- možeš da budeš večno nezadovoljan, što nije bukvalno situacija koja me baš opisuje ali je blizu. iz prostog razloga što imam osećaj da skoro uvek može malo i bolje. i kada sam istrčao lični u maratonu, da sam počeo da ubrzavam još koji kilometar ranije pred kraj, iscrpeo bih ama baš sve rezerve do kraja i ne bih ušao u cilj sa osećajem "mogu ovako da deljem još 20 minuta" i verovatno bih popravio taj lični za dodatnih pet ili deset sekundi. no većno nezadovoljstvo nije ni produktivno, jer ćeš imati manju motivaciju za sve, zašto se truditi iz trke u trku ili iz treninga u trening, ako *znaš* da ćeš na kraju svejedno biti nezadovoljan. jbg UVEK može za stotinku bolje, osim ako si sprinter na 100m onda je to to.
- možeš da padneš u neki vorteks kao ovi motivatori na fejsu, pa da si uvek presrećan, svim i svačim oduševljen, kontam da je njima život lepši ali to je život amebe bez mozga. mislim, kao da postoji ameba sa mozgom? pa postoji, evo upravo ih otrcavam. kad bi moj mozak stavio u njihov mozak TEK ONDA bi se zapitao zašto se džabe truditi, zašto pokušavati da otrčiš deset kilometara promena 100m/100m ako možeš samo kilometar bez ikakvih ubrzanja, ionako ćeš biti jednako ushićen.
ostaje samo naći pravu meru, nacrtati liniju na dobrom mestu. eto prekjuče sam rekao da sam zadovoljan, više nego zadovoljan, mada je to bilo samo zato što sam pokušao nešto praktično nemoguće i jer mi je to na neku ludu foru uspelo. ali nije svaki dan petak.
juče je pak bio petak, i opet sam bio hajd da kažem zadovoljan. krenuo sam umoran ali sa željom da uhvatim malo svežeg zraka. noge trome da te bog sačuva. to možemo krstiti Trčanje "na strpljenje". čekaš da se završi jedan korak i da započne sledeći, pa mu kažeš bravo majstore. eto koliko je to sporo išlo, ako sam imao vremena da sa svakim korakom progovorim po par reči.
ima na tom krugu ili 1) jedan dugačak blag uspon i par kratkih zakucavanja ako ga idem u standardnom smeru, ili 2) tri zaista oštra uspona ako ga idem kontra smerom kao juče. nije mi smetalo ni što su mi koraci smešno kratki, ni što mi je kadenca slou moušn, bio sam zadovoljan što uopšte mogu da trčkaram uz dvocifren nagib unatoč malo snega i klizanja na asfaltu. negde sam pokušavao da gazim po onim kamenčićima koje je grtalica prosula za sobom, a negde sam po bankini tražio sloj hrapave zemlje ili trave. pregurao sve uspone, spustio se lenjo niz taj 4km dug blagi spust i kroz grad mirno dopruptao do kuće.
"brdsko trčkaranje", tako sam to krstio pre nekoliko godina pa su mi se smejali.
Nema komentara:
Objavi komentar