opet 2

(blog napisan u četvrtak, o sredi, pa objavljen pola dana ranije
dakle sada je sreda uveče, da to zapamtim
a ne četvrtak, i nisam zakasnio s blogom)

jutro je prošlo u jednom taktičkom treningu
prvo sa lolom na njena 2.5km pa smo se razdvojili
ona se vratila kući a ja produžio uz reku Gradac
nakon 4km sam došao do jedne oštre uzbrdice od 200m
otrčao sam 5x gore i strčkarao 5x dole
dok sam se istezao, popričao sam sa momkom koji obezbeđuje vodovod

onda posao, pa biciklom sat vremena jačeg tempa a sve zbog nekog zadatka izvan grada
spojio lepo i korisno, kako vole reći
mada kad oduzmeš korisno (ili obavljen posao, ili trening) ne znam šta ostaje da bude "lepo" obzirom da se namučih na oba

popodne sam opet sa onom drugaricom-početnicom otišao na trčanje i shvatio da ona na mesečnom nivou napreduje više nego prosečan rekreativac na godišnjem
sve shvata brate
i zašto usporiti i kako trčati i kako rasporediti snagu i kako učiti na greškama
uz reku smo otrčali nekih 2.2km prosekom 5'20" ~ 5'25" (strava nije baš u sekundu precizna) a nizvodno se vratili istim putem po nekih ~ 5'10''/km

između dva tempo trčanja smo se dvaput istezali (sa istim onim momkom iz vodovoda) a između dva istezanja spičili jedan onaj uspon koji sam jutros izmrcvario

iskreno nisam ni znao šta da očekujem od nekoga ko prvi put trči nešto što nije klasično tempo trčanje od pola sata ili sat
no eto, opet sam bio prijatno iznenađen
kako pristupom, tako i brzinama
izgleda da treba da prestanem da je smatram početnicom, mada će mi teško ići jer ako neko za par meseci savlada gradivo od tri godine, to bi značilo da prihvatim da su u ovih zadnjih par meseci života prošle tri godine nekog paralelnog života, a takva pomisao mi izaziva određenu nelagodu

pokošen

došao je i taj dan kada se osećam kao pokošen. ipak je dobro kada je neka trka vikendom jer me to natera na par dana smanjenja svega. onda se odmorim i resetujem za trku pa se taj reset produži i u naredne dane. ovako pak, nekako je sve uhvatilo svoj ritam.

jedina pozitivna stvar od svega toga je kilaža. poklopilo se gorenavedeno, sa tim da je evo već mesec dana otkako su se vratile letnje temperature pa mi se puno manje traži hrana i umesto nje tečnost. čega sam sve na toj vagi izgubio nemam pojma. da li u meni ima manje tečnosti ili masti ili govana ili je isparilo i nešto mišića?
ko to može znati?
(samo neki sprinter ljut, što me selom prati)

nakon što sam par godina imao jutarnjih uobičajenih 66-67 a na treninge kretao sa 68, već nekoliko dana se vrtim između 63 i 65 što je pomalo zbunjujuće. najbolje bi bilo da jednom lupim neki trening rezultat kojeg je uslovljen težinom. na primer uspon onim starim putem za manastire, 3.6km za nekih 19-20 minuta. uglavnom. hmm. eto ideje.

danas sam otrčao inspekcijskih (da vidim u kakvom su stanju staze) laganih deset ujutru i istraživačkih još laganijih osam popodne. godinama me muči neka brana koja šušti pored puta kojim prolazim a nikada se do tamo nisam spustio niti imam pojma kako se do tamo dolazi. a avionskom linijom je na samo stotinak metara. nakon mukotrpnog obigravanja i opkoljavanja sa svih strana napokon upadoh u neke maline no nažalost prepune ljudi koji su ih brali. a ja gladan i žedan. sudbina.

valjda sam se nakon svega toga dovoljno odmorio pa bi danas mogao da bude jedan puno živahniji dan. ajd da vidim i to čudo!

+1

Još jedan letnji dan savršeno iskorišćen prema mojim poremećenim kriterijumima. Jutarnje trčanje od 16km se nastavilo poslom pa nakon toga spasilačkom akcijom na biciklama sa onim gigantskim rančevima iz Ljubljane zbog kojih nam je neki slovenac svirnuo iz auta na usponu u smeru Užica. Drugo dogovoreno popodnevno/predvečernje trčanje je prošlo sto posto po planu. Odavno nisam trčao u društvu, i ovoliko uživao u tome. Prosto se osećam preporođen. Svi novi ljudi donesu nešto novo u tvoj život, naravno, bez obzira da li su to neke dosadne kolege na poslu ili po nečemu tebi slični ljudi sa kojima imaš ista interesovanja. No ja sam pronašao jedan pravi mali dragulj i izvor duhovitosti i mudrosti koje mi sve više fali u zadnje vreme. Sve češće sam upadao u zamke da o raznim stvarima "pogrešno razmišljam" a da nisam imao ikoga ko bi me na to upozorio. Ne radi se ni o čemu posebnom, možete nasumice otvoriti enciklopediju stotinak puta pa eto na šta god spustite prst, na to sam mislio. Random stvari što bi rekli ovi moderni klinci. Deo bistrine možda dolazi i od toga što sam zbog prevelikih vrućina prešao sa piva na vodu jer se radi o barem pet litara dnevno nadoknade, no to je samo mali deo, siguran sam. Ovo leto mi je bilo kako da sam upisao neki novi kurs, fakultet, tečaj što reče Balašević. Posle ovog leta biću jedan bolji Ja i to je možda lepša vest od toga koja mi je sledeća trka na rasporedu. Štaviše ove vrućine nisu baš prijatelj dužih putovanja a i zbog loših rezultata krvi mogu malo da se odmorim od mahnitosti. Pogledaću ovih dana kalendar, čisto da ne izgubim nešto baš baš zanimljivo iz vida.

nedelja

dan je počeo kratkim trčanjem pred bici-izlet u društvu. obzirom da smo imali dogovorenu vožnju pred podne, jutro sam iskoristio da prošetam sa psima pored reke a pre podne da malo istražim neke prečice i u sredinu trčanja ubacim malo istezanja gimnastike i sličnog ulaganja vremena u ono što psiholozi kažu da je potrebno za kvalitetan život bez stressa.

nakon izleta smo zapucali na još jedan dosta sličan pa se sve to skupilo kao jedna sasvim solidna vožnjica. posle onog trkačkog jurišanja u subotu uveče, ovakav dan mi je baš odlično čučnuo.

poslednja aktivnost (rečnikom Strave) je ispala tempo trčanje iako sam zamišljao nešto skroz lagano. naime toj drugarici, s kojom često trčim i s kojom smo se zbližili gotovo kao neka porodica, došao je neki "ludi dan" pa je omlatila takav Tempo Trening da sam svo vreme bio u čudu. saša produži korak ako misliš ovo pratiti, par puta sam rekao u sebi.

ukupno desetak kilometara probijanja kroz šetače bicikliste i automobile duž reke/izletišta bi kod svakog drugog trebala da bude neka vrsta hendikepa dok je kod nje probudilo neki bes pa je osvetnički sve preticala i provlačila se kud god je bilo moguće. na kraju smo slikali patike "jer smo videli da mnogi to rade".

prijala su mi dva dana bez putovanja, a naročito jer sam sinoć praktično otrčao neku svoju varijantu "trke". od sutra opet na posao, pa ću videti kako će se ovo mikro Leto nastaviti. za sada mi dobro ide i vrućina mi prija. veče sam opet dočekao sa mizernih 64kg pa sam nakon 3-4 litra vode u toku dana večeras ipak pomešao pola flaše piva sa 3dl izotonika i napravio nekakav panache'. nije čudo što su profesionalni maratonci stalno išli na pripreme u keniju i smršali od muke jer niko normalan ne može trčati po vrućini sa kilo sala viška.

