ne znam u čemu je poenta stavljanja uskličnika ako pišeš velikim slovima no eto sve sam pokušao da privučem čitačice i čitače.
kaže Lola za neki ujed - posle tuširanja namaži to što te ujelo
- pa mogu samo da namažem ujed, a to što me je ujelo je već pobeglo :-)
dakle plan je taki i taki, ustaje se u 5, treba da se krene do 6, na granici smo u 8, prešli u pola 9, i u pola 10 smo u Brodu. oni tamo ne izgovaraju "Slavnoski", kao što u reči ajduk imamo "nemo h" tako u Brodu imaš "nemo Slavonski". e sad kad Blogoje napiše da postoji plan to znači da će sve biti drukčije, i odatle uglavnom krenu uzbuđenja i ushićenja.
ovo u 5 mi se sviđa jer se ionako tu negde probudim, recimo imam neku svoju evidenciju sa su vrapci započeli CHAT jutros u 5:04, juče u 5:02, a prekjuče u 4:58. što se njih tiče ovo je septembar i dan se skraćuje. pa ti posle veruj kalendaru, svašta. i kad na Plitvičkom Maratonu bude padao sneg vi se setite šta sam ja rekao, i recite "kapa dole vrapcima, fakat je došla zima".
štos' tiče performansa, tu ne očekujte ama baš ništa. da sam hteo da se trkam sad bih već bio u Somboru na noćenju s doručkom, sutra bih se jurio s Profom i Veljkom i tako to. no obzirom na količinu treninga i na to da se za jedan dan ne možeš toliko odmoriti da nadoknadiš zadnjih 5 godina neodmaranja, ovo bi trebao da bude trening-izlet.
ako već moram nešto da napišem unapred, voleo bih da me ništa ne muči, da mi stopala ne utrnu posle 10 km, iz onog samo njima poznatog razloga kad god odem na neku trku, i da pretandrljam te kilometre negde oko 4'30"-4'35''/km, što bi trebalo da ispadne slično kao i na svakom vikend-treningu kod kuće, dakle nekih 1h36-1h38. i bez dahtanja naravno. pa ako mi se dopadne, već ću iz trke u trku trčati malo brže, to bar ne bi trebao da bude neki problem.
ove godine je nova staza trke, neko vijuganje nasipom pored Save, dakle imaće šta i da se vidi, a to što ćemo zbog brzine putovanja uštedeti 2-3 sata vožnje zaista puno znači pa se nadam da ćemo imati dovoljno vremena da se i posle trke lepo prošetamo. jedne godine smo pogodili izložbu pasa u onoj Tvrđavi i baš se fino proveli :-) nekako baš volim te gradove na velikim širokim rekama. kao planina, more, i to mi je neki tako inspirativan pejzaž, možda ponesem i blok za crtanje.
16 svibnja 2015
14 svibnja 2015
"ima li nade?"
nakon onog brdskog "polumaratona ali ne u Skoplju" koji sam otrčao u nedelju za 1h38, u ponedeljak sam mislio da će mi prijati odmor pa sam krenuo u planine da otrčkaram 6+6km gore pa dole, i da proverim šta je s onim kučetom koje povremeno hranimo i koje se u nekoj farmi pilića već godinama vuče na dve i po noge.
no odmah nakon polaska sam shvatio da su mi "lake noge" pa sam nastavio tako nekim živahnim tempom. i ranije mi se događalo da, koliko god bio tvrdoglav i ubeđivao sebe da sam "jutarnji tip", otrčim odlične treninge i trke u popodnevnim satima, pa je eto opet tako ispalo.
uopšte nisam bio naročito skoncentrisan već sam samo uživao u tom osećaju neke snage u nogama, i, trčao. do gore sam došao za 31 minut (250 nadmorskih metara iznad kuće) i pomislio "ako se spustim za 29 minuta biće to ispod sat vremena, odlično!" što je toliko mašenje u računici da je prosto skandalozno. jerbo ako sam od tih 6 km bar 3 km imao ozbiljan uspon i peglao kilometre po 6 minuta, dovoljno je samo jedan od ta 3 km strčati za 4 minuta i nadoknaditi tu razliku. no rekoh, nisam uopšte razmišljao, samo mi je to proletelo kroz glavu i to je sve.
