prođe i ovaj dan koji nije ni morao da se desi.
sinoć neka zbrka u stomaku, koja se nastavila do iza ponoći nekim pritiskom/bolom u želucu, i jutros sam se probudio malaksao i sa bolom u leđima od neispavanosti a verovatno i još nečega.
kilavo vozikanje odmah ujutru pre posla, da bi se nešto obavilo no oteglo se na sat i po.
nisam se osećao doslovno bolestan, ali da mi je nešto falilo, jeste.
popodne sam otišao na pešačenje pa sam i to skratio, i dan se završio tako što smo u engleskom stilu pola sata ležali na travi usred grada i mazili čopor pasa lutalica.
u međuvremenu gledam kako neki ljudi skroz drukčije organizuju svoj život, a opet ne znam šta je bolje, to spoljnje doživljavanje ili onaj unutrašnji put koji svakako pređemo šta god se okolo nas događalo.
eto bar neke koristi od društvenih mreža, da dobiješ inspiraciju ako ti je potrebna, da uradiš nešto što ti nije ranije palo na pamet, ili na neki novi način.
ko zna šta će biti sutra, da li ću moći da potrčim ili neću ni pokušati, a nije ni presudno.
događalo se prošle godine da sam uhvatio takav ritam, da se posle trke u subotu ili nedelju doslovno pretrpam kilometrima do srede, pa da par dana skroz odmorim, i odem na sledeću trku.
u tom smislu, nikakva pauza ne može da škodi, naročito jer sam i ovu nedelju započeo udarnički pa ovaj problem sa stomakom može samo da pomogne nogama.
već uviđam u čemu sam ranijih godina grešio ali sada je to od male pomoći.
stalno nešto razmišljaš, da bi bilo bolje "onako" nego "ovako" ali ako ništa radikalno ne promeniš, tako će zauvek i ostati, radićeš ovako i ponavljati kako je verovatno bolje onako.
i ništa.
neki kažu da imaš samo jedan život pa je onda bolje da mu je svaki dan ispunjeniji, drugi kažu da ćeš za 30 godina svakako biti pepeo i prašina i koga će biti briga da li si se kao na najvišu tačku popeo na Učku ili na Čo Oju, ili čak nisi ni pogledao u vis iz neke svoje ravnice.
Nema komentara:
Objavi komentar