on bi nešto na silu, a sila neće pa neće

svakog jutra kada krenem na trčanje, gazim kao po jajima, sve mekše i sve nežnije, kao da pokušavam da ni zemlja ni noge ne primete međusobno sudaranje pri svakom koraku

onda gledam pulseve kako se sporo dižu pa ih ubeđujem da ostanu nisko

onda se promeni nagib i prc milojka ode sa 122 na 129 i tu već polako postajem ljut

gde si poš'o??? (pitam njega. pulsa.)

i tu kreće nervoza jer će prestati da mi se penje pretpostavljeni veodvamaks

ja bih svakog tjedna po jedan poen naviše

doslovno bih na istom pulsu na kojem sam trčao po šest minuta pa po pet pedeset pa po pet četrdeset, sada trebao da trčim po pet trideset ali ono neće

mislim, hoće ono ali neće puls da miruje

minira mi planove

mogo bi smršat, onda bi to išlo u tom pravcu

vidiš tek sad mi je palo na pamet

da ne treba samo čekati da se nešto promeni, nego da ga zaista i promeniš

e sad, ko će gladovat

nije fer

zašto ne može i pečenje i pljeskavice i pomesfrites i pivo a da veodva ide gore

ne može

eto i jutros, sve nekako sporo, pulsevi mic po mic odoše bliže 130 nego 120, veodva opet isti

šta reći a ne zaplakati

bar se nije pogoršao

trt