korak nazad napred dvadeset hiljada

 naslov je takav kakav je jer se spremam na trčanje pre nego što dođu gosti. što znači da će ostatak dana biti malo netipičan za moje srce lutajuće. korak nazad se odnosi na jučerašnju vožnju poznatim stazama tu u okolini na kojoj sam primetio kako još uvek pipnem kočnice ponegde gde ne bih baš *morao* ali jbg, ko se ovoliko puta lomio na asfaltu ne može tek tako da se sjuri niz kamenjar bez malo viška opreza. no zadovoljan sam napretkom, ovako će mi i paknovi tj disk-pločice duže trajati. 

u svemu sam prevideo jednu stvar (samo jednu? pa to je uspeh!?) a to je da u ovom slučaju nisam baš morao juče da trčim, ali gle čuda to je meni samo tako došlo u sećanje pa sam čak i previd uspeo da previdim, jer juče uopšte nisam trčao. juče je bio onaj petak kad se ide po paradajz, i bile su dve vožnje ujutru i popodne. svašta. dakle nisam prevideo ništa, plan je savršen. još samo da se otisnem u brda.

u međuvremenu sam smislio jednu mučku podvalu a to je Zašto bih ja morao da čekam goste da železničkoj stanici ako to može Lola, mislim dovoljno je jedno da im pokaže put. dok oni dođu, pa pogledaju dvorište jedno drugo treće vrt malu kuću veliku kuću pse mačku žabu ihaaajjjj, imaću dodatni sat fore na raspolaganju. pa ćemo posle u grad na okrepicu :-)

juče smo imali anegdotu sa Živkom koja je mjaukala i gledala u plafon i niko nije imao pojma šta pokušava da nam saopšti. nakon pregledanja svakog ćoška došao sam do zaključka da je unela nekog guštera koji joj je pobegao u nepoznatom pravcu i sad tako bleji po plafonima. no ona je uporno nastavljala da pilji u jednu tačku i da mjauče, A tu visi jedan biciklistički dres sa potpisom drž. prvakinje i reprezentativke Australije. ja ga skinem da vidim da gušter nije tu ušao i začuje se neko čudno kliktanje, leptipoljubim rekoh ovde je neko ubacio neku tempiranu petardu koja tako tik-tak-ače. usput sam shvatio da uopšte nemam neku akcionu mačku nego... MAČKU POENTERA.

I NEĆETE VEROVATI ŠTA SE DOGODILO.

ili

A EVO I ŠTA JE IZLETELO IZ DRESA.

slepi miš!

usledila je desetominutna jurnjava, zverčica je vitlala iz sobe u sobu, mačka za njom ali avaj mačka je ipak nisko i prizemno stvorenje, zverčica na klima uređaj ja je štapom za mini-golf zguram nazad i nakon još desetak minuta ("ajmo mi da doručkujemo, nek se oni jure pa će se već neko prvi umoriti") se slepać opet zavukao u isti onaj dres, ja sam ga opet skinuo i bacio kroz prozor, dres je preplašio kučiće i rasterao ih kud koji mili moji, valjda su mislili da im je sleteo neki zmaj sa jupitera, a miš je izleteo i pobegao negde pod komšijski krov. misija obavljena, tek sad vidim da je ovo ispred sve bila jedna rečenica.

prekojuče

juče sam pisao blog na neku drugu temu i na nekom drugom mestu pa je ovaj sportski zasluženo pauzirao, tako da u ovaj petak dugujem prvo sredu pa četvrtak.

SREDA

ništa naročito, pre podne biciklom 32km od kojih pola letenja sa vetrom u leđa a povratak kao da mi je neko zakačio otvoren padobran. no valjalo se odmoriti od one ubistvene kombinacije ujutru-trčanje-popodne-težak-bajk, tako da sam i popodne odvozao samo malo duže od toga i završio dan jednako umoran, nakon dva aktivna odmora. funny. ta druga vožnja je prošla sa minimalno (već poznatog) makadama tek koliko da opravdam zašto sam pošao najboljom biciklom.

ČETVRTAK

usput sam se opet zeznuo jer nisam sve merio pa sad moram da vidim koliko sam prešao i naknadno upišem u dnevnik iako sam obzirom da je četvrtak odlučio da ujutru odem na trčanje. naime petkom i nedeljom (eventualno utorkom) su pijačni dani kada se valja snabdeti paradajzom i malo proćakulati sa ovim fenomenalnim drugarom koji to organski uzgaja i po sajmovima ubire medalje i priznanje, pa onda uglavnom ne ostane vremena za neka velika dela pred odlazak na posao. 

trčanje je bilo onako šalabajz ovamo-onamo pa u polukrug i taman sam obišao grad kao da sam došao na letovanje u neko nepoznato mesto. na treningu sam primenio jednu taktiku A EVO I KOJU. inspirisao sam se nekim foricama koje sam provalio na garmin connect kako jedan konkurent trenira i to mi se dopalo i eto to sam i uradio. sve sam sabio u 8.3km jer sam pre par dana trčao 6.7 a ne volim da u dnevniku "kradem" pa uglavnom pokušam da zapamtim da li sam u manjku ili višku pa natrefim par skretanja u povratku da malo skratim i produžim, i poravnam zbir.

ideja da jedem neke netipične stvari pred vožnju mi se par puta olupala o glavu, pa sam umesto grickanja sira i badema seo i najeo se napolitanki i nekakvih lanenih pločica umočenih u pekmez, da bila je i jedna gibanica takođe umočena u nutelu. i energy drink, sve sama zdrava hrana, valjda da poništim unapred onaj organski paradajz planiran za sutra. da stvar umesto anegdote postane fenomen pobrinuo se moj veseli organizam jer sam krenuo u dalje istraživanje istog onog kraja koji me je fascinirao u utorak.

ovaj put sam krenuo sa malo druge strane, tu između je jedna tipa klisura i kada sam došao na vrh i naleteo na šumare, oduševljeno sam zastao verujući da će mi objasniti kuda se može proći, ako uopšte može. odgovorom nisam bio nimalo zadovoljan, jer je glasio nešto u smislu "nema dalje puta ovo završava u potoku", a nakon par rečenica "nisam doduše nikada dalje odavde išao pa ne znam". "odoh ja", rekoh, "pa ako udarim u nešto nepremostivo vratiću se, čudna mi čuda". mislim kad sam već tu, što da ne proverim, bolje da znam da puta NEMA nego da nastavi da me kopka pa da drugi put opet dođem na isto mesto.

nakon sletanja u potok nekim izlokanim zemljanim putem koji je više ličio na preoranu stazu za bob, pregazio sam potok i video kako tragovi traktora idu dalje kroz neke livade, doduše nagnute 30° pa sam naravno tu morao da uzguram bajk. no ubrzo je zaravnilo i tačno prema mojim prognozama, došao sam na jednu raskrsnicu u šumi, poznatu od prekjuče, kada sam pomislio da "to može biti to, put koji stiže da onog drugog brda/sela". zahvaljujući napolitankama ili 48h više iskustva, poslednji delić koji mi se pre dva dana učinio nemoguć sada sam izašao na bicikli i to sa čak ne ni previše napora, biće da je do napolitanki ipak. 

ukratko, odlična nedelja iako nisam odmakao više od 25km od kuće, ali obzirom da se radi o jako nepristupačnom terenu zavučenom iza brdašaca, više sam nego zadovoljan što sam uspeo da istražim i taj kraj. čisto sumnjam da je iko ikada tuda prošao bajkom ili protrčao, a tu se ukazuje i mogućnost da se to nekad jesenas otrči jer bih morao da odem biciklom samo 11-12km od grada i da napravim taj krug odnosno trougao. 

PETAK

obzirom da ovo pišem u petak prijavljujem još 23km jutarnje bicikle, takođe odmarajuće, a računam da će i vožnja popodne biti laganija tj barem ću se truditi, obzirom da za subotu planiram malo duže trčanje - još 4 dana je rok za prijave za Prvenstvo na 21km pa bih da proverim da li ja to mogu bez previše muke da otaljam.

za kraj standardno par sličica sa ovih explorerijada

eh da, juče me opet zamalo uhvatio mrak, je8o jesen!

au brate

 u nekoliko navrata sam pomno analizirao mapse i gledao može li da se prođe iz jednog sela kroz neke šume u drugo selo gore na brdu, i nijednom nisam bio siguran šta je to tačno na mapsima vidljivo a šta ne. ovo donje selo sam apsolvirao što se tiče glavnih puteva, a iz iskustva znam da sve što obećava kao "veći put" tj makadam postepeno postane malo uži kada prođeš prve kuće, pa još uži kada prođeš par skretanja u njive i livade, pa još uži kada uđe u šumu, i nemalo puta se dogodilo da se taj šumski put razgrana na nekoliko strana i da je to prosto mesto odakle seljani kradu/pribavljaju ogrev, i onda se fino vratiš nazad, nisi poljubio vrata ali si poljubio šumu i korov.

slično tome, juče sam zapucao rešen da proverim s tim da nisam ni imao nikakva bogzna očekivanja ni nadanja. idem da vidim dokle ide koji put, pa ću se vratiti, ali ću barem znati da prolaza nema. i zaista, kad sam sa levog asfalta koji negde "(po)vezuje" skrenuo na desni, on je ubrzo prerastao u tri makadama, jedan u neke kuće, drugi u šumu pod 25% nagibom, i treći po sredini koji bi mogao biti "ono pravo". 

