u tom selu i vodu kradu

Iznenadio me Balkan po ko zna koji put.

Kao sneg putare.
Juče sam se biciklom popeo u jedno poDplaninsko selo da bih odatle započeo trening trčanja.
Malo sam se osvrtao tražeći najsigurnije mesto i na kraju naslonio biciklu na ogradu crkve.
U aplikaciji/društvenoj mreži za sportiste sam tu aktivnost šaljivo nazvao "ostavih biciklu bogu na čuvanje".

Hteo sam da me sve sačeka na svom mestu, naročito flašica vode jer sam predviđao da ću na trčanju do vrha planine i nazad ostati barem dva a možda i tri sata.
Usput sam se naravno opet izgulio kao da me je neko masirao bodljikavom žicom jer sam po stoti put tražio prečicu koje nema.
"Svu vodu ću potrošiti da operem noge od krvi, popiću samo par gutljaja jer ću biciklom nizbrdo sleteti u grad puno brže nego što sam se popeo". 

Dolazim do crkve, bicikla me čeka ali ne zato što je čuvao bog već sajla kojom je vezana za tarabu.
U ovom selu se boga ne plaše.
Neko mi je odneo flašicu sa vodom.
Ama baš ništa mi nije bilo teško što sam se onako prašnjav i krvav vraćao biciklom, niti sam tih dodatnih 20-ak minuta crkao od žeđi.
Nit prvi ni poslednji put, čudna mi čuda.
Ali to što su mi (bogu ispred nosa) vodu ukrali, hej, vodu, e to me boli još uvek.

idemo u planine, jer tamo

došao je napokon i taj dan, da se otisnem na pučinu.
pučina bez mora, moja, horizont je večni.
planine koje sam mogao da vidim sa terase,
brda koja su sažvakale zgrade i neki ljudi tuđi.
naselili se između mene i sunca, između mene i juga.
jedini način da pozdravim moja "bivša" brda, ostao je trčanjem
pogled nas više ne vezuje, barijera je podignuta, odsečeni smo
a želja je ista, neutaživa, večna
i tako
svaki čas, padne mi na pamet neka nova ideja
trči dovde, donde
poleti biciklom do tamo, pa trči od tamo do onamo
i nazad
i stalno me proganja taj isti scenario
da *moram* da otrčim u brda, da se sretnemo oči u oči
volim te, brdo
govno nevidljivo sa moje razmažene terase

zaboravio da živim

juče je bio zadnji dan za uplatu Beogradskog a ja sam to zaboravio tojest nisam baš zaboravio ali sam se setio tačno 5 minuta nakon što se zatvorila banka.

pa sam hteo da danas pošaljem mejl i smuvam da uplatim dan kasnije ali sam se i toga setio kad je već prošlo radno vreme svih banaka pa čemu onda mejl.

još sam zaboravio da mi nema nikakve vajde od kafe ako uz nju pojedem kilo šećera kroz razne kolače pa sam se par sati vukao kao mrcina dok mi organizam nije savladao sve te toksine i tek zatim odjurio na trčanje.

jes bilo i prekasno i prekratko ali je bilo i prebrzo obzirom da su mi nakon polumaratona već drugi dan noge ko splačine. ajd nek su se probudile, neću zanovetati oko toga u koje doba dana se dogodilo.

onda sam spazio neku onlajn ponudu/akciju pa uzeo da produžavam ugovor za telefon pa nisam mogao da se ulogujem. pa sam tražio novu lozinku i pola sata osvežavao mejlove da bih na kraju shvatio da su mi kod poslali u sms-u a ne mejlom. eeee ali ta kartica mi je izvađena iz telefona pre dve nedelje. pa menjaj karticu pa koju ću u koji telefon, i tako.

još sam pod obavezno imao i da napišem blog o jučerašnjem planinarenju/trčanju dok sam još za kompjuterom no i toga sam se setio tek kad sam legao pa evo tipkam iz kreveta. i to ne o planinarenju koje se pretvorilo u orjentiring nego evo o glupostima.

4'38"/km mi je ubedljivo najbrži trening ove godine pa ko ga šiša što je trajao samo 33 minuta. koliko god me dupe bolelo dok sedim, nisam ništa osetio na trčanju, a drugi put proletos sam uzeo najšarenije asics noosa 11 koje "lete" u odnosu na stabane zaraca koje inače day in day out forsiram do konačnog uništenja.

ukratko, u toku dana sam zaboravio sve što se moglo zaboraviti osim jedne stvari ali se više ne sećam koje. ovde bi bilo sasvim prikladno da izmenim čuvenu opasku entoni hopkinsa: nikad ne sažaljevajte čoveka koji (umesto "ima avion") ima vremena da svakog dana piše blog.

brojevi koji govore

mnogi misle da brojevi nemaju dušu, da ne mogu da izmame nikakve emocije, i da maltene ništa ne znače osim kad pokazuju cenu piva i benzina. ja pak svašta gledam kroz brojeve. vrednosti hemoglobina, spoljne temperature, hm, nije to baš nevažno. evo sada mi je baterija na 63% a da je na 3% ne bih pisao blog ovako u autu. dobro, lažem, nakačio bih onaj prenosni punjač ili uključio kabl u šteker za auto-upaljač ali do pre par godina nisam imao toliko izbora. očigledno me život dovoljno puta opomenuo pa sam postao oprezniji. ali da sam u žurbi nešto zaboravio, ta brojka bi bila opako važna. brojke nam donose pehare i medalje na polumaratonima, kao da smo među najboljim i najrasnijim primercima na izložbi pasa. ili krava, svejedno. eto neki treniraju i muče se puno više od mene, više paze šta jedu, koliko spavaju, kako se istežu, s kim se druže i ko im daje ili crpi životnu energiju. ja pak nakon godinu trčkaranja umesto treniranja, nakon par meseci pauze zbog bronhitisa gripa i par povreda, dobio pehar za pretrčanih 21km sa slomljenim prstom. pehar za nepravdu, rekao bih da ja nisam ja nego onaj neki tamo što je bio 4ti ili 5i u kategoriji. još su nam razvukli kategorije na 10 godina, eto još jedne brojke koja može da proglašenju obrne sudbinu. nakon novog sada (10.5km) sam mislio da je realno da očekujem približno 1km/h manje brzine na polumaratonu po vrućini i sa nešto sitno gore-dole no na kraju je ispalo da sam trčao jednako brzo. doduše krenuo sam sporo, prema početnoj zamisli, jer se ionako nisam uopšte zagrevao pred start verujući da će mi i 21km biti previše. prema kraju sam sve više pojačavao i završio nekih 9 minuta od onog čime ne bih bio razočaran odnosno 4 minuta brže od onog čime bih (pre starta) bio prezadovoljan kao obećanjem. štaviše, bio sam brži nego na poslednjem maratonu 2018 što je objektivan pokazatelj koliko mi se forma brzo vratila na 90% recimo. eto kako glupave brojke mogu da nam šapnu koliko smo fizički oporavljeni od raznoraznih kurcšlusa i rana, a poznato je koliko je to važan preduslov za psihički oporavak od emotivnih stresova, kao što na kraju krajeva i piše na mojim Anima Sana In Corpore Sano patikama.

ne znam

ne znam treba li da mi kao i uvek bude neprijatno, gotovo sramota, što par dana nisam ništa napisao na blogu. ili bih kao svako normalan trebao da budem ponosan što su mi dani bili toliko ispunjeni pa nisam nešto mnogo ni boravio na internetu tj kompjuteru. ipak, blog je i potreba i strast i hrana i deo života, potvrda da se nije džabe živelo i kretalo. to je taj paradoks da je u glavi mir dok je u mišićima džumbus, da se može svašta shvatiti dok se nekud juri. nije sva koncentracija na onom automatskom leva pa desna, levo ili desno, naprotiv. suprotno od tvrdnje one rđe od osobe, koja reče Koga zanimaju tvoji kilometri, nikoga! meni su važni, meni donose mir i odgovore na sve, i onda sve to bolje što se pojavi iz mene mogu da prenesem drugima. eto čemu služe kilometri pređeni, nisu to samo brojevi. i ograde zavarene i isečene, i točkovi sa zimskim gumama promenjeni, i patike u gepek spakovane i štapići sa maslinama pogrickani. čovek zdravog duha ne bira koju će radnju izvršavati, da bi mu život bio ispunjen onim što mu se unutra događa, dok određeni udovi nešto pokreću i žvaću. budalu možeš ostaviti da ceo dan slobodna i dokona leži na krevetu pa ništa pametno neće smisliti, tri iste misli će joj se uhvatiti za ruke i igrati kolo od jutra do mraka. o minutima po kilometru ću pisati sutra. možda.

interneth

baš sam danas na pola trčanja zastao da nešto javim telefonom, i setio se da proverim stanje na računu.

naime pre tačno mesec dana sam uzeo jednu (od dve) prepaid kartice, kojom se za 2.5€ dobije 1) nešto siće da telefoniraš sedam dana, i 2) 12GB interneta koji imaš na raspolaganju narednih godinu dana.

