nekako smo svi krenuli čoporativno i gnjecavo, oprezno
plan je bio da pustim prvih 10-15 profija napred da im ne bih smetao ni uzbrdo ni nizbrdo, i da se ugnjezdim u neku drugu grupicu koja će se ionako tokom staze razvodniti na podgrupice, i tu da pronađem dvatri čoveka koji idu tu negde slično meni ili za nijansu brže, i da usput pokušam da od njih nešto i naučim
ko mi odlazi uzbrdo i zašto, ko na ravnjikavom i zašto, ko nizbrdo i zašto
plan je plan a ispalo je da smo nas 5-6 nekako ostali napred a da su svi drugi netragom nestali iza čim su krenule ozbiljne uzbrdice prvo po asfaltu a ubrzo i po makadamu
onda je došla ona prečica za koju su mi rekli da ima 300m a mislim da je bliže 1.5km, kroz korov i granje gde ništa ne vidiš nego samo nazireš kuda ćeš proći pa kroz dva kolotraga u dubokoj travi, dok te bagremovi klepaju po čelu i ušima, povremeno BUĆ upadaš u blato ili nalećeš na iskošeno kamenje koje te pomeri u stranu kao novi red na kucaćoj mašini
izgleda da su neki iza stali tu da malo guraju jer je osim nepreglednosti bilo i neverovatno strmo plus je delovalo DA MU NEMA KRAJA što je opet poprilično obeshrabrujuće
ja se nisam dao, kao i na treninzima bio sam na MAX samo gde je baš moralo a gde god sam mogao da idem sa 90 ili 80% vrlo rado sam popuštao i čuvao snagu jer sam znao da će tih MAX delova sigurno biti još i da će se do kraja ture nakupiti barem 30-40 takvih minuta što je već samo po sebi preveliki napor
nakon dva moroganja gore pa dole smo došli na prvu okrepu, tu su mi potvrdili da su ispred dvojica, a iza mi je delovalo da nema nikog na razmaku koliki planeta napravi za frtalj kruga oko svoje ose
još dva brda i spusta kasnije, jedan od te dvojice ispred me je stigao i rekao da je promašio stazu
malo smo popričali, kaže da je već tada bio "otpao" od tog prvog koji mu je očigledno bio zvezda vodilja jer klinac POJMA NEMA šta su to markacije
nisam hteo da se "kidam" jer još nismo bili ni na pola staze, doduše prva polovina je teža ali nema veze, bilo je prerano da potežem u rezerve
PAZI NA OZNAKE, BIĆE USKORO SKRETANJE LEVO, rekao sam mu i on je rekao "važi"
sto metara kasnije, sada ćete me mrzeti, ali mislim stvarno...
na putu je bilo nacrtano "MTB" VELIČINE FIĆE, i dva putokaza/strelice veličine medveda prema levom odvajanju na makadam, znači klinac je ladno prešao preko toga i otišao dalje ka Divčibarama
u čudu zatečen sam prosto zanemeo, pomislio sam ovaj nije normalan, bila je gužva na putu, istovremeno sam dao znak autu iza i između dva auta koji se spuštaju nizbrdo sam šmugnuo na taj makadam i nisam stigao ni da zviznem ni da viknem, a samo sekund kasnije mi je već bilo svejedno
jbg nisam dužan da vodim debile za ruku, uostalom ako hoćeš da što brže pređeš ovaj maraton trebaju ti jake noge i bistra glava, pa ako već ne mogu da koristim njegove jake noge, ustvari možda su moje i jače ali on ima 25kg manje, zašto bismo onda moju bistru glavu delili po pola?