dobar kilometar strmog peska i kamenčića i još mi je naišao traktor sa prikolicom prepunom drva pa sam morao da stanem i sklonim se, a na tom nagibu u prašini i kamenju je nemoguće krenuti uzbrdo pa sam teška srca izgurao zadnjih 100m. ovo mi se događa već treći put u mesec dana, ne znam čime sam to zaslužio ali eto. 

nakon toga je usledio fantastičan deo puta kao u bajci, lako prolazan zemljani makadam kroz gustu šumu, čak pomalo i ravnjikav pa sam mogao da ubrzam i rešim se mušica koje su prava napast i božija kazna kada uzbrdo sav oznojen ideš 7 km/h i ne možeš ni na sekund da pustiš guvernalu da bi ih oterao.

kada sam došao negde blizu vrha ukazalo se opet par skretanja u livade, put je prerastao u traktorski horror od pola metra dubokih kanala i zemljurinom nagnutom pod 30°, rekoh ako sve ovo budem morao da se vraćam nazad ubiću se. opet sam pregurao pedesetak metara s tim da sam mogao da biram da li da idem kroz kanal i biciklu guram sa dignutom rukama kao da se predajem, ili da idem po onom grebenu i guram guvernalu negde u nivou kolena, koliko je to bio neupotrebljiv put. 

e tu sam ugledao neku kuću i totalno nelogično pomislio da put možda ide samo dotle. jer nijedno domaćinstvo ne bi išlo 10km kroz šumu od čega zadnja 2km totalno neprohodnim putem, mislim trebao bi da od svega imaš samo traktor a ne i auto ili bilo šta drugo, čak ni motor nije koristan čim padne kiša. naravno da mi je čovek rekao da kroz sred njegovog dvorišta mogu da izađem na veći put, pored štala sam ugledao i auto i kamiončić i smirio sam dušu, fala bogu pronađoh put.

koliko god ona "kartu čitaj, seljaka pitaj" zvučala simpatično, zanimljivo je da te često nehotice zeznu jer sve kuda idu napamet ne umeju da opišu u detalje pa ladno zaborave da do onog skretanja postoje još tri skretanja koja ti nisu pomenuli i onda nemaš pojma kako do te treće ili četvrte tačke doći. ovaj mi je pak tri puta ponovio svaku raskrsnicu, da utuvim, zadnji put sam zajedno s njim sve ponavljao u horu kao da me preslišava. kod trafoa desno pa odmah zatim levo u krug i tako do jedne vikendice na uzvišenju gde na X raskrsnici ona treba da mi ostane sa leve strane. bukvalno kao da mi je ukucao gpx trek u mozak, bez ikakvih dilema sam izbio tačno gde sam hteo i gde mi je objasnio, bravo.

vožnja nije bila preduga, ovaj istraživački deo je bio samo 22km od čega samo četvrtina asfalt, a u preostalih 15-ak km sam više nego uspeo da opet tako usvinjim biciklu da sada više zaista nisam siguran šta je gore, proći kroz blato do kolena i oprati je za dva minuta, osušiti i podmazati, ili voziti po zemlji i prašini i onda šta? фуцк!!! 

do i od tog kruga je trebalo 2x14km pa tih 28 i 22 daju samo 50, a od polaska popodne sam potrošio toliko vremena da me je uhvatio sumrak pa ništa nisam video kroz tamne naočari zadnjih par ulica. ne pametnjakovići, nisam mogao da ih skinem jer su duple, zbog dioptrije.

        

MRZIM PRAŠINU.

ajd što nestade cela bočica mašinskog ulja na svakodnevno podmazivanje nego što mi tih pola sata dnevno prepolove sav jučerašnji užitak i očekivano današnje uzbuđenje.

jutros ništa trčanje, samo 32km brzog asfaltnog mtb-a da se nahrane neki psići u pomenutom selu koje naravno baš ja nađoh pa odmah na posao. sve oči su uprte u drugo poluvreme, da ne kažem u popodne.

znači trka

jutros sam otkaskao 7km tu naokolo po bregima onako rekreativno, tek koliko da uturim prosek ispod 10 km/h, nogice su mi bile polusvezane samo prvi minut i odmah posle toga sam primetio da će ovo biti jedno baš lagano trčanje, u smislu lak zadatak. kao kad na ispitu na fakultetu izvučeš tablicu množenja do 100 recimo, pođoh da se našalim i kažem "samo kad bi moglo" ali kad vidim ko sve ovih dana uzima diplome fakulteta sve više mi se čini da je tako nešto zaista moguće. 

nego ono što sam juče obećao, nakon pomenutog Čekiranja sam samo presekao glavni asfalt i otišao da prođem jednom baš onako lepom i ne naročito zahtevnom varijantom, makadamom koji prolazi ispod jednog od lokalnih brežuljaka a ovde se svi vrhovi zovu Vis, pa imaš sašin vis đokin vis boškov vis kao da se božemeprosti radi o nekim drugim dragocenim uzvišenjima.

i negde u drugoj polovini tog makadama od nekih 4km možda, prođe me na uzbrdici jedan auto, ja 8 km/h on 12 km/h klima po kamenju i bira kuda će jer se put sastoji od dva duboka kanala puna krupnog kamenja i okolo toga dve bankine i sredina od usitnjene zemlje od koje se diže prašina nebu pod oblake. srećom imamo sam gde sa se pomerim a da se ne srozam u neki od tih kanala, duvao je jak vetar pa se nisam ugušio u prašini jer je sve brzo odneo dalje.

no minut zatim, začuo sam neki grublji zvuk, okrenem se da vidim da li je traktor kad ono TAM šerpa plavi dahće mi za petama rekoh e ovaj će me već prekriti prašinom za vek vekova amin. dodam gas, naiđe zaravnjenje, čak mu malo odmaknem, opet krene strmo uzbrdo opet mi priđe na 20m, i tu me uhvati neraspoloženje jer znam da ću ubrzo naići na jednu nizbrdicu koja je ista kao i onaj uspon malopre, podosta onako pogibeljna ako juriš prebrzo. 

kad dragička!, ceo put je poravnat i nasut sitnim kamenčićima kao pred asfaltiranje, do kojeg doduše skoro nikada ne dođe, bezbroj puta sam se radovao novom asfaltu a makadam je do proleća opet bio ista oranica kao i pre zime i tog nasipanja ludom radovanja. tu dodam gas i uzletim par manjih nagiba, i kad sam stigao do asfalta od kamiona nije bilo ni traga ni zvuka motora.

i tu se zamislim, koliko mi je komfornije da idem ovim seoskim makadamima, koji skoro nigde nisu nemogući za vožnju, a pazi ironije kupio sam novi bajk jer me opčinjavaju planine. po planinama pak imaš toliko tih izlokanih nemogućih kamenjara, eno u nedelju u tri navrata zamalo ne završih na nosu koliko god da sam se pažljivo spuštao. kupio novu biciklu da bi išao po selima u ravnici, baš fascinantno. ali kažem, za sada mi ovo prija, i uglavnom makadame biram kad idem uzbrdo jer su putevi u jako lošem stanju, a vratim se po mogućstvu asfaltom.

baš sam u nedelju pokušao da sročim to objašnjenje između prihvatljivih, minimalno održavanih makadama, i divljih puteljaka po planinama, i zaključio sam da za spust po rizičnom kamenju i izlokanij zemlji nije potrebna ni neka naročita 1) snaga, jer sam se popeo svuda kuda može da se popne biciklom, ali je potrebna 2) veština kojom sam već donekle ovladao i sve sam slobodniji na prosečnim makadamima, štaviše sve češće se spustim a da ni ne pipnem kočnice, nego se radi o tome da ti je potrebna i 3) sreća.

i tu je svo objašnjenje. spreman sam i za više treninga koji će mi dati snagu i veštinu, ali da ja iz neke vukojebine gde nemam mobilnog signala guram biciklu 10km dok dođem u zinu dometa da bih zvao hitnu zbog slomljenog lakta, pa prosto mi je to malo predebilno, posebno jer poznajem 2/3 svih koji rade u hitnoj pa bi mi blam bio dvostruki. idi lomi ruke i noge ali nemoj bespotrebno maltretirati druge svojim glupiranjem.

kontam da bi nekom klincu bilo fora da slika natekli modri lakat i da emituje uživo iz hitne dok broji lajkove srca tužiće i podršku, da se raduje što nekoliko dana neće ići u školu i što će biti faca kad mu se budu potpisivali na gips, ali meni je život još uvek ono što sam formulisao na blogu pre 10-ak godina "živi kao da ti je svaki dan pretposlednji".

u skladu s tim odmah počnem da se mrštim kad kamenje ispod mene počne da proleće brže od života, bicikla krene da se otima a točkovi krenu svaki na svoju stranu i koliko god bio uzbudljiv taj trenutak kada prosto čekaš da vidiš da li ćeš kroz krivinu slučajno proći ili ramenom slučajno poljubiti neku stenu, istovremeno sam svestan da ta sreća ne prati baš uvek ni hrabre ni lude nit ima neka osećanja spram tebe, prosto nikada nemoj da se navikneš da se više uzdaš u sreću nego u veštinu. 

zbog toga mi je još uvek pomalo "frka" kada po nekim zabićima na 1000m nadmorske ipak odlučim da se sjurim, i da kad se jednom otisnem niz kamenjar ili izlokan zemljani put znam da mi silaska sa bicikle više nema, svaki put kad pomislim "pomozi bože da nigde ne proklizam ili se izvrnem" ja sam ustvari nezadovoljan što sam dopustio da se više uzdam u sreću, ili hajde da je blaže nazovem i "očekivani povoljan ishod" no to još uvek ne umanjuje bespotreban rizik.

jutarnji trč je čekiran, 

posao je gotov, 

podmaži lanac i beži.

