ovo je tekst koji sam napisao za lokalni klub, jer su mi rekli da im je potreban za njihovu stranicu, da ne kažem feed. obzirom da je prošlo 20 dana otkako su rekli da im je hitno za narednih par dana, i da niko ovo nije objavio a ja sam se lepo potrudio, staviću sve na blog. da ne propadne, da se ne ubuđa.
Dugo nisam znao da sam rođen kao trkač. Život pamtim po pedalama. Prva ponika. Na gepeku sam vozio trojicu. Majci su dojavili da se trkam s kamionima. Pantićeva (ulica) je tada bila pokockana. Izgleda da odvajkada nisam znao za prepreke. Kad kažem Cilj, već sebe tamo vidim. Sve usput, nevažno je. Sledeća raskrsnica = cilj. Kamion ispred mene = obična prepreka.
A prepreke služe samo tome da ih preskočiš. Nisam umeo da zastanem, potražim taktiku. Neko mi je rekao - ti si vozilo s greškom, nemaš rikverc.
Onda, vojska. Trčanje na stadionu, 1500m u krutim čizmama. Stigao sam četvrti od hiljadu ljudi. Iza tri profesionalna atletičara. Nisam umeo da shvatim da postoje brži. Bilo mi je isto kao da sam stigao zadnji. Osećao sam se fuujjj, poražen.
Onda sam studirao, pa su došle sankcije, pa sam kupio MTB. Išao na Divčibare, Povlen, Drinu. Kad smo otišli u servis biciklističkog kluba pitali su nas gde nam je pukao menjač, a mi smo rekli na 100km od kuće. A oni su rekli, pa ako možete da odete 100km od kuće, ajte kod nas u klub. Nakon samo par meseci Lola je osvojila srebro na Državnom drumskom. Ja u početku nisam imao takmičarske ambicije, samo sam ostatku kluba sparingovao na treninzima.
Par godina kasnije, postalo je uobičajeno da završim 5-6-ti na hronometru. Selektorima sam bio simpatičan jer im oderem pola reprezentacije. Išli smo na pripreme, svake zime, starom Škodom Favorit. Od božića do praznika mimoza, par meseci. Pređemo biciklama i po 3000km mesečno, Budva-Ulcinj-Herceg Novi.
Eeee onda je sve puklo. Propao biciklizam, smanjili se klubovi. Gazim trenažer u sobi i mrštim se na prizor oznojenih prozora. I tada sam počeo da trčim.
Odem zavejanom magistralom ka Užicu pa guram jugiće što šlajfuju. Oduvek mi je sport bio ono napolju, a ne nešto u 4 zida. Naučio sam kako izgleda zvižduk sokola, trag zeca, miris lisice. Postanem na trenutak deo prirode i prepustim joj da i ona postane deo mene.
Stizalo je to katkad i do ekstrema. Ajd malo po nevremenu, pa kad tresne grom a meni zadrhti dres kao membrana zvučnika. Pa po provali oblaka, ne trčiš uzbrdo nego uzvodno. Pa kroz sneg do kolena stazom kojom naravno niko nije prošao pre mene, ili u podne na +38° i onda kad dođem kući uperim crevo u nebo i napravim fontanu u bašti pa se pod njom hladim pola sata, dok me kučići zbunjenim pogledom pitaju da li sam pošašavio.
Ta ljubav prema svakom puteljku i šumarku oko mog grada uveliko je nadvladala besmislenu strepnju da ne pokisnem ili da se ne ukaljam. U početku sam sebi govorio - blato, pa šta, duša mi je jednako čista. Kasnije se navikneš. Kao da prestanem da postojim čim iskoračim iz svog dvorišta. Zato i volim trčanje, jer tada to više nisam samo ja. Osećam se kao još jedan delić zemlje, vetra, kišice, šume.
Postajem ona sila koja je potrebna da se kamen šutne sa puta, da se pretežak sneg strese sa mladog bagrema, da se skloni zgažena krtica, veverica, jež, da se pronađe nesretnik čiji sam mobilni našao. Zvala me u Leliću baba kroz prozor da joj doteram budilnik, u Žabarima sam izvlačio jarca iz neke žičane ograde gde je zaglavio rogove, pomagao sam nekom čiči iz Stuba da prespoji cevi za vodu u kanalu pored puta i jedva se odbranio da me ne napoji rakijom - aman čoveče treba da trčim još desetak kilometara!
Već petnaest godina vodim sportski blog, ali ne trčim da bi iko to znao ili lajkovao. No doživljaji i anegdote se svakako nakupe. U prirodi se trudim da za sobom ostavljam samo nevidljive tragove. Trčim nadajući se da je neki krajičak sveta ostao još lepši, nakon što sam tuda protrčao.
Nema komentara:
Objavi komentar