54321

pretenciozno bi bilo reći 5 treninga u jednom danu, mada i oni koji tako kažu sigurno nisu imali 5 JAKIH treninga. ja sam imao jedno lagano trčanje (tzv futing) odmah ujutru, pa još jedno trčanje/izlet/mini-planinarenje pre podne, pa jači bici trening oko podne, pa lagana vožnja biciklom popodne, i jače trčanje predveče. da sam usput prao prozore ili brisao prašinu po kući mogao bih da napišem "... i šesti trening - teretana. sa krpom u ruci".


no dobro. juče sam valjda malo predahnuo. pre podne sam imao par kilometara solidne jurnjave unutar sat i po običnog trčanja, a popodne sam planirao trčanje u sendviču dve kraće bici vožnje no iz krajnje tačke sam samo dopedalirao kući zaključivši da mi se ne trči. svejedno sam požurio kući jer mi je kasno javljeno da će nam navratiti neki gosti no napor očigledno nije bio ubitačan za moj utrenirani organizam.


dobra vest od ovih vrućina je da mi se smanjio apetit pa osim što u sebe točim pun rezervoar vode od jutra do mraka, uz sve to ipak manje pojedem, a i obećao sam sebi da ću dramatično smanjiti pivo pa sam i zbog toga u malom kalorijskom deficitu. no ne smeta. možda zbog toga trčim malo brže uz mali napor čak i kada sam umoran. ili samo umišljam.


slučajno sam ubo jedan krug od okruglih 8km koji sam pretrčao za 41' s tim da je tu uključeno malo više od 2km veoma teškog i tehničkog trail-a sa strmim brdašcetom pred kraj. u brzini sam ga nazvao "krug PP" što je skraćenica od "pola piva" jer sam ga otrčao posle ručka. onako impulsivno, bez plana. samo mi je došlo da moram još malo trčati i to je poslednje čega se sećam. uvek su mi ti krugovi imali neke buntovne dužine "na ipo" kilometara pa sam prosto bio zatečen.

raceless

kad vidite kako lepo to izgleda, biće vam jasnije zašto ne žalim napora da do tamo odem. nekako mi nije teško ni 15+15km biciklom do/od trčanja, ni samo trčanje od sat i malko lomatanja kroz šumu putem koji je sve zapušteniji.

neki koji žive u stanu ili kući sa pogledom na more ili planinu, ovakvo nešto podrazumevaju kao normalno. mi koji smo okruženi ili još bolje reći OGRAĐENI zgradama, nemamo tu privilegiju da nam je pogled na prirodu dostupan sa prozora ili balkona.

zbog raznih obaveza je otpala ideja putovanja na trku u Kanjiži. donekle mi je i žao, a opet ostaće mi deset sati preko vikenda koje ću bolje iskoristiti nego da sedim u autu. možda je takva i faza došla, da se malo odmorim od tolikih putovanja. na jahorini i u ugljeviku mi je bilo lepo, no to ne znači da treba zajahati na trke ko mutav na telefon. nema veze. preživeću.

dvaput dvaput

noć četvrtak->petak:

sreda i četvrtak su mi bila dva dana D što u ovom kontekstu znači Duplo trčanje. zbog nedavnih bolova u leđima sam izbegao biciklu u onom "trening" smislu. dva dana su ujedno bila i jako različita, iako su se završili slično. biciklom do ispod brane/jezera pa na kratko planinsko trčanje. juče sam ujutru imao laganih brdskih sat i po a danas lep tempo od 20km po skoro sasvim ravnom asfaltu. zašto sam se danas osećao jače na popodnevnom trčanju, ostaće misterija. no ne žalim se. kad već nemamo mora i planine preko 2000m, dobro je i ovo jezero, veštačko ali veliko. u predgrađima imam slabiji osećaj dodira sa prirodom.

nastavak

priča drugarica kako je u gebreseljasijevoj knjizi pročitala da on pretrči oko 1200km mesečno od čega je 4/5 lagano trčanje kilometrima od 6 minuta. kontajući da je on tada trčao maratone za 2h i par minuta a ja oko 3h ispadne da je njegovo lagano mojih 9'/km!!! a ja mislio kako trčim presporo...

juče sam po vrućinčini imao dva izleta po tuce kilometara a nijedan nije bilo neprekidno trčanje nego sve u nekom stani-kreni režimu i društvu. lepo je znati uživati i u neobaveznosti. katkad te lepršav dan ispuni više nego neka brzina od iks metara i sekundi.

pred kraj dana sam se čak i provozao sat vremena tu kroz obližnje njive i nabrao nekoliko kukuruza. nema na pijaci tako lepih a ovako mogu da proberem po onoj bradi na vrhu koliko zrele hoću. onome što ima 5 hektara to ništa neće značiti. njegovo malo naše je mnogo. a svinje su mu ionako predebele :-)

krv

glupljeg termina verovatno nema za vađenje krvi, od vikenda sa 4 trčanja i 6 sati u autu na vrućini. jedino što valja je što sam noćas moderno rečeno "zabo" više od 7 sati spavanja, nakon dve jako loše noći. pa sam se koliko-toliko vratio među žive jelte.

obzirom da na trku nisam išao da bih se u cilju okitio finišerskom medaljom uz neki jadan rezultat, bio sam podosta... pa nisam ni razočaran. ne nalazim trenutno pravu reč. sve do 7.5km dakle 3/4 trke je sve išlo po planu. držao sam isti ritam u samo par sekundi po kilometru gore/dole mada je i to teško idealno proceniti zbog onih okreta oko čunja gde GPS znade da štucne koji metar pa se poremeti statistika.

pred sâm okret sam osetio onaj poznati bol ispod rebara koji je počeo da se pojačava i shvatio sam da se neću tako lako izvući kao na nekom polumaratonu gde možeš i da žrtvuješ minut na usporavanje, pa da kasnije nešto malo nadoknadiš. stao sam pored staze i sačekao pola minuta, računajući da je to još uvek prihvatljivo obzirom da sam odmah ispred imao dva "zeca" koja sam držao na nišanu od samog početka trke.

kad sam nakon male pauze opet potrčao bol je počeo da se vraća i ja sam ugasio štopericu. šta ću, nisam od onih kojima je cilj da pretrče 10km, zbog medalje. ja sam trčao zbog rezultata i u tom kontekstu mi je velika razlika između 40, 41, i 42 minuta. ako je trka izgubila smisao, sigurno neću klimati do cilja samo zbog medalje.

da, ipak nisam razočaran, jer je sve do tih 75% išlo po planu a plan je bio da u zadnjoj četvrtini čak malčice i pojačam. to bi se naravno više odrazilo na osećaj napora a jedva malo ili nimalo na brzinu, znajući koliko je završetak ovakve trke u svakom slučaju "teži" od početka. no dobro. planeta se izgleda nije prestala okretati pa samim tim ni ovo ne može da se podvede pod Tragediju.

za jutro nakon trke sam imao raznih planova no za svaki mi je trebalo više vremena od onoga koliko sam imao na raspolaganju. na kraju nisam nigde "skrenuo" na dodatak nego sam se vratio istim putem, ali sam barem zadovoljio želju da još malo protrčim, pa kuda bilo. od svega je najzanimljivije bilo kupanje

kilometar pre kraja sam naveo vodu na svoju vodenicu tako što sam skrenuo do jedne česme koju sam snimio dan ranije na zagrevanju

kad sam se napio i umio, palo mi je na pamet da bih se mogao i okupati jelte. pa sam skinuo dres i lepo ga oprao pod mlazom, a onda ga upotrebio kao sunđer i obrisao se do pojasa. da ne džumim tamo topless obukao sam ga nazad iako taj makadamski sokačić i nije naročito prometan. tu mi je pala na pamet logična ideja, da isto uradim i sa jelte DONJIM delom organizma, ko je rekao mehanizma?

rečeno zaprano oribah i "drugi najvažniji organ nakon mozga", pažljivo osluškujući da možda neko ne naiđe biciklom ili još bolje peške. nažalost nisam imao sreće pa sam teška srca odustao od performansa i navukao gaće nazad gde im je mesto. meteorološkim rečnikom NAKON PRIJATNOG OSVEŽENJA sam dolepršao nazad do auta preporođen kao curica kada siđe sa punjača. skinuo sam sveže opranu garderobu jelte i obukao šorc i majicu te seo za upravljač da poteram četvorotočkaša nazad kući.

drugo poluvreme se odigralo na domaćem terenu. izašao sam iz auta na 15km od kuće i nekim sporednim putićima dotrčao u vreo grad. tu zatvaram krug na prethodni blog i biciklisti rekreativcu sa sporednog puta. eto.

ego

šteta što se na slici ne vidi baš sve, ali evo o čemu se radi
strčavam nizbrdo na skroz off road treningu, kratkim delom puta po asfaltu, jedva par stotina metara između jednog makadama i drugog

baš na mestu gde bih trebao da skrenem levo, odatle nailazi momak na bicikli
revolveraškim refleksom potežem telefon i slikam ga,
no andro-govnoid nije stigao da izoštri pa je bajker ostao mutan

produžio sam dalje nakon što sam opalio "sliku momka NA SPOREDNOM PUTU"
nakon samo deset metara sam shvatio da sam i ja trebao tu da skrenem!