kad sam shvatio kojom brzinom se sjurujem nazad u grad setio sam se nekih prethodnih godina kada sam samo tako trčao, i moram priznati da je bio lep osećaj. tu negde nadomak grada sam skontao da imam na štoperici 51 minut a gps je pokazao tačno 11 km pa sam u trenu promenio plan i umesto najkraćim putem (imao bih 12.3 km trčanja) produžio jednom lepom zaobilaznom ulicom znajući da ću tako zaokružiti trening na 60 minuta okruglo, odnosno 13 km, takođe okruglo.
obzirom da je 9 minuta za 2 kilometra podosta labav zadatak odmah sam prešao u neko pola-tempo-trčanje-pola-rastrčavanje i u lepom raspoloženju stigao do kuće.
e nakon takve nedelje i ponedeljka 21 + 13 = 34 kilometra tempo trčanja, 500m uspona, pretpostavio sam da mi u utorak ZAISTA treba odmor, no budala kakva jesam nisam umeo lepo da se odmorim nego sam otišao na dugačko lagaaaaano trčanje koje zaista i jeste bilo lagano, ali brate predugačko za odmor, 2h04'. prosečan puls 126, negde na onom donjem, aerobnom pragu (tačka na kojoj spontano i nesvesno otvoriš usta i prestaneš da dišeš samo na nos).
i tako se nesporazum nastavio, kao i uvek. u sredu sam pak trebao da budem odmoran, ali nisam, štaviše bio sam umorniji nego u utorak. delimično i zbog onog kopanja na groblju gde sam zaradio novi problem, no o tome u dodatku bloga. dakle u sredu sam krenuo biciklom pony (što je Milijana gony) do izvan grada, vezao je za mostić kod ka-pe-doma i krenuo na Trening.
ambiciozno sam zamislio 15-ak kilometara promena 100/100m, onako lagano, bez zapinjanja, pa rekoh nek idu kilometri po 4'30'', ništa ne smeta. no meni je bilo teško i za vreme onih brzih a i za vreme laganih 100-tki. pravi najpravcatiji fuj dan, nisam bio ni za šta. kilometri doduše jesu išli po 4'20'' iako sam trčao uz rečicu dakle blago uzvodno, no svo vreme sam imao osećaj da mi se uopšte ne trči.
nakon 4 km sam pauzirao štopericu na jednoj raskrsnici, skrenuo na jedan drugi mostić da se malo istegnem i razmislim šta dalje. otprilike jednom mesečno mi se desi da na toj raskrsnici promenim plan i da iz nekog ozbiljnog treninga "pobegnem" na neki od sporednih puteva i laganim trčanjem se polukružno vratim na početnu tačku. ma jok, nisam ja ni za šta, rekoh sebi, idem najlaganije moguće da se vratim ista ova 4 km do bicikle i to je to, nek bude 4 km treniranja i 4 km rastrčavanja. sutra će biti bolje...
okrenem natrag i polako trup trup rekoh vratićeš se živ ništa ne brini, samo se naoružaj strpljenjem. pretrčim prva dva kilometra za 10'18'' i u tom trenutku nekako nejasno pomislim daj da uradim još nešto, čisto da mi prođe brže ovaj ostatak puta. nisam imao pojma da li ću da otrčim brzo 300m pa lagano 200m ili ću 500/500 ili ću možda da usporim posle 50m i kažem sebi "ne glupiraj se, nastavi lagano, šta ti ovo jurcanje treba u životu".
no ništa se nije dogodilo, ja sam trčao "malo brže" i ništa mi nije falilo. gle sad čuda. prošao je kilometar za 3'56'', ne pamtim kad sam zadnji put trčao brže od 15 km/h. kad sam mogao jedan, mogu još jedan, poslednji, pomislih i pojačah još malo. šta me briga koliko ću biti umoran, ako za 4 minuta završavam trening. nisam gledao na štopericu niti brinuo o brzini, samo sam gledao ispred sebe i dodavao gas. nije baš da su neke raketne brzine ali su brzine od kojih sam se potpuno odvikao. poslednji km je prošao za 3'35'', e to već nisam očekivao, a i tu sam imao 300m blagog uspona i isto toliko spusta.
