bosanac u bangladešu

ja ovako kako sam zaređao da pravim sendviče od trčanja i bicikle, opet razmišljam o nekim starim dilemama. pre par godina mi se uvrtelo u glavu pitanje šta bi bilo lakše uraditi 365 dana za redom, trčati ili voziti biciklu. e sad kako je po mojoj računici "koliko poena vredi koji trening?" otprilike 1km trčanja sličan 4km na MTB-u (ovom mom od 15kg), odnosno 5km na trkačkoj bicikli (takođe oldtajmer od 9.5kg, prema najnovijim kriterijumima), tako dođem do toga da je trčanje od 21km približno vožnji preko Divčibara (krug je 80-ak km) i eto odatle sam počeo. jer trebalo je da bude nešto "na knap", da cele godine strepim da li ću uspeti ili neću, dakle ne mogu da se pitam kako bi izgledalo 365 dana preći peške 10km jer to možeš i sa temperaturom od 39° i gripom, šta je problem lagano prošetati 2.5 sata. i nisam TADA bio siguran šta je od toga teže ili lakše, a najviše sam se plašio povreda na trčanju, pa sam čak mislio da bih odabrao tu varijantu da pokušam takav izazov da odvezem biciklom. taj krug ima 300+100+600+100+120+50 koliko god, vidim da je preko 1000m uspona i spusta, i onda sam se opet pokolebao.

gledam danas, vidi kakav je dan, mislim, osećam se kao bosanac u bangladešu. padala kiša, sve je mokro, a hladno je tek +3. i sad ako je ovde +3, i mokro, kako li gore na brdu izgleda to mokro? koliko bi TRAJALO preći ceo taj krug, koji u sred leta potraje između 3+ i 4- sata, zavisno da li je jurnjava ili izlet u pitanju. kako se spušta biciklom 13km, po zaleđenom putu? po bankini? da guram nizbrdo? u kojoj obući? da kukam? a oni što se popnu severnom stranom na Eiger, 3000m nadmorske skoro vertikalno, sa klinovima i užadima, šta bi oni dali da im kažeš da umesto da ceo dan vise na litici dok im se kamenje odronjava na glavu (ili ako hoće da led učvrsti to kamenje, e onda moraju da se penju zimi), da prošetaju krug na Divčibare, tih 70-ak km bi trajalo nekih 13 sati, da se ne zaduvaš (biciklom može da se ispreseca kojekuda na 73km, a peške bih mogao po gradu još malo da "ukradem"). e šta bi oni dali za to, rekli bi da je to mačiji kašalj. i još da im daš biciklu, pa ne moraju svuda da voze, nego samo ponegde. ajoj miline i idile. eto a meni opet nekako to dođe teško, valjda jer nisam nikada imao obuću u kojoj mogu zimi da provedem više od 2 sata na nuli, ili nedajbože u minusu. a izazov se promenio od "svaki dan" u nešto tipa ne bi bilo loše otići gore na svaka 3 dana. i još se ne radi o vrhu i celom krugu, nego o odlasku do pred kraj ovog lakšeg dela uspona, do "samo" 700m nadmorske. već juče kad sam ugledao put posut rizlom, setio sam se svih mogućih zimskih čarolija. e dovraga, sad više ne može ni nizbrdo da se onako sjuri kao leti, nego mora oprezno da se nišani između tragova od rizle i da se hvata trag kuda su je auti malo pročistili. i vidim, nema tu više puno razmišljanja, vidim da je lakše preći na nogama 21km svaki dan, nego ići biciklom pa makar i do Kaone (tako se zove prevoj odakle se odvaja krak za Divčibare) iako je to samo 54km. najveći problem su 3 dugačka spusta, gde preti sneg, led, hladnoća, kiša, svašta. tek da mi se guma probuši, mislim, na ledenom vetru skidati prljavu gumu sa još prljavijeg točka, to ne može u rukavicama, izbegavam i da razmišljam koliko bih se smrzao. nije to reality show gde bi mi neko svaki dan davao novu obuću i biciklu na testiranje, pratili me kombijem i snimali, zalivali čajem i palačinkama, nije to to. ovo je real life. treba nešto smisliti a meni bar ideja ne nedostaje, biće ovo zanimljiva zima...

bosanac na maratonu

imaš ono bosanac u kanadi, bosanac na floridi, pa razmišljam da napišem i priču "bosanac u atletskom klubu"... znaš ono, počinje sa trener je jedan divan čovjek, pažljivo me saslušao, ljepo me primio kao najrođenijeg, a završava se sa onaj šupak od trenera napisao mi posle dionica još da moram čistit svlačiJonicu... a sve to mi naravno palo na pamet dok sam se veselo "provodio" juče na vožnji, gde sam na trenutak pomislio da sam na floridi pa ostatak vožnje proveo na aljasci i proklinjao svaku kapljicu vlage u svakom oblaku ponaosob, a tek vetru sam pominjao sve po spisku. no više o tome u posebnom postu... malo kasnije.

a malopre mi je jedna tzv notifikacija skrenula pažnju na članak o događaju za koji nisam ni znao, kako je nastavnik u školi prilikom časa na terenu uzeo budak i pred decom ubio kuče koje je tuda prolazilo. naravno ispod takve vesti kao i ispod svake slične kreće rat između zaštitnika životinja i onih drugih koji bi sve probleme rešavali kalašnjikovim, svaki put ista priča, ista dva tabora, kao plavi i crveni na vojnoj vežbi. a ja samo čekam da evoluira ova ideja o utamanjenju svega što nekima zasmeta, pa nakon čišćenja ulica od pasa pređu na sledeće ideje tipa da treba krenuti po zatvorima i sve robijaše pobiti (šta ima da izlaze nazad? ko je ubio ili ukrao ne treba nam više među nama), pa posle njih penzionere i invalide (nikakva korist od njih, a sav porez ode na njihove penzije), pa duševne bolesnike, pa onda bi mogli i nepismene da pokokamo, jeftinije je nego da im drugi put plaćamo školu, e pa onda od pismenih da se rešimo ovih prodanih duša što koriste latinicu, i ostaće nam živi samo profesori koji pišu ćirilicom, ali jbg, dotle neće imati koga više da ubijaju pa će valjda morati međusobno...

dakle bajk

kad sam nekad davno prevodio preko one google translator skalamerije neke svoje blogove, oduvek mi je kad napišem da sam išao na trening mtn bajkom izlazilo u prevodu MTN FAIRY TALE.

tako je danas opet kucnuo čas, tj dan, za biciklu, jer je posle kiše i snega opet sunčan dan. nažalost razvedravanje je donelo dodatno zahlađenje tako da smo jutros imali prvi pravi MINUS, a bicikla i minus baš nikad nisu bili prijatelji. da citiram Antišu Zjeca, "meni je i leti hladno!".

no najavili su danas špic oko 5-6° pa bi trebalo da preživim, naročito ako bude sunca, to će delovati puno toplije nego pre tri dana kroz oblake i maglu. problem je što su brda na severu, pa tako prvo idem uzbrdo sa vetrom u leđa, toplooo i milina, ali je zato spust katastrofa. tojest spustovi, jer ih ima nekolicina...

jutros sam pak nešto radio na terasi i to iz par deonica, pa uđem u kuću da se ugrejem, pa opet izađem na par minuta, i tako u krug. ukoče mi se prsti na 0° posle samo desetak minuta, a taj posao nisam mogao u rukavicama. i tu se setim filma od pre dva dana, koji sam gledao tek "od pola", mada je bio zanimljiv. 

film se zove North Face,
http://en.wikipedia.org/wiki/North_Face_%28film%29
i radi se o usponu na Eiger severnom liticom 

http://en.wikipedia.org/wiki/Eiger

e sad, nemam pojma koliko film odražava ono što se stvarno događalo daleke 1936-te, no ono deluje jezivo penjati se vertikalno sa klinovima i užadima uz liticu od 3 kilometra!!! no film kao film, mora malo da preteruje, pa je na kraju bila scena kako čovek kome su prsti već pocrneli od smrzavanja istim tim prstima odvezuje užad, pravi čvorove, i tako, kao "ulaže dodatne napore". 

a ja jutros ne mogu da uhvatim klešta prstima koji su fala bogu ružičasti i tek se onako ukočili, i tu više nema pitanja volje, možeš da imaš volju jaču od života ali kad jednom više u mišićima nema krvi, kad nervni impulsi ne postoje, teško da možeš išta drugo da uradiš osim da tupo gledaš u te sirote mrtve prste koji od svega mogu još samo amputaciju da vide.

i oduvek sam zazirao od tog alpinizma, baš zbog tog smrzavanja. kako malo zahladni meni se "oduzmu" i šake i stopala, zato i sada molećivo gledam u termometar i "navijam" - rasti, rasti, i evo deluje, već je 2.5°. ako je u smogu +2, iznad grada je već +3, dok se popnem na prvo brdo trebaće mi 50-ak minuta i dotle će valjda doći do +4, +5, i uz malo sunca trebalo bi da ne bude puno lošije nego prošli put na +6 ali kroz maglu.

dosta mi je bilo smrzavanja i na bicikli pre 3 dana, i preksinoć dok sam gledao taj film, i jutros dok sam radio na kući. u ranac rezervne rukavice, još jedna kapa (spust kroz šumu može da bude i zaleđen, a kad puno kočiš onda to potrajeeee, a "grejanje" ti ne radi jer ne okrećeš pedale), a prvo moram da u sprinterice podmetnem nešto ispod uložaka, još neku izolaciju...

kilo viška

dva šoka danas. po sistemu hoćeš li prvo dobru ili lošu vest? kad sam stao na vagu pre trčanja, pomislio sam da je možda bolje da prvo skoknem na liposukciju, ili čega-već-sukciju, pa tek onda na trčanje. ne, sa ovoliko kilograma je nemoguće trčati. druga slika na kraju treninga. stajem na vagu i opet ne verujem, da je toliko vode iz mene moglo da ispari za dva sata, u svoj onoj kiši i magli. ako do sutra ujutru ne bih ništa jeo ni pio, bio bih na svojoj normalnoj kilaži! hmmm... a trčanje je počelo čudno, prvih par kilometara sam bio ubeđen da se uopšte ne pomeram. valjda pod sugestijom onog što je vaga rekla. (da nije pokvarena?) ono što mi je delovalo 5'30''/km je bilo dosta brže i kad sam prvih laganih i sloumoušn-ovanih 1.5km pretrčao za 7'10'', par sekundi nisam mogao da poverujem u to što vidim na štoperici. čoveče pa ja letim! (u odnosu na ono što sam očekivao da vidim).

"pa dobro, možda i imam kilo-dva viška,
ali bar nisam tako spor kako izgleda..."

nastavljam dalje, vijugam kroz grad, tražim idealan izlazak prema brdima, mada nemam pojma zašto idem ka brdima. čak su i veći putevi u barama i nikakvi, oni sporedni su već u blatu i rupčagama punim neke muljave vode, a tek makadami, čist horor. ovamo ću, onamo ću, ma ne, tamo ću, ma jok, ipak neću, i tako sam na kraju otrčao jedan od klasičnih brdskih kružića, total 21km i oko 300m uspona (i isto toliko spusta). negde na kraju prvog uspona, nešto mi pretrčava put, skače na drvo, pomislih da je veverica, ali to nešto me je na čas pogledalo, i imalo je neverovatno velike uši. neki mešanac veverice i slepog miša? trčim dalje u neverici a smešak mi lebdi na usnama.

