ovčice

Kao pred početak svakog septembra, tako se i ove godine pojavila iznenadna gužva na ulicama. Četvrtak i petak kada se završava upis đaka, pred poslednji vikend raspusta. Grad je dva meseca bio tako veliki, prostran, prazan, lep. Sada je neprohodan. Ne jer ih je previše, nego što su nevaspitani. Nisu krivi. Niko im nikada nije rekao da kada neko ide prema njima, treba da mu ostave prostor na trotoaru. Niko im nije rekao čak ni da treba da PRIMETE da im neko dolazi u susret. 

Idu tako neobavezno, pričuckaju, 4 curice celom širinom trotoara, ja dotrčavam prema njima kontra smerom, svaka me pogleda i... valjda pretpostavljaju da ću da ih preletim, ne znam koje je bolje objašnjenje. Ja onda stanem na metar ispred njih, ukopam se u mestu i čekam, braneći svojih pola metra po desnoj strani, usput gledam u oči ovu zadnju koja ide prema meni. Pravi neku mrzovoljnu grimasu, čini pretežak, do malopre nezamisliv manevar i prestrojava se iza drugarice, ja nastavljam da trčim. 

Ulicu kasnije isti scenario, pa još ulicu kasnije opet. 

Grupe dece su već odavno postale stada i iz godine u godinu je sve gore. Ovde se ne radi o onim drčnim klincima koji se igraju alfe i omege u čoporu pa me drsko gledaju pravo u oči dok tako trojica idu ka meni, takvi dobiju ragbi ćušku ramenom i uglavnom završe na zemlji. Ovde se radi o onima za koje je ostatak sveta providan. Ima li neki naziv za ovcu, tinejdžera i zombija, tri u jedan? Zašto ih je sve više? Pri čemu dijagnozu ne treba određivati njima, već društvu koje ih ovako besomučno klonira.