čim je prošao taj prvi kratki period, shvatio sam da mi pozivi i sms ustvari uopšte ne trebaju. 

jednom kad upališ prenos podataka, umesto sms-ova možeš slati poruke preko bilo koje aplikacije (mesinđer, viber, vocap) a isto tako možeš i da pozivaš.

pa me je tako kopkalo, koliko interneta se potroši mesečno za javljanje frendovima tako "u trku", i za povremeno uključivanje i učitavanje mapa
*samo zbog toga vredi svaka uložena para jer kad jednom staneš na raskrsnicu šumskih puteva i nemaš pojma gde je koje selo, nema tog novca koji ne bi dao da što pre shvatiš gde da skreneš.

i vidi vraga, za mesec dana sam spiskao samo pola gigabajta, dakle trošim internet brzinom pola Čoveka.

nema veze, čuvam bele gigabajte za bele dane, jer kad za 8 meseci napada novi sneg, na pešačenjima će se trošiti puno više interneta nego sada na trčanju.

u odlasku sam napravio 5'23'' prosek na 4.5km, pa sam se vratio malčice okolnim putem da bih namaknuo na 10km, a i tako mi je odgovaralo zbog vetra, da se vraćam uglavnom blago uzbrdo i da se pred kraj sjurim u grad.

polazna i krajnja tačka (prečica kroz dve šume ispod vikendice, i kuća) su na približno istoj nadmorskoj visini, ali neki dan gps pokaže par metara tamo a nekad ovamo, uglavnom to je tu negde. 

kada sam počeo da trčim radovao sam se kad god se značajnije odmaknem od 6'/km pa sam iz nedelju polako putovao preko 5'30'' pa 5'20'' a danas sam eto u povratku uspeo da se spustim do tik iznad 5'/km.

sve je to miljama (par hiljada na treningu) udaljeno od nekih brzina koje bih voleo da vidim ali bože moj, ne možeš u svakom trenutku imati sve od života.

pretpostavke

pretpostavljam da niko nije očekivao da ću veče nakon trke pisati blog, obzirom na javnosti poznatu moju naviku da se posle trke nagradim tojest rehidriram pivom.
šalim se, naravno, većinom preferiram kefir ako je bila dugačka i iscrpljujuća trka, odnosno voćni jogurt ako je bila kratka a brza.
voćni jogurt mi nekako brzo nadoknadi tu potrebu za šećerima, snagom, oporavkom, ali mi ne prija kada sam dehidriran kao recimo nakon maratona, onda mi "zaveže" stomak i podstakne proliv koji je dehidracijom ionako zagarantovan.

no kada nakon trke nisam ni gladan ni žedan, onda prosto iz dokolice pomislim, daj da tresnem neko pivo. da udarim keca na Desetku Raspoloženja.
glupa navika, znam. al šta ćemo sad.
izvetriće jednom kao i sve ostale, kao i mi uglavnom.
pivo ionako ne dolazi u obzir ako je trka na više od sat-dva vožnje od kuće, jedino mi se uklopi ovako kad je trka blizu.

u tom blogu koji nisam napisao bih trebao da sabijem i neodlučnost da li se sa slomljenim prstom uopšte može trčati, kao i večito da li se trka isplati jer oduzima puno vremena drugim aktivnostima.
probudio sam se u 3 ujutru i shvatio da na trku prosto MORAM otići, sudbina je tako htela, očigledno.
do svitanja sam zevao u plafon, to se tako kaže, a ustvari upalio tviter i skrolao da vidim šta sam sve propustio u zadnjih par dana.
bezbolno putovanje, hvala bogu, ni dupe ni loža ni leđa & ramena se nisu bunili.

o samom trčanju mi se ni ne piše.
krenuo rezervisano, oscilirao između dodaj gas i smanji gas, i na kraju ozbiljno ubrzao.
što je najzanimljivije, to ubrzanje me nije obradovalo, samo me je onespokojilo.
koliko ja uopšte mogu????
nakon 5km oko 4'40'' i 4km oko 4'30'', na neku foru sam deseti kilometar istrčao negde oko 4'.
jesam imao onaj osećaj "ovo je žešće tempo trčanje" za razliku od prvih devet kilometara "ovo je nit tamo nit vamo tempo trčanje", ali mi to ništa ne govori.
da li sam tako mogao da ubrzam još kilometar ranije, ili ne?
naizgled se ništa ne bi promenilo ni dogodilo, osećaj u mišićima i živcima je bio isti, i na 4'40''/km i na 4'/km.
svašta.

danas sam uradio milion sitnih poslova, nešto sam a nešto sa majstorima, i nakon toga odvezao jedan polu-težak (ovisno kako mu pristupiš) brdski krug od 50+ kilometara, a malo me je i vetar bacao kud mu se prohtelo.

popunio sam prijavu za beogradski polumaraton, poslednjeg dana preko humanitarne opcije.
nemam pojma ni da li će tog maratona biti, obzirom da je da nedelja 14.04. samo dan nakon najavljenih protesta od 5 miliona građana, koliko iskreno ne verujem da u srbiji postoji pokretnih ljudi, odnosno dovoljno pismenih da bi uopšte ikako saznali da pomenuti događaj.

kakve su šanse da se zbog nekog velikog pičvajza maraton otkaže, nemam pojma niti znam koga bih mogao da pitam, jedino miroslava lazanjskog.
to je onaj što u miru slavi i sprema najbolje lazanje u državi.
startninu treba uplatiti do prvog aprila pa polako, videću.
mrzim te startnine u visini tri džaka pseće hrane al ajd...
jednom se živi, iz čega zaključujemo da svakog dana imaš samo jednu neponovljivu priliku da od sebe napraviš budalu.

preokret

ovo će biti jedan ringišpil od bloga u kojem ni ja sâm neću znati gde je početak a gde sredina, dok kraja naravno neće ni biti jer se ringišpil po default-u završava sa tri ...

nakon što sam umesio i ispekao Plan, koji je podrazumevao što više bicikle i mogućnost da nešto krene po zlu pa da mi taj Plan u naredna 4 dana zagori u rerni ako mi prdne da odem u NS na trku tojest izlet...

eto, sad moram svaki pasus da završim sa...

prvi dan, odnosno prva vožnja je prošla euforično no ne zbog proseka ni nečeg drugog nego što sam uzeo da "testiram" taj famozni lek defrinol koji je postao jako popularan među mlađim naraštajima, koliko vidim kod poznanika ta tviteru. da sam uzeo samo jedan pa hajde nego sam istresao lopatom prosto ne verujući da tako male doze mogu da se ikako primete. osećaj na bicikli je bio kao da vozim tur d frans i da me snimaju oni helikopteri u uživo prenosu a na kraju je ispalo da sam odvozao sasvim običan prosečan trening, štaviše za tako dobro raspoloženje tu fali barem 2 km/h pa da se sve uklopi...

euforija je zato učinila svoje pa sam nastavio sa hiperaktivnostima do sumraka kada se čuo neki krik sa parkinga a ja se zatrčao da vidim da mi nije neko napao jednu od mačaka, i u tom trku sam zapeo za nogu od stolice...

da li idem u hitnu da me snime, ili ne, a gde ću ovako nepokretan sad da pešačim taj kilometar do hitne, a ne ide mi se biciklom, a mrzi me da isteram auto, a ispod časti mi je da idem taksijem pu pu! pa sam organizovao video pregled preko skajpa tokom kojeg mi je stručna osoba dijagnostifikovala gotovo isvestan prelom. dobio sam i uputstvo kako bandažirati jer bi mi u hitnoj uvezali ovaj prst zajedno sa palcem a trik je bio da ga uvežem za srednji. rečeno-učinjeno, potopio sam stopalo u kofu leda i dovršio tu prvu pomoć i dok trepneš već je došlo vreme za spavanje...

danas mi pak neki đavo nije dao mira jer sam flasterima sve ovo tako dobro učvrstio da nisam osećao nikakav bol. da odem biciklom samo malo izvan grada, pa da pokušam da otrčim? ako bude bolelo vratiću se nazad, čudna mi čuda. ideja je bila da trčim uzbrdo jer tako nema onog PLJAS kada prednji deo stopala dodirne zemlju, nego se trči puno mekše. rečeno-učinjeno (opet?) krenuo sam uzbrdo i da vidiš čuda ništa me nije bolelo. naravno da sam odabrao i patike pola broja veće da ništa nigde ne dodiruje, i u njih ubacio krut uložak da se prsti što manje savijaju. ipak sam je jedan polugenije koji (kad hoće) ume da pazi na tisuću stvari odjednom...