"pa dobro, možda i imam 3 kg viška,
ali sam upravo otkrio novu životinjsku vrstu..."

ni sledeći prolasci nisu tako loši, otprilike mi se brzina vrti oko 5'/km po ravnom i blagim usponima, a na jačim uzbrdicama ipak značajno usporavam, no to nije neočekivano. nakon ona dva polumaratona (sreda-četvrtak) sam dva dana vozio do brda i nazad, od čega je jučerašnji bio posebno težak zbog one bicikle sa kramponkama i zbog nagle promene vremena iz jeseni u zimu. to sam jutros itekako osetio po tromim i isceđenim nogama, pa sam valjda zato sebi i postavio niske kriterijume tipa "samo da se pomeram, kako bilo, i to je već dovoljno brzo". vidljivost je jadnih 50m a oko mene šišaju auti i to svi sa strogo pogašenim svetlima. kao što se ubrzano prekrste kad prilikom izlaska sa pijace čuju zvona na crkvi, još religioznije ugase svetla na autu čim skrenu na sporedni put "na kojem nikad nema policije". 

"pa dobro, neka imam tih 5 kg viška,
ali sam dovoljno tanak da me promaši wartburg u gustoj magli..."

nakon najviše tačke sledi šta drugo nego spust, dobro nije to baš spust nego malo-malo pa mi zapapri čorbu nekim uspončićem a ja se borim sa sve jačom kišom. jel to zvučalo dovoljno pesnički, ili da kažem kako se pokoravam sve jačoj kiši? mislim, u čemu je razlika? kad kažeš da se boriš protiv umora, vremena, gde je ta borba vidljiva spolja? ili se ipak boriš sa onim kako doživljavaš i osećaš prepreke? kako bilo, da se borba ne bi završila samo na osećanjima, i rečima koje sve to ionako loše opišu, pobrinuli su se lovci. bam bam bam, u svakoj šumi po par strelaca. pa da, mesec strelca, kako sam to zaboravio? ranijih godina sam pazio da uvek obučem nešto drečavo kad trčim nedeljom, a danas sam u nekom neupadljivom šuškavcu, uf. u jednom času sam im zaista blizu, čujem neke pokliče (dal' plenu, il' psima, ne mogu da odredim), počinje pucnjava, rekoh, gotov sam? tražim pravu reč... perforiraće me!!! 

"pa dobro, možda imam i 7-8 kg viška,
ali ako sam brži od metka, ne treba se žaliti..."

zastajem drugi put danas, na pola minuta, zbog pišanja! nisam ovo očekivao ali eto bar objašnjenja onolikoj kilaži pre trčanja, kao i osećaju preterano naduvenih nogu. vrtim u glavi obroke, vraćam film zumirajući da li mi se negde omaklo nešto previše slano. nalazim par sumnjivih uljeza ali nisam toliko siguran da bih podigao optužnicu. računam da je 21 km x 5' = 105' no ne očekujem da se vratim za 1h45 jer sam ipak puno izgubio na usponima a na nizbrdicama se nisam baš preterano kidao da išta od tog izgubljenog nadoknadim. nek ide život. kristališe mi se da ću doći kući nakon 1h50, i u jednom trenu mi se javlja tračak ideje da to može da bude i 1h49. idem da namažem zadnja 2km, eto štosa radi? fino mi je krenulo i odjednom sam se opet osetio onaj stari, koji iole trči, a ne baš trčkara kao dedica. no na nekih 700-800m od kuće sam se predomislio. ma ne. premoren sam, vidim da je ovo sve nešto "na silu". maaaa, opušteno! stani malo stoj! nisam verovao da mogu toliko da usporim, no ipak sam pokušao. i uspeo! da ne poveruješ... jeste delovalo baš kao na početku, da se jedva pomeram, ali eto, zatvorio sam krug i u tom smislu. 

"pa dobro, neka imam i čitavih 10 kg viška,
ali dok god mi kočnice dobro rade, sve je pod kontrolom..."

klarens, lav

bio jednom jedan lav, kakav lav, strašan (više-manje...) lav, u nekoj igranoj seriji kad smo bili deca. ono u nedeljno popodne. i taj lav je video duplo. obzirom da su ga tako snimali iz blizine, ja sam ga računao kao jednog od retkih primeraka pitomog lava. lavovi su uglavnom divlji, i ja sam oduvek primećivao tu razliku. da horoskopska ironija bude veća, ovnovi uglavnom pokušavaju da budu divlji iako su mahom ograđeni na pašnjaku, a rakovi su uglavnom pitomi iako mogu da divlje kidaju šta god hoće onim svojim kleštima. pa jel da? i sve je uopšte tako dvostruko i dvolično, da čak i najnormalniji čovek postane šizofreničan ako predugo posmatra taj dvostruki svet oko sebe. više ne znaš šta je normalno, ovo, ili ono. pričali nam strašne priče, kako ljudi polude na internetu, tamo postoje neke sekte, neki programi i igrice, tamo se ljudi međusobno udaju i žene, prave kuće i zapošljavaju se, i vode dvostruki život. a kod kuće sin i žena, naravno i majka njena, sve u svemu znaj jedan mali raj. to je pak išlo u nedelju uveče, valjda, i zvalo se Pozorište u kući. sad imaš pozorište u kući i teatar na netu. pa još ako se na fejs povezuješ sa telefona, e onda imaš i tri paralelna sveta - onaj na laptopu, onaj na telefonu, i onaj izvan ta dva ekrana koji ti stalno smeta da se duboko skoncentrišeš na najvažnije stvari. gle već pola sata nemam nijednu "notifikaciju", da mi se nije prekinuo internet? mislim stvarno, gde je sav taj svet? koga lajkuju? postajem ljubomoran... na četvrtom ekranu ide neka emisija o ajnštajnu, kaže lola gle kakav je selja bio, ja rekoh pa kad mu se žena zvala mileva šta će biti nego selja? ko nije selja, btw? imam i ja žicu za literaturu i jezike kao što je on imao za formule, pa opet svaki put kad namirišem dobar ajvar ja ga napadnem kao da mi je poslednji. pravi seljak živi iskonski impulsivno, zna da je život samo jedan. tek su pokondireni velegrađani izmislili to da je biti seljak nešto loše, i to su podmetnuli baš u vreme kada su ih ovi drugi hranili na cuclu kao majmunčad u zoo vrtu. i tako u nekom od tih paralelnih svetova u koje nas je bacila tehnologija, prosto se izgubiš. više ne znaš da li su ti važniji ovi ili oni prijatelji, da li to što nekog gledaš u oči dok razgovarate automatski podrazumeva da je on iskren i pošten? odnosno da li onaj od kojeg samo vidiš slova i smajlije, da ne kažem emotikone, nužno mora da bude neko zlo i negativnost, pa makar ti ta slovca izmamljivala osmeh na usnama i toplinu u srcu? šta je od svega toga najrealnije, najstvarnije? kad krenem na trčanje, gde sam ja tada, stvarno? ako zamišljam da trčim maraton na plitvičkim jezerima, da li sam tog časa ja više tu gde sam "stvarno" (ma stvarno?), ili sam više na plitvicama? ko će to da presudi, da odluči, u ime moje glave i moje mašte, u ime i umesto onoga što ja osećam? ajde, recite! zar nije čovek ono što on jeste, zbir sebe samog, svojih osećanja i radnji, intuicija i fobija? i sad će neko da mi kaže da dok ja ovo pišem, zamišljam ko bi to sve mogao da čita, da ja nisam tu, nego sam samo neki skelet koji sedi u stolici i pritiska neke glupave dugmiće, i ništa više od toga. tu sam za stolom, i nisam više nigde, naučno dokazano? ma nemoj? a ako pišem blog o tome gde sam bio, šta sam radio, pa ja sam puno stvarnije i materijalnije tamo, nego ovde. ja sam tamo. halo? jasno? ovde sedim, ali se tamo nalazim. pa valjda ja znam najbolje? kao što znam i ko mi je prijatelj, s kim volim da popričam, makar taj smajli ne pustio nikakav glas ni kikot dok mi izmamljuje smešak. šta uopšte hoće od nas te teorije, ti demoni, koji nas ubeđuju kako samo oni znaju šta je REALNO? brate šta ti je u mislima, u srcu, to je realno. nekad je neko video kako ga napada divlji lav i skočio je kroz prozor, pobegao od njega, razbio se o trotoar kao bundeva. pa vidi, da lava nije bilo, on ga ne bi video, ne bi bežao, ne bi poginuo. tu bar nema diskusije. kako sad ja da tvrdim da toga definitivno nije bilo, pa šta je taj čovek video? priviđenje? pa jel priviđenje kad u marketu prođem pored pršute od 30 evra kilogram i, mislim, samo prođem, kao da je nisam ni video? pa ako je bila tamo, zašto je nisam doneo kući? eto. ako sam razgovarao oči u oči sa drugom, zašto imam to priviđenje da mi nije rekao istinu? puši marlboro a kaže da nema da mi vrati tričavu pozajmicu, već dve godine, u iznosu one pršute od par rečenica ranije. šta je u svemu tome priviđenje? pršuta? prijateljstvo? novac? iskrenost? usne, oči, ramena koja sležu kao opravdanje? moje poverenje, moja zbunjenost, šta je tu stvarno a šta lažno? ovaj svet, onaj svet, ma šit! postoji samo jedan svet, a to je ono što mislim, ono što osećam, već neka kombinacija. juče sam bio siguran da sam završio s biciklom za ovu godinu, rekoh, ide zima, trči se i pešači se. nije prošlo ni pola dana, sa rancem punim odeće sam klimao ka planinama u nekoj svojoj majkaterezijanskoj misiji, totalno ignorišući jučerašnje obećanje samome sebi. ta istina čak nema ni rok trajanja, istina je stvar trenutka. ako sada osećam sreću, to je ono o čemu nema diskusije. juče sam rekao nešto drugo, pa dobro, to je bila izjava za juče, za taj trenutak. i bio sam u pravu, tako sam osećao. pre dve godine sam imao prijatelja, a sad ga nemam, važnije mu je kilo pršute. pre dve godine sam imao 500 prijatelja na fejsu i taj broj se dramatično povećavao, a sada ih imam 250-ak i biće ih sve manje. to je život, stvarnost. to sam ja, zbir svih ekrana kojih mogu da se setim, minus ovaj jedan na kojem prosipam pamet kao krava koja iza sebe ostavlja gomiletine balege. ima se, može se. kako završiti ovaj blogić? ajde druže, vrati taj dug, izmami mi i ti osmeh, pa bar da mi se stvarnost izjednači sa virtuelnim lavirintima. stani uz rame sa onima koji navodno ne postoje. pokušaj da ti značim malo više od boksa cigareta, pa ćeš i ti meni značiti više od kilograma pršute...

repeat, repeat, repeat, dokle više???

Čovjek na putu znanja postupa tako,

kao da se nikada nije ništa dogodilo. 

