Jedne jeseni, nakon što sam se solidno zasitio trčanjem, išao sam na pešačenja kroz kanjon reke Gradac i istraživao stazice koje su srne napravile. "Samo prati tragove srnećih guzica!" zapovedila mi je orijentirka Slađa s kojom sam se koji mesec ranije zamalo izgubio na istom mestu dok nas je ostatak društva uzaludno čekao u tunelu. Tumarajući kroz šume, po grebenima, siparima, krčeći prolaz kroz šiblje, naišao sam na četinarski šumarak iz snova. Kao da tu stanuju neke vile. Nestvaran prizor.
Malo iznad pak, video sam ogroooomno stablo. Stao sam ispred njega i igrao se telefonom, da ne kažem foto aparatom. Zaklonio sam oči tom stvarčicom i onda u ekranu mogao lepo da vidim kadar. Prevario sam sunce, gledali smo se u oči, a opet nismo. Tako je nastao serijal fotografija koje sam kasnije kod kuće obrađivao. PA ŠTA? - reći ćete. Evo šta.
Nekoliko godina kasnije prošao sam istim putem. Ista šuma, isti mir, ista krasota. Koliko je samo ovde lepoooo, možda sam izgovorio i naglas. Opet sam prošao pored istog velikog stabla. Zastao sam malo, ali mi se ideja da se opet slikam na istom mestu učinila glupavom. Samo sam stajao na istom ovom mestu pola minuta, i otišao dalje.
Kad sam se odmakao dobrih 30-ak metara, začuo se tresak DŽUUUFFFFF, negde je nešto mlatnulo. Vratio sam se nazad i tačno na mestu gde sam pre minut stajao, ugledao granu koja je spala negde sa vrha drveta. Jeste bila suva, ali ne i lagana. Negde na pola između moje ruke i moje noge. Sa ubrzanjem koje je dobila leteći s neba, bogme bi mi fino rascopala glavu. Kao da je neko negde odozgo hteo da se našali - jel ti možda fali tema za blog? Izvoli! :-)
Nema komentara:
Objavi komentar