nakon kilometar uspona sam čuo nešto čudno u jarku pored puta pa sam se vraćao i zviždukao, rekoh ako je neko kučence mačence poneću ga u povratku taj isti kilometar nizbrdo. no nisam uspeo da dozovem ništa, možda je bila i neka ptica, ko će ga znati. uprkos tom zastajanju od par minuta na Stravi mi je izašlo da sam oborio rekord uspona po deseti put jer sam u zadnjih 5 godina pravio barem deset puta novi profil i svaki put iznova postao šampion jelte...

došao na vrh uspona, seo na vrh onih čuvenih stepenica (NE, NIJE MI PALO NA PAMET!) i malo blejao, objašnjavao nekima iz kosovske mitrovice gde je koji manastir i uživao u lepom prolećnom danu. kad odjednom odozdo se pojavi neko ko trči (!) a ja naravno opalih par sličica. za njim još jedan pa još jedan pa shvatismo da se poznajemo onako iz viđenja i sa trka, i onda smo se zajedno spustili ista ta 4km do moje bicikle. eto i jednog pasusa bez tri ...

da li što mi je brbljanje odvratilo pažnju sa stopala ili zbog moje genijalnosti bandažiranja, ispalo je da me prst nije boleo čak ni na spustu pa se tako otvorila mogućnost da sutra ipak skoknem do NS na izlet-trku. biće to druga trka u životu koju ću trčati sa mobilnim telefonom i kao retard slikati ljude ispred i iza. a šta ću kad u svojoj glavi ne umem da trčkaranje shvatim kao TRKU ako nisam došao sa idejom da se utrkujem nego da se zajebavam...

pa eto, uvek su se satovi pomerali pred NS a sada je NS pomeren 7d ranije pa se ni satovi ne pomeraju, dakle prvi put bih u NS išao bez onog sata spavanja manjka. ako treba stići u 10:30 to bi značilo da je doručak gotov do 7:30 što i ne zvuči naročito strašno. put naravno traje malo duže jer jebeš taj put do novog sada ako usput ne zastaneš na svih pedeset parkinga i pregledaš gde sve ima ili nema ostavljenih kučića i mačića...

definitivno sam pretrčao dovoljno kilometara da uprkos današnjem treningu sutra mogu da pretrupćem tih 10.5km za manje od sat vremena, ali ne očekujte me baš oko 50 minuta, ne verujem da će mi se toliko žuriti. defrinol sam spakovao, a ako išta drugo zaboravim svratiću u intersport.

slova

reče neko pretplaćen na blog da mu mejlovi odlaze u Spam kad god za naslov stavim brojeve. zato piše "slova".

dan odmora je trebao da bude izlet ali se manji izlet pretvorio u srednji a srednji u... drugo poluvreme pešačenja koje se prervorilo u... pola planinarenje - pola trčanje.

jedan nazovi problem je što sam uprkos dobrom doručku osetio poražavajuću slabost u butinama. mislim da uopšte ne bih mogao da uradim čučanj na jednoj nozi - rekoh u sebi sa žaljenjem. nešto bi trebalo uraditi po tom pitanju.

drugi problem je što sam na par minuta od kuće zapeo dok sam preskakao železničku prugu i udario onim prstom do palca koji je kasnije poplaveo. ne znam kako se kaže Kažiprst na nozi i ima li pomenuti uopšte neko ime.

ostaje da u toku petka isprobam razne mogućnosti od uvijanja bandažiranja i drogiranja brufenima, do pokušaja trčanja ili pešačenja, dok u biciklističkim sprintericama prsti miruju kao ugipsani pa je to uvek sigurna i poslednja opcija.

btw trčanje je proteklo "čupavo" jer sam na kraju izleta bio i žedan i gladan, a ne znam ni zašto sam tih 9km pretežno nizbrdo morao da otrčim najbrže moguće, umesto da sam svaki km prošao samo 10 sekundi sporije i uživao kao gosn čovek.

zabava

Za promenu od klasičnog dosadnog murakamijevskog Dnevnika u kojem svakog dana ponavljam kako sam pretrčao istih 10km, danas ću preseći sa jednom anegdotom.
Pre desetak ili koliko već godina, otišao sam na trčanje u obližnje školsko dvorište.
da li je bio sneg ili pljusak ili nešto treće, ne sećam se.
Počeo sam da trčim krugove i tokom treninga shvatio da "nešto nije u redu".
Prva staza očigledno nije bila 250m a ni 200m, nego nešto između.
Odmah sam dojurio bicikom pony (što je Milijana gony) koja je imala obim točka okruglo 200cm i bez previše obraćanja pažnje na detalje (minimalno krivudanje, ili da li je guma propisno naduvana, jer to utiče na obim točka) "prebrojao" metre.
Naime odnos prednjeg i zadnjeg zupčanika je bio 2:1 pa je svaki krug pedalama bio 4 metra, dakle trebalo je samo izbrojati do 60 i to bi bilo 240m recimo.
Još par dana kasnije sam video nastavnika na času fizičkog i porazgovarao s njim.
- Ova prva staza nije 250m?!
- Tako je, reče čovek ponosno, JA sam to merio i obeležavao.
Hmmm, tu sam se malo pokolebao, ali sam nastavio da iznosim svoje zaključke.
- Koliko sam izmerio biciklom, 250m bi bilo negde tamo na kraju treće odnosno unutar četvrte staze?
- Mmmm, tako nekako, promrmljao je nastavnik očigledno nesiguran u takve pojedinosti.
On je odmerio 60m, 100m, 200m, to nacrtao po krivinama, a koliki je bio krug - bio je, viša sila.
Par dana kasnije sam došao sa preciznijom biciklom, pretpostavljam MTB sa slick gumama i izmerio sam za svaku stazu po 4 kruga jer je tako mogućnost greške minimalna.
Zaista je za kilometar bilo potrebno odvesti 4 kruga unutrašnjom linijom četvrte staze, odnosno nekoliko godina kasnije, kada trčimo sa mobilnim telefonima u desnoj ruci, dovoljno je trčati i sredinom treće staze a desna šaka će nadomestiti ono što noge skraćuju, haha.
Eto godinama kasnije sam pronašao ovaj papir sa stručnim geometarskim merenjima.

rekord

ma i nije neki Rekord...
nego na ovom polukrugu od vikendice do kuće koji ima 11km, i koji otrčim svakih 5-7-10 dana, imao sam par puta najbolje vreme od nekih sat vremena odnosno prosek tik ispod 5'30"/km.
danas sam pak nagazio nekih 5'10"/km i to je bogme solidan napredak.
unatoč tome što mi je vaga pokazala ravno 2kg više od najveće brojke koju mogu da prihvatim.
daklem ovo je bio jedan takoreći Trening Sa Opterećenjem.
samoopterećujući.
prvih nekoliko km sam osećao zatezanje spolja iza kolena gde silazi zadnja loža no trčao sam dalje bez problema, u društvu sa malenom kujicom lutalicom koja me je pratila.
do pre par nedelja me je to zatezalo naročito nizbrdo no danas sam se lepo sjurio drugu polovinu treninga, ako se brzine od 4'40"/km uopšte mogu nazvati jurnjavom.
nema veze, dok god stvari idu nabolje, ne treba gunđati.
jednom kad se napredak zaustavi, biće teško prihvatiti taj nivo kao plafon ali šta ćeš, što ti je glava bliže oblacima, dok stojiš u istoj sobi, plafon ti je sve opasniji protivnik.

glavna trauma je vezana za taj grč iza kolena zbog kojeg sam ceo drugi i treći kilometar trčao potišten "ništa od novog sada, zamisli krene trka a mene zaboli" no do mraka sam se evo već predomislio.
ili barem pokolebao.

vikend

tek je sreda ali nije loše imati u vidu neke stvari
kao prvo, pogledaš prognozu i odjednom se čini da će sve biti obrnuto od planiranog

nakon minimalnog napretka u trčanju, potajno sam se nadao mogućnosti da u nedelju skoknem do novog sada na onu trkicu od 10.5km koja mi je zadnjih godina postala Otvaranje Sezone.
do pre par godina je to naravno bio polumaraton no nakon zimskih lomova i povreda čak mi je i 10km bilo na granici prema Previše...