Danas sam sebe prepustio vatrenoj stihiji eksperimenta i Života kao takvog, gospodara i stranog plaćenika... Neki Duh mi je ušpricao pod kožu taj narkotik izazova, tu dozu ludila, pa mi je na um pala dotična haotična i suluda ideja.
NIJE to nova ideja! Već se događalo tokom prethodnih decenija, da napravim isti trening par dana zaredom. Poput slušanja iste ploče, nakon što si je tek preslušao. Mislim da mi je rekord 19 puta, a radilo se o albumu od Tygers Of Pan Tang, kad sam imao patetičnih 17 godina i primao se na hevi metal.

Jer ni u šta ne vjeruje, 

pa ipak prima sve zdravo za gotovo. 

Dakle kao što se već događalo da u 3 uzastopna dana vozim hronometar na 25 kilometara, pokušavajući da odgonetnem razlike između dana prvog, drugog, i trećeg, tako mi je i danas sinula ta perverzna ideja: A DA ODEM NA ISTI TRENING KAO JUČE, PA DA IH UPOREDIM???
Ideja je ideja, a trčanje je stvarnost, i bio sam toga VRLO svestan!
Očekivao sam, pa... svašta! ZNAO sam da ću nakon dana (juče) u kojem sam trčao 21km, biti umorniji ZA TRČANJE, nego kada sam tog dana trčao nakon bici vožnje dan ranije. Nije isto, jer uvek te trčanje više umori za sledeće trčanje, nego što te umori bicikla. To je oduvek tako bilo, i tačka.

On se nikad ne osjeća tako kao da zna, 

niti tako kao da se nije ništa dogodilo. 

I tako, smislio ja koncepciju, po sistemu (kopirajt atomsko sklonište) "bolje koncepcija nego kontracepcija". Sad mi ovde fali NINO da mi stisne LAJK, no on se ugasio do daljnjeg i ukinio mi onaj default lajk na koji sam uvek računao. Izmakao mi tepih pod nogama. Jbg... Rekoh sebi (Otkud večeras stiskam velika slova na početku rečenice? Jel nešto divlje u zraku?) kreni prema meni (sebi) i upoznaj taj bol, tu glupost koju si samom sebi natakario kao kajlu oko vrata. Juče sam trčao 21km za 1h32, dakle šta mi sleduje danas? Oćemo u opklade protiv sebe samog, jok? Neka bude 1h35, aj ken get (nou?) satisfekšn... Samo da se vratim doma, sa nekim podacima, i da mogu od tog haosa da smandrljam nekakvu naučnu raspravu. I Biće za danas dosta. Inaf.

On djeluje kao da potpuno vlada sa sobom, 

pa makar mu se u tom trenutku tresla koljena. 

Vidim nakon prvog kilometra da sam poludeo. Jasna stvar, trebalo mi je 7 dana da potpadnem pod uticaj Strelca, iliti Strelkinja. Ili mi je trebala kombinacija streljaštva i punog meseca, kako bilo, nešto me je roknulo "u sridu". Nisam potrčao, nego sam poleteo na trening. I povlačio sam ručnu posle 1km, 3km, 5km, 7km, 10.5km, dokle više? A ona ne reaguje, stalno sam za nijansu brži od onog "Mene Juče" (auuu sačuvaj me bože te rečničke konstrukcije, tj destrukcije), i iako me neki vetar mrzi, mada mu nisam ništa skrivio, ja pomirljivo trupćem na svom naučnoistraživačkom putu. Idem bre da vidim koliko ću biti sporiji nego juče, i tačka, mater vetru!

Postupajući na taj način on se rješava opsesije.

Okret je bio za minut bolji nego juče, povratak takođe. Bože! Čime sam ovo zaslužio? Sve teče lagodno, ne mučim se, jasno vidim da mi se ocrtava 1h30 naspram jučerašnjih 1h32, za istih 21km. Kako to, zašto to? Zašto me ništa ne boli, zašto mi nije teže, napornije? Gde su bolovi, povrede, šta se danas događa? Ostala je misterija... Tek, neke kockice su se složile, neke karte se otvorile, i desio se "jedan od onih dana" (to je valjda trejdmark pink flojd, no rekoh, nema Nina, i džaba mi reference) kada jednostavno sve "štima"... Fora je, što nemaš nigde nekog Džokera, pa da ga izvučeš i kažeš "Danas, moliću lepo!", nego ON odlučuje kada će te pomilovati i blagosiljati. Da, to je problem. Što gosn Život odluči kada će nam podariti neki dan sreće, neku streljačku Muzu, a mi (ni u ludilu) ne sanjamo kada će se to dogoditi. Paaaa, valjda je tako i bolje? Valjda se zato život i zove Život, a ne Plan, Računica, Prognoza... Šta napisah, zna li iko?

rum-čorba

da, to je jedan jako čudan recept, za rum-čorbu,

ali jednostavan.

pomešaš rum i čorbu, pola-pola, da ne kažem fifti-fifti.

a kako dođoh do toga? pa evo:

danas sam na treningu opet "popio rum"

popio u smislu popio patos, popio nokaut, žargonski

a R.U.M. je skraćenica za "ritam umornog maratona".

to je ono kada kreneš da veselo trčanje

nekim osećajem između Tempa i Dužine,

ono što sam ja odavno trejdmarkovao kao Tempić,

ali kada shvatiš da su ti noge malčice KLJOK!

e onda ideš tako i klimaš, trčiš taj ritam maratona,

to jest trčiš onako kako bi danas na tim kljok nogama

otrčao maraton, ako bi ti neko nedajbože naredio.

eto kako sam popio rum, nit rum jeo nit rum mirisao.

dobro, a čorba?

pa obzirom da popodne moram na posao,

ne mogu da pijem pivo posle trčanja, 

pa sam sručio 2 tanjira čorbe. mislim, luzerski.

ko da sam u nekom sanatorijumu, gutam onaj čorbuljak,

a još Tašta krknula, pa jedno 50 zrna bibera!

kad se vratim s posla popiću 4 gajbe piva, minimum.

trebaće ugasiti tu vatrenu stihiju u ustima i želuDcu.

sve to toplo-hladno je počelo pre par dana,

kada sam bio umoran za trčanje pa sam skratio plan za 10%,

tj otrčao sam 19km umesto 21km, ali ubacio Brrrrrrrdo.

e juče sam pak zbog tog malo laganijeg trčanja bio - odmoran.

dakle razvalio sam na bicikli trening do planine i nazad,

totalno podivljalo sam ga odvezao, svaka mi čast.

pa sam već onako snif-snif nanjušio da ću danas na trčanje,

no nisam bio siguran kako ću se osećati.

pa i prošlog puta sam bio poletan na početku,

pa sav splasnuo posle samo nekoliko kilometara...

 

long stori šort, u odlasku je pirkala oluja u leđa,

u povratku oluja u prsa, u jednom času sam pomislio,

bokte, kolko duva, ulegnuće mi se rebra. kaos.

trčim i naginjem se, savijam se, bendujem se bre

(po amerosrpski, bending = savijanje), ma samo što se 

nisam florisao (floor = pod), tj savio do zemlje.

ritam mi je bio puno bliži raningu nego džogingu.

raningovao ja ko vata, u cik-cak, da izbegnem vetar.

ovo je vindomanija prava, rekoh malom ameru u sebi.

pa idem uz šumarak, računam tamo slabije vinduje,

pa pređem na drugi sajd puta, rekoh, možda tamo manje duva?

kad ono, ne da sam erorisao, katastrofa!

totalno pogrešna evaluacija situacije, oduva me u rikverc.

nije nikakvo čudo što sam u odlasku imao osećaj da flajkim :-)

mislim, letim. flajkio (naglasak kao pajkio) ja kao flajer,

a lišće me preticalo, e to je uvek loš znak. znao sam.

i što sam u odlasku mislio da sam se pretoplo obukao,

prilikom returniranja je bilo taman. tanki duks i šorc.

crno-crna kombinacija, baš sam izgledao pauerful.

a ni 1h32 nije loše, za 21km, sa par kupsera, 

par km po grasu, nekoliko km po dauntaun-u, etc.

pulsmetar mi je crko odavno, a po osećaju - nisam zapinjao.

ono, najobičnije trčanje, ni brzo ni sporo, ni davež

ni neko zamahivanje rukama i pravljenje grimasa.

eto. bol u dupetu, onako, 3/10. nije strašno.

zanimljivosti

dobio sam nedavno kompliment kako uvek imam zanimljive treninge. i to me je potaklo na razmišljanje o tome GDE leži zanimljivost? nešto ranije sam slično čuo, od neke onako tek-poznanice, nešto smo pričali i ona je rekla tu rečenicu koju sam zapamtio "bože, kako vi vodite zanimljiv život!". a meni je moj život - moj život, nekako ga živim spontano i bez nekakvog štajaznam napinjanja da mi bude zanimljiv. ima ljudi koji TRAŽE zanimljivost, izvan sebe da se tako izrazim. ono uplaćuju nekakve ture, krstarenja, raftinge, bandži džampinge, kurseve slikanja na staklu, koučinge, razumete šta mislim, pokušavaju da sebi "uzanimljive" život. neki uspeju u tome, neki ne, pa im život nakon tog iznenadnog šprica ludila deluje još monotoniji i nezanimljiviji nego ranije, i tako u krug. ja volim da izađem, da sam u prirodi, ne volim toliko da sam zatvoren. ali ni to mi ne smeta, evo seo sam posle doručka da malo o nečemu razmislim, da to podelim sa tastaturom, i već mi je dan zanimljiv. danas čekam posao u drugoj smeni, dakle ide ona šema trčanje pre podne + ako stignem nešto još da uradim po kući, pa rani ručak u podne. upravo počinje pljusak, biće "veselo"...