čekiranje

nekad smo govorili spisak, sad kažu ček lista, pa kad si nešto obavljeno štiklirao sad kažu čekirao, doduše i kada si se negde javio ili prijavio sada kažu da si se čekirao jer nekad nije bilo čekova, samo u mafijaškim filmovima kad on njoj potpiše ček i kaže upiši sama cifru a ona ga iz ponosa pocepa, e toga na primer više nema ni u stvarnosti ni na filmovima. 

i tako sam ja krenuo da čekiram sve puteljke koji izlaze iz jednog sela tu u obližnjoj klisuri i biće da će mi život za to biti nedovoljan ali nisam se predao još uvek, juče sam čekirao jedan od hajd da kažem važnijih izlazaka iz te rupčage i srećom ovaj put prođoh bez silaženja i guranja iako je na par mesta bilo povuci-potegni, iskobeljah se nekako.

negde na pola tog izlaska po makadamu sam proverio da li sam na prâvom putu i gle čuda, nisam bio. po jakom suncu nisam baš provalio koje su mi sve varijante mapsi ponudili pa sam mislio znate ono u gugl mapsima kad je prvoodabrana varijanta plava a ostale sive, gle čuda ja sam na sivom putu koji ide paralelno sa onom Prvom Opcijom u plavoj boji. nema veze ta dva puta su se na kraju i spojila u jedan ali je ispalo da sam čekirao puteljke 1, 1.5 nisam još, 2 nisam ove godine, 3 čekirano pre mesec dana, 4 znam napamet, 5 nisam ove godine ali je kratak i poznajem ga, čak sam i trčao, e pre nekoliko dana sam čekirao 6-icu koja takođe ima varijantu 6.5 pa se sastave na vrhu, a sada sam čekirao 7.5 misleći da čekiram 7-icu.

kontam da mi je 8-ica prva sledeća na redu jer ona pak izlazi na skroz drugi lokalni asfaltić sa južne strane te ogromne 8x12km ovalne đuvečare. jednom kad budem bio više raspoložen od uobičajenog, mogu se sa gornje obilaznice (rub đuvečare) i spustiti nekim nečekiranim putem pa tako čekirati 3 ili 4 puteljka odjednom. pred kraj vožnje sam imao jednu anegdoticu ali to neka ostane za sutra.

napunih nepunih

ne znam otkud taj izraz "napunih 140km" kao da sam u njih sipao vodu, umesto u kofu, ali nekako smo ga svi koji vozimo ili trčimo oduvek koristili. meni je izmerilo 138km i malko s tim da tačno znam gde sam stisnuo pauzu i nisam nastavio da snimam odmah tako da imam oko 139km, eto ne napunih 140 nego nepunih 140, to je bila poanta.

elem plan je bio da malo otrčim ujutru ali nisam, da još nešto malo uradim od sitnih poslića ali nisam, a opet sam na vožnju krenuo bar 2 sata kasnije nego što bi bilo idealno, i vratio sam se tačno u trenutku kada je dan prerastao u sumrak.

tome je kumovalo par stvari, kada sam shvatio da drina "nije previše daleko" zaleteo sam se ko muva bez glave da bih se i tamo slikao, jer zašto da ne, onih zadnjih 10km po ravnjikavom su "smorili" više u odlasku jer sam stalno mislio o tome kako se tuda treba i vratiti, ali je povratak prošao duplo lakše i brže iz prostog razloga što mi se "odande" ukazao pogled na veličanstvene planine i tako sam buljio razjapljenih očiju i balavio od oduševljenja i prođe i ravan deo i veliki uspon dok si reko keks, imate u story-ju na fejsu klipić od pola minuta prolaska kroz onaj tunel koji iznutra izgleda kao da sam ga ja lično čekićem probio a ne neka građevinska firma.

kao da je malo otići netipičnim i zahtevnim putem do Drine i nazad, morao sam da dodam i desert a kao što znamo iz pametne izreke, desert je ono što napadnemo da žderemo nakon što smo se već najeli. mislim u protivnom se desert zove užina a što bi neko pojeo dva obroka odjednom, ručak pa užinu?

radi se o tome da sam mogao da se vratim normalnim putem pa ono zbog čega sam pošao ostavim za neku drugu priliku ali ne, ja sam opet morao SVE i tako sam se sa vrha tog brda nad drinom otisnuo makadamom u tri materine i faterine.

videvši da sam već pomalo umoran PLAN je bio da odem do iste tačke do koje sam stigao onomad iz pravca Medvednika, i tako bih iz dva dela sastavio ceo prelazak, doduše pola iz jednog pola iz drugog pravca, no tu se umešao internet odnosno interNJET pa nisam mogao da učitam kartu i proverim gde sam pa sam šta, pa sam PROMAŠIO to skretanje i nastavio ka medvedniku i to sam shvatio prekasno jer nisam na vreme prepoznao da idem već poznatim putem, ako se poznato može nazvati nešto kuda si samo jednom prošao pa još u kontra smeru.

e sad, karta mi je trebala iz još jednog razloga, a to je da sam hteo da pred kraj napravim jednu varijaciju i prođem malo kraćim putem koji je onako jedva vidljiv na karti ali pouzdano znam da postoji, i u jednom času sam shvatio da sam je bez karte i interneta izgleda ipak tuda krenuo jer mi je odjednom sve bilo full nepoznato.

blagi osećaj panike i uzbuđenja me držao neko vreme dok nisam došao na POZNATU tačku pa sam tu shvatio da sam malopre pogrešno shvatio da sam na nekom drugom putu, i da sam tek tada stigao na to odvajanje. pogledao sam ka suncu i učinilo mi se malo ponisko, rekoh ej burazeru, nemoj sad da usereš sve pred kraj i od gotovog napraviš veresiju, da se gubiš i vraćaš a još malo ćeš i ogladneti, sjuri se poznatim putem i budi zadovoljan što si em produžio vožnju za dva sata i jednu reku, plus prošao baš kuda si hteo, sastavio šta si hteo, uživao, proveo se, ispunio, dopunio, prelio, dosta više!

ovo je definitivno bio jedan od "onih dana" koje sam rekao da ću sa užitkom odbrojavati i možda bi mi još samo jedan do kraja leta bio dovoljan da se zadovoljim kolekcijom. no ne bih se bunio da ulete još dva-tri pride, dakle septembar i oktombar, bablje/miholjsko leto, sad se pokažite na delu!

unazad i unapred

formular na ćirilici popunjen latinicom, 

proverena varijanta šizofrenije tipična za srbe i srbiju:

jutros sam se sekirao unapred jer sam pretpostavljao da mi je plan pomalo preambiciozan ali sam se nekako ničim opravdano nadao da će sve ipak "proći". naime priželjkivao sam da u dva jutra ubacim dva koliko god kratka trčanja, ali eto, tek koliko da "čekiram" taj broj izlazaka na trčanje, pa dalje šta ispadne ispalo je. malo me začudilo onih 19km od pre par dana kada sam krenuo jako sporo i nesvesno pojačavao prema kraju pa su zadnji kilometri bili više od pola min/km brži od prvih, kao da sam se tek posle sat trčanja zagrejao a umor nisam osećao.

sada se "brinem unazad" da li sam bio previše nerealan jer će još malo podne i ne pada mi na pamet da u ovo doba dana krećem na trčanje JER mi je glavna vožnja popodne i ne bih želeo da ugrozim motivaciju pretrpavanjem u nezgodan čas. i tako se sa brige unazad prebacujem na "brigu unapred" jer OBZIROM DA je kulminacija plana ta bicikla u nedelju (sutra), pre koje takođe imam par poslića isto kao i danas (kad nisam stigao ništa), počinjem da se predomišljam da li da danas IPAK ubacim neko trčanje tipa u sredini vožnje, od negde do nigde i nazad, nemam pojma, jer ako sam naumio da čekiram dva trčanja zašto da ne, a ako planiram mega zabavu na bicikli za sutra zašto da malo bicikle ne žrtvujem danas?

jedna od zanimacija mi je bila čišćenje bajka (OPET?) jer sam ga juče tako fino zasrao u prašini da ne poveruješ. kasnije ću da izračunam kilometražu, po novoj navici da na vožnji ne razmišljam o dužinama i brzinama nego ništa ničim ne merim, pa onda kod kuće moram da ukucavam route u mapmyrun (nemam linkove jer mi je sve "private" zaključano) i tako nateram sebe da post-vožnje još jednom u mislima prođem stazom i bolje je zapamtim, a usput pogledam i sva skretanja koja su me kopkala pa ih zapamtim za ubuduće.

imao sam samo jedan jedini uspon kojim nikada ranije nisam prošao i baš mi je bilo lepo i zabavno, zapazio sam kuću na jednom od verovatno najlepših mestâ u celom kraju, bukvalno kao najbolji moteli na razglednici na najboljim vidikovcima, šteta što su siromašni pa nije ni omalterisana (možda jer je i prevelika) i jedina mana je taj prilazak kroz prašinčinu. ali pogled preko nižih bregića na venac planina, da odjaviš i internet i televiziju i kad god baš nemaš šta da radiš po gazdinstvu i sa porodicom samo da sediš na klupi i da uživaš u pogledu i da meditiraš.