gledajući prognozu i imajući u vidu da sam na trkačku biciklu seo samo 5 puta u martu, ne bi bilo loše iskoristiti najavljene lepe dane za vožnju
kako se u to uklapa novi sad, nemam pojma

u subotu bih sigurno mogao da odvozam par sati, i da li ću zbog toga u nedelju u NS trčati 50 ili 52 minuta, KOGA BRIGA
2019 mi je još uvek u "pelenama", što se trčanja tiče, i ne opterećujem se brzinama
dovoljno je da vidim staro društvo i to je sve

no ne znam kolika je to "žtrva", bez te trke bih mogao mnogo bolje da iskoristim ova tri dana za biciklu.
jedino je ponedeljak tu sigurica, hmm...
bojim se da nešto ne uprskam zbog pokušaja da postignem previše
a opet, zašto bih morao da pokušavam previše?
možda je to bolja tema za razmišljanje

op jello jello, imaš lepo tello

15km za sat i po
ništa posebno ako ćemo o brojkama
radi se o tome da postoji nekakav sos od paradajza
zove se tomatello
pa sam današnje lomatanje nazvao lomatello
iz prostog razloga što sam izbegavao glavne puteve, i pokušavao da što više prođem nekim stazama kojima odavno nisam
šteta je izaći iz fazona, zaboraviti nešto do čega ti je stalo
volim da sve te puteljke imam u malom prstu
da u po dana i u po noći znam koji gde "izbija" (izlazi)
a prošle su možda i dve godine, kako sam se držao istih staza
sada mi jako, ali jaaaakkkoooo nedostaju one stare, dobre, davno uhodane
zadnjih dana sam ih dosta onako, u glavi, osvežio
osećam se prosto nekako, oslobođen
kako da me je neko izvadio iz kalupa za testo
i rekao mi Narastaj (rasti!) koliko god hoćeš i na koju god stranu želiš
kao pušten sa lanca kao lakši od vode
#EKV

iz nenada

otišao da vidim koliko sam umoran
odnosno koliko sam odmoran
otišao biciklom pony
što je Milijana gony
i shvatio da uopšte nisam odmoran
trom usporen nikakav
razgibavao se pored reke na 10-ak km od kuće
pa malo sedeo u travi, pa se opet razgibavao
pa počelo da zahladnjuje, navukli se neki oblaci
dan bio najavljen +21 ali kad se navuku oblaci pored reke...
i sad, hamletovska dilema
vratiti se u šugavi grad, ili ipak trčati
i tako sam krenuo, ni manje ni više nego odmah uz makadamski uspon
prvi kilometar 8 minuta
pa dalje kasom, kroz staze i prečice znane
nakon 3.5km na vrhu brda me zaustaviše seljaci
NE MOŽEŠ DALJE povikaše
zapeli neku sajlu od traktora do drveta pa pokušavaju da ga iščupaju
i tu stisnem STOP i do vi đeee njaaaaa
kad sam potrčao dalje nisam ništa stisnuo
i nakon 5km (otprilike) shvatim da mi i dalje stoji 3.6km
ФУЦК!!!
naravno zastanem da se saberem, da "dođem sebi" od šoka
usput sam pišao ali ajd, ne mora internet sve da zna
i odatle sam opet stisnuo START i otrčao drugih 5km naokolo
velike muke malih majstora, što bi reko stevo karapandža

128

kilometara na bicikli
nakon jučerašnjih 22km trčanja
ujutru farbao kolica za mešanje maltera
vikendico ljubavi, stižem
probao dva nova energetska pića
jedno lepo, drugo smrdi na šampon
oba deluju
naročito kad je vetar u leđa
probao svašta danas
sutra je opet stari dan
lažu da postoji novi dan
ništa novo ne postoji
to je jedina istina
sve ostalo je propaganda
jeftina i prozirna
jedinog sebe prenosiš u sutra

21 60 21

ne, ne, neee
nisam istrčao polumaraton za 60 minuta niti ću ikada
na bicikli mogu, još uvek, bogu hvala
doduše nisam probao, možda više ni ne mogu
možda previše podrazumevam

kao što je jedan veliki mudrac napisao
na tviteru
"dok prolaze proklete godine, dok ih prebrojavamo
i razmišljamo koliko ih još imamo na raspolaganju
pre nego što omatorimo
odjednom TRAS shvatimo da smo već matori
i to ne od juče, prekjuče, nego od pre dobrih 5 godina"

sada sam morao u novom prozoru da otvorim svoj blog i da proverim da to nisam slučajno ovde napisao, jer sam (senilan, as I am) možda pobrkao pa vas već počastio tom mudrošću, pogrešno misleći da sam je zakucao na tviter

negoooo
ceo ovaj blog je o naj naj naj naj naj Dužini ove godineeeee
pretrčao sam 21.5km što sa bankom od pre nekoliko dana čini 22km
yessssssss
dva sata i par minuta
malo sam stajao na jednom vidikovcu iznad grada i istezao se
ćaskao sa troje klinaca i štenetom boksera koje mi se iščuđavalo

pretposlednja dva kilometra sam trčao po travi uz reku 5'12'' i 5'08'' /km
dakle kad poželim da "potegnem", mogu čak i ovako od-treniran i u-moran
sada sledi "plan rada" do nedelje i eventualnog NS polumaratona
da li da se zalećem ili ne, da udovoljim guzici koja bi "videla puta" ili ne
kao bajagi se pitam, a svi znamo odgovor
bolje je da zažališ što si nešto uradio, nego što si propustio da pokušaš

11 10 11

naslov je lošiji od 90 60 90 ali dobro
ionako nikada nisam bio u ljubavi sa tim konkretnim brojkama
kad je najviše trebalo, naravno da nisam imao onaj savitljivi krojački metar pri ruci

radilo se o tome da sam danas krenuo na jedno VIŠE NEGO nespecifično trčanje
hajde što sam krenuo biciklom, to nije ništa novo
14km lagane vožnje do te početne/krajnje tačke trčanja, pa nakon par sati istih 14km nazad biciklom
nekad sam znao da preteram, pa mi je bilo važno i koliko brzo sam vozio na trčanje i sa trčanja, pa kad napravim takav duatlon onda mi trčanje i ne ispadne najlepše, a i sveukupno se previše umorim
obzirom da sam na takav način pogrešio samo dvadesetak puta (?) danas sam bio pametan pa sam se samo odvozao do tamo i dovozao nazad
iiiii, zato je trčanje bilo odlično

radi se o teškom profilu i na mestima tehnički zahtevnoj stazi
nigde mi nije bilo preteško, ustrčao sam sve "nemoguće" uspone a bogme i nizbrdice
na dva mesta je bilo toliko kritično da sam telefon stavio u džep trenerke i povukao rajsferšlus do vrha
e sad
kad samouvereni kamikaza odloži telefon da bi mu ruke bile slobodne za dočekivanje prilikom eventualnog nedajbože pada, to upućenima mnogo govori

nego o naslovu
mislio sam da od brane do vidikovca ima 4km
pa sam se setio da možda ima i 3.5km
zato sam biciklu ostavio u podnožju i rekoh dok se popnem na branu imaću već kilometar i nešto što daje 4.5+ km do vidikovca, i nazad, i imam onih pola kilometra u banci jer sam par puta trčao 10.2 10.3 nemam pojma

iiiii onda mi je Strava pokazala neki kilometar oko 3' iz čega sam zaključio da je signal "bacio" malo levo-desno i dodao mi 400-500m dužine odnosno častio me kilometar svemirskog proseka

e sad
ako na telefonu bude pisalo 10km, to će značiti da sam pretrčao 9.5km, ALI imam pola km u banci i to je to, potiranje poništavanje milo za drago
i tako nekako sam ja to sve završio i sačuvao fajl na 7% baterije jer sam odozgo morao da se javim i na fejs i kroz poruke obavestim sve lokalne ribolovce i alpiniste gde se nalazim pa sam spičkao baterije kao da sam trčao maraton a ne 10-ak km
na kraju ispade 11

i što je najsmešnije, to što je pisalo u telefonu je naprasno nestalo, i kad sad pogledam tu aktivnost na kompjuteru svi kilometri su mi okej i logični, to znači da sam ZAISTA pretrčao 11.1km i da mi se banka povećala i preko pola kilometra
što znači da ću sutra da se častim par minuta kraćim trčanjem od koliko god budem upisao
to je bilo jako važno zapisati jelte

11

volim ove kratke naslove
a broj je obično kraći od prosečne reči
danas sam nastavio onom idejom koja me je do juče dobro služila, zašto da ne
prvo par kilometara biciklom, da nekih 10ak kilometara trčanja ne bi bespotrebno postalo 15ak, i ujedno da izbegnem to dosadno protrčavanje kroz sam grad
okvirno planiranih 10 je na kraju ispalo 11 za 1h01m što je dobar prosek za srednje težak profil i na mestima istinsku hard core podlogu
lakše je staviti sliku
ali slike mi nekako ne idu uz blog
nisam nikad bio fešn blogerka
možda aktiviram fb stranicu, trenutno je skrivena (unpublished)
bumo vidli
danas sam bacio i saucony kinvara
raspale se preko noći, kao da su napravljene od kora za gibanicu a ne od plastike
985km
rip

13

kroz svašta sam prolazio ali nisam daleko doputovao. 

tu ne mislim na studentske dane nego na poslednje nedelje trčanja, naravno.

