nekad smo govorili trkačka, pa su milenijalci počeli sa "drumaš" zbog te bizarne terminologije gde za off road kažu makadam a za asfalt kažu drum, ja još najradije koristim cestovnjak jer je to jedino nedvosmisleno od svega.
bar da imam neki cestovnjak pa hajde, no ovaj donet iz italije pre ravno dvadesetak godina, kupljen direktno u magacinu fabrike battaglin.
najkraće moguće u vezi treninga, prešao sam taman koliko je potrebno da izađe preko 100km i sa sve crvenim talasima u gradu sam namakao prosek na 30.7 km/h što se smatra solidnim i bez vetra a kamoli po ovom užasu danas.
najduže moguće u vezi bicikle, pak tu ide anegdota.
kad je 1996 lola otišla u italiju da vozi svetski kup, nismo imali previše novca a nismo hteli da kupimo lošu biciklu.
onda smo u istoj fabrici dobar dan dobar dan, 36 sati pred početak etapne trke uzeli najbolji mogući ram kakav je vozila profi ekipa refin, na điru d italija, i kakav je vozio čuveni sprinter abdudžaparov, ali nam je zbog skupoće ekskluzivnog rama ostalo love tek da kupimo drugu u nizu od pet grupa delova.
i dobro neke takođe lude točkove sa nešto malo pljosnatih žica.
i tako je to ona vozila 3-4 godine dok nismo po ko zna koji put opet otišli u italiju, sve ono redovno preko mađarske i austrije jer nije moglo kroz hrvatsku.
rešio da i ja uzmem isti takav ram, ćao ćao buon đorno buon đorno i gospodin bataljin se oduševi slikama sa trka koje je lola vozila u njegovom dresu jer kada si član mešane ekipe nisi u obavezi da nosiš nikakav određeni dres kluba ili reprezentacije.
i kaže daće nam 30% popust na onaj 20% popust koji nam je dao prvom prilikom.
i mi uzmemo za mene isti takav ram samo u novim bojama, uzmemo drugu "odozgo" grupu delova i istu grupu delova za lolinu biciklu i oni to zamene na licu mesta.
i još dva polara najbolja koji su tada postojali, i dva trenažera, i punu kutiju siceva pedala zupčanika i bog te pita čega sve ne, samo od preprodaje tih delova nam se isplatila cela moja bicikla.
i tako sam ja postao vlasnik vrhunskog battaglin bajsa sa kojim sam valjda uzeo i onu prvu medalju na kriterijumu u tuzli.
danas je to najobičniji oldtajmer jer je ondašnjih "nešto ispod 10kg" sada postalo teška kategorija pa rekreativci na crnom tržištu za hiljadu evra kupuju ukradene i ušvercovane bicikle od 6.5 - 7 kg sa nekim perverzijama od karbonskih točkova i delova, tja.
i jure segmente na stravi tako što prave pauze nakon/ispred svakog, pa provedu na treningu 5 sati od čega bude 3 sata vožnje, i na kraju završe sa prosekom od 32-33, a mi bukvalno bez sekunde pauze vozili po 100 i više km treninge i pravili 35-38 prosek, što u solo vožnji (ja) što sa par kadeta i juniora iz lokalnog malog kluba.
koliko god su bicikle postale lakše i brže, toliko se srozao rekreativni biciklizam, obzirom da sebe nikada nisam računao u profija.
Nema komentara:
Objavi komentar