Današnje trčanje mi je obeležio događaj nakon onog "efektivnog dela". Trčkaram lagano ka kući, sporednom ulicom. Dvoje ulaze u auto, za njima ide mali psić lutalica. Podvlači se pod auto, i leže tačno ispred zadnjeg točka. Momak pali auto, ja potpuno ubeđen da će kerić čuti zvuk motora i pobeći, mirno trčkam dalje. NE! Momak ubacuje u brzinu (čujem zvuk i vidim pokret ruke) a psić još spokojnije leže da odrema tačno ispred njegovog zadnjeg točka! Pritrčavam autu, udaram šakama po šoferšajbni, vičem STANI i oboje me gledaju zbunjeno, momak otvara prozor, ja grabim kuče za prednje šape i izvlačim ga na ulicu, pa ga dižem sa zemlje i nosim u naručju. Bog zna kako mi se zahvaljuju. Štaviše momak kleči po prljavoj ulici i zaviruje ispod auta da nema slučajno još nekog kerića. Nema naravno, a ja ovu jedinu budalu trebim od krpelja i shvatam da ima upalu kod one "muške stvari" te zovem kući mobilnim da Lola spremi jod, da mu to isperemo. Poslikan je za arhivu i vraćen na prvobitnu lokaciju. Tamo postoji pet shop i verovatno ga hrane, mada ga baš i nisu lečili od upale.
Plan je bio da otrčim 10km promena 100/100m no bila je tolika vrućina (+30°C) i sav asfalt po suncu, da mi uopšte nije delovalo privlačno trčanje po hupseru na najdaljem kilometru. Pa sam pičkasto okrenuo ispod kupsera, rekoh i 4.5+4.5km je dovoljno mučenja, a čak i tu namaknem blizu stotinak metara uspona. Sve je to blago, ali hej, kad radiš ubrzanja itekako se oseti. Ne znam kako vama, ali meni je prosek od 4'14''/km sasvim okej. Bio sam i umoran, i neispavan evo već desetak dana, pre podne na poslu, pre posla 10km pešačenja sa psima, tako mi valjda i treba kada u životu želim da stignem baš sve.
Nema komentara:
Objavi komentar