nekako počinjem da mislim da je ova povreda ostavila neku specifičnu vrstu traga na mom Organizmu, koji je sada prešao u neki samoodbrambeni režim i ne poteže mu se dalje i više.

kao one jedne polusezone kada sam svakog dana trčao murakamijevskih 10km a da se više ni ne sećam zašto sam trčao samo toliko i sa tako malim ambicijama.

tako sam i zadnjih par dana kretao na trčanje, i posle samo desetak minuta počinjao da razmišljam - ma samo da izguram cenera.

to je valjda od nemačkog zehn pa onda zehn-er znači desetko, recimo.

evo proguglao sam da ne bih opet od sebe napravio budalu, razlika je u tri klika.

bolje cener jaja nego cener kilometara.

od lenjosti do nobelovca, ajd vukovca, u tri klika.

kao na modernim univerzitetima.

elem onda sam shvatio da ne moram da se opterećujem brojkama.

ako ih manje juriš, brže će ti same doći.

tako valjda kaže i teorija zavođenja u koju ne verujem jer je ionako nisam čitao a i u ljubavi kao i u trčanju nisam nikada ništa planirao nego sam puštao da me život vodi.

zato umesto nivee za guzu koristim hepatrombin valjda.

način da izađem iz brojki, našao sam u stazama.

svakog dana odem na neko novo mesto gde ništa ne mogu da upoređujem, gde ni ne mislim o brzini dužini ili vremenu.

malo asfalta mnogo makadama, kao danas, nigde ravnog a između 1% i 15% nagiba ne stigneš ni da razmišljaš o mnogo čemu drugom osim da ostaneš stopalima što čvršće a nosom što dalje od zemlje.

vreme će učiniti svoje, valjda i možda, dva-u-1.

dok ja izrešetam sve puteljke kojih sam se prošle godine uželeo, valjda će i noge zaboraviti na pretrpljene traume pa će se malo otkočiti.

sve češće mi se pojavljuju kilometri ispod 5 minuta, valjda pokušavaju da mi izmame smešak.

ali ne dam se ja, setim se da je taj kilometar imao dosta nizbrdica pa mi se smešak zakiseli a tračak nade potone u lokvu rezigniranosti. 

dan (posle)

svaki dan je Dan Posle, osim onog prvog dana kad se rađamo, a i taj je posle nečeg, ne može biti da je od njega krenuo kalendar.
ovaj dan je posle vikenda, i posle one najavljene večeri koja je trebala da me ubije, pa donekle i jeste.
naravno da kada se dogovoriš između 18 i 19 to na kraju bude u 20 jer neki ljudi prosto tako funkcionišu, pa se onda i završetak sa nekih 21-22 pomeri na 24, i sva sreća da kafana nije duže radila.
nije bilo gužve barem jer niko normalan ne izlazi veče pred radni ponedeljak, pa se nisam otrovao od duvana, a nisam nešto mnogo trenirao pa nisam ni bio žedan da ih brojao piva i postavljao limite.
nekako je sve prošlo kao da se nije ni dogodilo, osim što mi se san dodatno poremetio a i pre vikenda sam bio na pola koplja.
trkačka bicikla se ispostavila kao previše zahtevna jer sam ovog proleća, pardon zime, bio u fazonu ili se trenira ili se ni ne seda na biciklu, zajebi vozikanje.
tako mi je ostalo više snage za trčanja, a bicikle su sve odreda bile što bi zapadna braća rekla "učinkovite".
tempo i žestina.
nakon zadnjeg bloga prijavljujem još tri trčanja.
prvo je bilo na štopericu jer sam morao da požurim u goste kod drugarice.
pet dana pred porođaj trčati tri sprata uz stepenice može samo olimpijka i usput pomalo opaučena, no da bi se treniralo za olimpijadu ne možeš ni biti prosečan.
to je bila subota, sa nešto malo bicikle odmora radi.
nedelja je bila planirana za biciklu no na trčanju sam ostao predugo, pa mi je to ispala nenadana Dužina što zvuči malo smešno za 16km koliko mi je do nedavno bio minimum i teško da bih se za manje i presvlačio.
sada se ispostavilo da sam plafon-irao na nekih 11-12km pa mi je ovih 16 delovalo kao neki bogzna kakav domet.
svašta.
ajd nema veze.
neka se granice pomalo prelaze, i život se neće učauriti u istim stanjima i raspoloženjima.
posebno ako ta stanja nisu nešto čime bi se ponosili i ako postoji neko predosećano Bolje Sutra.
obzirom da je propala ideja bicikle popodne, danas sam se probudio u crno-belom raspoloženju, delimično oporavljen jer je tih 1h36 Dužine ostalo sve od treniranja, a delimično shrvan jer me je poremetio taj kasni ostanak u gradu.
kiša je po najavi padala, a iz sata u sat se i temperatura spuštala za po stepen pa je sa jutranjih 12 ubrzo stigla do 6.
kao i par puta jesenas/zimus nisam previše mozgao nego sam odabrao dobitnu kombinaciju trčanja oko tržnog centra dve ulice udaljenog.
krug je 500m, plan mi je bio 10km što sam taman ispunio, a čačkajući ovaj onaj tempo nekako sam došao do ideje da otaljam prvu polovinu pa pokušam da u zadnjih 4km postepeno ubrzavam, da bi poslednji 10-ti opet bio malo lakši.
sve je prošlo po zamisli, dupe/kuk/loža se nije mnogo bunilo, štaviše bio mi je najgori osećaj negde u drugom ili trećem kilometru, a posle se (iako sam se plašio) ništa nije pogoršalo.
poslednji kilometar progresije je izašao 4'48'' (sat) odnosno 4'49'' kada sam ga prebacio na Stravu, što je još uvek toliko jadno da je bolje da ga ne komentarišem.
pre samo tri meseca sam pretrčao maraton u istim ovakvim uslovima, +6 i kiša, i nijedan kilometar mi nije bio ovoliko spor, kao današnji najbrži!
eto šta bolest i povreda naprave u tako kratkom roku.
dosta je pet sekundi da upadneš u bunar dubok 20 metara a trebaće ti par sati da te iz njega izvuku.
ja sam propadao dva meseca, nadam se da mi neće trebati 20 godina da se vratim u neko stanje kakvog me neće biti sramota.
pa kakav smajli treba na to staviti...

juče i danas bez sutra

prekjuče i juče trčanje i bicikla, danas od treninga samo trčanje plus 40km lagane bicikle kao aktivni odmor. juče samo svrab u očima a danas krenula kijavica pa sam popio prvu ovogodišnju tabletu protiv alergije.

iako sam u zadnja tri dana otrčao 8+10+11km Tempića, brzine su još patetične jer je pauza bila predugačka. okrivio bih i krv jer mi se HCT sa 36 vratio samo na 41 što je tek trećina puta do 50-ak. dokle ionako nikada neće stići. imam 2 vrste kapsula gvožđe-kompleksa, ne zna se koje su više fensi šmensi. pa polako.

zato je juče bicikla bila jaka, to jest trening na njoj, po onom suludom vetru. preko 30 prosek na dva sata jače tempo vožnje je odlično za tek sedmi-osmi trening proletos, a pomaže i opštem povratku forme dok je trčanje na aparatima.

trke su došle toliko prebrzo da nisam ni svestan da će i proći (bez mene) brže nego što dolaze. ove nedelje čak nemam ni pojma šta ima, onog drugog vikenda je kruševac valjda i ne znam šta je pre NS pođoh da napišem ali NS je 24-og a ne 31-og kada se pomeraju satovi. eto i to prođe brže no što dođe.

u taj NS jedino s nekim ako se dogovorim za sat vremena bla-bla onako u trku, eto jedino tako i zato mogu da odem. što bi babe rekle, da mi guzica vidi puta. jedino što pamtim je da zajedno sa NS prolazi i rok za prijavu za Bgd pa eto. da iskoristim da se vidim sa rodbinom, dok još neko od nas nije odapeo. ćevapi u onoj kafančini na karaburmi su zadnji put bili 'nako baš dobri. kao da nisu u svim kafanama isti. kao što baš ona u koju se zaljubiš ima najlepše oči.

sad treba iskombinovati vikend da se dobije naj bang for the buck i još da bude besplatno. nakon dva dana aerobnog ludovanja već imam zakazan oporavak u nedelju uveče, vodim jednu drugaricu u kafanu. dva sporta, točeno crno i rokenrol, yeah. ovaj put bez ćevapa, pucamo na neku ekskluzivu.

