nastavim u njegovom smeru, ka železničkoj stanici.
on je, naime, utemeljivač te ideje da iz Valjeva može da se ode par stanica vozom ka planinama, pa da se negde u sred svih onih vukojebina izađe iz voza i dalje nastavi trening planinskog trčanja. pa gde god te puteljci odnesu...
kad smo došli na žel. stanicu i shvatili da voz puno kasni, bilo mi je žao što sam se našao u pat poziciji. naime, ja sam krenuo na isključivo asfaltno trčanje, u nekim "ravnim" patikama, a imao sam i neke obaveze u gradu za cca 3 sata.
u teoriji je postojala mogućnost (modernisti bi rekli opcija) da se sa Vladinog telefona javim Loli (jer nisam poneo telefon), da je zamolim da otkaže tu obavezu za cca 3 sata, da skoknem do kuće (tri minuta), uzmem druge patike, i da odem s Vladom i još jednim dečkom u planinske avanture.
ali AVAJ!
znao sam da je Lola ostala da dovrši sređivanje dvorišta jer smo celo prepodne šišali travu, i šanse su bile NULA da bi čula svoj telefon koji je dremao na spratu, jako ali baš jako daleko van dometa njenih ušiju :-(
ništa, oprostio sam se od Vlade i njegovog sparing partnera, seo na bicikl pony (što ga Milijana gony) i vratio se svojoj početnoj ideji. parkirao biciklu na par km od grada, otrčao svoj trening, i vratio se kući.
no koliko god sam za vreme sopstvenog treninga stopalima "boravio" u svom svetu, neprestano su mi misli bile u onom drugom svetu, Svetu Mogućnosti. gde bih bio sada da sam otišao s njima? kuda bi trčali? kuda i kada bi se vratili? 1000 pitanja.
a to sve me vraća na jednu ideju koja me opseda već mesecima.
razmišljam da nabavim neki skuterčić na kojem bih mogao da svaki (ok, naravno ne baš SVAKI) dan da se odvezem 10-20-30km izvan grada, i da odatle osmislim neko neobično trčanje. zvuči kao jedna od najisplativijih mogućih investicija, naspram silnih potrošenih dinara maraka i evra, praktično ni za šta.
Nema komentara:
Objavi komentar