idi brate do Divčibara pa se vraćaj nazad, srećan ti put
naravno više ga nisam ni video
dalje
ceo taj spust kasnije, a koji sam mislio da će da traje par minuta a negde su nas zakovrtali gore pa dole i izađe na par desetina minuta, u podnožju mi Lola kaže da je samo jedan ispred mene ali dobrih desetak minuta
(sada na Stravi vidim da je išao napred nazad dva puta, PRAVIM PRAVCEM, ali se ne znam zašto vraćao, i na kraju otišao negde popreko van gps treka)
sa dobrih 200m od te raskrsnice, znači ja dolazim iz dna slova T, video sam bajkera kako se vraća iz smera moje trke zdesna i prolazi negde levo, no tada nisam imao pojma da li je to taj ex-Prvoplasirani ili se čisto neko voza biciklom kroz selo, bio mi je predaleko i rekoh tek sada na Stravi kapiram da je to ipak bio on
naravno bilo mi je svejedno jer nakon što mi je propao plan da se družim sa tamo nekim imaginarnim "za nijansu boljima od sebe" sada mi se plan pretvorio u samo to da prođem tačno ceo trek i da ga okačim na nekoj aplikaciji i da čekam da vidim koliko su drugi sporije išli, ko se gubio i gde, itd
negde na kraju drugog najkrvoločnijeg uspona po neverovatno gruboj kaldrmi gde sam odskakao iz sedišta kao na rodeu, naišao sam na prosto jedno ogromno blato bukvalno preko celog puta, i jasno sam video da NEMA TRAGOVA
ni traktor ni bicikla ni motor ni ništa, samo lepo glatko blato
tu sam shvatio da niko nije prošao ispred i da je ono nešto što je otišlo ipak bio taj ex Prvoplasirani
tad mi je bilo žao ali dok sam ja stigao na tu raskrsnicu dole on je već negde bio zamakao i nisam ga ni video, njega bih već pozvao verovatno zato što me pomalo grizla savest što nisam stigao da doviknem onom klincu kojeg sad verovatno žvaću medvedi negde gore na Divčibarama
odatle nadalje je bilo još barem desetak tricky skretanja na svakom od kojeg si morao da spaziš trakicu koja negde visi u daljini i tu sam već bio siguran da ko god se izgubio jednom, nema šanse da se neće bar još koji put, rekoh brale ovde pola sata iza mene niko neće naići
na poslednjem spustu umalo da pregazim dvoje pešaka poznanika iz Valjeva koji su se strmom stazicom spuštali dole na reku, zdravo, ej, EJ, zdravo, nekako smo se svi prepoznali u trenu, ideš na reku?, ma ne neka je trka neki maraton 60km, ooo bravooo, i to je bilo sve
poslednjih 10-ak km sam naslonio laktove na guvernalu oponašajući poziciju tj zamišljajući biciklu za triatlon i sjurio se na mesto starta i cilja
tamo naravno nije bilo nikoga pa sam produžio još malo do parka, popio skoro naiskap litar i po kokakole da bih uopšte živ stigao tih zadnjih 20km do kuće, i tako mi je sa odlaskom i samom turom sve izašlo na okruglu stotku
evo taman počinje nevreme i grmljavina pa da gasim ovo čudo, što napisah napisah
plan je bio da pustim prvih 10-15 profija napred da im ne bih smetao ni uzbrdo ni nizbrdo, i da se ugnjezdim u neku drugu grupicu koja će se ionako tokom staze razvodniti na podgrupice, i tu da pronađem dvatri čoveka koji idu tu negde slično meni ili za nijansu brže, i da usput pokušam da od njih nešto i naučim
ko mi odlazi uzbrdo i zašto, ko na ravnjikavom i zašto, ko nizbrdo i zašto
plan je plan a ispalo je da smo nas 5-6 nekako ostali napred a da su svi drugi netragom nestali iza čim su krenule ozbiljne uzbrdice prvo po asfaltu a ubrzo i po makadamu
onda je došla ona prečica za koju su mi rekli da ima 300m a mislim da je bliže 1.5km, kroz korov i granje gde ništa ne vidiš nego samo nazireš kuda ćeš proći pa kroz dva kolotraga u dubokoj travi, dok te bagremovi klepaju po čelu i ušima, povremeno BUĆ upadaš u blato ili nalećeš na iskošeno kamenje koje te pomeri u stranu kao novi red na kucaćoj mašini
izgleda da su neki iza stali tu da malo guraju jer je osim nepreglednosti bilo i neverovatno strmo plus je delovalo DA MU NEMA KRAJA što je opet poprilično obeshrabrujuće
ja se nisam dao, kao i na treninzima bio sam na MAX samo gde je baš moralo a gde god sam mogao da idem sa 90 ili 80% vrlo rado sam popuštao i čuvao snagu jer sam znao da će tih MAX delova sigurno biti još i da će se do kraja ture nakupiti barem 30-40 takvih minuta što je već samo po sebi preveliki napor
nakon dva moroganja gore pa dole smo došli na prvu okrepu, tu su mi potvrdili da su ispred dvojica, a iza mi je delovalo da nema nikog na razmaku koliki planeta napravi za frtalj kruga oko svoje ose
još dva brda i spusta kasnije, jedan od te dvojice ispred me je stigao i rekao da je promašio stazu
malo smo popričali, kaže da je već tada bio "otpao" od tog prvog koji mu je očigledno bio zvezda vodilja jer klinac POJMA NEMA šta su to markacije
nisam hteo da se "kidam" jer još nismo bili ni na pola staze, doduše prva polovina je teža ali nema veze, bilo je prerano da potežem u rezerve
PAZI NA OZNAKE, BIĆE USKORO SKRETANJE LEVO, rekao sam mu i on je rekao "važi"
sto metara kasnije, sada ćete me mrzeti, ali mislim stvarno...
