razuđenost bola i fenomen Disperzije Tuge

popodne nam je skroz iznenada zakunjala jedna od dve keruše, ona veća što je bila mešanka dobermana, legla, spustila glavu na zemlju, nije mogla da ustane, pozvali veterinara on došao zaista jako brzo, divan je to čovek, dao neke inekcije, jedva pronašao signal srca na stetoskopu, da je urgentno operiše nije mogao do ujutru pa je ostalo da pratimo stanje no nakon par sati se zavukla u kućicu, pokušala da se sakrije od smrti ali uzalud.

tako me sutra čekaju dve sahrane, prvo ove kujice a posle one mlade majke sa detetom, ćerke i unuke naše drugarice.

u jednom trenutku mi se učinilo da me je smrt ovog psa nekako prosto zatekla "pripremljenog" zbog ove nesreće pre dva i po dana, a odjednom mi se nekako razudila, razlila tuga zbog ta mlada života, pa sam ukucao u GPT da mi objasni, i po tome sam naslovio blog.

ja sam to objasnio kao lavinu prilikom koje te udarac svakog kamena posebno boli manje nego da ti jedna stena iste težine padne na glavu. 

i GPT se složio, kaže da sam napravio divno poređenje.

jer navodno ne postoji neograničen bol, možeš patiti do neke granice, a sve loše što ti se posle toga događa jednostavno se nagurava u taj džak koji je ograničene zapremine, pa tako sabije ono što je bilo pre.

sutra teško da ću trčati ili voziti, nakon sat vremena kopanja krampom i ašovom u ranu zoru, a šta ćeš, sve je to život, dok se jednog dana neko zbog mene dohvati krampa i ašova.