polukružno

nakon višekratnog proveravanja prognoze taj krug sam smislio, taj krug sam stvorio, u vetar rasuo, tri dva jedan glavno je bilo u auto ubaciti sva sredstva za čišćenje i podmazivanje bajkova jer mi se ne prlja dvorište of kors. usput je sve delovalo idilično, pretežno sunčano, nigde neke bitne niske oblačnosti, samo oni visoki razređeni vazdušasti pamučasti da ih ne guglam sad s tim da ne mislim na cirostratuse nego na ono sranje poput šećerne vune u raspadanju. pre nekoliko godina sam bio u fazonu ma šta tu ima komplikovano, pobrojao desetak oblika oblaka i kad sam otvorio stručnu stranicu samo što se nisam onesvestio koliko varijanti ima. i da ne poveruješ, svaka ima i ime :-) 

nakon špricanja lanaca menjača kočnica i svega ostalog što kod kuće ni ne podmazujem jer neću da mi wede prska svuda naokolo, trebalo se samo odlučiti kakav krug, levi ili desni. levi krug bi podrazumevao uspon na frušku goru zapadnijim putem gde bi popodne mogla da paducka neka sitna kišica a povratak negde od istoka gde bi trebalo malo duže da ostane suvo, no prognoza ko prognoza naravno nikad nije toliko precizna niti postoji oblak koji će da se zadrži baš 20km od puta kojim ideš i da te poštedi fajtanja.

(ne u smislu fight kao borba, nego kao prskanje veša sitnim kapljicama iz terminologije domaćica, kada se čaršaf presuši pa ostane zgužvan onda ga je nemoguće ispeglati dok se opet malo ne navlaži, moderne pegle čak imaju tu opciju poput kamiona za polivanje ulica koji napred imaju onu brizgaljku. ako je onaj prvi fight stigao iz američkog, kontam da je ovo drugo fajtanje došlo iz njemačkog ali me i to mrzo da guglam sad)

ali, uvek ima neko ali, ako kiša zaista počne, puno je bolje spustiti se tim zapadnim malo prometnim putem makar on bio duplo pokvašeniji, jer drugi put iz pravca R(e)ume vodi kroz njive i veoma je prometan pa bi se ta zemlja tanko razmazana celom širinom pretvorila u takvo blatište da nas od zagovnanih vetrobrana niko ne bi video na putu kad naiđe kolona recimo, i onda bi plus morali da vozimo bliže bankini gde je još više blata, i tako u krug do nekakvog blatnjavog pakla.

tako da je odluka pala da se otalja taj ravan deo od nekih 15-ak km odmah na početku i da se dalje vozi gore dole prema fruškoj i po njoj, te da se vratimo tim neprometnim putem koji se u povratku kod hipodroma praktično zabija u samu mitrovicu odakle smo i pošli. bukvalno je sve bilo po planu, čak je i neka stidljiva kišica počela kad smo se približavali tom zapadnom špicu gde je trebalo da bude najlošije vreme no ni na jednom mestu nije stiglo toliko da napada da bi kolovoz bio mokar. na par mesta je bilo da kažem vlažno ali nedovoljno da voda da sa guma prska po leđima tako da smo prošli sa nekoliko klikera blata na biciklama i to je sve. a i to smo očistili u istoj travi pored parkinga odakle smo krenuli tako da kući nismo vratili ništa nepoželjno, samo duplo čistije bicikle nego što su bile na polasku.

posle 20-ak kilometara smo sreli momke na nedeljnoj Dužini pa smo ih slikali onako sa bicikle, razmenili pozdrave, kad sam došao kući i pogledao telefon odmah sam video da me je dečko prepoznao i poslao mi zahtev pa sam mu odgovorio porukom sa 4 slike, baš je smešna ta vrsta instant povezanosti na koju su nas naučile društvene mreže.