a meni će svašta pasti na pamet i biće mi "zanimljivo" i ako odem na trčanje, i ako ostanem da zakucavam lajsne po podu. pustim radio i zabavljam se, analiziram tekstove pesama, poznate i nepoznate. onda prepravljam te tekstove da bi zvučali kako treba, npr. juče stružem višak sasušene boje sa prozora i kažem Loli - gle Dino Merlin ala lupa, kaže "nekad me bude strah da se probudim"? u snu može da te bude strah od vuka ili lava... ali kako strah da se probudiš, to znaš samo ako si već budan. a ona će - nije to Dino Merlin, to je Zdravko Čolić :-)

a i na trčanju, bicikli, nekada ću gledati u štopericu i usput skovati u glavi neki egzotični trening kakav niko nije uradio, a nekada ću tumarati po šumama i brdima tražeći očima nekog zekonju, i koješta drugo će mi pasti na pamet. zanimljivost ipak dolazi iznutra. tužno mi je kad neko kaže da mu je dosadno. to znači da mu je u glavi vakuum, baš mi je žao takvih ljudi. kako dosadno bre? pre možda godinu dana sam pola treninga lupao glavu kako bih nekom strancu objasnio za šta služi ta rečca "bre" i koja je razlika između "bre" i "more". i nekako sam i sâm prosto bolje shvatio razliku nakon što sam o njoj razmišljao pola sata i uobličio je u jedno lepo objašnjenje. nije mi palo na pamet da potražim na vikipediji...
(evo ima, ali ne objašnjava kada se i zašto koristi,
nego samo šturo kaže gde i odakle potiče
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D0%B5

http://hr.wikipedia.org/wiki/Bre)

juče se vraćam biciklom iz pravca planina (opet pronašao i nahranio ona dva mala crna kerića koja je neki pametnjaković izbacio iz gepeka u sred šumetine na 700m nadmorske) i već prilazim Gradu, u susret mi nailazi neka škropocija koja vuče prikolicu, ali kratku od 2.5-3 metra, a na nju je nabacio drugu škropociju i sad taj drugi auto prosto otpozadi naseda "na grbaču" ovom prvom. možda bi neko drugi samo pomislio "gle ovaj al je natovario neku starudiju od auta na prikoličicu, pašće mu na krov" a ja sam odmah od ta dva auta video onu sliku kad se pare dve bubamare pa se jedna popne na drugu otpozadi, jer doslovno su tako izgledali. e sad ako ja napišem kako prođoše 2 auta kao 2 bubamare u polnom žaru, onda nekome ko čita blog to bude zanimljivo, no to ne znači da se meni dogodilo išta zanimljivije nego nekom drugom ko se vozio pored mene na istoj takvoj bicikli. ja samo primetim više stvari, ili ih primetim na drukčiji, dublji način. imam taj filter iza oka i iza uha i nosa, i sve što osetim ja prvo preradim, propustim ga kroz moje lično analitičko "sito i rešeto". ne mogu da nešto "samo vidim" i ništa više. moram da makar na delić sekunde razmislim o svemu što sam video ili čuo. prođem biciklom i osetim smrad sa bankine, odmah znam da li je tu poginuo pas ili mačka ili jež, ili je neko bacio bolesnu svinju ili ovcu. znam da li je u štali konj ili je neko zatvorio koze. puno stvari se vidi iako se ne vidi, osetiš već nekako. po načinu na koji ti neko svirne pokušavaš da dešifruješ da li te pozdravlja ili mu smetaš, a bogme ima i između puno nijansi. različiti ljudi različito "trube", to često pokaže i neki deo karaktera, drukčije svira uplašena žena koja ne ume da pretiče, a drukčije kamiondžija koji bi te najradije preplašio i sklonio na bankinu no ako baš ne upali, usporiće ipak da propusti onog iz drugog smera.

pre par dana sam se zabavljao obrćući stvari, pa sam romantiku jeseni predstavio tako kako lišće "gori" to jest šuma je "okrvavljena" jer je zaista na planinama dosta šuma pocrvenelo. eto rekoh, gde piše da sve mora da je bajkovito i romantično? mogu stvari da se posmatraju na puno načina. ili negde je neko ostavio komentar da se upišaš od smeha, kao da je dete ustalo pred učiteljicu i recituje nešto iz bukvara. neko od ovih modernih menadžera je to bio. a ja mu ostavim komentar koji je ličio na neku revoluciju, anarhiju, ludilo. tek eto ti ga javlja se posle par minuta, kaže "izgleda da me nisi razumeo". mislim se, e to sam i hteo, da počneš da razmišljaš a ne da mi tu prosipaš paragrafe sa zadnjeg ispita iz teorije marketinga. neka ga nek se malo češka po glavi... eto i on mi je bio zanimljiv, možda malo antipatičan u svom skučenom svetu iz kojeg posmatra život kao konj sa štitnicima (plašnicama) pored kojih može da vidi samo delić života, samo trunku horizonta. šteta, a tako mlad momak. u pravu sam ja kad kažem da je marketing ustvari IDEOLOGIJA. a protiv ideologije se treba boriti, naročito kad je njeni ratnici shvate kao sveti rat pa te ubeđuju da nešto "moraš" da prihvatiš inače će te svet pregaziti. taj, njihov svet, taj skučeni, sapet marketingom i menadžerima. ne znam ko je pregažen u svemu tome, ja bih rekao da su ipak oni.

i tako, poenta je da dosada ne postoji, ako nisi tako nesrećno napravljen da je imaš ugrađenu u sebe. dosada u čoveku, to je kao loše gorivo u automobilu, to je kao prazna baterija u igrački. to je "feler" koji ceo mehanizam onesposobljava da normalno funkcioniše.

a zanimljivost, i ona je valjda u čoveku. pre par dana sam čitao recenziju filma, biografskog, o pevaču grupe Morphine. i žena koja je to pisala se sa razmišljanja o filmu svesno prebacila na skroz drugu temu, pokušavajući da objasni kako ne mora da znači da to što je neko bio veliki umetnik, da je nužno živeo neki život vredan dokumentovanja. mnogi postanu poznati a da su im dani vrlo monotoni, dok mnogi prožive sve i svašta ali se nikada ne proslave, to nema baš puno veze. to što je tamo neki glumac imao buran život pa bi svi besposleni željno progutali dokumentarac o njegovih 80 žena i 180 dece, to još uvek ne znači da treba praviti film o svakom glumcu i pevaču. zašto ovo sad pišem? pa da razdvojim to da moj život 1) može biti MENI zanimljiv, ali ne drugima, pa onda 2) može biti i meni i drugima, a 3) može biti i samo drugima! tipa vuk u Bgd zoo vrtu, sigurno mu nije zanimljivo da ceo dan leži u betonskom boksu 2x3 metra, a ceo svet dolazi da ga gleda jer im je zanimljiv. ili neka crnka koja po celu noć sedi u amsterdamskom izlogu i pravi iste pokrete dok je gutaju očima, mislim, njoj je zanimljivo to što radi već 15-tu godinu otprilike koliko je i šalterskom radniku zanimljiv njegov posao. ja pokušavam da radim stvari koje volim, i da nađem neki izazov, nešto zanimljivo u onim drugim. a volim i da opišem kako na sve to gledam, nekad svojim a nekad (pokušam) nekim drugim očima. 

e sad da li sam nekome zanimljiv ja kao ja, samo moji treninzi i brojke, ili mu je zanimljiv moj blog, koja je razlika? to ipak moram da pitam druge. meni je zanimljiva muzika grupe Morphine, a baš me nešto i ne zanima da sad čitam svaku biografiju. sećam se kako sam bio prijatno iznenađen kada sam čitao Sting-ovu autobiografiju. pevač ko pevač, nije filozof, rekoh - ko zna da li će taj išta pametno napisati, kad ono, podvukao sam na svakoj strani bar po jednu rečenicu. a s druge strane, Šerbedžija. katastrofa. zanimljivo koliko i  Murinjovi blogovi posle trke tipa "posle drugog kilometra je došao treći a posle 32-og 33-ći, i onda sam pukao". (ovo je ispao kompliment za Murinja, mada, zašto bi se maratonac i glumac uopšte takmičili u pisanju?) verovatno je Šerbedžija proživeo "zanimljiviji život" ali šta mu to vredi kada ništa od toga nije umeo da opiše tj. prenese? potrebna je idealna kombinacija te dve stvari, da zapaziš zanimljivo u životu oko sebe, i da to pretvoriš u tekst. i eto pokušao sam još jednom... ako je nekome bilo zanimljivo, to valjda znači da deo te zanimljivosti čuči i u njemu. jer ovima kojima je sve dosadno, ovoliki tekst je preveliki zalogaj. samo čovek željan slatkiša može da smaže celu tortu, a oni kojima je ovladala dosada ne mogu da svare više od bombone.

naj dan

juče je stvarno izgledalo kao proleće...

15°, da ne poveruješ

vikend je protekao haotično, kao i pred-vikend

nekako mi se "izgubio" jedan dan!

svo vreme sam u jednom ... ćoščiću...(što duže proveravam sve sam manje siguran da sam ovo dobro otkucao) glave držao tu nedelju jer je bila trka na Adi (7.7km) koju stvarno odavno nismo trčali, a nije ni daleko - to je na samom ulasku u saobraćajni Beograd, koji inače mrzim iz dna duše. i tako sam nešto beše trčao, i umetnuo mi se onaj dan iz predzadnjeg bloga, ono "zamišljeno kao kratko i lagano" trčanje koje je preraslo u poluteško vučenje i prevlačenje, i posle toga subota na bicikli (opet u brda) koja me nije uopšte odmorila nego mi je samo kondenzovala taj umor u nogama. i kad je došla nedelja ujutru, a kad kažem ujutru ja mislim na svitanje jer mi tada ustajemo (što i nije neki poduhvat obzirom da sviće sve kasnije, nažalost) (auh kolika rečenica!) (gde sam stao? moram da pročitam u rikverc) pita ona mene hoćemo li na trku, a ja sav zbunjen otkud joj je to uopšte palo na pamet. i još pitam "a na koju?" jer sam u subotu slučajno preko nekog statusa na FB saznao da se u nedelju trči i poluMačak. ma jok, rekoh ja, ima posla po kući koliko hoćeš i posle ćemo na planinicu. i tako je i bilo. a za tog poluMačka me je izradio Rash, ja ga u Apatinu lepo pitam kad će biti trka a on će meni - neeeeće to biti u novembru, nego negde u decembru, kad zahladni. no valjda zbog ove Crikvenice, gde će naši medaljomani opet da naprave invaziju, sve se poremetilo pa i njegovi planovi oko trke. Adu sam još nekako mogao i da izvučem na mrtvim nogama, tih 7.7km ispod pola sata, no polumaraton teško, a naročito poluMačak. kad me oteraju sa starta par minuta ispred masovke, zbog hendikepa, opet ceo dan trčim sâm kao na treningu, pa to mogu i kući, da izmerim vreme i da im pošaljem mejlom, pa neka me slobodno uvrste u rezultate...

tako je prema cenjenim meteorolozima i meteorologinjama (ovo potonje zvuči kao neki izraštaji u crevima) već 10 dana bilo navodno sunčano a ono sve neki tmurni dani zaređali, eto tek u subotu malo provirilo sunce kad smo se već biciklama vratili kući sa brda. eh da i bila nam Kostolomka, došla bajkom 20km iz svog grada, da joj podesimo poziciju na bicikli. i u odlasku kaže kako će sutra (nedelja) da ode na Divčibare biciklom, da proveri kako smo joj to sredili, pa ako je ne budu bolela leđa, onda... je obećala koješta. mi se samo pogledasmo, ja iskreno rečeno, nije da sam pomislio "malo morgen će da ide na Divčibare" nego više ono u fazonu "aj da vidim i to čudo!". mislim, ona hefta tu redovno do Ljiga i nazad, to su sve kupseri (uspončići) od kilometar, nije isto 6 puta po 1km uzbrdo, i 2 puta po 10-ak km u cugu. 

