nedjelja, 17. travnja 2022.

gomila nesklada

a jel znate kad đoni štulić peva "gomila nesklada" da to može da se čuje kao i gomila ne sklada, jerbo samo skladatelj sklada a gomila peva horski, himne arije i navijačke pesme, eto objasnio sam i to. 
ubr (btw = ubr = uzgred budi rečeno) najveća gomila nesklada se može videti na startu nekog polumaratona, to je veći šareniš sveta i polusveta nego na maturi i regrutaciji zajedno, roditeljske sastanke da ni ne pominjem.
takođe najveća gomila neskladnih dana se tradicionalno mogla primetiti u martu no ove godine je april rešio da pobedi pa je poprilično neskladan od tjedna do tjedna, ali su zato tjedni skladni jelte, kad zaređa +12 nema makac, ima da se mrzneš i da trčiš ko bela lala, zaboravi na biciklo.



juče sam na trčanju razmišljao o tome kako postoje praktično dve komponente tog mog netrčanja tj neučestvovanja u ovom "novom talasu" trčanja koji je definitivno preovladao.

1) manjak treninga i želja za biciklom, uz manjak trka (*) je doprineo tome da mi forma spadne na pola one od pre par godina, pa samim tim nemam ni neku želju da trupćem u gomili na nekom mestu na koje nisam navikao, prosto se ne osećam prijatno. ne moram da budem u top 5% ili 10%, nije to tako matematički zacrtano, nego volim da dok trčim imam taj osećaj da trčim dovoljno brzo, a ne dovoljno sporo (pa se ne osećam kao da sam na trci).

1a) samim tim mi se smanjila autonomija Tempo Trčanja i sve više se mrštim na ideju dužih trka. evo danas se tu na 50km odmah preko brda održava nekakav trail od 30+km što bi mi do pre koju godinu bila prava bombonica, a danas mi to dođe pomalo predugo, trebalo bi dosta i hodati, pa štapovi, pa ovo ono, bljak. nekad sam Sljemenski trčao kao pčelica a sada mi 30% kraća trka deluje preveliki zalogaj.

2) opet dođemo do startnina. do pre par godina si za 1200 i 1500 (10-13€) mogao da se prijaviš na svaki polumaraton, bilo ih je na pretek, a sada su se svi navadili jer se namnožilo ovčica za šišanje pa strižu li strižu. najobičniji premijerni trail ti traži 20€ dva meseca unapred ili 25€ na dan trke, i tu sada pitanje da li hoću da dâm pare ili ne, postaje pitanje da li ću da dozvolim da od mene prave budalu i prodaju mi plastične majice po ceni svilene košulje. imaš sponzora domaćina koji ti svašta obezbedi a ti staviš startninu kao za beogradski maraton, pa halo.

i tu negde se zatvori krug, ako su ti trke sve manje interesantne naravno da će ti i treninzi biti sve nepotrebniji, lepše je provesti tri sata na kombinaciji hajka i trčkaranja nego sat vremena na stadionu zagrevanje pa ubrzanja pa deset puta trista pa rastrčavanje do kuće. to prosto prestaje da ima smisla.

jeste, bilo mi je super i osećaj je bio high kada sam trčao trening polumaratone uvek na istom asfaltu i išao po 1h32' 1h29' 1h27' 1h24' i najbrže 1h22' sačuvaj bože, leteo sam od sreće, blago uzvodno krenem po 4'/km i u povratku dodam gas, ali dok sam iz dana u dan peglao isti asfalt propustio sam silne planine i šume i reke i potoke i staze iz kojih naizgled nema izlaska, svakakve lepe poglede.

kad život prođe, biće svejedno da li sam u polumaratonu imao 1h15 ili 1h17, da li sam na maratonu imao 2h49 ili 2h51, jer uvek će biti duplo bržih, tebi ostane tvoj život da ga posmatraš unazad i da se pitaš šta si mogao bolje, lepše.

Nema komentara:

Objavi komentar