednom bili tamo i nismo se nešto naročito proveli.

postoji srednja staza od tačno 21km i to mi je bilo posebno simpatično no sve do jutros nisam imao pojma ni da li je to ovog ili idućeg vikenda, kao ni kakvo će biti vreme jer mi ne pada na pamet da ginem i klizam se uz/niz 30% planinarske staze po kiši.

tako da, dok sam skontao da je to već došlo, evo ga samo što nije prošlo.

nema veze.

predalek je put a benzin sve skuplji, da je nešto vredno truda i novca pa hajde ali baš mi nije event nešto što se ne sme propustiti.

valjda je u Iloku polumaraton ovog vikenda, mrzi me da guglam.

iduće nedelje je trka na 5/10km u Bečeju, i ta staza mi se uvek dopadala i trčao sam tamo valjda dva puta a možda i tri, nemam pojma, videću hoće li biti koji broj viška.

dan nakon bečeja je u pančevu brevet od 200km što je u principu ništa drugo do zajednička vožnja/trening već ko se s kim udruži u grupe prema brzini i po tome da li će doći trkačkom biciklom ili mtb-om, nisam ni u to siguran koliko me zanima obzirom da se radi o barem 8 sati okretanja pedala, hm.

zanimljivo je svakako i na neki način izazov posle toliko godina opet odvrteti dvestotku.

trčanjeeeeeeeeeeeeeeeeee

znači skroz neplanirano

evo u kakvim sam patikama pošao na rikaveri hajk, u onim raspad salomonkama što sam pre dva meseca rekao da ću ih lansirati na banderu

i kako je to išlo?
evo kako je išlo:

pošao ja na hajk i video da je prazan pomoćni stadion i rekoh ma daj bre, jesam umoran ali nisam valjda mrtav?
idem da uradim par ubrzanjaca...

vežem bicikl pony (... ) za stativu, malo se istegnem, i tu zaista nisam imao PLAN.

te dijagonale idu ovako.

otrčiš dijagonalu po travi, prošetaš iza gola (stativa), uradiš drugu, i kada napraviš tu osmicu izađe ti 330 metara ukupno, od čega 220 trčanja i 110 šetanja iza golova.

i tako znam da kada mi na satu/telefonu piše kilometar, ja sam ustvari pretrčao nekih 650-700 metara, ovisno od toga koliko sam "protrčao" dalje nakon dijagonale, odnosno koliko sam volje imao da se odmah ne ukopam u hodanju.

jer realno nije ni moguće stati u pola metra nakon zadnjeg koraka ubrzanja.

opet kažem, bio sam umoran, i jako kolebljiv.

da li ću pretrčati 2km ili 3km ukupno, ili u najoptimističnijem slučaju 5km, pa da upišem 3-4km trčanja i ostatak šetnje, ili koje će mi se već brojke dogoditi...

no kad sam pretrčao pola (od standardnog cenera) nekako sam znao da ću na silu izgurati do kraja.

ma idemo.

makar umro, ali ko je još umro na pomoćnom terenu, ne seri antiša.

i tako mic po mic sam stigao do 10k, odnosno 9.5k jer sam poneo pogrešan telefon na kojem nemam stravu (huawei) pa sam snimao u suunto aplikaciji, jer sam (pak, takođe!) zaboravio i sat, jer šta će mi garmin na hajku, pošao sam samo da vijugam po brdima i fotkam predele.

skok s letvom

umesto skoka s motkom jelte

juče mi je dan počeo slično kao i danas, sa nešto malo vozikanja po gradu i završavanja poslića, s tim da sam danas išao u nabavku manjih gabarita.

ovo juče je bilo bezmalo za ginisa, sa dve letve od 4 metra pričvršćene na gepek i guvernalu.

da stvar bude što bliže adrenalinskom sportu, negde kod biblioteke sam skrenuo u sporednu ulicu bukvalno ispred policijskog auta no oni su i inače smoreni da bi zavodili ikakav red pa me nisu pošteno ni osmotrili, a kamoli zaustavili da traže da vežem crveno maramče napred i nazad kad već nosim ovako specifičan teret.

šteta što se i ovo ne piše u neki dnevnik treninga, a još veća šteta je što od vožnje ovih letvi neću postati ništa brži ni na bicikli ni na trčanju.

sutra je nova treking liga ali mi je Vršac predaleko i uopšte mi se ne puzi po onim strmim planinarskim stazama, radije bih još koji polumaraton onako kao trening tempić.

ako bude.

zapamtio sam da je beogradski maraton sredinom maja (???) kao da sredina aprila nije bila dovoljno vruća, no dotle ima puno vremena da se nađe broj viška kao i poslednjih godina.

od treninga opet nemam ništa da prijavim, juče sam šmirglao ovih 8 metara gredice sa 4 strane što je 32 metra, a danas sam probijao beton da bih ubetonirao neke stubiće koje tek treba da navarim, tako da ću i narednih dana uglavnom fizikalisati pre podne a ostatak dana koristiti za neki hajk i odmor mozga od bušilica i brusilica.

sport je i dalje na stend baju, nove NB nisam ni isprobao osim onih pet sekundi kada su stigle, da proverim veličinu.

izgleda da sam promenio rođendan na fejsu jer mi više ne dolaze čestitke prvog aprila koji sam bio podesio da bih zezao narod, ovo je stoga jedan jako tužan prvi april.