ali (ovo sam konstruišem priču da bi bila smešna)
verovatno sam pretpostavio da, obzirom da JA trčim GLAVNIM putem, a bajker dolazi sa SPOREDNOG, ja treba da se držim jelte GLAVNOG koji će me odvesti skroz dole u selo i na magistralu, suprotno mom planu da se držim vrha brda i pratim makadame skroz do grada

zaboga, gde bi jedan JA mogao da pomisli da je to levo i moja staza
mislim čovek dolazi sa sporednog puta, fuj
samo sam stigao da mu doviknem boktemazo promaših skretanje zbog tebe
tu je on nešto vikao bravo ja kao papagaj bravo i raziđosmo se u obostranom platonsko-pederskom lajkovanju

tako mi je palo na pamet to o Glavnom i Sporednom putu,
i algoritmu koji je to mogao da prenese u moju promašenu navigaciju

u-gljevik

hoćeš da se baviš sportom makar rekreativno a hoćeš i da ugodiš svim pravilima koja čine "normalan život" kao u pesmi iz serije Pozorište u kući koja kaže -a kod kuće sin i žena, naravno i majka njena, sve u svemu znaj - jedan mali raj. jedino što su kod mene umesto "sin i žena" - psi i žena, i ne zna se ko više laje ili reži. #ironija.

kad se psi ućute onda gospođa ustane da piša usred noći pa kad shvati da me je probudila onda nastavi da priča! jebote gde se navijaju te žene, da li su sve lude i histerične, i sebične u svojoj potrebi da kvocaju, ili samo ja nisam imao sreće?

u zadnjih desetak godina sam nažalost shvatio i smisao tog izraza "kvocanje". ideš tako ceo dan naokolo i kvoc kvoc nije bitno imaš li publiku ili ne, želiš li nešto da kažeš ili ti se jednostavno tišina nešto zamerila u životu, dan ima smisla samo ako je nakrcan tim kvocanjem. nešto slično kašljucanju ili prduckanju.

a paralelno s tim sam shvatio i onu Jankovu opasku kada je odavno pisao o treningu pa je između predispozicija, posla naspram slobodnog vremena, znanja o treningu i volje, rekao da "zavisi i kakvu rospiju imaš doma". već to postaje mučno, da mi presedne svaka druga trka i skoro svaki trening koji skratim ili otrčim bez volje.

kad samo saberem sve trke na koje sam došao neispavan, neodmoren, iznerviran, bez trunke motivacije i nakrcan hormonima stresa, shvatam i savet jedne poznanice kako bih "trebao da se oslobodim loših uticaja". mislim da ima barem 8-9 godina otkako ni u autu ne svira muzika. njoj smeta buka. a meni ne smeta kvocanje. pre osam godina i sedamnaest dana si jednog jutra rekao to i to, da li si mislio ozbiljno. radio inkvizicija.

shvatam da je nekome život otkucao šta je imao, shvatam da neko vidi da više nije ni za šta, da mu svi smetaju, da mu niko ne valja, ali ne shvatam logiku ubij bližnjeg svog, odvuci ga u smrt sa sobom, šta kojeg kurca on ima da trči i da se smeje i da uživa u nečemu i da se druži, baci atomsku bombu na ceo svet samo zato jer je tebe život zgužvao i nastavio bi svojim tokom.

nakon iks na kvadrat sličnih trka i ugljevik je bio od tih kada sam bukvalno pola sata pred polazak seo pored spakovane torbe i razmišljao ima li smisla trošiti dan na ovo. zar nije bolje otići biciklom izvan grada pa odatle malo otrčati malo planinariti i provesti nekoliko sati sâm sa sobom, daleko od tih repetitivnih tonova kvocanja koje strpljivo napada i ubija moždane ćelije poput nekog bojnog otrova.

pa otkud svakom drugom penzioneru padne na pamet da skucka neku vikendicu sa voćnjakom i da tamo pobegne svakog slobodnog trenutka. valjda i muškarci smeju imati pravo na tišinu, kada je se užele, kao što žene bez pitanja ostvaruju svoje pravo da po ceo dan šetaju po kući kao kvočke i bez prestanka kvockaju.

kuća u kojoj muzika nekome smeta, ta gomila cigli se ne može zvati dom. i zgrada iz koje bežiš na trčanje sa jedinom željom da se što kasnije vratiš, i to se teško može nazvati domom. ima li svako prava na dom? da iz njega izađe srećan i motivisan, da trči i uživa, smeši se u sebi, i bude zadovoljan kada se vrati. auto u kome nema otvorenog prozora jer smeta buka, nema muzike jer takođe smeta, jbt idem na trke kao da me pogrebno preduzeće otprema u sanduku.

u svemu tome najmanje je važno koji je konkretan razlog odustajanja, jer svi mogući problemi mogu doći upravo od toga što na trke dolaziš neispavan, silovan monolozima, trom i bezvoljan, neraspoložen, prepunjen besom ili očajem.

zamišljam dokle bi na svetskom stigla HR reprezentacija da im je lola trener. svaku noć bi svakog od njih probudila 11 puta da ga pita šta je mislio na onom rođendanu pre devet godina kada je nakon 4 piva rekao da ga boli kurac za reprezentaciju. i u hotelu je zabranjeno za vreme svetskog slušati muziku, njoj smeta glasna muzika. ona ovo, ona ono, a oni moraju samo nju slušati 24/7 kvoc zvoc kvoc.

jeste li čuli, jeste li zapamtili, ajd sad ponovite sve što sam rekla! pa ne da ne bi stigli do finala, nego bi posle prve utakmice svi usred noći poiskakali kroz prozore, pobegli što dalje od hotela puzeći kroz kukuruze na krvavim kolenima. a ona bi sazvala konferenciju za štampu gde bi SVE OBJASNILA!

+1 dan

prošao je i dan odmora
ujutru 20+ kilometara biciklom
pa na posao
pa nešto oko kuće
pa popodne 30+ km biciklom
bome sam se navozao
sutra, nemam pojma
da li da blenem ceo dan pred trku
ili da ujutru nešto izmajmunišem
majmun se inače na engleskom piše my moon
ako nekog želite da zezate, napišite mu
I'm your sun, you're my moon
nema na čemu
ideja je da odem u školsko dvorište i da uradim "NEŠTO"
a to bi trebao da bude tajni napitak kao za asteriksa i obeliksa
desetak minuta zagrevanja i nekoliko krugova ubrzanja
koliko je idealno, pet ili deset ili dvadeset?
60 ili 150 ili 250 metara?
hahahahaha, o čemu ja pišem
kao da život ne nosi neke veće probleme
blago meni

odrađeno

život ne treba odrađivati
život treba živeti
a ja sam eto četvrtak ujutru odradio, i samo napola živeo
ali ajd, valjda se računa i tih napola
otrčao sam na brdo iznad grada, pa se polukružno vratio nazad
kroz neke šume i blato i užas ali koga briga
ovih dana sam u nekom čudnom raspoloženju
kao da stojim na raskrsnici
od izvora dva putića
pa ne znam da li da krenem ovamo ili onamo
jer dok trepneš eto onih velikih trka
varaždin ljubljana
ili one sitne male trkice da ih sad ne vređam
bojim se uvrediće se
kako šta kako šta kako i zašto
u subotu idemo u ugljevik na cenera, okej
valjda će mi jovičić doneti još kilo meda
inače sam džabe putovao
mislim da je idućeg vikenda kanjiža
još nisam prostudirao taj event
ima nekih trka koliko ti duša ište
o tom po tom

ipak ne

juče sam mislio da ću trčati dvaput lagano, ali nisam
uvek je bolje otrčati par kilometara lagano i uraditi u školskom dvorištu nekoliko ubrzanja i vežbi, nego trčati desetak kilometara lagano
ujutru sam pronašao jednu novu prečicu koje ranije nije bilo
odmah tu na 3-4 km od kuće
još malo ovde onde i 14km mi je bilo taman pred posao

ali, ovde imamo jedan novi momenat
naime u torbici oko struka sam nosio telefon, upravo zbog posla, ako nešto zatreba
pošto nisam imao sat, nisam gledao brzinu
ali sam svo vreme imao osećaj da idem dosta brže
prosto je delovalo da ću na kraju imati prosek oko 5'40'' a opet je bio skoro 6'
možda je to i do ovih patika koje su prešle 1650 km
ne vredi, moram ih razdužiti
pegasus 29
to su mi četvrte pegazusice
jednom bih mogao da izgooglam sve pa da im posvetim blog
mogao bih ovo mogao bih ono i na kraju ne bude ništa
od mogućeg života ostane samo mašta