ŠEST KILOMETARA

glupih samo 6km dovoljnih da zadnji točak ne vidiš od prašine, zadnji menjač bolje da ni ne pominjem a doneo sam i nešto korova u zadnjim zupčanicima :-)

imao sam i prvo ovogodišnje forsirano STOP. 

na jednom mestu su autima i traktorima toliko šodera i kamenja naterali u krivinu da je izgledalo kao da vozim po separaciji kamenja, čim sam shvatio šta me čeka dodao sam gas do daske da imam što veći momentum i da ne dozvolim bicikli da toliko uspori da prošlajfuje i stane u mestu ali upravo to se dogodilo. neverovatno strm uspončić, jedva 50m, i negde na pola mi je samo prednji točak kroz pesak i kamenje svojevoljno krenuo ulevo, sekund zatim je zadnji prošlajfovao iako su gume bile poprilično meko naduvane, bicikla je u trenu stala u mestu a noge su mi bile jedna skroz dole druga skroz gore u mrtvim tačkama, i jedino što sam mogao da uradim je da naučnofantastičnom brzinom nekog unutrašnjeg procesora što brže iskopčam desnu (gornju, pošto je bicikla stala gotovo popreko nasred puta) i njom što pre stanem na kamenje, u protivnom bih samo tresnuo pljoštimice i dočekao se na šaku i lakat što opet ne bi bilo ništa strašno ali ga je ipak bolje izbeći. obzirom da nije postojala tehnička mogućnost da se dalje vozi morao sam da izguram tih 20m i usput shvatio da ni ova bicikla ne može BAŠ SVE. tja.

od inata do uspeha

nije baš neki inat, više upornost. kao kad kažu za ovna da je tvrdoglav, nije isto uporan i tvrdoglav. pokušaću da te ubedim ako sam siguran da grešiš i to uglavnom kada je nešto za tvoje dobro, ali ako vidim da si tvrdoglav onda ja više neću biti uporan, reći ću da je možda tako kako ti misliš i rastaćemo se u miru. svako ima pravo da veruje u svoja ubeđenja, ne zovu se džabe ubeđenja. isto tako, da nije bilo puta tamo kuda sam naumio da prođem, a šta ću, sigurno ne bih iznajmljivao helikopter nego bih odustao. provlačio sam se kojekuda ali ponekad sam se i vratio unazad. pa sam preživeo. netaknutog ponosa.

pre možda mesec-dva sam prošao jednim putem (crveno) a pre par dana drugim (ucrtano žutim) i juče sam bio rešen da pošto poto pronađem vezu između jer sam bio ubeđen da neka veza MORA da postoji, što je naravno neosnovano jer se često desi da oni što oru leve njive dolaze do njih levim putem a oni desno desnim i između bude neka živa ograda i korov i trnje i cvrc. no evo juče mi se posrećilo, malo sam oklevao pa hajd pored ove kuće ima nekih tragova od traktora pa ajd kroz onu ledinu uzbrdo dok ima puta pa sam na vrhu ostavio biciklu u ambroziji i nastavio da trčkaramsve dok nisam video neke druge kuće a gde su kuće tu je i auto i traktor a gde je auto tu je i neki veći put i bingo ugledah asfalt 200m ispred, okrenuo sam nazad i dotrčao do bicikle pa se vratio na stari pravac.

dalje sam nastavio tuda kuda sam prošao pre mesec-dva crvenim putem ka gore jer na karti tu apsolutno NEMA puta, a ja sam bio siguran da sam baš tuda prošao jer tačno znam i odakle sam krenuo i gde sam stigao. i šta sad? idem kontra pravcem pa ću naravno negde doći, a usput ću se prisećati tog putovanja iz suprotnog smera. i znate šta se dogodilo? skoro se ničeg nisam sećao. možda neki uspon kroz šumu koji mi je danas bio spust, ali onda je delovao strm a sada samo tehnički težak zbog prekrupnog kamenja. kilometarskog uspona po šoderu se naravno ne sećam uopšte jer je to onda bio spust pa sam samo sleteo kao na zaletištu za ski skokove. 

takođe me zbunilo i par raskrsnica, kako sam onda znao gde treba da skrenem kada puteljci deluju kao da su iste važnosti, mora da sam i tada zastajao na svakih par minuta i gledao u mapse. no sada sam valjda već zapamtio, a ostalo je i da proverim par odvajanja, imaju li neku perspektivu tj budućnost u mojim planovima.

imam još jednu vest, zakazano je prvenstvo srbije u polumaratonu. 

i sada imam opciju da to ignorišem obzirom da sam baš baš slabo trčao letos, ili da se napalim pa da iskoristim naredne hladne dane za malo više trčanja u odnosu na ovo na šta sam navikao. ne bi bilo loše otarasiti se bar 1 do 1.5kg jer je fakat teško trčati sa bilo kakvim viškom. opet s neke treće tačke gledišta, možda bar tolicno dugujem klubu za trud oko štampanja opreme, i jedino što bih osim trčanja morao da obavim bi bio lekarski pregled pošto mora da bude svežiji od 6 meseci pa mi onaj zimski više ne važi. 

preko svega, startnina za učešće na prvenstvu se ne plaća i pretpostavljam da se ne dobija nikakav "startni paket" osim broja što mi savršeno odgovara, kuća je do plafona puna dresova torbica i kojekakvih budalaština koje više nemam kome da ispoklanjam jer sam sve polu- i poznanike već zatrpao. biće i posebne okrepe za prvenstvo, možda poslednja šansa da se u životu osećam kao VIP jer nemam pojma kako će sledeće godine da se razvija "epidemiološka situacija".

kao živ

 ima onaj vic u kojem Lala auto-instruktor objašnjava na teorijskoj nastavi kandidatima zašto je važno vezati pojas pa kaže, mi smo na fakultetu gledali snimke nesreća, ovi što nisu imali pojas to tamo ruka ovamo glava ono otpalo ono puklo, ja užas jedan, a nasuprot njima ovi što su imali pojas, svi su izgledali KAO ŽIVI!

e tako ja danas izgledam kao živ nakon što sam što zbog alergije a što zbog ljubimaca u dve noći spavao po tri sata. mislio sam da nakon onakvog dana noćas moram zakucati kao jedan tras i jedan pljas i u tri sata mi dođe mačka i uglavi mi se negde kod kolena i ugura se i onda sam sve do jutra pazio da se ne pomerim puno da je ne bih probudio i od jutra sam sav toliko neispavan da u par koraka zaboravim gde sam pošao, setim se nakon što dođem u pogrešnu prostoriju, vratim se nazad, onda gledam šta tamo ima zbog čega sam uopšte negde krenuo, pa se setim ili ne setim, pa sednem da pročitam jedno a pročitam drugo i odlutam u treće, i tako u krug.

opet neka buka na sve strane od koje ću poludeti, odoh na neko pešačenje u lov na tišinu, jutrošnja šetnja me podsetila zašto su jutarnje šetnje promašaj ali za sada nijedna popodnevna nije nešto strašno izneverila pa neka ovaj šlogirani dan prođe u nekom aktivnom odmoru, ako negde ne zaspim usput. 

