nakon jučerašnje vožnje sa društvom (nas 8 ukupno, besplatna proba auto-puta) danas mi je na redu bilo trčanje. i sad dobro, odeš trčiš vratiš se, šta tu ima da bude posebno. pa uvek bude nešto. na primer danas, bio je jedan od onih "sporih" dana. da ukratko objasnim.
brzi dani budu kad skočim iz kreveta doručkujem uradim vežbe odem s kučićima u šetnju vratim se nešto popijem odem do radnje banke ili prodavnice vratim se opet pogledam da li je prekasno za trening kad ono 10 sati. spori dani budu kad uradim trećinu od toga i pogledam da li je prošlo 10 kad ono već 12 ili nedajbože i više.
e tako sam u podne shvatio da je prekasno no nisam se pokolebao. seo sam na bicikl pony (što ga milijana gony) i otišao 14km ka zapadu do mega-brane od buduće akumulacije. tu sam vezao biciklu za mostić i nastavio laganim trkom uzbrdo.
plan je bio da pokušam da odem što bliže Medvedniku ali da ne ostanem na nogama duže od 3 sata, dakle sa stalnim preračunavanjem gde sam (otprilike) i koliko mi najkraćim putem treba da se vratim do bicikle. da sam bio sâm bilo bi mi to manje važno, no sa Lolom sam se dogovorio da se nađemo na Brani u 16h, da bi se zajedno biciklama vratili kući dok ne padne mrak i/ili ne zahladni previše.
da sam imao malo više vremena za pripremu, bilo bi mi puno lakše, a ovako sam bio zatečen tom situacijom da mi je puno više trebalo da dođem do prvog sela (Sitarice) i da se iz zadnjeg sela vratim (Mijači - Poćuta) nego što mi je trebalo za trčanje po brdu.
Medvednik je svo vreme bio "tu negde" nadohvat ruke, no ta planina je specifična po tome što je sa tri strane okružena dubokim usekom (nije čudo što se ta reka zove ZAVOJšnica), a ovi putevi svi dolaze upravo sa te, a ne sa one strane odakle je moguć uspon. tako da je samim tim osvajanje vrha bilo izvan diskusije, jer je 3 sata zaista prekratko, barem u ovoj mojoj varijanti da napravim što veći krug.
u početku sam bio podosta onespokojen činjenicom da je na izlasku iz prvog sela put zatrpan smetovima od preko metar, no meštani su me ubedili da je tako samo na tom pravcu i da kasnije putem postoji "prtina". još nekoliko puta sam upadao u smetove i morao da se probijam kroz sneg do kolena, i bilo mi je neobično što na većini puteva uopšte nema ljudskih tragova nego samo pokoja duboka uzana rupica od lisičijih šapa.
kad sam maltene stigao do planinarskog doma, jer mi je ostalo samo dva kilometra pretežno ravnog puta, skrenuo sam nizbrdo i sjurio se nazad na glavni put, pazeći da ne prekoračim onaj zacrtani limit od 16h i poslednji trenutak da navučem kapu i rukavice, obučem jaknu i vratim se biciklom kući pre mraka. no i tu sam izgubio 10-ak minuta jer je tzv "stari put" od Poćute (tj deo koji ide kroz buduće veštačko jezero) jedna nepregledna kaljuga i pri svakom koraku ti se za đonove zalepi po kilo blata, pa ti samo trči s tim tegovima na nogama.
no to bi bilo minut-dva viška, otkud deset, pitate se. pa eto, dole na dnu i raskrsnici za manastir Gračanica, shvatio sam da je srušen most kuda se ranije išlo. gacao sam po onom blatu a patike su mi sa sve tim blatom imale oblik kao da nosim ona peraja za ronjenje, i pokušavao da nađem način da pređem reku. našao sam neke ogromne komade betona pa pokušao da po njima ispreskačem no poslednji je bio dobra dva metra od druge obale pa sam se plašio da ipak ne bućnem u ledenu vodu, jer nisam bio siguran kako dobro mogu sa onako blatnjavim patikama da se "iz mesta" odrazim sa te betonske gromade koja je pritom stajala jako nakoso. i u poslednjem trenutku, kad sam već hvatao zalet na "pomozi bože", spazio sam da 50 metara dalje postoji mali sklepan mostić do kojeg se kroz to isto blato dolazi malim stepenicama napravljenim od kamenja utisnutog u zemlju. malo mi je laknulo ali dok sam se do njega vratio, opet sam na nogama imao 2x2kg blata. kad sam iza krivine ugledao branu sunce me je ozarilo.
mrak nas nije uhvatio ali me je istočni vetar produvao uprkos jakni koju mi je Lola donela u rancu, a bogme i šake su mi se oduzele bez obzira što sam imao debele rukavice.
ostao sam pola sata ispod toplog tuša i nekako se povratio. kad sam otvorio MapMyRun i ucrtao celu trasu, bio sam iznenađen jer sam se svo vreme nadao da će mi trening ispasti barem 21km, no svo vreme sam imao utisak da "stojim u mestu" pa sam kad smo se sreli rekao Loli da čisto sumnjam da sam prešao više od 20-ak km. no ispalo je 25km, da ne poveruješ. otprilike sam ta nepuna tri sata rasporedio na 20-25 minuta stajanja slikanja i razmišljanja kuda dalje, a nekih 2.5 sata sam proveo u kretanju što je ispalo više nego dobar prosek obzirom na profil i NAROČITO podlogu.
Nema komentara:
Objavi komentar