vodim
tako jedan zamišljeni razgovor sa ovim drugom maratoncem iz italije. to
jest trčim i kontam o čemu bi mogli da popričamo. jer smo prvi put nakon
nekoliko godina obojica iznenadno istovremeno u trčanju. naime redovno
se događalo da je jedan povređen baš kad drugi nije, pa smo tako po pola
godine ili godinu bili na suprotnim stranama klackalice
maratoni-bicikla. onda ja njemu pišem koje sam proseke napravio na
bicikli a on meni šalje rezultate polumaratona, pa sledećih pola godine
obrnuto, on meni piše o biciklističkim trkama a ja njemu o svojim
beskrajnim brdskim trčanjima. i tako, evo od pre par meseci se slučajno
poklopismo, i mada nijednome forma nije blistava trčanje nam se
nametnulo kao jedina sportska tema.
to je bio uvod u stilu "ne znam odakle da počnem pa ću od Kulina Bana".
i
tako pomislim, pitaću ga, čisto iz fazona, kakav bi mi plan treninga
napravio na brzaka, recimo do beogradskog maratona (sredina aprila) ili
do plitvičkog (prelazak maj/jun). i dalje u glavi predviđam kako bi se
taj razgovor odvijao, da bih unapred izbegao potpitanja. pa bih dalje
morao da mu kažem da sam u zadnje vreme, nakon jedne kratke pauze, opet
dosta trčao, i da bi jedino pametno bilo da prvo malo predahnem, pa da
onda lagano uhvatim zalet. i još bih mu rekao kako sam prezasićen
dužinama i laganim trčanjem, jer ovako jedino mogu da razmišljam o
laganom trčkaravom maratonu za tri i po sata, nego da bi mi trebali
"normalni" treninzi. u koje bih morao da obavim izvestan "uvod" od par
nedelja.
tako sam bez ikakvog pitanja i odgovora već unapred sâm
zaključio da ako me uopšte zanimaju maratoni na proleće, da je već
krajnje vreme da počnem adekvatno i da se pripremam, a to "krajnje
vreme" se verovatno odnosi na Plitvice dok je za Beograd više nego
prekasno da se od teglećeg magarca smisli čarobna formula za
transformaciju u trkačkog konja.
takođe, treba doskočiti i umu,
jer je poprilično traumatična transformacija same ideje da trosatne
izlete u brda treba preko noći odbaciti i zaboraviti, i zameniti ih
kratkim strukturisanim treninzima, vežbama tehnike, i ostalim krajnje
"disciplinovanim" elementima planskog treninga. sve to nasuprot šalala
pristupu odoh na trčkaranje pa gde me noge odnesu, trčaću dok se ne
umorim pa sutra opet.
i tako, kad odvojim nekoliko dana bez
trčanja ili kratkih trčanja sa po par ubrzanjaca, koji bi prerasli u
sledećih desetak dana pravljenja i dorade plana sa istovremeno prvim
treninzima, najverovatnije jako kratkim i uglavnom dva puta dnevno plus
vežbanje kući, tu bismo već bili u martu i imao bih neke prve reference.
tipa koliko mogu da istrčim najbržu komfornu hiljadarku bez kidanja,
mogao bih da počnem da pratim kako mi se kreće brzina na onim mojim
default treninzima snage/brzine/tehnike tipa kilometri po 100/100m ili
onih 15x200m uzbrdo, ili 3-4-5 puta po 1km ili 2km, u početku naravno na
opip bez prevelikih ambicija nego tek koliko da se upoznamo, potapšemo
po ramenima i izgovorimo ono tradicionalno pa gde si ti bre, druže
stari.
eto tako kontam sve i svašta, i na kraju pomislim, a
zašto bih ja njega išta morao da pitam? nije baš da ne znam da trčim,
ako sam za par godina treniranja uspeo da spustim maraton sa 3h25 na
ispod 2h50. ovde se uopšte ne radi o tome, nego se radi o međusobnom
odnosu ambicija, volje, discipline, zadovoljstva, interesovanja. radi se
o izboru. a tu tuđa pomoć jako malo znači, ako nisi spreman da slušaš.
svako sâm sebi prelama život na jednom ili na drugom mestu, i koliko god
podrška značila, ipak ćete na kraju ti i tvoja glava i tvoje noge stati
na startnu liniju. ja mogu i sutra da pretrčim maraton, naravno, ne
radi se o onom "da li mogu?" koje muči početnike. radi se o tome da
moram da stavim na vagu sve što bih dobio ulaženjem u rizik "treninga",
naspram svega što bih time izgubio. tako jednostavno, a tako
komplikovano.
...
Nema komentara:
Objavi komentar