nakon što sam se juče živ smrzao na bicikli kada se trebalo spustiti u grad a sunce se sakrilo, nastavlja se epopeja zvana "mini zima usred leta", za one koji još uvek veruju da leto može da potraje duže od kolicno smo ga dobili, jutros je bilo +15 a sada je evo premašilo 20, prosto da ne poveruješ. kontam da će večeras da padne prvo tuširanje vrelom vodom koje će da označi prelazak iz leta u zimu, jer kad tako podeliš godinu ispadne da leto traje 66 dana a zima 300. što i nije daleko od istine. 

~~~~~~~~~~~~~~~

drugo poluvreme

zabavlja me i ovo oko korone, znači ako grad sa okolinom od 100,000 stanovnika ima bolnicu i dom zdravlja, kao i dve privatne klinike i par ambulanti, kontam da u njemu radi između deset i dvadeset epidemiologa, virologa, imunologa, molekularnih biologa, a ako cela zemlja ima 60 puta više stanovnika i veći gradovi imaju veće bolnice gde samo Beograd sigurno prebacuje prosek za nekoliko puta, ispadne da u jednoj zemlji natrulog zdravstva ima negde oko 1000 ljudi koji su upućeni u stvari tipa sezonski grip a verovatno prate i sve nove informacije obzirom da im je to struka.

i ako u srbiji imamo 1000 stručnjaka, od njih mora biti barem 10 koji idu na kongrese, usavršavali su se, smatraju se "cenjenim stručnjacima" kao i u svakoj drugoj oblasti, profesiji, zanatu. i tako nekom proporcijom samo za evropu sa rusijom, severnu ameriku, gornju afriku i desnu aziju, plus australija i novi zeland, dođemo do toga da u polovini sveta imamo 500 puta više svega pa i određenih lekara, dakle petsto hiljada, i podosta agresivnim rezom 1/100 opet dođemo na 5 hiljada vrhunskih stručnjaka.

pazi sad, pet hiljada onih koji su na čelima udruženja, koji objavljuju radove, koji svako za svakog zna sa nekog kongresa ili preko neke zajedničke studije, i svi ti ljudi su svako svoju zemlju pokušao da zaštiti maskama i distancom i upozorenjima i onda je javi neki LEKAR iz neke BOLNICE i kaže dobar dan, ja sam lekar, ovo je sve farsa, istina je skroz drukčija, i onda se pojave ljudi koji to šeruju na fejsu uz komentar ETO ZNAO SAM.

bukvalno kao iz onog vica (vicom počeo vicom ću da završim) kad sede Mujo i Buda na obali reke i buda zamišljeno kaže - život je reka... i sede tako pola sata i meditiraju i onda mujo kaže - ma kakva bolar rijeka, život su koke, život je rakija, pivo i ćevapi, jarani, kafana, golfom dvojka kad potpišeš ispred zgrade, željo protiv sarajva, to ti je život... i sede tako još pola sata, meditiraju, tek se oglasi Buda i skrušeno reče - a ja celog života verovao da je život reka

u sridu (pišem)

 ubo sam u sridu ko prstom u prkno kad promašiš tehniku pa papir popusti jer pametniji popušta a ti ubadaj u šta oćeš. pričam za juče, na bicikli. jesam nedavno prošao ONUDA i to je nekako bilo ODMAH TU NEGDE a ja sam ODAVDE nekim novim asvaltićom izašao na neko brdašce i mogao sam da se zakunem (samo ne u biciklu, ostalo može) da NEMA ŠANSE da nema puteljka koji povezuje ta dva puta i na kraju sam zatvorio krug i vratio se na početnu tačku a da nisam skontao da li je i kuda trebalo da se natrefi. sad gledam na karti i fakat NEMA PUTA tamo kuda sam pre par nedelja prošao, dakle nema mi druge nego da odvezem opet tuda završetak treninga (poslednjih 15-ak km) i da na kompu pogledam kuda to prolazi put koji se ne vidi na karti. ili sam eventualno sve to sanjao, obzirom da mi se katkad događa da jako slikovito sanjam pa se posle ne javim na ulici nekome ko me je smrtno uvredio (mislim u snu ali u realnom snu), nešto kao što bi Biljani priličilo, na primer.

ne bi me čudilo i ovo da je ona iskopala jer kad padnem i slomim vrat ona bi mogla da iskoči iz žbunja i svašta da mi radi, pa zar nije tako?

i tako sam napravio krug kroz Donje Nigde i nisam uspeo da prođem kroz Gornje Negde a od imena meseci jedino nisam našao za ovaj tekući neko pristojno ime jer je sav šizofreničan, nit je još leto nit je prošlo, nit ti neko garantuje sunce a opet ga ima relativno dovoljno, evo sad najavili par jutara po 11 stepeni to def nije leto i od svih tih žensko muških imena (jer što bi morali da budu svi meseci muškarci?) sam došao do sledećeg spiska, čekajte deset sekundi da odem do manjeg mobitela jer to mi je u Samsung Notes jelte. 

elem, 

1 Belka je zbog snega

2 Željka je jer nam je pun kufer zime i samo priželjkujemo sunce

3 Blatko ono što mu samo ime kaže

4 Vlatko je zamena za travanj kad se konačno sve zazeleni

5 Živča je onaj kad su svako popodne pljuskovi sa grmljavinom

6 Slobodanka je onaj mesec kada napokon bezbrižno vijoriš na sve strane sveta

7 Sredoje je onaj kad počne druga polovina godine

8 Žarko je onaj što ga pominješ sunce mu žarko i familiji 

9 Nikolija neka bude radno ime za mesec koji nema čime da zasluži pristojno ime i što niko ne zna gde pripada

10 Rumenko kada je sve u onim bojama pa ljudi šeruju Majakovskog 

11 Sivka je zna se šta dosadila i bogu i narodu ali kad pomisliš da nema goreg meseca dolazi

12 Smogoje što je mnogo mnogo je ako će neki da nas ubije ovaj ima najjasnije namere

znači znam da ova što je naručila ovaj kurs jezika radi prvu smenu video sam je u ponedeljak, znači sutra dolazim da je preslišavam bolje neka utvrdi gradivo, poneću štopericu i merimo brzinu da nabroji svih dvanes... I UNATRAG! 8-)

i nakon tog zalutavanja u misterije selendre od cirka tri kilometra prečnika, bermudska selendra očigledno, jutros sam otrčao jedan krug tu opet po brdašcima i još ga skratio sa 22 na 21 pa na kraju na 19km da bih stigao da nešto napišem pre posla i nisam stigao i eto. obično mi se na trčanju dogodi da naiđem na kuče ili mače BEZ KUĆE, a sada mi se dogodilo da sam naišao na KUĆU ali nigde stanovnika, pa ću morati opet naići ovuda da vidim kome je ovo ovako profesionalno napravljena polukabriolet vikendica.

čak sam tek oko podne saznao da je juče Trka kroz Srbiju došla u Mionicu i da danas u 12 kreće sledeća etapa pa mi je ladno promakla prilika da vidim silne drugove i kuma, brate mogao je neko i da me obavesti, ne razumem koji im je razlog da prođu kroz moj kraj pre nego što mi se najave, svašta. doduše i prošle godine se dogodilo isto, bio sam na trčanju, biciklu ostavio negde 10km od grada, vidim policiju, pitam šta se događa, kažu biciklistička trka, i ja ostanem da sedim u ladovini i da čekam, a sutradan smo išli da zajedno sa Ivanom gledamo etapu, ona je pratila neku ekipu naime pa im u svakom krugu dodavala vodu.

nadam se da danas neću nigde zalutati, živi bili pa videli, mada me je baš poteralo, prvo udarih u one hridine na Kolubari a zatim upadoh u centrifugu koja me izbacila nazad na šabački put, sledeće zalutavanje će da bude na jupiter ili eventualno u kazahstan.

traljal

 nisam ni znao koliko sam imao kilometara u Žarkom (žarki je novo ime za avgust) i nakon jučerašnjih 4km (!) ujutru sam zaokružio na 200, to tek sad vidim. a još jedna okruglasta brojka se istakla, pored mi stoji onaj ukupni zbir "od početka trčanja pred prvi maraton" i tu sad imam 59002, dakle ako ništa ne polomim do kraja godine bih trebao da pređem 60 iljada km, tu se naravno ne računa kao dete kad sam trčao za loptom ni u školi na fizičkom ni sve one zime biciklizma kada se trčalo u nemogućnosti da se vozi, dakle ovih samo što nisu 60 iljada to je otkako sam pomislio daj da krenem malo više da trčim pa bože zdravlja na proleće maraton, i bi maraton.

ono što mi je čudno je da sam u Srednjem (nekako mi je jul srednji mesec u godini, šta znam, nova godina počinje 1.1. a druga polovina godine počinje 1.7. i eto logike) pretrčao 40km manje ali sam zato bajkom prešao čitavih 500km više i to mi nije baš najjasnije gde se i kako nakupilo (onda) ili gde fali (sada). 

nakon tih ranojutarnjih 4km gde sam na jednom segmentu nadmašio kolegu iz kluba za čitavu sekundu (lolčina) mi se više nije ni trčalo nego sam se malo šetao gore po brdu i lagano se spustio nazad na reku do bicikle pa se odvozao kući pod tuš. no glavni fras je ostao za popodne.

otišao sam da se rikaveri provozam bajkom i da ispitam neke puteljke tu u ravnici, gledao sam na karti sve i svašta i "odlučio" da presečem iz jednog sela u drugo preko reke, računajući kako TAMO MORA DA IMA NEKI GÂZ tj prelaz kroz vodu. ako treba nosiću biciklu iznad glave ali me ništa neće sprečiti da napravim tu sečku. i dogodi se šta, dogodi se čudo što bi rekao Điboni, u cik cak dođem do obale i ugledam šta, ugledam drugu obalu vertikalnu 10m visoku kao da sam na nekom okeanu udario u najstrmiju liticu na svetu.

jedino što nije malta nego kolubara, po visini drveća na vrhu možete da vidite da je još veća visina od površine reke do vrha stene