ideja je da danas kako znam i umem otrčim 2x
to je dakle sreda, pa onda u četvrtak ujutru
u petak dan odmora a u subotu trka u ugljeviku na 10km
došlo je vreme da vidim neke konkretne cifre
nakon 3 ili čak 4 trke na/oko 10km letos, ova će biti najsporija ali ne žalim se
ako sam malo predahnuo, neka sam
i svejedno mi je kojom brzinom ću otrčati taj tempo trening u društvu
lepo mi je na trkama
drž ovoga drž onoga
malo pomeriš osećaj koliko možeš zagristi
kažem za nas koji ne treniramo nego nam je vreme između vikenda popunjeno laganinijem

bicikla

voli me ne voli me
opet sam seo na biciklu da promenim opterećenje na mišićima
dan nakon planinske trke za koju nisam bio dobro pripremljen
šta raditi
trčanje je totalna glupost, ako svuda osećaš zatezanja
sva ta umorna trčanja čudnim tehnikama imaju samo jedan cilj
da sebi navučeš neku potrebu
i da sebi dokažeš koliko si glup
pa sam onda napravio promenu
da stvar bude zanimljiva, ekscentrični napor od trčanja niz ski staze je pokidao pokoje vlakno u kvadricepsima ali za ovaj normalan rad pedaliranja to nije smetalo
štaviše prezadovoljan sam brzinom
nakon godinu dana vožnje na kramponkama opet sam stavio tokove sa semi-slick gumama
očistio biciklu u najmanje detalje i podmazao
ok, to je još uvek stari čelični GT od 15 kila, nije to nešto moderno karbonsko
ali uz sva stajanja po semaforima i gubljenje vremena ovde onde, opet sam napravio preko 24 prosek na stazi gde imam desetak kilometara uspona, a nizbrdice su sa oštrim krivinama i/ili po lošem asfaltu pa se (svakome pa i meni) tu dosta izgubi na "tehničnost" staze
sada (utorak) sam valjda dovoljno oporavljen za kakvo takvo trčanje

jaho

otišao sam biciklom desetak kilometara uz reku pa se na jednom mostiću malo razgibavao i sad sam evo seo da uz žubor nešto napišem.

dan nakon jahorine sam kao da sam jah'o bika sat i po a ne trčao. naravno, pa ni za sljemenski nisam posebno trenirao nego mi je jedino važno bilo (da postanem levo krilo) da letim svakog vikenda sa jednog halfa na drugi.

no za sljemenski ti ni ne trebaju posebne pripreme jer par oštrih mesta možeš uzhodati a osim one kratke stazice sve ostale nizbrdice su pitome i blage što se sve lako savlada i iz cestovnog treninga.

jahorina je pak naj hard core planinsko trčanje sa strmim usponima kroz blato i korov, spust ski stazama i slično. nagiba od 20+ % koliko ti duša ište, a za to ipak treba biti treniran i pripremljen.

i lagan!
a ja sam se u mesecu predaha i "laganice" vratio onih kilo i po u plus tako da sam na trci još i dobro prošao koliko sam joj neozbiljno i šarlatanski pristupio. na kraju sam završio "usamljeno šesti", nikog na vidiku ni ispred ni iza, a samo nas je devet (od 118 koliko je završilo) ušlo ispod sat i po.

očito je došao trenutak da se iz off tj izletničke faze polako aktiviram nazad u koliko-toliko ozbiljno trčanje. eto septembra iza ugla, valja na vreme pronaći sledeće ciljeve pa će se oni već pobrinuti za uskrsnuće motivacije.

skica

gunđao sam kako je Snežna Kraljica šator a ne hotel jer ima internet samo u holu recepcije, ali onda ni ovaj hotel na 20 metara od starta JahUT-a nije ništa bolji od bungalowa pošto je situacija jel tako i-s-t-a! al je barem jeftiniji. i pogled je kao da si u raju, ne gledaš ni na kakav parking nit buljiš u neko drvo od sedamdes' metara no ti pogled puca 100km duž Jahorine. ali ustvari to što sam u sobi offline ne menja ništa, sutra ću posle doručka onako u prolazu odaslati blog i bajbye. štaviše možda je i bolje da imam manje tzv distrakcija.

mače koje smo celu noć i jutro negovali je ipak umrlo jer su crvi već bili ušli pod kožu i nijedan lek nije pomogao da se taj proces preokrene. prosto su ga pojeli iznutra. no put je bio planiran tek za podne pa smo sve stigli. osim da stignemo na vreme. umesto prečice po katastrofalnoj cesti smo napravili mali luk naokolo što je uz samo jedno pogrešno skretanje i gomilu serpentina dodalo sat i po na prvobitan plan. dodaj tu nevreme i odron koji je izgledao kao da se pet šlepera punih kamenja izvrnulo na leđa, i umesto popodne stigosmo predveče.

pošto lola za svoja leđa nije htela da kupi taj neki rapten K koji nam je preporučio kolega koji je nažalost jednako iskusan po tom pitanju, nisam ga ni ja imao danas pa krckam brufene. jedino ih kao haus ne bacam onako u vis jer ako mi ispadne onda bih mu pod česmom sprao zaštitni sloj. pitam se koliko je tabletica bačeno nakon što je haus promašio usta i kadar morao opet da se snima.

elem nekim sticajem okolnosti je u krugu od 300m od hotela bilo samo par slobodnih mesta za parkiranje od čega jedno na 10m od ulaza i 10m od startno-ciljne kapije, tačno na sredini! hoho, koga oće, oće. start je malo raniji od prosečnog, u 9h, a doručak standardno kasan od 7h što će zahtevati lupkanje kašičicama u restoranu već u 6:59 i nešto manji kao i nešto brži doručak koji mi neće bućkati po jahorini od starta pa sve do cilja.

poneo sam " one savršene" kao i "kanta"-patike a odluka će pasti pred samo zagrevanje. nemam pojma koliko to može biti važno. ako se probudim bolan i trom verovatno ću uzeti ove zrele za kontejner da ne bih ni zbog čega usrao one bolje koje su sveže oprane. odnosno, ako mi budu rekli da staza ima dosta "tehničkih" nizbrdica, moraću da uzmem najbolje što imam. ipak je glava važnija od patika. malo mi se ne sviđa to ubrzano jutro jer posle doručka tek treba podići brojeve, a čak ako bih silazak i pripremu za zagrevanje planirao oko 8 verovatno će to izaći na 8:15 pa će zagrevanje biti uobičajeno stani-pani-drž-neDaj. boh...

(internet se pojavio u sobi, izgleda da signal dobijamo od punog meseca)

vizualizacija

Vizualizacija mi je uvek išla slabije od priželjkivanog. A baš sam od onih koji vole da prouče, upoznaju se sa stazom, izbegnu iznenađenja. Jutros ću opet otvoriti google earth i polako proći celom stazom, pokušati da zapamtim svaku veću promenu terena i sve važnije krivine-skretanja. Ne sumnjam da će biti dobro obeleženo, ali je puno bolje znati da na kraju one livade ulaziš levo u šumu, umesto da zastaneš i gledaš gde vise trakice.

Naravno da ne očekujem da ću biti prvi pa se zato izgubiti, no ne nadam se ni da ću imati nekog odmah ispred celom dužinom trke da mi "čita" stazu. Trka je dovoljno dugačka da se ima i previše prostora za raspadanje pred kraj. Ako bi ovo bila jedna onako prosečna trka u odnosu na sve slične koje sam trčao, nakon 200 metara bi ispred mene trebalo da bude bar 30-40 ljudi. Do 500m bih trebao da prođem desetak, do kilometra još desetak. To su uglavnom neke klinke ili rekreativci sa slušalicama u ušima. Čim dahće kao rotvajler znaš da neće još dugo a za koji metar će već prohodati ako staza malo zakuca uzbrdo.

Na nekoj većoj čistini (kojih u prvom delu staze dao bog ima dosta jer se popnemo na livadski deo iznad šume) bih po navici pokušao da prebrojim one ispred, i to obično (kao što rekoh prepričavam jednu skroz uobičajenu trku) bude nešto tipa ona dvojica napred, pa još trojica, pa jedan i jedan i jedan, i ona dvojica u belom to je dakle prvih deset. I odatle uglavnom dalje ne brojim nego zapamtim da je iza dvojice u belom malo veći prostor pa onda ide načičkano još nekoliko momaka ispred mene. Te koji u drugom kilometru drže razmak od pola minuta, koji su napravili u prvom kilometru, već unapred uračunam da su iza mene. Katkad neko od njih uspe da se preseli do onih prvih 10 ali jako retko. 

