los slomos

ovo nema veze sa sportom, mada ima, pa ću kopirati i na blog:

"Zbog kerova sam preživeo na desetine nervnih slomova dok nisam oguglao na budalaštine. Evo najsvežijeg primera od pre mesec dana: na trčanju mi se usred šume priključi vučjak kapitalac, neartikulisan skroz, obleće oko mene, zaleće se, sapleo me i zalepio na zemlju tri puta dok nismo našli neki zajednički jezik. Onda smo trčali zajedno skoro kao ekipa dok je padao mrak. Jedva sam uspeo da napravim tri mutne slike za slučaj da neko po nečemu može da ga prepozna. Stigli u neki zaselak, svi me psovali što ga ne vodim na kajšu, uznemirava druge pse, srećom ga ni kokoške nisu zanimale. 

Ali agonija kreće tek sutra nakon moje objave u fb grupi. ZAŠTO MU NISI OČITAO ČIP (???) OSTAVIO SI GA U DIVLJINI NA MILOST I NEMILOST (!!!) ZAŠTO GA NISI DOVEO DO PRVOG VETERINARA (još 15km btw) ŠTA OVO ZNAČI SLIKAO I OSTAVIO (!). Kako li bi se neko drugi snašao naspram ovog teleta evo nemam pojma, kontam da ono baš znam sa psima i sa svakim nađem zajednički jezik, dakle uspostavio kontakt, malo se družio, utuvio mu da ne mora da obara ljude po planini, prosvetlio ga da još neko osim bivšeg gazde ume da izgovori par komandi, slikao ga, oglasio, objasnio gde se nalazi, ali jok, sve je to ništa ako me na trčanjima ne prati privatna pokretna kombi-ambulanta sa veterinarom i svom opremom za snimanje, operacije, sterilizacije, pa nek se nađe i jedan kavez, električno ćebe, granule, a poželjno i par kila crvenog mesa zbog krvne slike..."

Fora je i kad me pitaju mogu li sutra da odem opet da ga potražim, kao da je to neki kamen koji je tamo ostao, pride se sve dogodilo 30km od kuće jer sam na trening otišao biciklom do pola puta. Tako je ispalo da sam, iako veliki ljubitelj životinja, u životu spasao puno više ličnih karti, telefona, novčanika, ključeva, a vrlo malo životinja. Igrom slučaja poslednji je bio takođe vučjak koji je nekome odlutao pa sam sa treninga javio mesto gde sam ga video i poslao sliku radi lakše identifikacije, i ispostavilo se da je zahvaljujući tome ubrzo pronađen. Tu postoje i drugi problemčići jer npr. ako ostavim komentar sa slikom ispod izvorne objave, dogodi se da se pet minuta niko ne javi i ja otrčim dalje. Dođem kući i posle sat vremena neko napiše odgovor i pita da li je pas još uvek tamo, ne shvatajući da je život ipak jedna pokretna traka događaja i da se ne može premotavati napred-nazad kao video kaseta.

Eto za promenu malo drugih tema na blogu, nakon jučerašnjih 10km ujutru više nisam ni trčao, a prestao sam i da istražujem razloge zašto mi se nešto naročito ne trenira ovih dana, već sam se pomirio sa tim malo usporenijim životom do daljnjeg, i samo čekam da prođe :-)
Odoh da planiram neki lep izlet za danas, snega još ima svugde ali sunce doprinosi nekom letnjem ugođaju iako nigde ne možeš bez jakne.