sećam se jednom u osnovnoj, imali smo neki prost zadatak i gotovo istom brzinom kojom ga je učiteljica pročitala ja sam ga u svesci već i zapisao i rešio, i digao ruku.
ispostavilo se da sam u toj mahnitoj brzini da budem prvi, preračunao kako minut ima 100 sekundi i naravno da sam lupio pogrešan odgovor.
na kraju svih pet zadataka dobio sam ocenu 5- i bio sam istovremeno ogorčen i ozlojeđen (sad moram da razmišljam u čemu je tačno razlika, i ne pada mi na pamet) jer je učiteljica SIGURNO ZNALA da ja sve znam za peticu, i da je to bio lapsus.
nekoliko njih koji su bili sporiji i da se ne lažemo gluplji su dobili petice iako su im trebali minuti da saberu tih par gluposti, i to mi je do dan danas ostao jedan od modernim srbglišem ili kroglišem rečeno FEJLOVA kada sam "od gotovog napravio veresiju".
nakon toga mi se redovno događalo da početkom nove godine upisujem staru na vrh stranice kada beležimo školski zadatak, šteta što te sveske negde ne postoje ili što tada nije bilo fotoaparata da to ovekovečim, a ionako ne bih trošio skupe polaroide na takve gluposti, valjda.
eto i to mi je palo na pamet, dok sam danas vozio rikaveri po novom autoputu i vršio nadzor radova u zoni zabrane prilaska nezaposlenima.
kako smo kao budale mlatarali onim listićima polaroida iako smo znali da mahanje NE ubrzava proces razvijanja boje, danas bih samo spustio papir na sto i gledao kako se pojavljuje slika, a onako sam svu tu magiju propustio mašući fotografijom u nastajanju i na svakih pet sekundi proveravajući da li se išta događa.
sutra na trčanje!
biće sreda, ali ne i treći dan godine.
ne!
biće treći dan godine, ali ne i sreda.
e tako!
Nema komentara:
Objavi komentar