I tek tu počinje trka, da ne kažem igra. Reče pre par dana jedna starija žena koja ide na trke onako da bi se zezala sa društvom, kako je najbolja zabava pozadi. Pa ja sam svakog dana na treningu "pozadi", gledam okolinu, prirodu, ništa mi ne promakne. A što je najzanimljivije i pola trke provedem blenući po novim krajolicima. Ne umem da gledam u stazu ispred sebe kao hipnotisani bik. Otkud ovima iza ideja da je nama napred manje zabavno, ostaće misterija. Valjda se tako teše da ništa ne gube od života.

Odavde mi se u glavi razdvajaju dva paralelna scenarija. Naravno da su dva, ako se razdvajaju? Jedan, dobar scenario, koji bih priželjkivao do pre par godina dok me forma nije malo definitivnije napustila, bio bi da na polovini staze već vidim recimo 4-5-6-og, jer tu postoji jedan dugačak spust po ski stazi i nadam se da je dobar pogled. To bi mi dalo motivaciju da ih hvatam jednog po jednog, a na završnim (sad se kaže finalnim) usponima bih najverovatnije ugledao i trećeg što bi mi bio i šlag na torti i duša u nosu.

Loš scenario je da mi na dnu ski staze zamakne previše njih, i da u sve one šume u zadnjih 5km uđem sâm, i pride na lošoj poziciji. S jedne strane, ako imam snage da nekolicinu pohvatam, zašto se demoralisati, a opet kad nikog ne vidiš i trčanje ti se pretvori u solo trening, pad motivacije može da deluje realna mogućnost. Još gore je kada si odmah od starta trke svega toga svestan pa iskustvo može da počne da radi i protiv tebe. 

No dobro, početna ideja je ionako bila da odemo da vidimo i tu Jahorinu planinu, siv je soko preletjeti ne može. Ove godine sam stvarno sve i svašta trčao i uopšte nisam nezadovoljan postignutim, tokom celog jula je došlo do vidnog zasićenja organizma i trenutno nemam pojma koliko i kako mogu. Nisam odavno otrčao neki trening na kojem se išta moglo izmeriti, osim eto onih istih stepenica uz koje sam se popeo za 5'45'' ako se dobro sećam, a rekord mi je 5'16'' kada sam bio puno odmorniji i kada je staza bila čistija. Ako ću i Jahorinu trčati pola minuta po kilometru sporije od uobičajene forme, možda svih onih 40 iz prvog kilometra ostanu ispred mene do cilja :-) 

zatišje pred

danas sam odmarao. eto i meni se dogodi. nisam ni sâm znao šta bih i koliko trebao, a mogao sam upola od toga. ujutru sam završio par poslića po gradu pa na posao. popravljao sam nešto oko ovih gradskih bici krntija koje vozimo na pijacu.

posle posla (uvek mi ovo zvuči ružno ovako napisano pa često prepravim u "nakon posla", ko zna koja je to dijagnoza) sam se malo duže zadržao kod veterinarke sa nekim mačencetom (ne onim od pre par dana) i posle toga shvatio da mi je šuškavac ostao kod lole pa nisam mogao da produžim vožnju bogzna koliko dalje.

na periferiji sam našao gomilu knjiga u vlažnoj travi, ne znam da li ih je neko bacio ili su možda ispale sa neke prikolice, otkud znam, jer je krivina pa su mogle sleteti. odlepršati. otvorena knjiga ionako izgleda kao neki insekt sa puno pari krila.

dok sam se vratio kući i razmislio gde bih mogao da odem da se zaista provozam, sat - sat i po, izgubio sam i taj minimum volje i upalio teve ne bih li pogledao barem jednu etapu tur d fransa. neko bi rekao da od viška odmora glava ne boli ali obzirom da mi se često događalo da ispadnem iz koloseka zbog samo pola dana leškarenja previše, pa sam skeptičan spram te teorije.

razgledao sam stazu na jahorini. zvuči malo debilno što se pored ultra maksi i midi trejla ovaj najkraći od 14km zove mini trail. to je praktično jedan sljemenski krug i tamo se to zove krug dok za maraton kažemo tri kruga. nije to ništa mini, naprotiv. štaviše 14km na jahorini su valjda samo malo manje od 14km, dok je sljemenskih 14km u stvarnosti dugačko 12.5km, pride jahorinska staza ima duplo veću visinsku razliku, 700m uspona (i isto toliko spusta) u odnosu na sljemenskih jel beše 380-ak.

dakle to je jedna sasvim "pristojno teška" planinska trka.

mače

sećate li se one anegdote kada je neko nekog iskasapio pa je u novinama izašao naslov "UBIO ČOVEKA MAČETOM?" a lola mrtva ozbiljna naglas rekla "mačetom? kako mačetom? uzmeš mače i šta, gađaš nekog???"

tako sam ja juče na brzaka pred posao odjurio na trčanje. rekoh sad ću da se popnem nekoliko puta najstrmijom ulicom u gradu, pa koliko nakupim uspona nakupio sam, svaki metar će mi značiti nekad kasnije kad se opet rodim. 

u prvom krugu sam video mače, sklonio ga sa sredine ulice, onda napravio par drukčijih krugova, gore dole gore dole, poslednji put opet prošao tuda, pokupio mačence i strčao s njim u grad. tu ga je kao štafetu preuzela lola i odvezla ga biciklom na sigurnije mesto.

tako je ispalo da sam trening sa planiranih sat i nešto skratio na jedva sat, sa 400-500m uspona na samo 300m, no dobro. presekli mu trčanje mačetom, mogao bi da glasi spektakularan naslov u modernoj štampi.

P29

j.b.š kuću koja nema rezervne nožiće sa skalpeR u svim veličinama
nakon 1570 km ove pegazusice su dotrajale pa su se između gume i stiropora počeli ubacivati sve veći i veći kamenčići.

onda dok trčim odzvanjam kao potkovan.

kad je rupa uzana može se to i superlepkom popuniti i štaviše drži i po desetak sledećih trčanja, no kad je rupa ovako velika bolje je skroz ukloniti sporno mesto.

štaviše "vožnja" deluje mekanija, onako oblačastija.

pao mi na pamet taj izraz cloudy, valjda zaista i postoji.

taman će mi poslužiti još ovih par dana dok trčim tu po nekim hard core off road stazama kao situaciona priprema za jahorinu.

mini

kada sam trčao svoje najbolje planinske maratone uvek sam bio odlično pripremljen, i tu ne mislim toliko na trening koliko na situaciono-taktičke pripreme. posebno u slučajevima gde ni otprilike nisam znao stazu, kao na pešteru ili mojstiru. tada bih skinuo gpx fajl i otvorio ga u google earth, pa započeo analize. koji deo je otvoren i pregledan a koji kroz šumu. gde se tačno nalaze najoštriji usponi, šta dolazi posle čega. na osnovu toga se može napraviti taktika da se neki "nemoguć" deo uspešači da bi se kasnije blaže uzbrdice otrčale što jače, umesto sve pošto-poto trčati nekim patetičnim brzinama.

isto tako, kada sam dobio mig da je još uvek moguće prijaviti se za jahorinu, i nakon eliminacije svih trka koje zahtevaju putovanje u petak, pogledao sam stazu trke na 14km. to je bilo juče i bio sam poprilično optimističan glede toga koliko bi se ta staza i ja mogli "kliknuti". prostran i pregledan prvi deo gde je lako pratiti ko je ispred i kako trči, i podosta "tehnički" drugi deo te "osmice" (oblik staze) koji počinje strčavanjem niz strmu ski stazu a završava jako promenljivim profilom gde se u svakom od poslednjih 4-5 kilometara može skinuti po pola minuta ili minut onima koji su se malo zaleteli.

jučerašnji optimizam je donekle pokolebala užasna vremenska prognoza sa grmljavinskim nevremenima sve do nekog tamo avgusta! ovo leto ćemo definitivno zapamtiti po tome što ga nije ni bilo. da je trka tu u blizini, bilo bi mi tim zanimljivije da nakon desetina "normalnih" trka otrčim i jednu takvu, po pljusku i grmljavini. veći (i to puno veći) problem mi je voziti satima kroz bosnu, dok se smenjuju munje pljuskovi i grad (led, tuča). pored loše prognoze dobio sam i odgovor neka se svako snalazi za smeštaj iako sam negde pročitao da svi koji dolaze treba da se jave organizatoru blabla. sad ću se još i sa booking-om zajebavati ha?

tako je sve spalo na prognozu koja će ipak prevagnuti, pa ću čekati zadnji dan a to je sutra, i onda ili uplatiti ili definitivno dići ruke od eksperimenta. bar da sam siguran da će putovanje i ceo izlet proteći ugodno, druge stvari bi me manje brinule. ne volim kada se više faktora protiv udruže, a ja nemam neki krvnički motiv da guram glavom kroz zid kao da se radi o poslednjoj trci u životu. više puta sam na plitvicama osetio razliku između sunčanog dana kad sediš na livadi i čekaš ostale maratonce dodele i tombolu, naspram kiše i čučanja pod suncobranom te povremenim pretrčavanjima od jedne do druge nadstrešnice.