i tako je meni džabe bila odlučnost da ću preplivati i preneti biciklu u zubima kao komandos kad sam što bi starci rekli udario glavom u zid, šta ću, podvio rep okrenuo biciklu za 180° i vratio se u cik cak kroz njive i kukuruze nazad na glavni put.

ponadah se da je strava vratila besplatno sastavljanje putanja ali ne, ovo u šta sam uperio strelicu je da sačuvaš to kuda si već prošao, a novo ne možeš da ukucavaš i planiraš bez pretplate pa tako mapmyrun ostaje jedina mogućnost za istraživačke vožnje. uglavnom na karti se lepo vidi da su njive tamo njive ovamo i ko bi rekao da je jedna obala deset metara iznad druge i to tako oštro kao da je bukvalno na litici, svašta. staviću na fejs videić tog udaranja u zid, baš deluje spektakularno a eto samo je kilometar i malko od asfaltnog puta.

novi mesec je počeo, valja mu smisliti ime, jel tako Atomiče?

prvi broj

sve radim ispočetka ispo četka jer sam juče ugasio komp a da nisam sačuvao ništa pa sam izgubio te brojeve kilometara koje sam ucrtavao u mapu. nekako sam ranije mislio da taj duži obilazak oko Povlena sa severne strane ima 10km, pa sam jednom žurio biciklom da se u određeno vreme vratim u grad i znam da je bilo povuci-potegni jer je ispalo nešto mnogo duže od onoga što sam očekivao pa sam tada zaključio da je 14km i tako zapamtio, a sada vidim da je od regionalnog do magistralnog puta 12.2km što se savršeno uklapa jer pamtim jedno trčanje od Valjeva do Debelog brda upravo ti putevima i sećam se da je ispalo okruglo 40km i naravno sa puno preko 1000m uspona, verovatno bliže 1500.

sad na tih nepunih 12km do tačke od koje sam uključio telefon treba dodati snimljenih 21km što daje 33km za ceo krug, haha to bi bio mini-maraton duplo teži od maratona, mislim kada bi se trčalo a i ta ideja mi je istovremeno privlačna i morbidna jer bi pored tri i po sata trčanja trebalo i biciklu voziti isto toliko, da te bog sačuva! plus bi morao da bude onaj najgori bajk jer ne možeš gore u vukojebini da ostaviš nov bajk čak ni vezan, neka hvala, odneo bi ga neko zajedno sa banderom za koju si ga zaključao. plus bih morao da vozim u patikama a ne u sprintericama, to je taj problem sve dok ne nabavim motor a to će biti otprilike nikad jer mi zvuči prekomplikovano, barem dok ne poprodajem pola ovih bicikli po kući.

i na tih 33km je trebalo dodati 28+28=56, pa stigosmo do 89km, s tim da sam planirao nekoliko km kraće ali sam omašio jedno skretanje, pa sleteo u ono selo gde sam našao izvor. nasuprot tome u nedelju sam (juče) odvozao 65km poznatim putevima i bez previše eksperimenata unapred znajući da mi posle onako zanimljivog dana ništa neće biti još zanimljivije pa sam se zadovoljio da se vozim bilo kuda i u glavi premotavam one puteve od prethodnog dana. negde usput sam slikao ovu skalameriju, čiča kaže da je sve sâm sklepao i da može da ide 80 km/h :-) 

terapija erapija rapija apija pija ija ja a

naslov je već po sebi terapija kao ga ponoviš tri puta a tek ako bi ga ponavljao sat vremena ne dao bog nikome. kučići su se nešto razlajali pa sam odvrnuo neki stoner do daske ili kako ga već nazvati, guglajte "Holy Moly by Blues Pills" album, ja sam ga pustio celog sa bandcampa a nadam se da ima neka stvar i na jutubetu.

elem vožnja, nisam snimao do planine i od planine jer to znam da ima okruglo 28km, nisam snimao ni prvi deo obilaska oko planine severnom padinom zvanom Dijavica i onda sam gore pred Debelo brdo primetio da je nasut put kao ono pred asfaltiranje i umesto da se sjurim nazad u grad velikim putem ja zavrnem levo i uđem u srce Povlena. nakon kilometar i po je taj nasut lep put otišao negde desno ka jugu a ja sam nastavio malo lošijim putem ali ne zadugo, jer sam naišao na neko grotlo u koje se silazi toliko razrovanim zemljanim putem da sam imao opciju da pokušam da poginem, ili da guram biciklu, ili da idem toliko sporo dok mi ne proključaju kočnice pa dalje vidi šta ćeš.

okrenem nazad pa onim natabanim putem za koji znam samo sa karte, no i on se završi posle par kilometara i pređe u običan seoski planinski puteljak ali ssvim ok za biciklu, od jednog seljaka dobijem potvrdu da taj put silazi na asfaltić koji povezuje Pašnu ravan i Makovište i tu napravim još jedan kiks i umesto da vatam levo ka Makovištu ja se naglavačke spustim u najnižu tačku Kosića znači kao u bunar da sam upao. prolazio sam tuda nekoliko puta i svaki put rodio mečku, par puta sâm, par puta s Lolom u oba smera, jednom sa pobratimom Vladom kada je on imao kramponke pa leteo po makadamima a ja terao slick pa mu na asfaltu terao penu na usta.

jedino dobro u svemu je što sam naišao na česmu koja nije na asfaltu nego odmah iznad i inače nikada za nju ne bih saznao, a sada znam i gde treba da skrenem kad sledeći put budem išao kontra smerom od Makovišta ka Povlenu, biće 200m manje uspona i spusta, a evo i kako nekako to gore izgleda.

danas sam malo obrnuo redosled pa prvo napisao jučerašnji dnevnik, sada sledi opet odlazak kod veta i sat i po sunčanja kad mu vreme nije, pa ondak odmah na bajk dok još traje ovo kratko toplo leto, možda mu je ovo i predzadnji dan nikad ne znaš.

pomalo

nakon onog intervalnog trčanja na ionako već zaklanim nogama popodne nije moglo doći ništa kreativnije od vozikanja po okolnim brdašcima pa sam se setio jednog kružića koji počinje i završava se tu na 15km od kuće i rekoh daj da proverim u kakvom su stanju te kamenovite cestice sestrice. ostao sam zatečen lepotom tog sela koje mi je tu maltene ispred nosa, nogde ambrozije, sve livade uredno pokošene, nigde krša, sva groblja očišćena od korova, nekako sve duplo lepše od proseka za ovaj kraj, prosto kao da si negde iznad samobora a ne ove balkanske mahale. obzirom da je selo na bregu, puca pogled na venac planina i jedina mana bi mogla da bude što blizina planina obećava barem 50 pljuskova više nego na sličnom bregu 20km severnije odakle se takođe pruža pogled na planine ali je po sistemu "volim decu, ali tuđu" možda lepše iste planine gledati iz veće daljine. prosek nije bio bitan, odmor je trebao da učini svoje a sutra ćemo da vidimo šta nosi sutra, rekoh.

i evo pomenutog "sutra" pogiboh od ranog jutra jer nas je drugarica koja ne stanuje ovde zamolila da joj jednog od dva psa odvedemo kod veterinara na terapiju (inače ga hrani njen otac) a sada se posete vetu zakazuju pa trt mrt dok odeš po kera pa ga odvedeš pa tamo više od pola sata zadržavanja pa po već visokom suncu nazad i osolih se kao da sam trčao ista ona ubrzanja od juče a ne da sam se šetkao gradom pa još birajući hladovinu. biće ovo uzbudljiv dan, mada nije bio baš takav plan, gle ovo je u stihu.

moram i Atomiku da ispunim obećanje jer je rekla da joj moji blogovi dođu kao škola stranih jezika pa sam počeo da smišljam imena meseci po nekom svom utisku i umetničkom dojmu, dok sam stigao do pola već sam sve zaboravio pa ću morati ispočetka. taman da zabavljam glavu na vožnji na koju krećem tri dva jedan nula

tri na jednog

prijavljujem tri i slovima tri aktivnosti od juče ujutru, s tim da sada više nije baš jutro će promeniti sve ali nema veze, ko je utrpao, utrpao, mislim aktivnosti

juče ujutru preko brda do jezera pa preko brda nazad u grad, skromnih osam kilometara trčkaranja nikad sporijim tempom ali nema veze, ko je utrpao, utrpao, mislim aktivnosti

posle posla pakovanje na brzaka i dogodi se šta, dogodi se čudo rekao bi Điboni a čudo sam ja od čoveka pa sam samog sebe začudio kad sam shvatio da sam upakovao biciklu a nisam sprinterice, rekoh e vala ću se zainatiti da vozim u patikama čisto za kaznu, da ubuduće ne letim ko muva bez glave ali nema veze, ko je utrpao, utrpao, mislim aktivnosti
(makar i u pogrešnoj obući)

došli mi tamo ovi napali da se grle i ljube kažu kakva korona kakva sranja mi se volimo tolike godine cmok cmok razmenismo deenka dok si reko keks, dakle narednih 14 dana neka se niko sa mnom ne ljubi naročito ako budem kašljao i imao temperaturu 44 ali nema veze, ko je utrpao, utrpao, mislim aktivnosti

tu sam naučio kako se menja kočiona tečnost pa možda i zatreba, u međuvremenu se odložio od vožnje pa se prebacio na ideju trčanja sa malo orijentacije, uporan da nađem prolaz sa onog puta na onaj put, malo trčao malo gledao u kartu malo pratio markacije za koje nisam ni imao pojma da postoje pa malo kroz žbunje pa gle opet markacije i tako sam prešao 13km i bog te pita koliko je od toga bilo trčanja a koliko pešačenja i bauljanja ali nema veze, ko je utrpao, utrpao, mislim aktivnosti

