luda kuća

o isusek, opet mi nema fotosa a nema mi fotosa jer mi ne radi viber i đaba šaljem slike sa crvenog telefona na pljosnati (to su im nadimci) i onda mi ništa ne legne u blogger jer te slike nemam sync u gugl fotos koji mi je na pljosnatom. moram im naći bolja imena. ako uspem da deinst/inst viber do odlaska na posao ubaciću koju sliku, ako ne onda ću nekim obilaznim putem preko mesindžera da prebacim barem jednu, a uostalom i ona jedna na instagramu govori više od 1000 reči.

elem kako najebah, pokušaću ukratko.

nakon trke odnosno dežurstva na trci, naravno sam bio sav pokošen od pola dana stajanja pre i posle čega je išla podloga za sendvič od po par sati trčanja i planinarenja, no to nije bilo sve.

negde u ponoć me probudio svrab pa sam pronašao krpelja veličine bukvalno vrha špenadle, negde na butini spolja. to je drugi, jednog sam odmah na okrepnom punktu izvadio.

posle čupanja češanja i utrljavanja antihistaminika (jel se tako kaže?) sam ostao budan sat vremena da bih počeo da se češem po unutrašnjosti mišice odmah ispod pazuha, pa sam opet ustao popalio svetla i u kupatilu iščupao još jednog. isto tako malog.

eee sad mogu da spavam, no svrab se premestio prvo na cevanicu desne noge a ubrzo zatim i iza kolena u pregib leve noge pa sam tako izvadio još dvojicu. isto tako male. sačuvaj bože. zaspao sam na kraju negde oko 4 da bih se probudio oko 6. divotica. na poslu nije bilo puno posla ali sam nešto opravljao i menjao neke prekidače i sve u svemu radio kao da sam radio mada nisam radio, tojest radio sam na poslu posao električara imesto svog posla i jedina razlika je što za električarenje nisam bio plaćen jelte.

i tako je prošao posao i ja odlučim šta, odlučim da odem na trčanje, i to da odem gde, da odem na stazu trke. rekoh buđavo je vreme, može i da prsne neka kišica, ko će da vozi bajk na +17 i da gleda u oblake, a ako i treba da budem mokar bolje da trčim kroz vodu. jer staza nekoliko puta ide popreko kroz Gradac.

i tako krenem ja lagano da vidim kako to izgleda kada ti se žuri, i sve mi je bilo ok negde do 14-og km kada je nakon pola sata navlačenja nekih sivih oblaka pa posle crnih pa posle grmljavine napokon počelo nevreme sa munjama i pljuskom. kačket nisam poneo, rekoh šta će mi kad nije najavljena kiša, džabe da se znojim. naočari mokre, granje me udara po očima, potok teče stazom, svakim korakom treba da sletim u Gradac, i negde pred zadnje brdo ja skrenem u tunel i sačekam da prođe nevreme. 

koliko vidim tim mrtvačkim tempom na mrtve noge i mrtvu dušu od spavanja završio bih trku od 19km negde za dva i po sata, tako da jedva čekam da se odmorim i otrčim to kako treba, sad više ne znam ni zašto sam uopšte kretao na trening tako polomljen. kad je prestala kiša dopešačio sam prugom do bicikle koju sam vezao na startu, i onda se po sledećem pljusku vratio kući. divan provod leba mi.