naime, pre dan-dva su neki nekima čestitali PRAVOSLAVNU NOVU GODINU.
mili brate i svi sveci!?
isti ti koji su bacali petarde na Novu Godinu, jedinu, dakle pre par nedelja nisu bili PRAVOSLAVCI, pa su onda sačekali trinaest dana da se preobrate nazad u svoju veru.
vjeru svojih djedova, prijedaka, grobova, manastira, crkava, popova, kardinala i ostalih andrmolja.
ko uđe u taj sklop svesti, otkrio je vrata bambilona, kuda se ulazi u tajne koje odaju koja će kombinacija na lutriji osvojiti tisuću tisuća milijardi nove valute.
elem ja sam na PRAVOSLAVNU NOVU ušao kroz blato.
treking liga, treće mesto.
umešao se među juniore u sâm vrh redosleda stizanja u cilj zvanog Plasman.
Poredak.
a šta ću.
bilo je baš zabavno.
poslednji put sam trčao Malu Stazu u subotičkoj peščari i baš sam to zapamtio kao ogavno iskustvo.
otkako sam se odvojio, NIKOG NISAM VIDEO sve do cilja.
niko ispred, niko iza.
užas.
kao na treningu pa još duplo gore, jer na treningu niti ne očekuješ da ćeš se s nekim potrkati.
a ovo, platiš startninu i Organizator ti obeća TRKU, a ti trčiš sâm kao lovački ker izgubljen u šumi.
ovaj put, totalno pretotalno (?) drugo iskustvo.
rekli su da će start kasniti, ja ležerno došao oko 09:01, kad onako raskopčan i sa puls trakom u džepu čujem TRIIIII DVAAAAAA JEDAAAAANNNNNN
i rulja krenu mili brate, tu na par metara od mene, i ja iskoristim hendikep i ne vratim se do linije starta nego samo tu gde sam se našao nastavim da hodam s njima, još par stotina metara nameštajući hrm band, pa paleći sat, pa čekaj na gps, i tako sam startovao negde oko 199-og mesta.
i rulja krenu mili brate, tu na par metara od mene, i ja iskoristim hendikep i ne vratim se do linije starta nego samo tu gde sam se našao nastavim da hodam s njima, još par stotina metara nameštajući hrm band, pa paleći sat, pa čekaj na gps, i tako sam startovao negde oko 199-og mesta.
prvih par kilometara lagano kroz rulju, pa onda uhvatio neku grupu koja se razvukla, praktično sam UHVATIO HARMONIKU.
sim tam sim tam sim sim tam tam i to se dodatno razvuklo, i napokon sam ostao u paru sa najdosadnijim mogućim tipom koji se svo vreme trudio da trči UPOREDO sa mnom.
realno je taj kolski put = SINGLE TRACK jer je u svakom metru jedan trag od traktora pola metra dubok, pa preskači na sredinu, pa na ivicu, a ivica strma, pa se srozaj nazad u blato, I NIŠTA TO NJEMU NE SMETA, čas on lomi noge a čas smeta meni pa ih ja lomim.
isuse bože i majko presvetla.
sva sreća je bio neki uspon pred drugu kontrolu, asfalt ka nekoj crkvi koji ima možda i kilometar full netrčljivog nagiba, i tu ja upotrebim svoje biciklističke kvadr(iceps)e i odem toj kompletnoj rulji, i do kraja sam se čitavih morbidnih (za trekking ligu) SEDAM KILOMETARA po asfaltu naganjao sa par klinaca i jednim seniorom, i utrčao u cilj u toj nekoj malo razvučenijoj HARMONICI, jer je tu kojeko stigao kojekog, sve u svemu odgovarala mi je papazjanija.
uokvirio sam ovu šačicu entuzijasta koja uopšte zna zašto je došla na trku:
Nema komentara:
Objavi komentar