sad sam u nekom "ni tamo ni vamo" raspoloženju. kao da osećam da mi se polako "vraćaju one noge koje sam pre par godina izgubio" no obzirom da ih tek prepoznajem, nisam siguran u njih. nemamo još uvek poverenje jedno u drugo, pa nam je teško da pravimo zajedničke planove. u nedelju postoji mogućnost za Polumaraton, i ne znam da li da se upuštam u to. sve će kao i obično sačekati poslednji trenutak i zavisiti od iznenadnog viška ili manjka inspiracije.
DODATAK
trenutno imam dve falinke.
1) zbog nekog pritiska na živac u leđima na potezu vrat-plećka, povremeno mi u određenim položajima trne desna ruka. to me onemogućava da vozim biciklu i da malo rasteretim noge od trčanja. nije veliki problem, ali nije ni zanemarljiv...
2) dok sam kopao korov na groblju, nešto mi je kvrcnulo na mestu gde srednji prst izlazi iz šake, i sada me boli taj zglob. mislim da je neki ligament nastradao. a to je isti onaj prst zbog kojeg nisam hteo da idem u Hitnu kad sam pao prošlog leta, i koji je od tada blago natečen. mislim da nešto fali u onom krajnjem zglobu, iznad nokta, od tada ne mogu skroz da ga savijem. tada kad sam pao ceo prst i deo šake je bio modar, ovaj put nema modrice ni dodatnog otoka, samo bol kad pomerim prst levo-desno ili ga savijem. fuj.
no odmah nakon polaska sam shvatio da su mi "lake noge" pa sam nastavio tako nekim živahnim tempom. i ranije mi se događalo da, koliko god bio tvrdoglav i ubeđivao sebe da sam "jutarnji tip", otrčim odlične treninge i trke u popodnevnim satima, pa je eto opet tako ispalo.
uopšte nisam bio naročito skoncentrisan već sam samo uživao u tom osećaju neke snage u nogama, i, trčao. do gore sam došao za 31 minut (250 nadmorskih metara iznad kuće) i pomislio "ako se spustim za 29 minuta biće to ispod sat vremena, odlično!" što je toliko mašenje u računici da je prosto skandalozno. jerbo ako sam od tih 6 km bar 3 km imao ozbiljan uspon i peglao kilometre po 6 minuta, dovoljno je samo jedan od ta 3 km strčati za 4 minuta i nadoknaditi tu razliku. no rekoh, nisam uopšte razmišljao, samo mi je to proletelo kroz glavu i to je sve.
kad sam shvatio kojom brzinom se sjurujem nazad u grad setio sam se nekih prethodnih godina kada sam samo tako trčao, i moram priznati da je bio lep osećaj. tu negde nadomak grada sam skontao da imam na štoperici 51 minut a gps je pokazao tačno 11 km pa sam u trenu promenio plan i umesto najkraćim putem (imao bih 12.3 km trčanja) produžio jednom lepom zaobilaznom ulicom znajući da ću tako zaokružiti trening na 60 minuta okruglo, odnosno 13 km, takođe okruglo.
obzirom da je 9 minuta za 2 kilometra podosta labav zadatak odmah sam prešao u neko pola-tempo-trčanje-pola-rastrčavanje i u lepom raspoloženju stigao do kuće.
e nakon takve nedelje i ponedeljka 21 + 13 = 34 kilometra tempo trčanja, 500m uspona, pretpostavio sam da mi u utorak ZAISTA treba odmor, no budala kakva jesam nisam umeo lepo da se odmorim nego sam otišao na dugačko lagaaaaano trčanje koje zaista i jeste bilo lagano, ali brate predugačko za odmor, 2h04'. prosečan puls 126, negde na onom donjem, aerobnom pragu (tačka na kojoj spontano i nesvesno otvoriš usta i prestaneš da dišeš samo na nos).