juče

juče sam više manje ovako proveo dan, kao starija od mačaka. čak ni na Stravu nisam snimao vozikanje biciklom, bilo me sramota koliko je sporo. tačnije počeo sam da snimam pa na pola prekinuo i poništio. razgibavao i istezao se pored reke ali ne one kuda se uglavnom trči nego pored neke druge. reka smiruje, deluje kao terapija i kada ti terapija nije potrebna. ali nije višak. nisam imao ni osećaj krivice što ništa ne treniram, ni mrave u gaćama. to mi se ranije nije događalo, možda je od potresa mozga. nisam više onaj stari. danas me opet nešto malo žiga kuk i nemam pojma da li ću naći samopouzdanje da potrčim, nešto me malo kao strah. preživeću valjda. no zato bicikla ne bi trebala da omane, ako dan bude topao po najavi. što isključuje duža premarajuća trčanja. pa ću se kao prekjuče razbiti na kraćem a bržem. nisam doktor za rokenrol ali sam naučnik za kontra-efekte.

promo

čitam o marketinškim trikovima, vezano za gadgete. pa kažu kako se sve bazira na tome da se konstantno vrši pritisak na ljude da nešto POŽELE. kreiraju se predmeti želja, sve se svodi na to da vremenom shvatiš da ti bez tog novog samsung telefona sa 18 kamera život nikako ne može biti dovoljno lep kao što će ti biti kada ga kupiš na rate. slično tome su počeli i da nas mame medaljama i majicama. OVAKVU medalju ćete dobiti na našoj trci za dve godine, uplatite već sutra. uz medalju ide ovakva majica, koja će vam promeniti život, bićete kul, svi će se okretati za vama. bićete posebni. iako će takvu majicu istog dana dobiti još hiljadu ljudi, vi još uvek mislite da ste posebni jer nosite dres sa wingsa ili buff sa sto milja istre ili kačket sa plitvica. u želji da budu posebni svi ljudi su postali isti, a posebni su ostali samo oni koje boli đoka da li će biti po nečemu posebni. kao što je mene već par godina boleo đoka pa se nisam ni prijavljivao ni za beograd ni za novi sad. stavim broj od pretprošle godine pa trčim. jedini razlog da se prijavim za beogradski maraton može biti zbog humanitarnog udruženja a zbog toga nikako neću biti po ičemu poseban jer će ih/nas biti hiljadu u istim majicama. ali bolje mi je da ako već plaćam broj, da nešto ode i njima. sigurno neću uplatiti startninu zbog medalje, **bala vas medalja, ni zbog plastične majice. a svakako ću podići fajl na Stravu i gledaću na kompjuteru flybys i premotavati trku napred-nazad i gledati ko je to trčao pored mene i ko se usudio da me stigne otpozadi a koga sam na brankovom mostu otresao kao slinu. naravno, od ovih koji koriste stravu, a svako ko drži do sebe neće koristiti neku drugu šabansku aplikaciju. možda mi baš pomenuti novi sad bude prva trka ove godine. opet je start tzv "frtalja" pomeren na malo kasnije, pa polumaraton kreće u 11 a ta trka u 11h45, što je taman da ako uspem da se vratim u formu barem za ispod 5 min/km, da dolazim u cilj sa onima koji budu završavali polumaraton negde oko 1h35-1h40 što su još uvek relativno pristojni rekreativci a ne baš džogeri. nije loše kada se pomešamo, mada sam zaboravio na kojem kilometru se spoje staze. polumaraton sigurno neću trčati, jer nemam apsolutno nijedan razlog za to. sutra ću opet vaditi krv pa ću proveriti da li mi se malo povratio hematokrit. zadnji put mi je krv bila kao voda, nije čudo što sam se jedva pomerao. dakle lažu kad kažu "krv nije voda", nakon 20 dana bronhitisa i 10 dana gripa bogme jeste. ne znam posle NS šta ima od trka i na kojem polumaratonu ima trka od 5km, valjda u jagodini. lepo se zagrejem, lepo se zaduvam na kratkoj trening-trci, pa sednem u ladovinu. ovog proleća ću samo da navijam pored staze, i da vas polivam vodom. neću da se trkam dok ne budem mogao da vas pobeđujem. ne možete mi ništa 🙋 a nit gledam kakve su majice ni kakve su medalje na polumaratonima, džabe im reklamiranje i mamljenje. jesam ovca ali me više neće šišati ko god poželi.

100

danas sam izveo nešto što sam već neko vreme planirao, ili je bolje reći maštao. ovo čudno prolećno vreme, kad mu vreme nije, pomaže otvarajući razne mogućnosti. sutra će zahladneti i zakišiti pa sam planirao neko pešačenje kao odmor. jutros sam prvo otišao na trčanje, da iskoristim onog džokera od pola kilometra koji mi se nakupio prethodnih dana. pretrčao sam 8.5 srećan da ću upisati 9, pa sam onda otrčkarao još 1, ne znam ni zašto.

kao Haruki, da imam 10 valjda? sva sreća da Haruki nije bio amerikanac, 10 milja je već ozbiljan trening nešto malo preko 16km. ne bi stigao da napiše onolike romane. ja sam još uvek ostao na 1/2. toliko mi je bio suvoparan onaj o trčanju da ga nisam ni dovršio. kao da čitam tablicu množenja. šta ću. kažu da mu treba dati još jednu šansu, svako preporučuje neku drugu knjigu, ali ja evo više uživam pišući nego čitajući. šta ću.

nakon tog trčanja, tek sada počinje blog. koji će biti kratak. ideja je bila da prevezem 100km biciklom, prvi put ove godine a ne znam ni da li sam u prethodnih par godina nekom prilikom prešao stotku. mrzi me da proveravam. tu sam još bespotrebno sebi nabio zadatak da moram da napravim 30 prosek pa su mi malo leđa stradala na vetru. mogao sam komforno da pređem isti trening 7 minuta sporije i da imam prosek 29, i obavljenu 100-tku, ali eto. ko je lud, ne budi mu drug. na kraju je ispalo 100.1km na zadnjem semaforu gde sam zaustavio fajl. imao sam pola minuta rezerve, džabe sam se uspaničio.

treći trećeg

evo ubacio sam Blogger i u treći telefon.
kao pravi (igru ko {usijani)
ne!
pokušao sam klizanjem po tastaturi da napišem "kao pravi ORTODOKSNI" šizofreničar...
i eto šta mi je olovčica priredila.
drž se palčeva, ortodoksni!
elem, sad i na Huveju imam blogger, divno.
a u imenicima imam unakrsno Saša Samsung Saša Ajfon (kao ona starleta) i Saša Huvej.
jednom je kuma rekla huvej i ostao je zauvek huvej jer kako ga drukčije možeš zvati nego onako kako mu je rođena kuma dala ime.
huvej je najtanji pa ponekad deluje najmanji a ponekad ne.
jer je za milimetar širi od samsunga a od ajfona za dva.
milimetra.
huvej je kao ona stvar, zavisi mu veličina od raspoloženja.
mog, ne njegovog, tu je kvaka.
najsrećniji sam što mi još uvek ne trebaju naočari za čitanje sitnih slova a to važi i za samsona i za huveja i za najfona ravnopravno.
svaki dan trčim s drugim pa upoređujem kako se ponašaju sa strava i suunto aplikacijom a zbog bliznakinje možda instaliram i fitbit.
ipak nas nema puno pa da se držimo zajedno.
a i ime nam se samo u jednom slovu razlikuje, hm.
danas je nebo obećavalo hladniji provod pa sam nakon jučerašnjeg bolnog trčanja po brdu, ipak odlučio da pokušam opet.
ko je lud da se smrzava na bicikli.
krug u brdskom parku je 1270m ali ga računamo kao 1250 jer onda dva dođu 2.5km a četri dođu 5km.
četir kruga je bombona trening a ja kontam bombona je bombona ali dvaput je bombonica.
i nakon nećkanja da li zaokružiti na 5 6 ili 8km sam na kraju pretrčao 10.3.
a juče 11.2 pa tako sutra mogu i 7.5 a da upišem 8, jeee.
nakon trčanja sam kotrljao skoro dva sata biciklu od jednog do drugog privatnog/tajnog azila sa prepunim rancem hrane na leđima.
sve to ide u kondicioni trening, a karma me je počastila vrištećim suncem popodne.
s tim da sam na termometru video +15 i zaboravio na vetar pa sam polurazdrljen ipak uspeo da se smrznem.
džaba moronu Karma, njemu je potrebnija Jakna.
iz dana u dan govorim kako ću odmoriti od trčanja ali ipak nešto izmislim.

