kao i svaki drugi, i ovaj ponedeljak je prošao nikako, ujutru se ni ne sećam šta sam radio obzirom da sam pretpostavljao da ću biti premoren od mtb trke, a nisam bio *baš toliko* umoran
nekako sam otaljao posao pa krenuo biciklom opet neizvestan šta će se desiti, imao sam takvu kombinaciju šorca i majice dugih rukava da sam mogao i da potrčim ako me nešto potakne, mogao sam i da malo proplaninarim a mogao sam i da ostanem na bicikli i produžim bilo gde
tu se desilo nešto zanimljivo, počeo je pljusak i grmljavinsko nevreme, nadao sam se da neće dugo potrajati i zaista za nekih 15-20' je popustila kiša pa sam vezao biciklu i otišao u šumu peške da potražim jednu prečicu.
kad sam izbio na asfalt sa druge strane brda, možda samo kilometar i nešto od kotline u kojoj je zaglavio oblak, sve je bilo suvo!
da si nekom tu, na asfaltu, rekao da je dole ispod brda poplava, teško da bi poverovao.
svašta.
vratio sam se drugom prečicom koja je ustvari bila *ta* koju sam tražio ali mi je bilo lakše da je otkrijem iz onog pravca.
kad sam stigao do bicikle počelo je opet da rominja pa sam morao da smislim neku zabavu do kuće da mi se povratak ne bi sveo na odbrojavanje kilometara i minuta pod kišom onako pod šuškavcem.
stara taktika vo2max treninga je bilo prvo što mi je palo na pamet, kratki sprintevi gotovo maksimalnog intenziteta pa kada na bicikli bez brzina ostanem bez obrtaja onda sačekam da dovoljno uspori pa krenem iznova, i tako nekih 9 kilometara.
iako su napori kratki a pauza naizgled dovoljna, postepeno se puls toliko podigne da si praktično svo vreme zaduvan, e ta faza oporavka je ustvari važniji trening od onih kratkih napora.
tako je ispalo da sam se vozikao skoro sat vremena, da sam pešačio kroz prašumu sat vremena, i da sam na kraju nit trčao nit nešto silno planinario nego "odradio" sasvim pristojan trening, a ni to na pristojnoj bicikli nego na, tadaaaammm, poniki :-)
idemo dalje, sutra će svanuti jutro za trčanje, valjda.
nekako sam otaljao posao pa krenuo biciklom opet neizvestan šta će se desiti, imao sam takvu kombinaciju šorca i majice dugih rukava da sam mogao i da potrčim ako me nešto potakne, mogao sam i da malo proplaninarim a mogao sam i da ostanem na bicikli i produžim bilo gde
tu se desilo nešto zanimljivo, počeo je pljusak i grmljavinsko nevreme, nadao sam se da neće dugo potrajati i zaista za nekih 15-20' je popustila kiša pa sam vezao biciklu i otišao u šumu peške da potražim jednu prečicu.
kad sam izbio na asfalt sa druge strane brda, možda samo kilometar i nešto od kotline u kojoj je zaglavio oblak, sve je bilo suvo!
da si nekom tu, na asfaltu, rekao da je dole ispod brda poplava, teško da bi poverovao.
svašta.
vratio sam se drugom prečicom koja je ustvari bila *ta* koju sam tražio ali mi je bilo lakše da je otkrijem iz onog pravca.
kad sam stigao do bicikle počelo je opet da rominja pa sam morao da smislim neku zabavu do kuće da mi se povratak ne bi sveo na odbrojavanje kilometara i minuta pod kišom onako pod šuškavcem.
stara taktika vo2max treninga je bilo prvo što mi je palo na pamet, kratki sprintevi gotovo maksimalnog intenziteta pa kada na bicikli bez brzina ostanem bez obrtaja onda sačekam da dovoljno uspori pa krenem iznova, i tako nekih 9 kilometara.
iako su napori kratki a pauza naizgled dovoljna, postepeno se puls toliko podigne da si praktično svo vreme zaduvan, e ta faza oporavka je ustvari važniji trening od onih kratkih napora.
tako je ispalo da sam se vozikao skoro sat vremena, da sam pešačio kroz prašumu sat vremena, i da sam na kraju nit trčao nit nešto silno planinario nego "odradio" sasvim pristojan trening, a ni to na pristojnoj bicikli nego na, tadaaaammm, poniki :-)
idemo dalje, sutra će svanuti jutro za trčanje, valjda.
Nema komentara:
Objavi komentar