Meda

tako jedna drugarica zove Medvednik.
za muškarce to nekako ne ide, moraš biti seka-persa da bi Medvednik zvao Meda ili Ivančicu Iva, otkud znam.
zanimljivo je a možda i nije da u blizini imamo Medvednik kao što zagrepčani imaju Medvednicu (zašto nije medvJednica???).

Medvednik je visok 1244m a poslednje selo u podnožju (Stave) se nalazi na 356m nadmorske pa bi uspon odatle do vrha Medvednika bio 888 metara, dok je razlika između trga Baneta Jelačića (134m) i Sljemena (1033m) samo malo veća i iznosi 899m.

ako bi hteli da se takmičimo "čiji je veći" mogao bih da krenem sa asfalta koji se penje u Stave nekih par stotina metara ranije, a unutar 1km odatle može da se tačno pronađe tačka sa koje bi do vrha Medvednika bilo 900m uspona, eto ako bi baš imalo svrhe.

drugi podatak je dužina i koliko znam trka na Sljeme je 13.7km dok sam ja juče do razdvajanja mog kruga (oko 900m nadmorske) od staze koja vodi na vrh Medvednika utrošio 9km, i mislim da je ostatak uspona sigurno kraći jer treba pokriti samo 350-ak metara uspona koji je dosta strmiji od 10%.

no kao što sam i najavio, nekoliko puta planirani pohod je opet skraćen na običan krug od 22km i opet nisam imao toliko viška vremena da se popnem i do vrha. krenuo sam umoran, nekako odvezao biciklu ta 24 kilometra i ostavio je u centru sela (?), i na totalno drvenim nogama počeo da trčkaram. koliko god bilo sporo (oko 6'30''/km) dodatno sam usporio, skratio korake i smanjio frekvenciju u neki lenji tromi truptaj. tada sam mislio da ću po svoj prilici morati da se zadovoljim nekim manjim kružićem od 10-12-15km. no nekako sam uhvatio ritam, sporo sporo sporo ali ide ide ide. strmo po kamenju i makadamu koji je od zemlje napravio prašinu, dok je na mestima gde zaravni bilo vlažno blatnjavo sa pokojom baruštinom.

najzanimljivije sa jučerašnjeg trčanja je upravo to. krenuo sam mrtav umoran, pretrčao ceo krug za 2h15', i strčao na početno mesto jednako tako umoran, ALI NE VIŠE. logično je da nakon 22 planinska kilometra budeš primetno umorniji nego na početku, u kakvom god stanju krenuo. ali eto.

pred kraj sam solidno i ogladneo pa sam na par mesta dograbio po par šljiva koje su se nalazile uz sam uzani putić, no bile su još zelene pa sam nešto kasnije zastao i najeo se divljih kupina koje izgleda niko u selu ne voli. do pre neku godinu bi to deca sve pobrstila a bogme i stariji ljudi koji prolaze, a u ovo novo vreme izgleda da ih niko ni ne primećuje. svašta. divlje kupine potpuno zrele na 600-700m nadmorske, pored asfaltića kojim prođe jedan auto na sat vremena, oprane jučerašnjim pljuskovima, ne znam postoji li nešto ukusnije i zdravije.

raspad

evo i jedne anegdote, da ne kažem fenomena.

ove reebok patike/cipele sam kupio u onom naletu 

kada sam svakog drugog vikenda kupovao po jedan novi par za trčanje.

ove su mi delovale prihvatljive za posao, ne liče na "patike.

a opet, puno su udobnije od nekih klasičnih crnih "cipela".

doslovno sve patike kupljene tada, koje su mi još u kući,

izgledaju kako da kažem "normalno".

neke su prešle stotine a neke hiljade kilometara.

ali se nijedne nisu ovako raspale same od sebe.

kao da su svi materijali na njima počeli da trunu.

kako šta pipneš, otpadne ti komadić i ostane među prstima.

nikada nisam video ništa slično.

naravno kao i u slučaju patika koje su "za kantu",

psi su dobili po komad đona za glodanje :-) 

planovi

moram promeniti naslov prethodnog posta jer mi se pojavio neki abnormalan promet na blogu, verovatno jer ljudi googlaju J U T ovih dana pojačano.
subota će biti još jedan od onih "zanimljivih" dana zato što nakon nešto malo obaveza pre podne imam dosta slobodnog prostora u toku dana pa bih opet pokušao (!) da iskombinujem neku izlet-akciju tipa bicikla-trčanje-bicikla.
sad sam uzeo da gledam nešto u google earth da bih se pripremio za nadolazeće sate, pa nisam baš ni siguran šta će od svega ispasti.
uglavnom mi bude najbolje kada tačno znam gde sam i zašto pošao.
sve ono "videću" na kraju ispadne skraćeno zalutano nedovršeno i nezadovoljno.
imam taj jedan krug kojem je istočna strana dosta kraća (dakle nije krug) a zapadna može da se skrati prečicama na nekoliko vratolomnih načina.
pa ako bih otišao do krajnje i najviše tačke istočnom stranom, mogao bih tu da produžim negde dalje u planinu, i da se posle vratim kuda mi se učini najkraće i najbolje.
a taj srednji "umetak" bih mogao da otrčim nekad ovamo nekad onamo, da ne ponavljam onaj PM PM do kraja života.
(PodMedvednički PoluMaraton odnosno krug od 22km)
biciklom do početka trčanja mi treba nekih 1h10-1h20 zavisno od vetra i volje, za trčanje mi treba malo više od 2h pod uslovom da baš ne krenem da mažem kao mahnit, a za povratak biciklom mi katkad treba i više od odlaska iako je povratak nizvodno.
iz prostog razloga što mi prija lagano recovery okretanje pedala i jednom otrčan takav trening prosto stavi tačku na ceo dan, pa je svaki nastavak suvišan.
e sad koliko bi mi moglo zatrebati uz neki dodatak, i da li bi dodatak bio puno duži od skraćenja kojim bih ga delimično poništio, možda nije ni važno.
ako sam onda pred Plitvice greškom umesto 42 pretrčao dužinu 48km i nisam primetio nikakvu razliku između 4h i 4.5h trčanja, ne znam zašto pravim ovoliku dramu ako se radi o puno lakšem treningu između 2 i 3 sata, pa gde god u tom opsegu.
nekako mi je onih uobičajenih 22km uvek bilo "prava mera" i neka mi je nelagoda kad iskačem iz tog proverenog recepta, iz tima koji dobija.
no opet i opet me nešto čačka da napravim promenu.
u svakom slučaju nakon nekoliko laganih dana i trčkaranja sa drugaricom morao sam se bar malo odmoriti nakon pola godine "s trke na trku" a pomenuta Yahorina je evo za 8 dana pa neće biti na odmet potrčati malo po kamenjarima i šumama.

YUT

pojavila se neka Termag trka u subotu pa sam se raspitivao i kako reče kolega maratonac "uvrtanjem ruke organizatoru" uspeo da iznudim potrebne informacije o formatu trke. naime ono što je najavljeno kao "kros" ustvari je avanturistička trka sa dodatnim preprekama radi ekstra zabavnosti događaja. odmah sam odbacio ideju naravno, jer sam se za trku i zainteresovao samo iz nesporazuma, misleći da se radi o planinskom trčanju. prosto je postao kviz ovo sa trkama, da između redova u najavi moraš odgonetati o kakvom se događanju radi...

dok sam se raspitivao za tu trku na Jahorini setio sam se da je sledećeg vikenda čuveni Yahorina Ultra Trail pa sam se malo raspitao i video da po ovim grupama na fejsu može da se pronađe neko ko prodaje startni paket. svakako nisam ni pomišljao da bih dva vikenda zaredom zapucavao put Sarajeva jer je odavde (iako samo 200-ak km) to preteško putovanje i spora vožnja.

tako sam zadao sebi zadatak da do kraja vikenda vidim ima li gde koja druga trka tog zadnjeg vikenda jula, ili da pokušam da se uglavim na JUT.

sav uzbuđen sam počeo da "biram" koju bih trku najradije trčao, no hladan tuš je bio brži od mojih veselih hormončića i sve ih je ugasio u desetinki sekunde. naime satnica je više nego presudna, a izgleda da se tamo skoro sve događa u subotu ujutru, što mi je više nego nezgodno.