pišanje uz etar

burazeri moji koje ubrzanje zadnja dva dana
od jutra do mraka trči tamo trči vamo, ustvari nisam nešto ni trčao, samo se tako kaže
juče sam trčao, da, onako slučajno
pa biciklom ovamo pa onamo, što poslom što na trening
bio je najtopliji dan, +20, vožnja u kratkim gaćama i kratkim rukavima
ali je sunce već zalazilo za brdašca dok sam stigao da krenem
danas krenuo na vreme ali je bilo oblačnih +16, šmrc
a baš sam rešio da pocrnim u februaru
i eto već marta
ukratko juče 41km po kupserima prosek 30, danas 62km prosek 28
uključim ja da snimam sve to odmah ispred kuće a tu i ugasim, pa mi u prosek uđu sva zastajanja i usporavanja po semaforima i slično, to je kao kad bi na maratonu snimali šetnju iz hotela do starta plus podizanje brojeva usput
ajd nema veze
ono trčanje je bilo 11km, stalno se nešto vrtim oko tih 11km
i već treći put valjda mi izađe 59 minuta
ali zato svaki put dodam po nešto brda
mislio sam slično i sutra ali neće moći, jer je upravo prošao kratak letnji pljusak, a to što sam planirao uključuje jedan (većim delom) off-road uspon od skoro 200m visinske razlike
pa ću smisliti nešto drugo, koga briga
imam bombonica krug od 10km recimo, možda taj
ne ganjaju mi se neke dužine, nema od tog posla ništa
nakon (zamalo) 6000km prošle godine, od čega većina puzanje preko 6min/km, nešto radikalno moram da promenim da ne bih nastavio da upropašćujem tehniku
prostim rečnikom, izzajebavao sam se za pet godina unapred, opet je došlo vreme da se malo trenira
ko zna, možda je i prekasno za uozbiljavanje ali nije zgoreg pokušati
20.02. ću računati kao početak trčanja, to je prvi put kada sam uspeo da pretrčim kilometar (približno) u komadu i shvatio da zbog bolova ne moram da stanem nakon pola minuta trčanja
to mi je ovogodišnji drugi rođendan, već, a onaj glavni još nije ni došao
baš me krenulo, jelda
evo sabiram u excelu kilometražu...
(15 minuta kasnije)
ipak samo 92km u februaru, i eventualno 1 u januaru
nisam se nešto natrčao :-/

hoću

hoću da trčim neću da trčim
hoću da odmaram neću da odmaram
hoću da znam šta hoću neću da znam šta neću
(nije logički nastavak ali nije ni greška)
peku me oči, ispadoše
jutros sam, jer je dan kao rođen za odmor, krenuo u šetnju
pa sam sa psom upao u neko trnje, bagrenje i kupine, pa sam se sav iscepao
kad kažem sav mislim i na kožu i na odeću
pas je strpljivo čekao da ja prokrčim put, naravno
onda smo iskopavali neko cveće za vrt, da bi on to mogao da zapiša
zato sam iskopao žuto cveće, na njemu se neće videti žute fleke
onda nekoliko sati na poslu da se zaradi za kuglof i kafu
onda juriš biciklom da se nahrane neki psi i ZVRCCCC ideja
kad sam već biciklom na egzotičnom mestu, hmm
nisam imao plan...
("... nisam smeo, to znam, da se zaljubim" - TM* osvajači)
fantazija je bila kako ću otrčati 10 puta uzbrdo-nizbrdo
to je najoštriji uspon u okolini, mada nije
najoštriji je jer je dugo stajao znak 22% ali nije toliko strm
ima jačih asfaltnih uzbrdica u gradu, doduše uglavnom dosta kraćih
jednom sam trčao skroz od podnožja (blaži deo) kroz sredinu (najoštrija) i sa zaravnjenjem na kraju koje je podugačko i solidno digne prosek
sada sam odabrao hard core sredinu
kad sam shvatio da je to nekih 500m doživeo sam onaj tongue-in-cheek momenat
deset puta gore-dole bilo bi deset kilometara, aloooooo
u danu odmora???
ili da smanjim intenzitet u neko mlako tempo-trčanje, ili da skratim
obzirom da sam juče pretrčao 24km, za šta mi je pre samo sedam dana trebalo takođe SEDAM DANA, naravno da bi bila ludost toliko brzo povećavati treninge
ajd uradiću pet "krugova" i dosta
na kraju sam bio zadovoljan jer sam uz neki srednji napor imao prolaske oko 6 min/km
za razliku od 200-tki pre par dana, sada sam trčkarao nizbrdo, nisam hodao
iz prostog razloga što bi me ubio vetar, uspon je ka jugu, spust ka severu
ko ne plati na mostu, plati na ćupriji kaže turska mudrost
platio sam na bicikli, jer se trebalo vratiti istih 11km do kuće
sažvakao me severac kao ker patofnu
ispadoše dva treninga u danu odmora
ali oba kratka
ali dva
ali kratka
ali dva

puno ili ne

uzeo sam onu olovku za pisanje po ekranu telefona. preciznija je od prstiju ali sporija, huh. ipak dva palca brže rade, makar levi služio samo za nekoliko slova.

jutros sam pretrčao 11km, opet za istih 59 minuta, izgleda da mi je to trenutni limit :-)

probudio sam se neispavan i polomljen i bio ubeđen da danas DEFINITIVNO neću trčati. i kao hajde da probam što ranije ujutru, ne moram žuriti. ali zbog drugih obaveza u toku dana, ipak sam požurio.

kasnije popodne se iskristalisalo da je previše vetrovito i hladno za biciklu pa sam otišao na još jedno trčanje. sada već definitivno sa namerom da bude lagano.

odlazak od 7km izvan grada do aqua centra je bio baš spor ali sa vetrom u leđa. onda se naoblačilo pa sam morao da se vratim malo brže. malo sam i preprečio na 6km.

ispalo je da sam u par navrata pokušao da otrčim malo duže pa trčao malo brže, a danas sam eto tako na rezance prešao 11+7+6=24km iako sam u dan ušao sa bolnim nogama. koliko tumačim prognozu, naredna dva dana bih trebao da provedem na bicikli.

na preskok

upao sam "u mašinu" pa ostao bez par sati neophodnog vremena svakog prethodnog dana. danas sam se pride zapetljao (niko mi nije kriv) jer sam objavio jednog izgubljenog psa rase šar pei koji luta prigradskim puteljkom pa sam silno vreme izgubio odgovarajući na pitanja u vezi te objave na stranici za pomoć životinjama. na kraju je naravno ispalo da mu samo ja mogu pomoći. eh kada bih imao platu i službeni auto i plaćen godišnji, lepo bi bilo pomagati svim životinjama na koje naiđeš a ako usput i trčiš oko grada budi siguran da ćeš svakog dana naleteti na novi materijal.

elem, juče sam pošao na Dužinu, što treba shvatiti sa kilogramskom dozom ironije jer sam od onih trčanja od 2-3-4-5-7 kilometara već počeo da osećam posledice i preko svega me je onih 11 iz zadnjeg bloga dotuklo. nakon tolike pauze, povrede i bolesti, 11km za 59' mi je OZBILJNO tempo trčanje. šaleći se na temu Dužine pošao sam sa samo jednom idejom, a to je da trčim (ipak) malo lakše nego inače, jer sam zbog straha od predugog trajanja sve prethodne kratke probe izveo malo većom brzinom od logične.

tako sam pošao nekim autopilot tempom koji je ispao negde ispod 6 minuta po km, vrteo sam se oko 5'45-5'50 i to mi je bilo onak', okej. onda sam okrenuo i shvatio odakle duva vetar pa sam morao da pojačam da bi mi bilo jednako toplo, i onda sam pojačao još malo i još malo i na kraju sam završio 12km istim prosekom kao i jučerašnjih 11, s tim da je ovde početak bio lagan a kraj prejak. tri godine gradiš nešto i sve nestane za mesec i po, divno. i to ne da samo nestane, nego potoneš još tri sprata ispod nule, još divnije.

dakle dužina je propala, ali sam svejedno danas OZBILJNO naumio da odmorim. em je bio ponedeljak pa je valjalo malo i raditi, em sam već jedva mogao da istegnem zadnje lože i listove od bolova. oduvek sam razaznavao bol, gore u listovima boli kada odjednom ubaciš puno brda, a dole ispod listova boli kada naglo povećaš kilometražu. a ja sam nakon 50 dana posta (fasting) odvalio "čitavih" 34km u samo sedam dana, fascinantno!!!

prvi deo odmora je protekao po planu. sa jednim od pasa 5km lagane šetnje uz reku, i 5km laganog trčanja nazad. 33 minuta je dovoljno lagano, jelda? dobro, imao sam jaknu (?) i opet one glomazne stabane patike iz azrine pesme (gomila kotrljajućih tegova na nogama...) a valjalo je u jednoj ruci držati povodac za psa što podosta ruži simetriju pokreta. aionako sam bangljav, simetrija mi nikad nije bila najjača strana.

popodne opet onih desetak kilometara biciklom do samo meni znanog divljeg azila za pse, pa odatle pravo na reku pod najgrđu uzbrdicu grada čikaga (TM* radovan treći). tu sam vezao jaknu za biciklu tako što sam provukao sajlu kroz rukav, no ionako skoro niko nije prošao, to je maltene kraj sveta. dvoje su proveli neko štene koje se tri metra okušalo u brdskim deonicama pa zastalo uz glasan podsmeh svih nas prisutnih.