i tako mi krenuli, nedelja pred podne, nikako da otopli, rekoh - 10° na startu, doći će bar na 12 tokom dana, neću ni dugačke rukavice da nosim, ni kačket. na najoštrijem usponu na 6km od kuće stižemo nekog čoveka odmah u podnožju, ja već čekam da siđe i da počne da gura biciklu ali on vozi, vozi, već ga prestižemo i prepoznamo komšiju koji je krenuo na nedeljnu vožnju. čovek ima nekih 55-60 godina, redovno se vozi na svom city-bike-u, sa sve mrežastom korpom iznad prednjeg točka! ima 21 brzinu, sve je to u redu, i on ode skroz do podnožja Divčibara i vrati se nazad, ta turica ima nekih 600m uspona, nije uopšte naivna. no kuriozitet je da se on obukao kao za izlazak. košulja, neki vuneni prsluk, i preko toga debeli lep sako, doduše raskopčan. verovatno je rekao ukućanima da ide malo po gradu da se provoza pa pobegao u planine, bar tako deluje. i ništa, svako svojim ritmom, odosmo mi lagano a on osta, još duplo sporije.
stvarno bilo topljikavo kad se popneš izvan grada i sve ok do Divčibara, gore je kao nešto duvalo no računam poneli smo šuškavce. i u centru turističkog naselja odjednom nakon spusta dolazimo na uspončić i vidimo još nekog na bicikli, trljamo oči - Kostolomka!!! aaaaaa urlici i dreka (ona je sva na struju) manijaci, pomenu nam i familiju, onako od ushićenja, i tako smo išli zajedno sve do Brežđa gde je ona produžila pravo kući a mi levo našim putem kući. kad smo krenuli nizbrdo odmah na česmi JNA smo ugledali neko kučence i ja stanem da mu nadrobim tri zemičke, toliko sam imao u džepovima od dresa (ono, tzv prva pomoć, ne za nas nego baš za takav slučaj). i njih dve odoše nizbrdo a ja ispod česme natapao komade i davao tom kučencetu, i nisam imao osećaj da sam se baš predugo zadržao. i krenem ja nizbrdo, šake koje su bile u ledenoj vodi par minuta nisu baš bile srećne na vetru, a ceo spust je bio u senci, jer je to istočna strana brda, ajoj! zaledio se živ. a i po čelu sam osećao bol zbog vetra "glava mi ne da mira, bez šešira, bez šešira" tako da sam se baš loše proveo "u ništa (citiram!) nisam siguran, osim da te loše zabavljam". još je u dosta krivina bilo vlažno, ja malo čak i previše rizikovao u par navrata, i čoveče nikako da ih stignem. znam da ni Lola nije neki letač nizbrdo, a tek Ružica, video sam gore kad smo krenuli, ono totalni početnik, kočenje na mrtvo u svakoj krivini pa onda iz lera u novi početak. dolazim već na dno spusta, razmišljam da se vratim uzbrdo! rekoh njih dve su negde izletele i ko zna gde su, tamo su sve sodomi i provalije ispod svake krivine, ko će ih pronaći? i na samom dnu spusta, velika serpentina, kratko zaravnjenje, i odmah uspon, i ugledam u daljini kako klimaju uzbrdo ka Brežđu! auh traume, a i one pomislile da se meni nešto desilo, kažu pa gde si ti bre? rekoh - nahranio kuče i pogiboh nizbrdo nikako da vas stignem, verovatno sam se zadržao duže nego što mi je izgledalo...

i tako prođe taj vikend bez atletike, a juče se sve vratilo u uobičajeni ritam s tim da smo ovaj put uzeli neke nove alatke pa smo malo po dvorištu, ta-daammm... betonirali :-) i već je bilo malo kasno, odem ja na trčanje, kao osetile mi se živahne nogice no mućak, trajalo je to možda kilometar i po, i posle toga odjednom KLJOK, shvatih da sam umoran. plan je bio 21km za nekih 1h35, dakle ono bez napora, tzv tempo-rastrčavanje. no obzirom na zamor, taj ritam mije odjednom delovao kao tempo trčanje, a nije mi se baš tako išlo, hteo sam da uživam. da se gotovo odmaram, a da bude lepa brzina. e pa hteo si ali neće moći, ako hoćeš da lelujaš na povetarcu u divnom prolećnom danu, onda će to biti 4'40, 4'45 po kilometru, a ne 4'30. i ništa, pomirio se ja očas posla sa sudbinom, rodila me majka dovoljno pametnog da znam da od inata nema glupljeg zanata, usporim ja koliko je potrebno da bih se osećao lepo i eto, to je bilo to, sve mi se kockice složile osim te jedne brzinske. nakon 7km kada sam preskočio dva uspončića na izlasku iz grada, zalomim levo i popnem se u selo zvano Strmna Gora, a iz imena se lako shvata da to "popnem se" znači par kilometara uspona pod nagibom "na nos", naravno sve kroz pustu šumetinu, izazov misterija meditacija kontemplacija filozofija demagogija i sve ostalo što ide uz to. i šta će čovek nakon što se popeo "gore" osim da se posle toga spusti "dole", pa tako i ja sledeći logiku okrenuh nazad kući, dugačak vijugavi spust i dalje kući opet pored reke po travici, total 19km za 1h32'. koliko vidim sa topografske karte (sa pečatom "poverljivo", dakle pssstttttt) glavni uspon je krenuo sa 235m a stigao sam do 495m nadmorske, što objašnjava JOŠ sporiji krajnji prosek od prvobitno planiranog, koji je bio sračunat sa idejom da idem po ravnjikavom terenu.

danas? nemam pojma. valjda opet na biciklu.

bez Nje

sinoć smo nešto puno slušali Balaševića, i uvrtela mi se u glavu pesma "još jedan dan bez nje". i danas na treningu sam motao po glavi taj tekst i muzikku, i stalno mi se to vraćalo, pa sam zaključio da je on to malo onako mlako napisao. i počeo sam malo po malo da menjam reči, i nakon 2.5 sata kad sam došao kući imao sam maltene ceo tekst pesme izmenjen! s tim da sam ja hteo da emocije budu puno žešće, otprilike kao kad posle nekih tamburaša pustiš Nirvanu :-)
i tako sam večeras po sećanju to nakucao i malo uobličio, nešto tipa "kako bi to izgledalo ako bih JA ostao bez nekog dragog", a kuriozitet za ne poverovati je da je Ivan (Trs) baš pre 7 minuta stavio na FB pesmu istog naslova (!!!).

~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Ko je mogao znati

da mala ptica će stati,

prekinuti let

Kao po strašnoj kazni

tražim pogledom praznim

neki drugi svet

A nad Našim Gradom vetar kida oblake,

znam, postaće tužno nebo, bez Nje

U mraku, bez puta

moja duša sad luta,

nestao je i strah

Na betonu pakla,

moje srce od stakla

raspalo se u prah

A nad Njenim Gradom sada veje kamenje,

nek je proklet svaki dan bez Nje

Kroz oblak prašine,

iza svake krivine,

očekujem Nju

Na crnoj biciklici,

kao lutka na žici,

beži mi po snu

A nad Mojim Gradom vetar lomi bagrenje

prolazi još jedan dan bez Nje

Od suza il kiše

ništa ne vidim više,

tumaram poluslep

Od života otet

ne znam kako da opet

prepoznam svet

A u svakom Gradu jesen lišće spaljuje,

ne mogu podneti još jedan dan bez Nje.

opet rekord staze

ali ovaj put u drugom smislu, rekordno sporo :-)

odakle da počnem...

dakle nisam nikada u životu trčao sa psom. znam da postoje ljudi koji idu na trčanje sa svojim psom ili više njih, no meni se to nije događalo iako oduvek imamo kućiće. stari Loki (1985-1999) je stalno išao sa nama na pešačenja, i leti i zimi, danju i noću, a ono malo što smo trčali preko zime je sve bilo kratko i uglavnom sa ekipom iz bic. kluba, tako da nam nije nikakva kombinacija s njim padala na pamet. Dunja (2000-2010) je takođe prepešačila s nama hiljade kilometara, no takođe mi nije palo na pamet da bi mogla sa mnom na trčanje jer sam vrlo retko išao tzv "na jogging". trčanje sam započeo kao nastavak bici filozofije pa sam varirao tempo, deonice, dužinu, i to sve po asfaltnim putevima, nisam nikada išao samo pored reke po travici kilometar napred-nazad kao što neki trčkaraju, pa u to uklope i kuče. a i par godina posle Dunje (2002) smo udomili i Ringa za kojeg se ispostavilo da ima previše terijerske krvi pa bi taj pušten s kaiša odmah pojurio da nešto prikolje, bile to divlje patke ili mačke preko reke ili šta god, a i kad tako padne u lovni trans uopšte ne reaguje na pozive da se vrati tako da nije bilo šanse voditi ga van kuće a da ne ponesem povodac. tako smo na pešačenja vodili oba psa a kad smo izlazili biciklama ili na trčanje (od 2004-te nadalje) oni su ostajali u dvorištu.

e da bi se ispostavilo da ja uvek moram nešto da slažem, kao u prvoj rečenici ispod podnaslova, ipak sam jednom trčao sa psom i to bogme podugačko. jedna kuja je bila kod nas smeštena u šupi dok se ne oporavi od sterilizacije i čekala je udomljenje, s tim da je ubrzo nakon toga izlazila napolje i šetala po gradu, najčešće obilazeći naš kvart. jednom sam pošao na trčanje, bila je zima, imao sam standardno neku povredu, sad se ne sećam koju, i rekoh idem malo kroz sneg i bljuzgu da se glupiram. i ona krene za mnom, rekoh neće dugo. par ulica i još je tu, izlazak na brdo iznad grada i još je tu, mirno i strpljivo kaska za mnom kao senka. izađem na veliki put, povremeno prođe auto, kamion, vrlo mi je nelagodno jer se za nju plašim mada je znala da se čuva, ponekad se čak skloni u sneg na bankini dok prođe auto pa onda lupi ubrzanje i opet me stigne. ipak skrenem ja na jedan sporedan put, pa opet, i tako shvatim da su mi mogućnosti podosta ograničene... istim putem mi se ne vraća a krug ima ni manje ni više nego 36km (!!!) i doduše jedan mi je od omiljenih kao priprema za plitvički maraton jer ima istih 630m uspona, samo utrpanih u 36 umesto u 42km. ali tog dana mi nije padao na pamet tako dugačak trening, ma ni pod razno, krenuo sam sa idejom 18-20km. i ništa, napravili mi taj krug, i još na 1.5km od kuće ja skrenem u sporednu ulicu a ona ladno produži u grad kao da joj je 36km bilo kratko pa onako, da doda još jedan đir :-) 

eto to je bilo svo moje trčanje sa kučićima. jedno ali vredno! i dobro, još par puta me je po neki lutajući pratio, ali nikada tako uz nogu da bi delovalo da idemo zajedno.

i juče krenem ja, nisam znao da sam toliko umoran. vidim od prvog koraka mi se noge nešto sapliću, neka tromost neverovatna, premor. fuuuuujjj šta ću sad, ništa, idemo lagano. 