to je bio četvrtak, a jutros krenem biciklom na trčanje pa odustanem pa odustanem od odustajanja pa odem na pomoćni stadion a tamo kose onim autićem na 4 točka pa odustanem od trčanja pa se setim škole pa u dvorištu omlatim 8 krugova po 250m sa ubrzanjima na pravcu i kaskanjem kroz krivinu i posle tih 16 puta po 70-ak metara čak mi izađe prosek na 4'18''/km pa sad jes da je bilo samo 2km ali nema veze, ko je utrpao, utrpao, mislim aktivnosti

opet dve polovine od jedne polovine

sve po planu pa i malo više

nešto sam se petljao sa majstorima koji zidaju zgradu pored pa sam možda i profitirao jer je sunce niže između 16-18h nego između 14-16h ali je zemlja za još par sati ugrejanija, uglavnom nisam nešto naročito osećao tih +33 u hladu, valjda jer nešto bitno hlada nije ni bilo

i trč tamo trč ovamo tako mi je ispalo da sam premašio planiranih 10.7 + 10.3 i popodne pretrčao 11.4 pa mi je zbir ispao 22.1km

baš kao i u ponedeljak, kada sam imao trčanje iz dva dela ujutru i dodatak popodne, sada sam imao jutarnje trčanje u cugu a popodnevno sa polusatnom pauzom na pola jer sam svratio hajd da kažem u goste mada se tu nije znalo ko je kome gost

danas bi trebao da bude taj Veliki Dan sa nekim Velikim adventurizmom, daj bože da sve prođe u redu jer sam jako loše spavao zbog nekih scena sa životinjama koje jedva preživeh sinoć pa me je to očigledno proganjalo

planiram zbog toga i jedno kraće trčanje jutros, čisto da vidim da li je nekakvo poluspašavanje imalo smisla ili ne, ustvari menjao bih i ovu planiranu vožnju i izlet i sve ostalo samo da se ta priča sa mačencetom dobro završi, ali nije sve u mojoj moći pa se takve molbe slabo overavaju na nekom zamišljenom nebeskom šalteru

vidim da je zakazana vidovdanska trka u Brčkom u nekoj korona verziji bez pratećih trka i štatijaznam silnih događanja naokolo, nemam pojma koliko je pametno ići ili ne otići, kontam da ću popuniti prijavu pa čekati razvoj situacije - ako bude bio potreban svež test na virus to bi značilo da treba da putujem do beograda i stojim na ulici u redu pet sati, ne da mi ne pada na pamet nego mi ni na pamet ne pada. toliko poludeti nikad neću. bukvalno za nju jork neko da mi ponudi besplatno učešće ja bih rekao neka hvala otrčaću ovde 6 krugova po 7km i za to sebi doneti iz šume medalju u obliku kamena ili šišarke

a sad odostraga

juče sam pisao blog unapred, nakon kojeg sam otišao u sat i malko šetnje pred posao, usput svratio u banku pa na pijacu da se počastim organskim paradajzom :-)

nakon posla sam planirao neku mikro akcijicu koja bi mi bila i zanimljiva i odmarajuća za dušu pa sam se setio da mesecima nisam išao u šetnju prugom, imate na fejsu album sa nekoliko sličica obrađenih u instagramu. sledi blog unazad, kakav valjda i treba da bude, da ne kažem umjetnički - osvrt. OCBPT, latinično na ćirilicu.

prvo 2km biciklom do reke, pa 2km trčanja uz reku, pa 4km šetnje kroz tunele i preko mostova jer se pruga probija kroz za saobraćaj apsolutno nepristupačnu klisuru reke Gradac.

nije mi naišao nijedan vlakić da bi foto album dobio na dramatičnosti, koja je skroz prividna jer ovuda vozovi kloparaju 30 km/h i čuješ ih na kilometar pa je skroz nemoguće da te neki "iznenadi" osim ako recimo trčiš sa slušalicama odvrnutim do daske, mada mislim da bi i tada čuo onu sirenu od 120 decibela.

opet pod uslovom da te ne stiže u nekom tunelu koji je u krivini, e tu bi već bilo malo frka da napraviš tih nekoliko koraka u stranu ako ti svirne sa 15m blizine jer te ranije nije video. 

zato sam na trčanjima uvek išao po sredini na otvorenoj pruzi, a kroz tunele uz spoljni zid krivine gde je dovoljno samo se prilepiti pa može i TGV da naiđe uvek imaš toliko vremena.

nakon foto sešna sam uzplaninario na neki prevoj pa odatle opet strčao nazad do bicikle, bilo mi je svejedno i koliko ću ukupno pretrčati i kojim prosekom, mentalno sam bio u Danu Odmora a trčanje nizbrdo je možebitno i lakše od pešačenja uzbrdo tako da...

zato sam se jutros probudio odmoran, otrčao pola polumaratona po lokalnim brdima a od čega pola zajedno sa kolegom iz lokalne maratonske viber grupe, kojeg sam slučajno sreo.

a sreo sam ga u totalno sumanutom trenutku jer on dotrčava do jednog pešačkog mosta na koji se penje preko nekih 20-ak stepenika (vidiš, nisam ih nijednom prebrojao???, kakvo sramotno zakazivanje jednog svetski poznatog OCD-a) a ja stojim ispod mosta i skrolam po fejsu (!).

radi se o tome da sam naišao na jednog nemačkog ovčara koji je bio oglašen na lokalnoj fejs stranici, pa sam tražio neki kontakt i u nedostatku telefona samo ostavio sliku i komentar ne znajući da li je to sigurno baš taj pas. sat kasnije se ispostavilo da ipak jeste i da su došli po njega, nagradu niko nije nudio pa je nisam ni odbio ni prihvatio :-)

nakon toga smo otrčali jedan polukrug gde sam ja opet bio turistički vodič jer momak kaže da uvek trči istim ulicama i ne poznaje te okolne puteve i puteljke a ja mislim da ako bi crtali kartu svih mojih trčanja, da bi ona pokrila apsolutno sve ulice i puteljke ucrtane u njoj, PLUS na desetine prečica kojih u karti grada i okoline čak ni nema. eto bar neke koristi, meni trening a njemu korona-turizam što je sad popularan naziv za ovo "ajd da negde putujemo, gde nikad nismo bili, kad već ne možemo u Grčku na more".

kontam da ću popodne opet na pola polumaratona iako je lep dan jer mi se za sutra smeši neka lepa biciklistička tura.

narednih 6 sati je ključno

tap tap tap 

prve krupne kapi najavljene (opet) kiše su me probudile u 03:59, pa je malo zastala pa se pojačala i evo celo jutro trese li trese, usput malo i grmcuka, a istraumiran jučerašnjim drugim* trčanjem nisam ni pomišljao da se jutros bacam u akciju

tako najava je da će padati taman do iza posla + užine + malo odmora, taman

*tačnije juče je prvo trčanje bilo iz dvaput pa se ono popodne računa kao treća (ne)sreća jer sam morao da otrčim po biciklu

i kao što bih samo išao uz reku 3-4km nego JA ĆU PREKO BRDA pa da se spustim do ponike

mila majko ti ne roni suza

noge su mi na vrhuncu bluesa

trnu leđa a boli i guza

da li što sam ujutru pokisao pa se ohladio pa tako ohlađen trčao, neka tajna postoji, ali čim sam krenuo osetio sam zatezanja u obe zadnje lože, kao da sam pre podne radio 200-tke a ne truptao gore dole kroz šumu za šta ti lože maltene ni ne trebaju

pa onda neki bol u leđima, taj je već gotovo sigurno od kiše

nekada sam običavao pre treninga da spičim brufen no jednom sam čitao da to iz nekog razloga nije dobro pa sam posle da njega i zaboravio, prešao nakratko na rapten-k pa sam sad i njega zaboravio, treba negde da stavim podsetnik, tipa da u svaki par patika ubacim papirić sa natpisom TABLETE pa pre treninga da kljucnem poneku

kao što je pevao balašević, beše rapten brufen ili već jedan od njih

sada sabiram onih 16km od ujutru sa ovih 5.1km od popodne 

samo je 5 jer sam deo kroz prašumu kako se to kaže kada šetaš nizbrdo, sŠetao, pa nastavio da trčkaram kada sam izašao iz paučina i korova preko ušiju na stazi koja sve više urasta

i ispalo je šta, ispalo je ukupno vreme za polumaraton 2h17' :-D

dobro u oba slučaja sam imao puno više uspona nego spusta, plus ujutru i klizavo, kiša, popodne umoran, ali nema veze, i da sam ujutru po suvom izgurao one brutalne krugove to bi izašlo na sličan zbir jer sam nekih 2h15 bio i planirao

ovaj prekid mi je pak dao ideju za jedan anti-anksiolitik a to je da ne letim da pošto poto istrčim tih planinskih okomitih 21km, nego ću naprotiv sledeći put da trčim na brdo (2.1) + tri kruga (3 x 4.2) i nizbrdo (2.1) pa ću tako imati 4 (od 5) puta po 4.2km i to će nakon ovih 3x juče biti za krug bliže polumaratonu, i tek nakon tog treninga (koji će izaći 16.8km) ću ići full varijantu "up&down + 4 kruga" koju sam nekoliko puta već trčao i svaki put se razbio kao porcelan

naime neki segmenti su bliži 20% nego 10% nagibu i koliko god mekano da kreneš prvi krug nekako je sve teže za isto vreme otrčati treći i posebno četvrti, mada doduše nikada nisam pukao, prohodao, uprskao, ali sam se skoro svaki put u zadnjem krugu umorio duplo od očekivanog.

život je nekom šopenhauer a nekom alchajmer.

suuntostrava

evo ovako je to bilo

juče je u najavi bila kiša za noćas no kad su me oko 3 probudili psi i kad sam izašao da prošetam po vrtu da vidim šta se to događa (ništa kao i uvek) video sam vrlo malo oblaka i uglavnom zvezdano nebo, a za vreme doručka je Lola rekla da su iz prognoze u međuvremenu skroz izbacili kišu

rekoh odoh ja biciklom na reku pa ću odatle dalje na trčanje, i smislim kuda na brdo i koliko krugova koje dužine i nizbrdo do bicikle i taman ulećem pod tuš pola sata pre posla