ULTRA petak 24h00 / 104km / +4100m
MAXI subota 6h00 / 69km / +2800m
MIDI subota 8h00 / 34km / +2100m
MINI nedelja 9h00 / 14km / +770m

iz čega se lepo vidi da bih mogao da trčim jedino ovu dečiju trkicu od 14km, mislim u poređenju sa pravim Dužinama. putovanje u subotu popodne mi odgovara, tamo negde bi valjda video i cilj neke od ranijih trka, a start u 9h00 u nedelju je odličan tajming POSEBNO jer su start i cilj na istom mestu, što mi poklanja još par sati života u odnosu na recimo logičniji izbor (prema mojim sklonostima) MIDI trail na koji se u ranu zoru kreće autobusima sa planine pa se startuje iz Baščaršije.

nekada nas život stavi pred teške izbore a eto nekada nas počasti time što nam oduzme mogućnost izbora i ostavi nam samo da uživamo u tome što nam je servirao. no kao što rekoh, prvo da prelistam kalendare i vidim ima li šta logistički lakše od ovoga. no sada barem znam koja od svih ovih trka mi je uopšte realna mogućnost.

na kraju krajeva, 14km sa +770m /-770m je staza sa 11% prosečnim nagibom i sigurno teža od svakog polumaratona. ako tako gledaš na stvari, onda shvatiš da je sve ostalo praktički "preterivanje" a da je jedino ovo što se zove MINI ona neka prava mera trke kakvu možeš da otrčiš svakog vikenda po jednu, za svoju dušu.

propust

ulazim u neku čudnu fazu, a možda i ne.
uglavnom čim nisam siguran da li ulazim u čudnu fazu ili ne, to verovatno znači da sam već ušao u čudnu fazu jer uopšte nije normalno da se pitam da li ulazim u neku čudnu fazu.
evo o čemu se radi.
posle poslednje trke, koju sam po sopstvenoj proceni otrčao "solidno", ponedeljak sam nešto malo kilavio i bio nesiguran da li možda osećam zatezanje u loži, no istezanje i gimnastika nije pokazala nikakav bol pa sam zaključio da ta nelagoda dolazi od išialgije, i to neke najblaže.
dan kasnije je sve bilo ok, išao sam na izlet planinskog trčanja i osećao se fino.
no danas mi uopšte nije bilo do trčanja.
ne radi se tu ni o zamoru ni o bilo čemu fiziološkom, jednostavno sam radio ovo ono ovo ono i kada je dan već bio pri kraju, tojest onaj upotrebljivi deo od dana, e tada sam seo na biciklu i otišao na vožnju od par sati.
što bi neki rekli "za svoju dušu".
bez ikakve namere da se za nešto utreniram ili da se naprežem, znojim.
e tada sam pomislio, da možda nije došao neki trenutak u kojem bih trebao malo da predahnem.
nakon ovolikog silnog trčanja, sigurno mi nikakvu štetu ne bi pričinilo desetak dana šetnje, laganih vožnji ili ne baš skroz naskroz laganih, eventualno neko trčkaranje u sporom društvu, s tim da ne bi bilo loše malo smanjiti i obim, a ne samo intenzitet.
no takvo je doba godine kada će se i trke malo prorediti, pa možda i to bude dovoljan predah.
sutra je novi dan pa ću videti da li će on imati šta da doda na sve ovo.

ako

Kako reče onaj, ako nešto može da krene naopako, krenuće. Tako nešto mi se dogodilo juče. Mislio sam otići biciklom 24km od kuće pa otrčati onaj krug ispod planine Medvednik no poželeo sam da to malo skratim jer sam očito bio malo umoran od vikenda. Pa sam onda skratio vožnju na 15km i parkirao biciklu dva sela ranije. To je otvorilo dve mogućnosti: da otrčim nekim putem koji dobro znam i dosađujem se jednako kao da sam trčao i kod kuće, ili da pokušam da prođem nekim novim... hmm?

Prvu prečicu nisam pogodio a ionako sam se uvek pitao gde sam "onda" izašao, na jednom ili drugom uključenju u glavni put. Ipak je bilo drugo. Prvo me je odvelo kroz neku poluprohodnu šumu pa po kamenju nabacanom po blatu da traktori ne bi šlajfovali, da bi taj puteljak na kraju skroz urastao a tragovi vode kroz susednu livadu. E ali sada su u toj livadi maline pa da se ne bi svako poslužio seljak je to ogradio, pa sam morao dva puta preskakati ogradu, prvo u maline pa onda iz malina. Na kraju sam se nekim kostolomnim kamenjarom/makadamom spustio do mesta kuda bi me odvela onda druga, "prava" prečica.

Tu sam neplanirano došao na kraj jednog asfalta koji nemam pojma odakle kreće jer ne znam nikakvo asfaltno odvajanje sa glavnog puta. No nakon samo 5m asfalta produžio sam dalje uzbrdo drugim makadamom i polukružno stigao dokle sam prvobitno planirao. Tu sam uspešno savladao drugu prečicu, doduše na jednom mestu sam morao da trčim po tepihu od šljiva koje su pospadale sa drveta, malo čudan mljac gnjec osećaj.

Treća prečica me je dovela do potoka od blata kroz trnje i koprive, što mi nije bilo zabavno pa sam se vratio 100m nazad jer je takav ili još gori "put" trebao da vodi čitav kilometar. Neke druge godine bi tu možda i moglo da se prođe ali nakon mesec dana kiša i pljuskova ovo je valjda najgori trenutak.

Četvrtom prečicom sam jednom već prolazio i zapamtio da se tuda MOŽE proći no da je ovako izgledala definitivno je se ne bih tako sećao. Kroz granje kroz potoke preko oborenih stabala, dođoh i do jednog izvora. Ako celo selo ima ešerihiju ajd imaću je i ja, šta će žedan čovek nego napiti se vode. Dotle sam već sav bio blatnjav a i stari pocepani dres sam dodatno isparao na trnje, moguće da sam u tom sivom adidas dresu istrčao svoj peti maraton i prvi ispod 3h u beogradu 2005. Na dnu puteljka me je čekao špalir koprive sa obe strane i tu sam već prestao i da je preskačem i sklanjam, samo sam prošao i pravio se da ne osećam ništa. Ne, na dnu puteljka me je čekao potok no srećom s kamena na kamen se moglo pregacati bez zaletanja skakanja i upadanja u vodu ili blato.

E tu sam naišao na 4 debela praščeta, tri su pobegla uzbrdo a jedno ostalo iza mene i svo vreme roktalo i gunđalo da ga pustim ispred, a kad god sam stao stalo bi i ono i samo me posmatralo. I tu sam imao dve ograde nasred puta, kao da put ide kroz nečije imanje, nemam pojma. A "put" je bila reka stvrdnutog blata i jedino mesto gde sam uspešačio iako uopšte nije bilo strmo. Prosto sam bio u čudu gde sam se našao. Očigledno je bilo da sam i ovde prvi put i da sam prethodni put negde drukčije skrenuo tako da sam od planirane poslednje prečice prošao samo prvu trećinu.

Odjednom sam shvatio gde ću doći i ostalo mi je samo kilometar i po asfalta. Za nepunih 15km sam potrošio dva sata zbog puno stajanja i zavirivanja u kartu, planiranja rute. Nakupio sam 450m uspona i isto toliko spusta, što je 70% od plitvičkog maratona. Prvo sam se začudio otkud toliko i pitao da nije neka greška no kad sam malo razmislio nigde nisam imao ni metra ravnog a većina puteljaka je bila strmo uzbrdo ili nizbrdo. Možda ipak nisam bio toliko umoran koliko sam mislio. Ili je ona kafa bila jača od uobičajene.