(ovo što ču da napišem ispod je juče trebao da bude poseban blog ali nisam stigao, dakle sledi kratki umetak-nadoknada)

dan ranije sam trčao isti onaj krug iz prethodnog bloga, s tim da sam malo lakše krenuo, i kroz grad + uz prvo brdo namerno "izgubio" minut vremena. i nakon toga sam do kraja kruga preostalih 12km trčao ISTOM brzinom kao 3 dana ranije, uz puno manji osećaj napora. to se najviše videlo u poslednja 4km kroz grad, pre 3 dana sam tu mazao do daske, raspadao se i finiširao kao na trci, a ovaj put sam imao osećaj "samo da dotrčim u tempu do kuće, bez jurnjave" i razlika je bila samo par sekundi na tih 4km. ovo je ustvari bilo BAŠ onako kako treba da izgleda trening, a ono pre 3 dana je bilo malo preterano.

e sad da se vratim na to umorno trčanje "dan posle" Tempo treninga, dolazim do lovačkog doma na 3.5km od kuće, i neki pas dotrčava sa strane, kao nešto napravi oko mene polukrug, kao malo potrči za mnom, ja ono malo trupnem nogom da me ne bi pratio jer za 100m prestaje trotoar i dalje trčim magistralnim putem sa dosta prometa. jok brate, debil trči za mnom, u stopu! pihhhh šta da radim, vidim da se "primio", ide na korak iza mene, i glasno dahće. mator pas, nije štene, baš mator, kratke noge i zdepast, duge uši, nekako smešan, kao od onih sa fejsbuk stranice "podseti me da obrišem tvoj broj". trčao ja tako ispred njega 500-600m, i skrenem u sporednu ulicu. totalno neplanirano, odjednom trčim uz strm uspon iako mi brda danas nisu bila ni na kraj pameti, no moram da se sklonim sa velikog puta. iz ulice u ulicu odosmo na vrh brda, pa na malo manji put, pa na još manji, pa opet malo gore dole, sada mi je na 20m iza, umorio se. a do tada smešna situacija, kada pešacima dolazim s leđa oni se svi zalome ko to toliko dahće, onda vide mene pa me onako detaljno pogledaju, pa shvate da ja ne dišem tako teško nego da to iza mene trči to trontavo stvorenje i prašti kao neki mitraljez u slou moušnu. trčim i smejem se u neverici, jel mi se ovo stvarno događa? i stigosmo u neki zaselak, primetim ja da mu odmičem nizbrdo a da me on stiže uzbrdo, pazi sad taj neočekivani obrt u mojoj logici! ipak je on 5 puta lakši od mene pa mu brda manje smetaju, valjda. a nizbrdo ga muče kratke noge. e sad tu dolaze logističke muke. NIKADA ovaj krug nisam ovako trčao, jer ovo gde se sada nalazim znači 1) da sam se po pristojnom asfaltu ulicama popeo na brdo a da ću morati da se nizbrdo polomim po razrovanom makadamu dugačkom dva kilometra, što mi je uvek kontra od logičnog smera, i 2) uskoro opet izlazim na onaj veliki put na koji ovaj pas ne bi trebao da dođe. strčavam niz taj makadam pazeći da ne iskrenem nogu, usput se osvrćem da vidim gde je kuče, sve je dalje i dalje i na kraju ga gubim sa vidika, napokon dolazim do asfalta i strčavam još 200-300m do velikog puta odakle bezbrižno nastavljam kući. sad me pak muče i umorne noge jer sam planirao nešto kraće trčanje, oko sat vremena a ispašće 1h20, a muči me i gde je ostao taj pas, odakle je došao, da li će znati da se vrati, ako uopšte ima gde da se vrati ili samo tako luta i trči po gradu? jedva klimam prema kući, svaki kilometar mi je par sekundi sporiji od prethodnog, dolazim do onog mesta gde sam sreo to kuče i sa strane dolazi jedan drugi pas, debeli okovratnik govori da nije lutalica, ležerno se uključuje sa sporedne stazice i nastavlja za mnom! šta, sad ćeš TI da trčiš sa mnom u drugom pravcu? gledam i ne verujem šta mi se događa. ja volim da se šalim i da karikiram stvari dok pišem, ali ovaj put sam STVARNO pogledao okolo po drveću, da negde ne sedi neko sa skrivenom kamerom i snima me! ali stvarno. rekoh, mahnuću im i doviknuti - ma odmah sam znao, nisam toliko glup! sto metara kasnije ovaj drugi pas naglo zaostaje i odlazi svojim putem, fala bogu da mogu bar zadnja 3km da trčim bez brige. sve skupa mi je izašlo 16km, kuče sam ostavio na 7.5km od kraja trčanja a sreo 3.5km nakon početka, dakle trčali smo zajedno 5km i većinom uzbrdo, recimo da je to bilo nepunih pola sata.

course record

a juče na trčanju, rekord staze!!! :-)
najstrmijim ulicama sam se popeo iz grada, dalje opet najstrmijim raspoloživim asfaltom uspuzio do najviše tačke negde oko 7-og km, zatim se blagim spustom od 4km vratio u predgrađe i još zadnja 4km po skoro ravnom došao do kuće.
total 15km za 1h05'01'' i za preko minut popravljen najbolji rezultat na tom krugu od pre mesec dana, kao i isti takav rezultat od pre 4 godine!
znači li to da sam u formi za 1h20/2h50 ??? :-)

no pozadina svega je puno komplikovanija. 

nakon planinske vožnje biciklom u sredu, u četvrtak sam trčao po brdima 17km a u petak 20km, o čemu ste mogli da gledate foto-roman na fejsbuku jer sam usput onako iz trka ispalio oko 180 slika telefonom i svaku prokomentarisao tako da je nastao svojevrstan strip "na treningu sa Saletom". e nakon ta dva trčanja od kojih je ovo drugo bilo posebno brutalno, i po profilu staze i po podlozi, opet je usledio u subotu trening biciklom do planina i nazad, a u nedelju malo ravniji mada sa dosta kupsera bici trening od 3.5 sata, po nekom ludom vetru. 

e u ponedeljak sam mislio da ću da padnem od umora, jer sam u nedelju uveče bio totalno malaksao, iscrpljen, a pola ponedeljka sam radio na kući, skidao prozore, šmirglao, farbao, peo se po merdevinama da bojim okvire od prozora i tako to. i u poslednji čas mi je dunulo da mi treba da malo provetrim glavu od tih boja i da ispravim leđa, i odlučio sam da odem na kratko trčanje. kratko jer sam umoran, i ostalo je kući previše posla. uzeo sam neke tanke čarape, i neke patike za onako, srednji tempo trening, no te su mi patike malo landarale pa sam na brzaka zgrabio neke druge koje su mi malo onako knap i uvek ih nosim na tanke čarape. no te patike su, pogađate, ravne i tzv "brze". i izleteo sam iz kuće pitajući se, baš se pitajući, dokle ću tako izdržati kako sam se zaleteo. i eto, izdržao sam do kraja, mada sam imao par totalno malaksajuće-klecavih momenata na trčanju i pitanja što mi to sve treba, zašto samo ne trčkaram i uživam. no valjda i ovako uživam, inače to ne bih radio. e danas sam već definitivno i najdefinitivnije sav polomljen tako da mogu ceo dan da farbam prozore! :-)

sime3ja

nakon dva dana na bicikli opet bi (danas) bio logičan dan za trčanje, ujedno jer trčanje traje kraće (uglavnom) pa mi tako ostane više vremena za radove u kući. prvog jutra nakon poslednjeg trčanja (bolje zvuči nego poslednje jutro nakon prvog trčanja) me je nešto JAKO preseklo u skočnom zglobu dva minuta nakon ustajanja. ono stojim pored fotelje, uzimam čarape, oslanjam se na levu nogu i desnu odižem u vazduh, savijam u kolenu i kada sam počeo da navlačim čarapu BLICCCCC mi je sevnuo kroz levi skočnjak, spolja, tj malo ispod prema peti/tabanu, i brzo sam "pao" na fotelju da smanjim pritisak na stopalo. auuuuuu, šta je ovo... i posle toga sam vidno ćopao celo prepodne, no primetio sam da mi od hodanja bude bolje, a kad sednem i odignem nogu u odmarajući položaj, posle toga me opet boli. zato mi trčanje nije ni padalo na pamet, a verovatno sam nešto sj.... ligamente tokom tog trčanja, bilo je to 21km od čega većina po najlošijem mogućem asfaltu, koji je tako jako nagnut ka bankinama da jedino možeš normalno da trčiš sredinom puta, no kako ipak povremeno nailaze auti to zunzanje levo-desno počne da zamara pa se ipak smiriš uz jednu od ivica, no nakon par minuta vrljenja stopala počneš opet da tražiš neko bolje mesto za trčanje, i tako u krug. uopšte mi nije jasno kako je subotićka tuda godinama trenirala, valjda je taj put propao poslednjih godina. neće me skoro opet videti, taj put, mislim. ko zna gde bih mogao da se uputim danas i sa kojom idejom...

e sad anegdota - baš na raskrsnici kod asfaltne baze dan kasnije po kiši se vraćam biciklom sa brda i srećem frenda koji je dugo s nama trenirao na stadionu, a i ovako po šumama i gorama. pita otkud ja tu, ja mu kažem nećeš verovati u dva dana dva puta ovuda prolazim, a inače jednom mesečno! tako se pogodilo, eto juče sam prvi put u životu trčao sâm do šušovke, računam ovo je najravnije što imam na raspolaganju pa iako uvek bežim od ravnog juče mi se baš po ravnom trčalo i eto tako... računam kad je "ona" ovuda trenirala pa otišla na olimpijadu, da i ja pokušam :-) smejemo se, on kaže nikad nije kasno, ja kažem vidi šekarićku može baba da mi bude a ne propušta nijednu olimpijadu, tek kaže ovaj dečko - video sam i subotićku, javila mi se kao preko one stvari, tu je svo vreme u selu. ja kažem ma kome pričaš, digla nos samo što ne zakači za oblake. tu konstatujemo kako neki ljudi prosto ne mogu da imaju prijatelje nego samo poznanike, jer ovi drugi te samo tapšu po ramenu a sa onim prvim moraš ravnopravno da komuniciraš što je nekome teško kad postane "slavan". i tu kao pa bili smo prijatelji, pa trenirali zajedno, auuu, i tako dalje. nije da smo ogovarali nego više ono komentarisali nešto, tipa skok cena ili gužvu u saobraćaju, tako neki fenomen. još ja rekoh kako je mal-malo bocnem na blogu, ispričam mu još ono za olimpijsko selo (kvačica je u tome da smo mi u klubu nju oslovljavali sa "seljanka" i tada se uopšte nije ljutila...) i dok je on ostao na autobuskoj stanici savijen od smeha ja produžih dalje po kiši kući ubeđen kako mi je zadnji branik dovoljno dugačak - kasnije sam shvatio da su mi leđa sva crna i zaprskana od štroke na putu, a nakon mesec dana variranja 2 plavo-šarena dresa sam baš tog dana uzeo neki svetlo žuti :-P

sinoć sam opet malo čistio po fejsu i uklonio 130 od 390 "prijatelja", tek sad shvatam da je to okruglo trećina! i jutros pronađoh jednog greškom izbrisanog (već sam poslao poruku tipa sori šit hepnz) a pronađoh i jednog uljeza kojeg sam odmah ushićeno zgazio kao pikavac - to što si crnka u najboljim godinama i piše da se baviš atletikom mi ništa ne znači ako te nisam bar jednom u životu video, na trci ili bar u mraku... a ako ti se javljaju prve sede iako si još mlađahna, ipak ostavi u kosi bar jednu malo svetliju dlaku da ne bude baš tako upadljivo što se već farbaš. i još tu nešto razgledao i shvatim da su me obrisale (pazi sad ovo) dve ćerke od mog brata, a mislim nisu deca nego ono matore devojke, jedna čak ima i dete a druga se skoro udala. mislim ajde ono kad obrišeš nekog koga nikada više nećeš sresti, koga ionako nikada nisi poznavao, ali ovo mi dođe malo ćaknuto. jeste me još jedna tu rođakica ono kao stavila na restricted listu jer ima fobiju da ću ja da je tužim ocu i majci kako se glupira po fejsu a naravno da ne bih, svakom njegov život. osim naravno neke ekstremne situacije tipa da shvatim da se neko drogira, da pokušava da se ubije i slično, ne možeš baš da se praviš lud na nisi nikad ništa video ni znao. i kad pišem o fejsu, ima i taj momenat, kaže jedna druga klinka nešto tipa ćale mi na fejsu, keva mi na fejsu, tetka, stric, svi na fejsu, još mi samo baba nije na fejsu! svako gleda to iz svog ugla, ja gledam na fejs kao na telefonski imenik sa slikama, tipa eto imenik-strip :-) a vidim da mnogi klinci to shvataju kao da je fejs izmišljen da bi se oni tu zabavljali, i onda im prosto SMETA kada vide nekog starijeg na fejsu. odmah se naroguše tipa šta se taj trpa sad ovde, MEĐU NAS! :-) najsmešni od svih klinaca su oni koji skoro ništa ne znaju a misle da sve znaju pa onda iz tog ugla kritikuju kako je svet pogrešan i nepravedan, ne shvatajući da im nervozu stvara upravo to što su opterećeni analiziranjem šta drugi rade, umesto da se okrenu sebi.

