sad kad sam počeo trčat mogu dodati i nekog od trkača na strava nalog koji počinje da živi, do sada sam imao samo šačicu lokalnih biciklista kao neki uvod u proljetnu akciju.
elem juče sam se baš smejao.
sebi.
jer sam se pre nekoliko godina smejao drugima.
A EVO I ZAŠTO.
naime ima u tom smejanju još većeg smejanja a to je da smo odlučili između neke dve trkačke lige ubaciti mini pripreme i kao gde ćemo na taj mini zimski godišnji i umesto u Pulu odemo u Umag, jer su tamo bile bliže te lige jelte.
i od petnaestak dana sveukupno, zakačimo dobrih deset dana magle i tmurnog vremena.
baš smo se usrećili.
eto to je bilo smešno u onom smislu kad ti se plače, a sada o onom smešnom.
krenemo mi sa par lokalaca na zajednički kao trening.
jedan talijan i jedan bosanac, istra u malom.
seli u neki peugeot pikap i otišli nekoliko kilometara u prirodu.
i kaže domaćin, mi znate ne idemo na klasične treninge, nego na fartleke.
dobro rekoh, ovde ionako nema ravnog koliko vidim, red gore red dole svakako ne možeš držati u zeru isti intenzitet, to je sve jako varijabilno i varljivo, moglo bi se reći varljivabilno.
a nenenene ne taj fartlek atletičarski, nego fartlek znaš, malo trčimo pa malo zastanemo pa malo trčimo pa malo prošetamo, TAKAV FARTLEK.
i šta ću, tako sam sa njima malo trčao malo stajao, i nekako odrobijao i taj vid druženja, obzirom da sam tada bio JAKO naložen na treninge pa mi je takav izlet delovao kao da me neko drži vezanog za drvo dok oko mene leptiri trče u krug.
elem juče sam isto tako nekako došao na ideju (istu od pre nekoliko dana) a to je: sigurno je kvalitetniji "trening" otrčati neko brdo na primer iz deset jakih stotki, sa pola minuta pauze nakon svake, umesto otkaskati ga nekim korakčićima od 70cm celog u kontinuitetu.
jer od bezbrojnih laganih kilometara vajde nema, shvatio sam to dvadesetak godina prekasno ali bolje nikad nego ikad, jer sam mogao umreti zadovoljan a ovako ću žaliti za propuštenim.
i tako sam napravio dobar prosek, dosta uzbrdica i kamenja a do kraja sam imao 5'21''/km veoma neloše. e sad to što mi je chip time loše, to ćemo zanemariti.
tipa uradim 422 stotke sa minut pauze i oborim državni rekord u maratonu jer mi piše prosek ispod tri minuta po kilometru ali mućak, ukupno vreme deset sati.
recimo odem osam puta na 5km trening što je 50 stotki, pa dođem kući na užinu i red bul i tako od jutra do mraka sa pauzama i šetnjom do školskog dvorišta.
ništa nije nemoguće dragi moji, ništa.
Nema komentara:
Objavi komentar