po planu je sve išlo nekih pola sata i onda su krenule prve kapi koje su se za desetak minuta pretvorile u kišicu a za još 15-ak minuta u pravu kišu

obzirom da sam se opremio za DAN BEZ KIŠE tu se odjednom pojavila hrpa problemčića koji su u zbiru prevagnuli da odlučim da plan nažalost mora da se menja

1) "za svaki slučaj" sam ispred poslednje prodavnice otcepio jednu kesicu za voće/povrće i ubacio je u džep, i čim je kiša počela da ozbiljnije pada ubacio sam unutra telefon i vezao kesicu u čvor (hteo sam da ponesem sat ali je bio napunjen na samo 40% a ja sam planirao preko dva sata trčanja pa sam morao da uzmem telefon). nakon nekoliko minuta čačkanja i proveravanja nekako smo se dogovorili oko rukovanja pa sam čak i jedan LAP uspeo da stisnem no u nekom trenu se sve zakočilo pa nije hteo da se otključa prepoznavanjem lica i zapovednim tonom mi je rekao da ga moram otključati otiskom prsta. KROZ KESU VEZANU U ČVOR? MOKRIM PRSTIMA OTKLJUČATI MOKAR TELEFON?

2) umesto kačketa sam poneo traku za glavu JER ĆE BITI SUVO a traka se lakše iscedi i glava lepše diše KADA JE SUVO no ovako sam bez "šilterice" bio osuđen na isprskane naočari koje izobličuju sliku i praktično manje vidiš kroz njih nego bez njih, a opet nisam poneo ni torbicu oko struka JER ĆE BITI SUVO (imam čak i nepromočivu) pa ni njih nisam imao gde jer je više od pola kruga makadam tj kamenjar pa trčati po klizavom kamenju sa naočarima u jednoj a telefonom u drugoj ruci zvuči kao recept za katastrofu

3) neko je rekao "klizavo kamenje"? naravno da sam pošao u prvim patikama koje sam ugledao na polici JER ĆE BITI SUVO i ko bi se sad zadržavao biranjem patika za suvo za mokro za trail za cestu bla bla bla najbrže je da uzmeš baš te prve s reda, a prve s reda obično stoje najstarije i najizrokanije pa sam čak bio i srećan što ću ih možda pocepati i napokon baciti. MEĐUTIM mokro kamenje možda ne bi ni bio problem u nekim iole našaranim po đonu patikama, ja sam izgleda uzeo neke za kako se zove ono kad te vuku gliserom a ti se skijaš po vodi. čak sam se prošle godine na Divčibarama smejao drugu iz kluba koji je kupio iste takve i otišao da trči gore po kamenjaru i zemlji, rekoh PA NISU TI TE PATIKE ZA OVAJ TEREN, KAMENJE I PRAŠINU, a eto ja danas uzeo isti model za isti teren pa još po kiši, bravo ja.

i tako sam umesto uzbrdo + 4 kruga otrčao uzbrdo + 2, pošao da strčim nazad i shvatio da je NEMOGUĆE jer kombinacija kamenjara i klizavih patika tj zemlje/blata i naočara koje kapljicama to kamenje pomeraju po pedalj napred nazad i stalno me zezaju, morao sam da stanem i završim fajl. nakon nekoliko minuta klizanja nizbrdo i par oopppsss otklizavanja sam se dokopao asfaltića i dotrčao do kuće. onako mokar do gole kože nisam ni pomišljao da sednem na biciklu (ako već imam bolji izbor) nego sam je ostavio vezanu na reci pa ću posle posla otrčati po nju ili odšetati, svejedno. 

prvi fajl je ispao 10.66km (i 506m uspona, 353m spusta) a drugi fajl u drugoj aplikaciji (nisu mi trebalo lap-ovi je ispao savršeno presavršeno komplementarnih 5.33km što zajedno daje 15.99 - kao u Lidlu da sam trčao. više sreće u sledećem izvlačenju...

propast šiciklizma u etapama

shvatio sam da se slovo b jako retko koristi u našem jeziku pa će danas biti onaj dan kada ću neko slovo zameniti nekim drugim, dakle umesto B ću svuda da stavim Š:

išao Šiciklom par km po gradu pa drugom Šiciklom tuce kilometara po predgrađu pa trećom Šiciklom krenuo na trening pa napravio polukrug na kraju grada pa se vratio kući jer nisam Šio zadovoljan kočnicama pa na četvrtoj Šicikli menjao gume pa Šio nezadovoljan pa vratio stare gume i napokon otišao na vožnju koja je naravno ispala duplo kraća od priželjkivane.

video sam da su neki vozili tour the Kopaonik i setio se kako je to Šilo zanimljivo dok smo vozili trkačke i Šili u formi pa sedneš u auto i utrpaš Šicikle, odeš do jošaničke Šanje pa napraviš krug po kopaoniku od valjda ~100km, ne sećam se tačno, išli smo jednom levi jednom desni krug i ne zna se koji je lepši i zanimljiviji, mada je levi krug (anticlockwise) teži jer odmah krećeš na uspon od 24km, u kontra smeru je početak malo manje Šezdušan.

mislim, ima i od-do kuće lepih krugova za napraviti ali šta ja znam, oŠa dana vikenda je Šilo nešto po kući da se čeprka do podne i sve je drukčije kada preuzmeš i neke druge oŠaveze a ne samo da planiraš gde ćeš se i koliko vozikati, došlo je vreme da neki mlađi Šudu toliko samoživi. druga stvar je što sam tada sve ovdašnje krugove vozio dok mi se nisu smučili pa je Šilo neke potreŠe za promenom, a sada mi je i sve u Šlizini potonulo u zaŠorav pa nemam neku potreŠu da putujem daleko da Ših video nešto novo, sve mi je novo što nije u krugu od 30km oko grada.

prema očekivanju, leto će još malo da se završi pa će jesen da se pretvori u mahnito nadoknađivanje svega i svačega, ostaje pitanje koliko će Šiti lepih dana za Šiciklu a koliko loših za trčanje. koliko vidim neki planiraju trke na jesen ali nemam pojma šta će Šiti moguće pa mi svaki dan dođe vraŠac u ruci i ne pada mi na pamet da maštam o goluŠovima na grani, uvek je Šolja jedna lepa vožnjica od maštanja o tamo nekom eventualnom polumaratonu nekih 5 nedelja unapred, pa zato za to neko trčanje ni ne treniram, prosto je ovaj virus stavio tačku na sve to i okrenuo me seŠi, štaviše iz meseca u mesec mi se smanjuje i ta želja da srećem ceo svet iznova i iznova.

odoh da gledam prognozu za sledeću nedelju i isplaniram to putovanje do jednog od najŠoljih drugova, možda odemo autom pa se vratim Šiciklom taman da isproŠam sve što je urađeno u servisu, možda odem i vratim se autom ako iskoristim neki Šuđav dan za to pa u povratku otrčim neki deo puta, ili šta već ili šta god, svejedno. evo i neki NLO kao ilustracija za danas.

kanjoni

 

sećam se te navale smeha kada sam pre nekoliko godina naleteo na hipsterski izraz "kenjoning" bukvalno tako prepisan sa američkog na srpski, tipa vodimo vas na kenjoning. jeste da se trebalo pomučiti pa umesto planinarenje smisliti klisuranje ili kanjoniranje ili nastaviti da smišljaš još par minuta dok ne dođeš do nečeg još smislenijeg i privlačnijeg, ali svakako bi bilo koja druga reč bila bolja od "kenjoning". poput mojih patika Li Ning eto na taj izlet bi moglo da se ide u nekim Kenjo Ning, gde si bio Ninže šta si radio, eto malo kenjo, ma super.

to što je subota na papiru neradan dan nije značilo ništa jer sam se upustio u jedan projekt koji me je namučio bogme duplo preko očekivanja pa sam umesto sa 1/4 umornim leđima i nogama nakon posla radnim danima danas krenuo na vožnju u isto vreme kao i radnim danima ali sa 5/8 umrtvljenim organizmom čije sam stanje umesto standardno voćnom užinom pokušao da popravim kafom i kuglofom kao da je februar a ne avgust.

kad rekoh Avgust, muzičar istog pseudonima je napravio eksperiment i pustolovao na izvoru Kupe 72 sata u nekoj brvnari na drvetu bez hrane i uz izvorsku vodu kao jedino sredstvo preživljavanja, kaže da mu je najteže bilo između 24-30 sati a nakon toga više nije bio ni gladan i činilo mu se da bi tako mogao zavuek. videćemo narednih dana da li će mu se creva uvezati u čvor jer kontam da je veći eksperiment ovo što će da sledi a ne to samovanje. verovatno je izgubio i 30% mišića tako sedeći na drvetu no za sviranje klavira mu i nije potrebno nešto mnogo mišića, ako ih je uopšte i imao do pre 3 dana.

nije ni meni smetala izvorska voda ali sam umesto sedenja na drvetu radije ostatak dana radije proveo na bicikli, neke velike planove sam naravno morao da ostavim za nedelju jer već i sâm polazak iz grada u vrelo popodne na +33 nije neki obećavajući početak treninga ili izleta, ipak je bolje popeti se što više po hladovini pa od podne nadalje gledati s kojom ćeš se planinom družiti. 

disk pločice su mi se stanjile na pola milimetra od silnih kočenja niz kamenjare a iz zadnje kočnice mi je neposredno nakon kupovine iscurio jedan deo ulja (a ja nisam čak detaljno ni zavirio nego kontao da je to kabl od menjača pa nisam ni obraćao pažnju!) tako da ću ta dva problema morati uporedo da rešim. kontam da ću jednog lepog dana otići biciklom (tu ~70km i nazad) do ovog druga preko čijeg Kluba sam i kupio bajk pa da u servisu uživo vidim kako on to menja/dosipa i da nakon te laboratorijske vežbe kao na faksu dalje nastavim sâm da to održavam. sva sreća da imam 3 bajka i za svaki točkove sa različitim kramponkama pa sam obezbeđen da uvek imam neku rezervu ako mi se baš ne ide po asfaltu.