sve je to zato što je beogradski maraton pomeren za sredinu maja, inače bi u aprilu bio barem jedan vikend bez vetra sa sunčanih +27° ne bi li tamo svi pocrkali kao u krematorijumu. dakle treba da se "zahvalim" bgd maratonu za ovo promenljivo govno, e pa neću.
danas je opet bio jedan od takvih dana, oko +20 ali sa najavljenim mogućim pljuskovima, oblaci se se kumulus-ali već od podne, a ja sam nakon one stotke odlučio da malo popustim.
... pa sam krenuo trčkarajući uz reku, da bih prešao u hajk kroz šumu, gde god me put dovede, i rekoh negde kad izađem na neko brdo odozgo ću strčkarati nazad u grad, dosta za Lagani Dan.
idem dalje, "planinarim" uz reku uzanom stazom koju znam napamet i ne trebaju mi markacije, prolazim pored nekog žbuna i osetim nešto čudno, za nešto sam zapeo. pogledam potkolenicu, ogrebana, krenem da rukom otarem neku zemlju ili koru od drveta, i shvatim da mi iz kože viri neko drvce. E, SVAŠTA! pomislih, krenem da prepipavam malo bolje i umalo ne uzviknem nešto naglas od šoka, meni u nozi stoji zabodeno drvo/iver veličine čačkalice s tim što je na ovom kraju koji vidim debelo, poput klina.
pritisnem odavde, odande, nekako uspem noktima (koje nemam) da ga uhvatim i iščupam ga napolje, mila majko 5-6cm šiljak, čak nije bio ni krvav. shvatim da me još uvek boli to mesto, tojest tek tada počinje da boli, i na svoj užas napipam drugo isto takvo drvce ali još dublje. otpešačio sam desetak metara dalje da nađem oboreno stablo na koje mogu da sednem jer sam shvatio da ovako u hodu to neće ići. onim prvim klinom sam čeprkao sve dublje u tu ranu, rupu, ali avaj, nikako nisam mogao da dođem do tog drugog komada. slomilo se na 1cm ispod površine i celo ostalo zarobljeno negde unutra.
izgleda da je samo malo okrznulo mišić jer sam mogao da hodam, bolje reći ćopam, uz male grčeve u listu, pa sam krenuo kroz šumu nazad ka asfaltu gde mi je bila bicikla i gde sam uopšte imao mobilni signal. odatle priča poprima manje avanturistički tok, sedam na biciklu, Lola mi u hitnu donosi zdr. knjižicu, tamo sam čekao dva sata jer je bila neka saobraćajka plus su sva uganuta i ogrebana deca imala prednost a dolazili su na svakih deset minuta...
premestili su me iz ortopedske u drugu ordinaciju gde je došla sestra koja je nekada čupala obrve u našem salonu a sada ima istetovirane pa smo nastavili priču o kozmetici... i o tome koja smena su druge dve sestre koje znam i kojima takođe redovno radim obrve. kaže čekaj da ti podignem uzglavlje, osećaj se kao kod kuće, rekoh ma ja sam ovde kod kuće već poodavno.
na kraju su mi dali lokalnu anesteziju misleći da će morati da seku no srećom je lekar to vrlo brzo izvadio onim zakrivljenim makazama/pincetom pa sam završio u zavoju čak i bez šivenja/kopči. kad se ohladilo, e tek tada nisam mogao da hodam, a kada ću moći, stay tuned...
na kraju su mi dali lokalnu anesteziju misleći da će morati da seku no srećom je lekar to vrlo brzo izvadio onim zakrivljenim makazama/pincetom pa sam završio u zavoju čak i bez šivenja/kopči. kad se ohladilo, e tek tada nisam mogao da hodam, a kada ću moći, stay tuned...
"TROFEJ" od 6cm
Nema komentara:
Objavi komentar