bilo je to jedno jako smešno jutro. mešali smo boje i pokušavali da dobijemo neku braon, onako, kao svetlo-čokoladnu. i sad, ona boji jedan prozor, ja dovršio drugi, to je sve rastotrkano po dvorištu, kučići defiluju između tog haosa u cik-cak, ja sam prineo nekoliko kantica i eksperimentišem. par puta nam se dogodilo da u pokušaju da dobijemo drap, da mešanjem bele i braon ispadne neka svetlo ljubičasta, nikad nisam imao pojma zašto. verovatno od neke hemije u tim bojama, koja ne funkcioniše kao naša ljudska logika. ovaj put imamo neku odvratnu boju tipa crna kafa, imamo neku sivo-pepeljastu koju smo dobili pokušajem da dodavanjem zelene ispravimo neki rozikasti užas, a radije bi da ti sve utrošimo umesto da bacimo. malo jedne, druge, treće, eh da kupili smo i kilo narandžaste pretpostavljajući da će ona da malo posvetli i zarumeni smešu pa da ispadne nešto braonkasto. naime fali nam boja za roletne, drvene. stare su bile crne (???), totalni užas. i sad sipao ja malo ovoga, malo onoga, uzeo veliku špatulu i mešam, mešam, čekam da se to sve dobro sjedini pa da shvatim šta sam dobio. ona viče sa svog prozora - šta se dobilo? - čekaj, mešam... - šta se dobija, samo da nije opet nešto ljubičasto? - nije baš, ali nije ni braon, čekaj da se spoje. - šta se dobilo, jel bar malo vuče na čokoladu? i tu ja počinjem da se smejem, ona pita šta je sad, a ja nastavljam pesmom od vlade kalembera od pre 30 godina "oh, moja, LILI!" i počinjemo da se smejemo kao da smo pojeli neke gljive ludare. ona dotrčava, prinosi svoju kanticu kao uzorak, fakat malo ova nova boje "lilne" ali nije strašno, kažem - sunuću unutra još jednu kaficu? u smislu dodaću još malo one boje "crna kafa" da ovo više povuče na braon, i to je to. na kraju se dobija nešto, ona kaže da je "više kao govno nego čokolada", pa ja pitam u čemu je razlika misleći na boju a ne na ukus te dve namirnice i tako se smeh nastavlja. odlazim da vidim šta je ostalo po kanticama, dogovaramo se tj dovikujemo, šta ću  sa onom starom pepeljastom i onom sivom što smo zasrali kad smo sunuli zelenu? - spoj te dve pa šta bude. a šta ću sa ovom srednjom, braon, kao zemljanom, i sa tom tvojom starom? - pa spoj i njih, hoću da pobacam tih kantica, prepun je podrum. tako ja spajam boje uz teatralno recitovanu mantru "zemlja zemlji, pepeo pepelu"... i smeh se nastavlja pa već počinjem da osećam grčeve na vrhu obraza. jedno od kučića šeta malo kreča na njuški, gde li se zalepio bog će ga znati, no srećom niko bar nije mlatnuo repom po onim prozorima koji su naslonjeni uz kuću jer bi se zalepile dlake pa bi dobili čupave prozore. neko je takođe stao šapom na poklopac ili četkicu od žute boje, pa je po dvorištu ostavio par mać-mać namaćkanih tragova, no dok smo ih pregledali svih 12 šapa je bilo čisto tako da nismo mogli da pronađemo "krivca" :-)

a sad kad je bio vikend i par trka na datum 11.11., setih se da će ove godine to da se završi, ta datumska simetrija da je tako nazovem kad mi ništa drugo ne pada na pamet. takle 12.12.12. će biti poslednji takav datum za ovaj vek, i narednih 90-ak godina smo bez toga sve dok ne dođe 01.01.01. (01. januar 2101-ve).
još ćemo do kraja godine imati i 20.12.2012, i kad dođe 2013-ta sve kombinacije nestaju ili bar meni ne padaju na pamet. dobro uvek može da se nešto napakuje na mišiće, tipa 11.12.13. (11-ti decembar 2013-te) no to baš i nije tako spektakularno kao što je bilo ovo do sada. pamtim 04-04-04 kada je trčan maraton u parizu, valjda, nisam tu 100% siguran a mrzi me da guglam, i sećam se da sam 07-07-07 otrčao svoju najbolju trku u životu, ili  eto da kažem jednu od top 3. bilo je to 10km na avali kada sam pobedio veteransko prvenstvo države na 10km na asfaltu (poslednji put je tada bilo održano, dakle još uvek sam apsolutni prvak?) a na poslednjim pravcima uspona na avalu sam ispred sebe video (u daljini doduše) 3. 4. i 5. seniora što mi se bogme nije nikada u životu dogodilo, mislim, da lovim seniore uzbrdo, tada sam u sebi žalio što nije u pitanju polumaraton jer bi bogme bilo svašta do kraja... eto, tako je to kad se ne piše blog svaki dan, pa se nagomilaju teme, opet ispadne tolstojevski poduhvat. ili već kakav.

selebrejšn dej

nisam ništa slavio, nego onako, naslov nekog albuma...

dakle (uvek ovo dakle!!!) pao (došao) je i taj dan, trčajući.

otprilike sam (neću da gledam u dnevnik treninga, iz inata)

nešto trčao, kratko a brzo, pa vozio biciklu,

pa opet trčao još kraće i još brže, pa vozio 2 dana,

od čega se juče razbismo kao trule kruške u slobodnom padu...

i danas neradan dan, državni praznik, brak s austrijom ili već,

mislim, zašto nije državni praznik kad se rodio Milan Mladenović?

i opet uvatili da farbamo neki prozor, roletne, celo prepodne.

pa sam uzeo da užinam, rekoh - odo ja da malo trčnem.

a lola ono, sva zadivljena, noge oduzete, leđa koma,

jbt ne mogu da verujem da možeš da trčiš???

a ja ono isto zadivljen (spostvenom glupošću), noge isto KO,

leđa isto KO, ali ko velim, da probam. popio dve kafe, crne, najcrnje.

ili će biti proliv za Ginisa, ili će me pogoditi strela s neba...

i posle užine, uzmem valjčić i nastavim da farbam :-(

totalno oduzet, premoren, nema šanse da se pokrenem.

stajao na merdevinama još sat vremena, završio roletne,

pa mi opet neki đavo ne da mira... ma odoh malo, lagano...

obukao se, krenuo, neodlučan. neko... "tempo-rastrčavanje"?

po gradu levo desno, pored reke travom, stepenicama na viseći most,

pa oprezno nazad na reku, opet stepenice...

nisam nikada izmerio koliko me "košta" to pretrčavanje stepenicama.

(mislim u odnosu prema normalnom trčanju po ravnom)

kako bilo, iznenađenje, vrtim se oko 4'35/km prvi deo,

4'45 drugi deo no tu sam imao jedan uspončić, dakle isto.

dalje od Stočne Pijace (!) idem blago nizvodno, uz Kolubaru.

kad kažem nizvodno, misli se na nagib, ali jako blag.

nije dovoljno strmo da bih rekao "uzbrdo" ni "nizbrdo", 

no oseti sa taj pad, što bi rekao Janko da put malo "visi"...

idem magičnim pravcem kojim je Subotićka trenirala pola života.

taj pravac ima "caku", a to je da prvo neeeežno siđeš par desetina metara,

pa se nakon okreta traba vratiti kući, a svaki km se malo popne,

i moraš da osetno dodaš na taj osećaj napora, da bi držao brzinu.

vrlo je očigledno svaki km nizvodno za bar 5-10 sekundi lakši,

nego kada se u povratku napinješ da zadržiš ritam.

zavisi i od vetra, ako je vetar odozdo, onda se to izjednači,

i praktično ti deluje kao ravno, no, to nije baš redovna pojava...

danas je duvao jugo, pa sam ga osećao i na tamo ka istoku,

i u povratku ka zapadu. nisam ono baš "ubo" idealne uvjete :-O

kako bilo, nakon prvih 6km blago pojačavam, onako spontano.

prelazim iz tog tempo-rastrčavanja, u ono što zovem Tempić.

i tako idem još nekoliko km, i onda još malkice pojačavam.

znate onaj osećaj kad postajete svesni rada ruku, ugla kuka i kolena.

nije da mažem, da se naprežem, no nije ni da trčkaram.

nekako ni tamo no ovamo, mada bliže tempo trčanju nego kaskanju.

i vidim sledeći prolazak, 11 minuta na 2.5km,

sad malo kao računam koliko je to, mada je prosta računica.

gle ja ubrzao :-P 

čudim se samom sebi, i ujedno navijam za istog.

dalje računam koliko imam do okreta, kod jednog znaka pored puta,

na kojem piše "uspon 22%" :-) iako nije veći od 12%, no eto,

valjda nisu imali drugi znak pa su stavili baš taj??? smešno.

dolazim do okreta, i očitavam na 10.5km vreme 46'19''...

obzirom da sam zamišljao kako nema šanse da bude brže od 1h40,

imajući u vidu prethodne dane, celo jutro na nogama,

umor i malaksalost, bezvoljnost i lošu organizaciju,

više sam nego zadovoljan kako protiče ovo trčanje! hura!

e sad se treba vratiti, blago uzvodno... (khm khm)

usput ubijam vreme analizom prolaznih vremena, i treba mi 

čitav minut da se "opasuljim" zašto mi je zadnji prolazak bio 18'44''

delim to sa 4, i opet, i opet, mislim, delim ga "na repeat",

i uvek me zbunjuje rezultat.

dok se ne udarim virtuelnom šakom po virtuelnom čelu,

pa nije bilo 4km, nego 4.5km!!!!!!!!!!!!!!!!!

e sad odjednom sve paše i uklapa se, jer sam računao da mi je

predzadnji prolazak bio na 6.5km, a to je kad idem biciklom...