i tako se nesporazum nastavio, kao i uvek. u sredu sam pak trebao da budem odmoran, ali nisam, štaviše bio sam umorniji nego u utorak. delimično i zbog onog kopanja na groblju gde sam zaradio novi problem, no o tome u dodatku bloga. dakle u sredu sam krenuo biciklom pony (što je Milijana gony) do izvan grada, vezao je za mostić kod ka-pe-doma i krenuo na Trening.
ambiciozno sam zamislio 15-ak kilometara promena 100/100m, onako lagano, bez zapinjanja, pa rekoh nek idu kilometri po 4'30'', ništa ne smeta. no meni je bilo teško i za vreme onih brzih a i za vreme laganih 100-tki. pravi najpravcatiji fuj dan, nisam bio ni za šta. kilometri doduše jesu išli po 4'20'' iako sam trčao uz rečicu dakle blago uzvodno, no svo vreme sam imao osećaj da mi se uopšte ne trči.
nakon 4 km sam pauzirao štopericu na jednoj raskrsnici, skrenuo na jedan drugi mostić da se malo istegnem i razmislim šta dalje. otprilike jednom mesečno mi se desi da na toj raskrsnici promenim plan i da iz nekog ozbiljnog treninga "pobegnem" na neki od sporednih puteva i laganim trčanjem se polukružno vratim na početnu tačku. ma jok, nisam ja ni za šta, rekoh sebi, idem najlaganije moguće da se vratim ista ova 4 km do bicikle i to je to, nek bude 4 km treniranja i 4 km rastrčavanja. sutra će biti bolje...
okrenem natrag i polako trup trup rekoh vratićeš se živ ništa ne brini, samo se naoružaj strpljenjem. pretrčim prva dva kilometra za 10'18'' i u tom trenutku nekako nejasno pomislim daj da uradim još nešto, čisto da mi prođe brže ovaj ostatak puta. nisam imao pojma da li ću da otrčim brzo 300m pa lagano 200m ili ću 500/500 ili ću možda da usporim posle 50m i kažem sebi "ne glupiraj se, nastavi lagano, šta ti ovo jurcanje treba u životu".
no ništa se nije dogodilo, ja sam trčao "malo brže" i ništa mi nije falilo. gle sad čuda. prošao je kilometar za 3'56'', ne pamtim kad sam zadnji put trčao brže od 15 km/h. kad sam mogao jedan, mogu još jedan, poslednji, pomislih i pojačah još malo. šta me briga koliko ću biti umoran, ako za 4 minuta završavam trening. nisam gledao na štopericu niti brinuo o brzini, samo sam gledao ispred sebe i dodavao gas. nije baš da su neke raketne brzine ali su brzine od kojih sam se potpuno odvikao. poslednji km je prošao za 3'35'', e to već nisam očekivao, a i tu sam imao 300m blagog uspona i isto toliko spusta.
sad sam u nekom "ni tamo ni vamo" raspoloženju. kao da osećam da mi se polako "vraćaju one noge koje sam pre par godina izgubio" no obzirom da ih tek prepoznajem, nisam siguran u njih. nemamo još uvek poverenje jedno u drugo, pa nam je teško da pravimo zajedničke planove. u nedelju postoji mogućnost za Polumaraton, i ne znam da li da se upuštam u to. sve će kao i obično sačekati poslednji trenutak i zavisiti od iznenadnog viška ili manjka inspiracije.
DODATAK
trenutno imam dve falinke.
1) zbog nekog pritiska na živac u leđima na potezu vrat-plećka, povremeno mi u određenim položajima trne desna ruka. to me onemogućava da vozim biciklu i da malo rasteretim noge od trčanja. nije veliki problem, ali nije ni zanemarljiv...
2) dok sam kopao korov na groblju, nešto mi je kvrcnulo na mestu gde srednji prst izlazi iz šake, i sada me boli taj zglob. mislim da je neki ligament nastradao. a to je isti onaj prst zbog kojeg nisam hteo da idem u Hitnu kad sam pao prošlog leta, i koji je od tada blago natečen. mislim da nešto fali u onom krajnjem zglobu, iznad nokta, od tada ne mogu skroz da ga savijem. tada kad sam pao ceo prst i deo šake je bio modar, ovaj put nema modrice ni dodatnog otoka, samo bol kad pomerim prst levo-desno ili ga savijem. fuj.