na putu je bilo nacrtano "MTB" VELIČINE FIĆE, i dva putokaza/strelice veličine medveda prema levom odvajanju na makadam, znači klinac je ladno prešao preko toga i otišao dalje ka Divčibarama
u čudu zatečen sam prosto zanemeo, pomislio sam ovaj nije normalan, bila je gužva na putu, istovremeno sam dao znak autu iza i između dva auta koji se spuštaju nizbrdo sam šmugnuo na taj makadam i nisam stigao ni da zviznem ni da viknem, a samo sekund kasnije mi je već bilo svejedno
jbg nisam dužan da vodim debile za ruku, uostalom ako hoćeš da što brže pređeš ovaj maraton trebaju ti jake noge i bistra glava, pa ako već ne mogu da koristim njegove jake noge, ustvari možda su moje i jače ali on ima 25kg manje, zašto bismo onda moju bistru glavu delili po pola?
idi brate do Divčibara pa se vraćaj nazad, srećan ti put
naravno više ga nisam ni video
dalje
ceo taj spust kasnije, a koji sam mislio da će da traje par minuta a negde su nas zakovrtali gore pa dole i izađe na par desetina minuta, u podnožju mi Lola kaže da je samo jedan ispred mene ali dobrih desetak minuta
(sada na Stravi vidim da je išao napred nazad dva puta, PRAVIM PRAVCEM, ali se ne znam zašto vraćao, i na kraju otišao negde popreko van gps treka)
sa dobrih 200m od te raskrsnice, znači ja dolazim iz dna slova T, video sam bajkera kako se vraća iz smera moje trke zdesna i prolazi negde levo, no tada nisam imao pojma da li je to taj ex-Prvoplasirani ili se čisto neko voza biciklom kroz selo, bio mi je predaleko i rekoh tek sada na Stravi kapiram da je to ipak bio on
naravno bilo mi je svejedno jer nakon što mi je propao plan da se družim sa tamo nekim imaginarnim "za nijansu boljima od sebe" sada mi se plan pretvorio u samo to da prođem tačno ceo trek i da ga okačim na nekoj aplikaciji i da čekam da vidim koliko su drugi sporije išli, ko se gubio i gde, itd
negde na kraju drugog najkrvoločnijeg uspona po neverovatno gruboj kaldrmi gde sam odskakao iz sedišta kao na rodeu, naišao sam na prosto jedno ogromno blato bukvalno preko celog puta, i jasno sam video da NEMA TRAGOVA
ni traktor ni bicikla ni motor ni ništa, samo lepo glatko blato
tu sam shvatio da niko nije prošao ispred i da je ono nešto što je otišlo ipak bio taj ex Prvoplasirani
tad mi je bilo žao ali dok sam ja stigao na tu raskrsnicu dole on je već negde bio zamakao i nisam ga ni video, njega bih već pozvao verovatno zato što me pomalo grizla savest što nisam stigao da doviknem onom klincu kojeg sad verovatno žvaću medvedi negde gore na Divčibarama
odatle nadalje je bilo još barem desetak tricky skretanja na svakom od kojeg si morao da spaziš trakicu koja negde visi u daljini i tu sam već bio siguran da ko god se izgubio jednom, nema šanse da se neće bar još koji put, rekoh brale ovde pola sata iza mene niko neće naići
na poslednjem spustu umalo da pregazim dvoje pešaka poznanika iz Valjeva koji su se strmom stazicom spuštali dole na reku, zdravo, ej, EJ, zdravo, nekako smo se svi prepoznali u trenu, ideš na reku?, ma ne neka je trka neki maraton 60km, ooo bravooo, i to je bilo sve
poslednjih 10-ak km sam naslonio laktove na guvernalu oponašajući poziciju tj zamišljajući biciklu za triatlon i sjurio se na mesto starta i cilja
tamo naravno nije bilo nikoga pa sam produžio još malo do parka, popio skoro naiskap litar i po kokakole da bih uopšte živ stigao tih zadnjih 20km do kuće, i tako mi je sa odlaskom i samom turom sve izašlo na okruglu stotku
evo taman počinje nevreme i grmljavina pa da gasim ovo čudo, što napisah napisah
Nema komentara:
Objavi komentar