kada trčim imam dotle 6km, jer ne idem istim putem,

i logično mi do 10.5km ostaje 4.5km, i to vrlo dobro znam

(trčao sam puuuuno puta tim pravcem sa Anom S. dok je živela u Va)

no eto zbunila me ta navika da sad tuda češće idem bajkom,

i totalno sam se prebacio u računici :-(

usput smišljam onako spontano neke viceve, tipa

"u Londonu su hteli da konačno preimenuju 

Olimpijsko Selo, u Olimpijski Grad,

ali čuli su da dolazi Subotićka pa su odustali do daljnjeg" :-)

onih 18'44 se vraćam za 18'29'', pojačavam i prelazim u Tempo!

hah, one dve kafe su odlučile da me ne počaste prolivom,

nego nekim malo prijatnijim doživljajem? hvala lepo...

nastavljam tako razbuđen, razdrman, mada mi noge mal-malo klecnu.

sledeći "lap" jurim neka dva klinca na monticama,

oni se stalno osvrću da vide gde sam, ja ih stalno vidim,

nakon 2km skreću u prodavnicu srećni jer su "pobedili",

a ja znam da su mi na 2km napravili 30m prednosti :-)

mislim, da sam i ja imao biciklu, sad bih bio u drugom Gradu,

a ne tu na 30m ispred njih, no to znam samo ja, srećom ne i oni.

taj deo umesto početnih 11'04 prelazim za 10'38,

iako je naglašeno nepovoljniji nagib, a i vetar kida sa strane...

no nešto mi daja snagu, gazim i prija mi, iako osećam premor.

dolazim do ranije pomenute velike raskrsnice, ulaska u širi grad,

i odlučujem da mi je bilo dosta Tempa. pa šta? i to je ok.

zašto se razbiti, mogu sad malo i da rastrčim...

pokušavam da napravim neku simetriju, prvih 3.6km lagano,

pa neka bude i zadnjih 3.6km lagano, sa tempom u Sredini.

lagano trčkaram prema Groblju (mislim, metafora, bljak, crnjak)

i odmaram se, nakon par minuta mi se vraća skočnost u noge.

dolazim do reke, jedne stepenice, druge, treće, srećem Simića.

kratak intervju, jesi bio na Savskom PM, nisam, zašto, zato,

radim u 3 smene, ja isto renoviram kuću, ja mrtav, i ja, 

vidim nešto si se nagnuo, ćopaš, ma ništa me ne pitaj, 

koma, koma, i ja, i ja, i tako odosmo svako svojim putem :-)

pogled na štopericu, na 1.5km od kuće imam neki prolazak, 

da mogu da biram da to pretrčim za 6'10, ili 7'10,

pa ću završiti trening za 1h31 ili 1h32.

ajoj, ko će ići tako sporo, 7'10 je večnost i dosada...

malo opet dodajem gas, vraćam se iz tog polu-sna,

i zaista vrlo lako dolazim kući za 1h31, nakon prve 1/2 za 46'19

sam se drugih 10.5km vratio za 44'46, vrrrrrlo dobro :-)

i to sve po vetru, blago penjući, umoran, blablabla...

što je najzanimljivije, mislim da ću sutra da se probudim odmoren!

takav mi je neki osećaj u nogama, kao da sam se fino razmrdao.

postoji ta neka tačka, neki prag, koji svakog dana dotaknemo.

tačno određena količina napora, zbir dnevnih trošenja,

koji odluči da li je to više od prosečnog dnevnog zamora, 

ili je ipak manje. i onda sutra ili kljokneš, ili malo poskočiš.

e upravo mislim da osećam u nogama ono nešto,

što će mi sutra reći da je ovo danas bio više odmor, nego umor.

iz mojih usta, u moje noge !!! :-)

NIJE Balašević !!! :-)

kada krenem u planine
da istopim kaiš slanine
ispod ovog struka vatrenog,

kao motokultivator
drčim, ovak' spor i mator
poput nekog vola šarenog...

oblaci se i severac
naoštrili k'o osmerac
u regati na život i smrt,

jesenja se šuma mršti,
pod nogama kamen pršti,
ceo svet mi zaprečio put...

dok bicikli kičma krcka
srce se sve više vrcka,
u stomaku četvrt banane,

daj mi bože s leđa vetra
još ova dva kilometra
da dođem do moje dragane...

plan treninga

naslov je šala, odmah da kažem, jer se radi o planu koji ne postoji

nekad stignem do zaključka a nekad i omanem

tojest, dođem do zaključka da nema zaključka

počelo je to razmišljanjem kako da nagovorim Lolu na trku

i imali smo nekoliko dana, i ja je ubedim da ode na par trčanja

i toliko ih je i bilo, par, doslovno, pa jedan dan odmora,

i paffff odosmo na polumaraton, i fino ga je istrčala

posle toga sam razmišljao kako bi to izgledalo, 

ako bi neko hteo da otrči neku trku, i da se spremi za što kraće vreme

pa sad, vidi, počeo sam da razmišljam od nje, ali ona je nešto drugo

zbog sve siline sati i dana i godina na bicikli, ona nekako uvek može

trčala je i maratone sa vrlo simboličnim treniranjem trčanja

i sećam se tog razmišljanja, u kojem sam krenuo naopačke

valjda sam baš bio na trčanju, i razmišljam o kadenci

(broju koraka po minutu, brzini premeštanja s noge na nogu)

i rekoh, ja bih nekome rekao neka malo potrči, pa bih ga pogledao

pa ako mi deluje da puno trupće, da je usporen,

onda bih mu samo dao da radi kratka ubrzanja

a ako bi se zaleteo kao da juri gradski bus, pa odmah crkao,

takvome bih dao da trči lagano i što duže

jer mi je ideja bila polumaraton

no onda sam se setio (tek onda?) da treba da odredim rok

i sad, ako je rok do trke nekoliko meseci, pa tu već imaš planova

prepun ih je internet, plan za početnike za napredne za ovog onog

ne ne, nije to izazov, treba nešto kratko

pa sad, vidi, sedam dana, to stvarno deluje blesavo kratko

nema šanse, a i polumaraton je predugačak

koja dužina, 5km? 5km može i da se prepešači za sat vremena

ajmo 10km? i koliko, dve nedelje? hmmmm, to zvuči kao izazov.

ali odmah sam se setio nečeg sledećeg: KOGA to treba utrenirati?

zamisli da mi daju neku ženu od 50 godina koja nikad nije potrčala

ili nekog čoveka od 40 godina, onako, iz neke firme, metiljavog činovnika

čoveče, šta bi ja uopšte s njima radio???

mislim najradije bih odustao, da ne mučim ni sebe ni njih :-)

ali ideja je ostala, s tim da nije pitanje KAKO nekome napisati treninge

(sad reći trening malo mi je smešno ali ajde)

nego KOLIKO je uopšte moguće da se napravi napretka, od nule?

kakva bi tu išla periodizacija, koliki bi bio obim?

prvo ti treba par dana da vidiš koliko oni uopšte mogu da potrče.

mislim, jel to 20 metara ili 200 metara, i da vidiš na šta to liči.

ne znam zašto pišem čas u prvom čas u drugom licu,

valjda da skinem sa sebe odgovornost ako se neko povredi ili šlogira.

dalje, moraš da radiš na licu mesta, nema tu univerzalnog plana.

počneš tako da im daš da malo trče a malo šetaju, pa pratiš.

nemam pojma, par kilometara total? 

tipa minut trči minut šetaj, prvi dan 10 minuta trčanja, to je 1.5km?

pa vidim ko kuka a ko trpi, ko se drži a ko počinje da ćopa, usporava.

pa sutra vidim koga bole noge, i koliko, pa ili opet nešto slično,

ili samo šetnja, ma stvarno ne možeš da znaš kako će ko da reaguje.

verovatno je totalnom početniku bolje da trči svaki drugi dan,

a ne da očekuješ da će da sastavi 3 dana trčkaranja pre prvog odmora?

no moram priznati da bi bilo zanimljivo.

umesto da zamišljam neke tamo likove, jel znate šta je zgodno?

kreneš po komšiluku :-) prvi stan do tvog, komšija iznad,

kuća preko puta, prva prodavnica u ulici, pogledaš kasirku, mesara.

ideš gradom i tako povremeno pomisliš kako li bi ko od njih trčao.

na poslu mi nije baš prilika, kad ti uđe 10 klinki za redom,

to je isto kao da staneš pored dvorišta neke škole,

i posmatraš čas fizičkog...

to uglavnom bude tako da 20% trči prihvatljivo,

pa iza toga ide dugačka kolona od tih pristojnih trkača do onih što se vuku,

i na kraju je obično 20-30% šetača, kilavih, bezvoljnih.

ustvari, kad god sam tako slučajno prošao pored škole, dok trče,

rekao bih da je sve to kod dece puno više pitanje volje,

nego mogućnosti, predispozicija za sport.

dobro, ko ima predispozicije on će se osetiti brži od vršnjaka,

pa će možda UPRAVO ZATO imati i više volje? ipak.

kad debela baba rodi debelog tatu koji napravi debelog truta od sina,

teško da će tom klincu biti naročito zanimljivo da skače s motkom!

tako da bi i to bio problem, u tom nekom zamišljenom show-u.

veliki brat, ja kao trener (znaš ono kad kažu "kondicioni")

i 10 kandidata, svi željni da se poprave, svaki drugi dan po jedan ispada,

dakle sve bi trajalo 20 dana. prvog dana svi trče test na otvorenom.

krug na stadionu. i niko ne zna rezultate drugih, trče zasebno.

najsporiji (prema hendikepu) odmah ispada,
jbg to moraš zbog motivacije svih.

i dalje meriš napredak prema tom prvom Testu, 

dakle ako se neko na pola serijala popravio sa 2'35'' na 2'05'',

on je u plasmanu IZNAD onog ko je 1'50'' smakao na 1'45''.

jer svako je osoba za sebe, ograničen težinom, visinom, pronacijom,

a ne moraju da znaju ni šta se određenog dana vrednuje.

pošalješ ih kao na običan trening a pratiš upornost, volju,

recimo kažeš im da odu da rade ubrzanja od 60m na travi,

i onda pratiš koliko ko "grize" da uradi bolje, više, itd.

sutra kažeš najmanje se trudio taj i taj, zaleteo dva puta 40m,

zaduvao se, ležao na travi pola sata kao krava. ispadaš, doviđenja.

baš bi to bilo zabavno ako bi se lepo osmislilo, 

i ako bi trener bio inspirativan, a takmičari voljni i prijemčivi 

za tu silnu motivaciju. no to bi se već profiltriralo na audicijama, valjda.

eto zanimljiva tema za razmišljanje.

posle mi neko kaže - dosadno mu na trčanju, pa nosi vokmen.

prosto mi je žao da nadjačavam sopstvene misli, da ih zaglušavam.

šteta bi bila da mi ništa nije prošlo kroz glavu, nego da sam 

umesto toga vrteo omiljeni hit na repeat. hoću da kažem,

i toga bi bilo na takmičenju: nosiš vokmen ili ne, objasni nam zašto,

posle treninga ćemo da pričamo, da vidimo o čemu si razmišljao.

ostaviš im punu policu knjiga o trčanju pa pratiš ko se za to maša.

daš im komplet dvd-a o istoriji OI, pa kome se gleda neka gleda.

snimke atletskih mitinga, maratona, da vidiš kako reaguju

kad vide ljude koji trče 42km, na početku kenijci a na kraju

rekreativci isti baš kao i oni, sporaći, hodači, ali puni volje.