a tek kakav početak kukuuuu uuuuu aaaaaa jaooooooo

suprotno blistavom kraju novembra kada sam istrčao evropski rekord u polumaratonu za skakavce u kategoriji bantam između 4 i 6 grama, jednako jakih emocija ulazim u decembar s tim što danas neću istrčati ni season's worst za muvu bez krila, jer me bole noge.

eto šta samo nekoliko godina netreniranja naprave od čoveka.

ovako formulisano zvuči kao da su godine krive, sram ih bilo!

jer naravno da ne možeš reći eto kako se čovek nakon nekoliko godina netreniranja pomokri na svoju karijeru bivšeg maratonca.

prosto ne ide.

i šta sad.

decembarski distance čelinđ je počeo, valja mi trčat da ne budem zadnji, a kako potrčat uz ove bolove, kako, oh, kako???

kako ponoviti blistavi novembar.

jer pazite sad.

od 452 hiljade prijavljenih bio sam tu negde 37 hiljada i 600-ti, računaj da sam možda i u top 35 tisuća ušao A EVO I ZAŠTO.

zato što svaki deseti ima upisanu biciklu kao run, ili neku gps grešku gde je na 500m commute-a od kuće do posla napravio hiljadu milja i osam everesta uspona, i sad bi to sve trebalo prebrojiti i videti koliko je ZAISTA ljudi bilo brže od mene na polumaratonu.

samo 35 tisuća, čudna mi čuda.

čak ni na njujorškom maratonu ne bih bio zadnji, da nas svih prvih 45 hiljada iz čelindža puste sa starta.

štaviše mislim da bih možda malo i popravio plasman, baš da je bila trka, za nekih neznatnih desetak tisuća pozicija ili slično.

decembre, udri!

ali gledaj da sve do nove godine baš ne boli kao prvog dana.