otrčao sam deset uzbrdica od 200 i neki metar, ne znam koliko mi je GPS ukrao zbog čestih okreta. moram jednom taj uspon premeriti kanapom dugim 10 metara. uzbrdo sam trčao a nizbrdo shodao ili treba sahodao ili još bolje po lokalnom saišao. vratim se na početnu tačku i pokaže mi oko 3'45'' pa sačekam dok štoperica dođe do 4 minuta pa opet juriš uzbrdo. za ukupnih 40' sam prešao 4230m od čega naravno 2km trčanja i 2km sailaženja, a u tih 10x200m sam se popeo 265 metara (ako mi i tu nije nešto malo ukrao gps) što je nekih stotinak spratova. fino.

nemam pojma otkud mi je dunulo da sve ovo uradim u danu odmora ali poprilično sam "nesnađen" nakon povrede i bolesti pa valjda napipavam šta mi je malo a šta previše, pokušavam da uđem u neki ritam u kojem će mi sve biti "taman" a za par dana bi trebalo da se vrati ono miholjsko proleće pa da opet zajašem biciklu. nigde ne žurim, proleće sam otpisao što se tiče ozbiljnih trka, i prija mi to odsustvo pritiska. pa polako.

11

kao pas koji juri sopstveni rep, tako mi je bilo danas. 

svo vreme sam mislio da mi je rep ispred a bio je iza mene.
a ja u krug, u krug.
i nisam ga stigao, naravno.
nemam pojma ni koliko sam zaista žurio a koliko mi se samo priviđao napor.
na kraju je ispalo da sam pretrčao 11km za 59 minuta.
bio sam na 200m od kuće, pored nekog frizerskog salona.
okrenulo mi se na 11.00km i pritisnuo sam STOP, prešao u lagani hod.
10m ispred mene je iz tog salončića izašla neka žena.
za njom je istrčala frizerka i počela da dovikuje Vesna, Vesnaaa
žena ništa, pokušava da stavi kapuljaču preko nove frizure jer promiče sneg.
ja se proderem VESNA!, ona se okrene, ja pokažem prstom na frizerku.
žena se okrene i vrati se nazad, ja se nasmeših a ona ništa.
ali nije to važno.
onda sam pogledao u telefon znajući da treba da uradim NEŠTO.
i umesto da sačuvam fajl, ja sam ga skrinovao i u aplikaciji stisnuo "back".
ode trčanje bespovratno izvan svih arhiva i dokaza.
ajd ako ništa drugo ostao mi je barem taj tzv "skrinšot".
više puta sam zastajao i svaki put izgubio po desetak sekundi dok stisnem STOP jer sve ide malo teže mokrim prstima.
iz nekog razloga nisam poneo rukavice iako sam pošao na -2°C.
šake su mi bile smrznute negde između 20-40 minuta trčanja a posle su oguglale.
svašta.

PS
u trku spazih i staru ljubav Velimira kako puši cigaru na terasi.
namignuo sam mu ali čisto sumnjam da je sa 150m razdaljine primetio taj detalj.

posle trčanja i sušenja sam odjurio biciklom da opet nahranim one kučiće izvan grada.
dok je hladno imaće od mene ručak, a kad opet otopli nemam pojma šta ću smisliti obzirom da su se smestili na pet metara od nečijih košnica.

jinx

evo već petnaestu godinu me optužuju kako previše pišem pa sam zimus malo utanjio sa blogovima. pisao sam neke druge manje sportske stvari. jer uopšte nisam živeo taj neki sport, pauza je delovala beskrajna.

još uvek sam zatečen razvojem situacije.
mislio sam da će ovo ići puuuuno drukčije. pre dva dana sam potrčao i osetio bol, i čekao da postane nepodnošljiv pa da se vratim na hodanje. no korak za korakom je sve delovalo isto, a onda sam se nakon minut ili navikao pa mi više nije bilo strašno, ili se bol malo i smanjio, ne znam. tako u neverici sam nastavio da trčim čak malo pojačavajući, valjda iz straha da će bol ipak pobediti i iz želje da pre toga dotrčim do što dalje tačke.

baš malopre je na tu temu jedna draga drugarica podelila poster/status o tome kako nestrpljivost dolazi iz nesigurnosti. ne verujemo sasvim da nam nešto zaista pripada pa žurimo da ga dograbimo što pre. e upravo tako sam i ja potrčao prekjuče, kao da će mi neko pojesti beton pred nogama pa da napravim što više koraka dok se to ne dogodi.

tada sam "nakupio" 4km trčanja od ukupno pređenih 5, ostatak sam šetao.
juče sam krenuo na pešačenje misleći da ću skroz zasebno od toga MOŽDA opet pokušati da trčkaram. no nakon 10km veoma brdske šetnje sa psom, stigli smo na asfaltić uz reku pa sam sačuvao taj prvi fajl kao "hiking" i krenuo ispočetka sa trčanjem. bez ambicija da se išta "mora", nego opet onako neobavezno, rekoh i da sve prođe kao 100/100m šetanja i trčanja, opet je to super.

ispalo je da smo pretrčali okruglo 4.1km (šta je tu okruglo?) i zaustavili se taman na pravom mestu da svratim i ispozdravljam se sa novootkrivenom svastikom za koju godinama nisam znao. koliko radosti i ljubavi iskrsne niotkud, svet je tako mali, pa iznenada naraste kao krofna.

danas je zamalo sve ispalo suprotno, na ivici sunovrata od euforije do kraha. rekoh da probam da trčim, da se napravim lud, kao da ne znam da imam tu povredu ili kako nazvati, pa pomoz bog. izleteo ja kao sa sam pozajmio tuđe noge pa udri. više je to doduše bio privid brzine nego stvarna jurnjava, ipak sam se skoro dva meseca navikavao na brzine šetnje od 5 km/h. nakon minut se pojavio bol i u trenu me je uhvatila i panika i obuzeo očaj. ne baš očaj, očajčić recimo.

no nekako verujući da će sve proći kao i prethodna dva dana, nastavio sam, povremeno menjajući tehniku na doskok prednjim delom stopala. nekako se sve zamrzlo u tom istom osećaju, boli ali ne previše, ja trčim, i prolaze minuti. to je to. po planu sam stao nakon 3km ispod pečurke (klupe i sto) pored reke, da se sklonim od kiše i malo istegnem. povratak je bio još malo brži i na 300m od kuće sam imao ukupan prosek od valjda 5'06''/km.

utrčao sam u školsko dvorište da se još malo istegnem, ovaj put bez zaklona pa mi je pipkanje po telefonu išlo malo teže. jeste da sam opremljen čitavom armadom nepromočivih telefona koji su navodno sposobni da prepoznaju pipkanje i kroz mokar ekran ali to u praksi nešto slabo deluje. tu sam odlučio da umesto zadnjih 300m do kuće tresnem jedan krug po betonskoj stazi i da malo popravim prosek.

rečeno - učinjeno, odvalio sam krug tako dobar da sam 6km završio za 30'12'' što je ajd da kažem prosek od oko 12 km/h odnosno 5min/km. nastavio sam da se istežem i razgibavam i došao na paklenu ideju. kad mi već ovako dobro ide, odvaliću još 4 puta po krug, svaki put se razgibnuti po minut između, i tako ću SIGURNO navući prosek ispod 5'/km.
MUĆAKKK!!!

nakon prvog kruga sam već imao 4'59'' prosek, nakon drugog 4'57'', i nakon trećeg sam hteo nekog da ubijem jer mi je ceo krug stajala brojka od pređenih 6.6km a desetine sekundi su neumoljivo prolazile. GPS se nešto zaigrao i ukrao mi skoro ceo krug. džabe sam jurcao još DVA puta po krug rešen da na ekranu ugledam 7.0 km, prosek mi je svejedno ostao malo iznad 5 min/km a ja sam umesto 7 pretrčao 7.250 km, koji su ostali nezabeleženi.

iskreno ne znam ni kako se to dogodilo ali uopšte se nisam iznervirao. kontam, uradio sam 1 krug (da dopunim do 7km) i još 4 planirana i još 1 neplaniran, dakle 6 deonica. to je 6*250=1500m brzog trčanja, i treba biti zadovoljan. kad kažem brzog, ne mislim na zaista brzo nego na ova post-povredna post-virusna post-bronhitisna i veoma anemična trčanja, dok mi je laktatni prag još uvek srozan na 4'20''/km.
ma ko-ga bri-ga!!!
da sam ja napravio jedan lep trening, sve drugo je manje važno.
još sam se dva puta provozao biciklom nekih 10+30km takođe po kiši i to je bilo sve.
a i gde ćeš više.