10?

otići na 10 pred posao ili ne?
juče sam shvatio koliko je bolje trčati trku negde na strani
kad je trka blizu kuće, u ostatku dana se umoriš za još 3 trke
ceo dan sam negde zujao, pokušao da pogledam i utakmicu u čemu sam delimično uspeo, pokušao da odgledam etapu Tura što baš i nisam uspeo u roku nego u nadoknadi, pa sam zato kasno legao, pa se nedovoljno naspavao, i uz jučerašnje zunzanje od jutra do mraka rezultat je da sam se jutros probudio umorniji nego nakon puno dužih i težih trka nedeljom

moram za posao fino urediti nokte jer mi je posao takav napola hirurški, to mogu i posle 9 nakon tuširanja jer radim tek od 9:45
što bi značilo da bacam evo pogled na sat koji kaže 7:43 no još uvek mi nisu u vene stigli kafa i onaj šećer od doručka pa igramo šaha i potez po potez na svakih 5 minuta iznova vagam raspoloženje
otprilike ću otrčati onaj minimum minimuma tojest najkraću Murakamijevu desetku uz/niz reku do kraja pristojnog puta i početka planinarske "slomiću te, slomićeš me" stazice

o trci ću napisati poseban blog pa ću mu podesiti datum objave na juče uveče, ne volim kad u jednom danu imam pet blogova a u okolnim danima nijedan
pa kad već blogger dozvoljava takve sitne prevare, zašto ne iskoristiti
imaću čak i par sličica jer je Lola produžila biciklom pa na par mesta pofotkala sve kako prolazimo redom

obzirom da na trčanje nosim sat kada "misim ozbiljno" odnosno telefon kada se radi o trčkaranjima, verovatno fotnem nešto i jutros
a da ne bih sebe mučio priključenjem Polara na laptop puno mi je lakše da telefonom odmah snimim trčanje na Stravu
štaviše možeš i tako nositi puls traku no zaista nema poente i na to gubiti vreme jer mi je krajnje nebitno da li su mi na džogingu pulsevi 110 ili 115
štaviše bolje da ne znam, nekad se nerviram kad su za 5 ili 10 viši od onoga što pretpostavljam po osećaju, a zna biti zbunjujuće i kada su niži pa se pitam šta bih to trebao da radim da se podignu

(skice za trku: li ning, nedovoljno zagrevanje, odabir trke, motivacija kad se sve razvuče, pacing strategy iz godine u godinu, trka uvek ista a nikad ista, novi ljudi?)

trka

Rekoh da ću napisati i blog o trci mada sam kroz razne najave i statuse već dosta i opisao. Specifičnost trke je što je na 19km od kuće. Tako sam prošle godine došao na ideju da ne idemo autom nego biciklama. Doduše i auto ima prednosti jer smo jednom usput kupili nekoliko lubenica da ih ne teglimo biciklama s pijace, a i ovaj put bi dobro došao jer smo pored puta našli neko mačence pa ga u rancu nosili 5-6km i jedno od nas dvoje je završilo sa izgrebanim leđima jer ranac nije imao ojačane zidove, više kao neka papirnata vrećica.

Veterane odvezu 4.5km od cilja pa krenu iz podnožja glavnog brda, dok ostale odvezu gore celih 9.5km ili 9300+ zavisno koliko dobro sečeš i ispravljaš krivine po širokom asfaltu. (*) Srećom odozgo kreću i juniori i što je još važnije JUNIORKE, pa znam da neću biti poslednji. A bude i još par veterana pored mene koji vole te predele i žao im je da trku skrate na pola, pa se često desi da medalje u veteranskoj polu-trci podele jedinih trojica koji iz mini busa izađu na pola staze.

Iako je prevoj negde na 1.5km od starta, u tom delu ima i nešto spusta pa početak izgleda strmo uzbrdo - kratko nizbrdo - blago uzbrdo. Obzirom da mi je prvi kilometar trajao dosta preko 5 minuta nisam imao pojma da li ću uspeti da do kraja to nadoknadim na nizbrdicama i spustim ukupan prosek na 4'/km. Treba se i pričuvati za zadnja 2.5km koji su jedva (ne)primetno nizvodno no nakon onih strmijih delova to deluje sasvim ravno i takvom tehnikom se i trči, kao ravno. Uz iseckane mišiće od nizbrdica tu dođe i sunce i vrućina pa je odjednom jako teško čak i držati se oko 4'/km a kamoli tu nešto nadoknađivati.

Za razliku od prethodnih izdanja, ovaj put je bilo nešto više konkurencije kod seniora jer su najavljene novčane nagrade, što je najviše obradovalo curice koje su se fino rasporedile ja ću kao seniorka a ti kao juniorka pa nijedna novčana nagrada nije bačena :-)

Njih sam naravno sve prošao pred kraj prve uzbrdice, kao i uvek impresioniran njihovim optimizmom da se strm uspon može tako odsprintati, a neke su bogme i prohodale nakon samo dva minuta jurišanja. Ispred je ostala jedna seniorka koja je držala sasvim solidan tempo i otrčala trku sličnu mojoj. Možda mi je u prva dva kilometra napravila 60-70m prednosti što je dakle oko 15 sekundi, u 3. kilometru je razlika stajala, u 4. sam joj malo prišao a u petom je i stigao. Nakon okrepe (na mestu starta veteranske trke) sam je prošao i do cilja nisam stvorio veću razliku od možda istih tih 70-80m, nisam se okretao pa nisam siguran, što će reći da sam zadnji deo išao samo 5 sec/km brže. Ne poznajemo se ali smo posle trke razmenili utiske i složila se da bi bilo bolje da je početni uspon otrčala koracima samo santimetar kraćim, što bi joj ostavilo više snage na kraju, no obzirom da joj je bio prvi put da trči na ovoj stazi greška je u rangu minimalne. Posebno u odnosu na to kako su trčali drugi koji su ovde svake godine i uporno ponavljaju istu grešku početnog zaletanja i posledičnog raspadanja u poslednjoj četvrtini trke.

Obzirom da sam plasman kod veterana poklonio nekome kome su medalja i podijum puno više značili, mogli smo odmah nakon trke kući, s tim da povratak biciklama nije bio onako živahan kao odlazak, naročito jer se vetar okrenuo pa je opet bio u prsa. Nakon brze užine smo otišli sa drugaricom na još jednu vožnju pa sam na kraju dana upisao sebi 71km bicikle, bogme mi je ispao solidan duatlončić. Na plejeru mi je krenula pesma naslova "Too old to die young" što u svakoj situaciji pa i ovoj zvuči barem malo utešno.

Nemam pojma treba li biti zadovoljan prosekom od 4'/km jer bi mi u kontra smeru do onog sela gore trebalo barem 4'30''/km, recimo. Nije baš staza za rekorde hm? Onaj (*) je značio "čekaj da nađem sliku na kojoj se vidi trenutak u kojem sam dostigao prvu seniorku i već krećem pravolinijski gađajući tangentu na sledeću krivinu dok ona predugo drži levu stranu i čeka da se *seti* da se krivina može preseći".

13

1) probudim se u 02 i ostanem budan do 04
2) ustanem u 06 sav kljoknut, nakon 3 godine mi se iz čista mira i naizgled bez razloga za doručkom zategne išijatikus kroz levu nogu
3) uzmem da instaliram iTunes da ponesem na trčanje stari iPod shuffle
4) trnde mrnde posle pola sata peripetija i sinhronizovanja krenem na trčanje
5) sat neće da uhvati GPS, tri puta započinjem trening u školskom dvorištu, odustajem i nastavljam trčkaranje po periferiji
6) nakon 20 minuta iPod se gasi, očigledno mu je posle 11 godina crkla baterija, bacam ga u prvi kontejner
7) dolazim na zadnji semafor 200m od kuće, pali se crveno, pravim krug oko dve zgrade i vraćam se, opet se pali crveno i kreću 4 kolone auta, pravim krug sporednom uličicom na drugu stranu, opet se vraćam tačno na crveno
8) odustajem od tempiranja zelenog, naslanjam se rukom na banderu i istežem se čekajući zeleno
9) napokon krećem i jedva odlepljujem šaku od bandere jer nisam ni gledao na šta ću se nasloniti, na ruci mi je preslikana glava neke mrtve babe sa posmrtnog plakata
10) dolazim kući tašta kaže stala joj je mašina za veš ako mogu da pogledam da se nije začepio filter, unutra osim mačijih dlaka nađem neke čudne kuglice vanevropskog porekla
11) dolazim na sprat i nakon 2 godine sat prvi put neće da se sinhronizuje, kaže neka greška u datumu kao, a možda ih je neki zajebant i haknuo

PETAK TRINAESTI!
A TEK JE POČEO! :-D