11 svibnja 2015
HOUM
pre nekoliko dana sam primetio da je neko upotrebio izraz "čokoladni bar", a da bi iko osim sportista shvatio da to nije kafić napravljen od čokolade u centru Las Vegasa, moram odmah da objasnim da je to "prevod" izraza chocolate bar ili jednostavno čokoladica, štanglica, kako god.
na moj komentar u kojem sam se našalio upravo na ovaj način, da sam čuo za striptiz bar i za kafe bar ali za čokoladni bar zaista nikada do tada, dobio sam odgovor kako se ne radi o nepismenosti niti o serbglish-u, već je to jedna mala KREATIVNOST. naravno da nisam prihvatio to objašnjenje, smatrajući da je to radije ANTIkreativnost. a evo zašto.
do pre nekoliko godina su se mnogi (čitaj većina) u srbiji smejali tome što hrvati imaju neku potrebu da izmisle svoju reč umesto da jednostavno pređu na engleski, poput beograđana. zašto reći računar ili računalo ako je neko već izmislio reč kompjuter, bez obzira što nismo ludi da bi rekli kako nešto kompjutiramo, već da ga računamo.
jednom se jedan maratonac iz hrvatske pitao "kako se uopšte na hrvatskom kaže kaldrma?", pa sam mu ja pretpostavljajući da je to stara turska reč za stari turski put rekao da je za početak može zvati "turski put", a ako ga to ne zadovoljava onda neka malo istražuje pa neka smisli nešto bolje.
tako je dakle stigao i taj bar, jer u srpskom ne postoji reč koja bi sveobuhvatila i bonžitu i mars i Enervit energetsku pločicu za sportiste. dobro, u lavini gluposti koja nas zatrpava iz dana u dan, neka se zakotrlja i ta reč, neće mi smetati jer ionako izbegavam te modernobeogradske blogere kojima je sve "jebeno glupo" ili "prokleto dobro". moj senzibilitet je takav da se ne osećam dobro dok razgovaram sa navodno visokoobrazovanim čovekom iz beograda koji zvuči kao da je klint istvud priučio hiljadu srpskih reči pa euforično pokušava da mi nešto objasni.
kulminacija tog nesporazuma oko reči "bar" je bila kada mi je žena koja je to napisala "objasnila" da je jezik jedna živa stvar koja se menja kako vreme prolazi, pa tako jedne reči zastarevaju a druge ulaze u upotrebu. u prevodu, samo mi je trapavo objasnila kako u beogradu srpski umire i prepušta mesto US engleskom. kao da to već i vrapci na grani nisu primetili.
kao prvo, da razjasnimo ono o KREATIVNOSTI. kreativnost je da izmisliš neku reč koja će idealno da prevede neki pojam koji u srpskom do tada nije postojao. a najlakša prečica, da umesto mozganja prepišeš englesku reč, najobičnija je ANTIKREATIVNOST, iz prostog razloga što tako u startu ubijaš svaku mogućnost da iko drugi izmozga to umesto tebe.
kao primer navešću reči lajk i fejv koje se koriste na fejsbuku i tviteru. KAKVA KREATIVNOST!!! da se neko setio, pre nego što su lajk i fejv ušli u širu upotrebu, pa na primer izmislio izraz gotiv, ili dopad (od gotivno je, dopada mi se), možda bi sada ti izrazi bili sasvim prirodni i niko o njima više ne bi ni razmišljao.
ali ne. "kreativci" su like "nazvali" lajk, fave su "nazvali" fejv, chocolate bar su "krstili" bar, i prešli na engleski. pošalji mi rikvest, pozovi me na event, isuse kao da nemamo normalne reči za sve to? radije stojim iza toga da je umesto ikakve kreativnosti reč o posebnom obliku nepismenosti, jer je modernim klincima (i ne samo klincima) veća fora da ti sve aplikacije rade na engleskom, dok se smatra seljačkim da otvoriš fejsbuk a tamo ti sve piše na maternjem jeziku. to prosto nije to, kompjuter je englesko carstvo i u taj mit ne treba dirati.
drugo, pričajući o "jeziku koji je živa stvar i menja se", na prvom primeru koji mi padne na pamet ću te kreativce poraziti, u stvari ne, poniziti, njihovim oružjem, i pokazati im kako svaki zaludni polupismenjak može sebe da nazove kreativcem i neolingvistom.
"dobar dan. ja sam Nepi Smenić, i ovo je moj domaći zadatak na temu Izmisli novu reč. kao što su bake pravile čokoladne štanglice a ne čokoladne barove, nekada davno imali smo stanove i domove. to su bile stare zgrade i kuće u kojima se ložio šporet, porodično se gledao crno-beli crtani film pa dnevnik, kuvao se domaći pekmez (koji je kada se deda odselio u ameriku počeo da se zove džem) i gde se u avliji šutirala krpena lopta. takvi domovi više ne postoje. to je jedan zastareli izraz, za nešto što ćete danas naći još samo u zabačenim planinskim selima. ja sam izmislio reč HOUM! to je moderna reč koja sveobuhvata i apartman sa centralnim grejanjem umesto šporeta na drva, i laptop, koji te umesto prevaziđenog ljubimca u vidu ofucanog mačora čeka da se vratiš s posla, i halogeno osvetljenje umesto lampe na gas, stakleni sto i kožni chaise longue namesto drvenog stola i dve klupe sa prebačenom ponjavom, obuhvata i viski u zidnom bifeu umesto rakiju u kredencu, i babu koja ti se skajpom javlja iz doma za stare umesto prevaziđene babe koja na šamlici plete vunene čarape. obzirom da je dom kao takav odavno izašao iz mode, red je da tu promenu isprati (ovo je učiteljica podvukla crvenom olovkom, sa napomenom "ispraća" se u vojsku!) neka nova, moderna reč. a obzirom da svi kažu da sam kreativan, ja sam smislio tu novu reč. vrlo hepi (takođe učiteljica podvukla crvenom olovkom) sam zbog toga, jer smo se tek juče uselili a već danas sam napisao prvi sastav, u svom novom HOUM-u!"
eto vam. ja nisam kreativac, ja sam samo bloger. ali bloger u duši, a ne onaj po zadatku, ni onaj zbog popularnosti, ni onaj zbog leba bez motike. uopšte nisam naročito popularan jer popularnost podrazumeva plivanje srednjim strujama i površinama kojima caruje žabokrečina, a ja se ponosim činjenicom da mojih 50-ak čitalaca ima prosek iznad 150 poena u Slagalici. svratite ovde malo češće, naučite nešto, i protresite svoje preniske kriterijume o tome šta je kreativnost. pusa, kcmo.
na moj komentar u kojem sam se našalio upravo na ovaj način, da sam čuo za striptiz bar i za kafe bar ali za čokoladni bar zaista nikada do tada, dobio sam odgovor kako se ne radi o nepismenosti niti o serbglish-u, već je to jedna mala KREATIVNOST. naravno da nisam prihvatio to objašnjenje, smatrajući da je to radije ANTIkreativnost. a evo zašto.
do pre nekoliko godina su se mnogi (čitaj većina) u srbiji smejali tome što hrvati imaju neku potrebu da izmisle svoju reč umesto da jednostavno pređu na engleski, poput beograđana. zašto reći računar ili računalo ako je neko već izmislio reč kompjuter, bez obzira što nismo ludi da bi rekli kako nešto kompjutiramo, već da ga računamo.
jednom se jedan maratonac iz hrvatske pitao "kako se uopšte na hrvatskom kaže kaldrma?", pa sam mu ja pretpostavljajući da je to stara turska reč za stari turski put rekao da je za početak može zvati "turski put", a ako ga to ne zadovoljava onda neka malo istražuje pa neka smisli nešto bolje.
tako je dakle stigao i taj bar, jer u srpskom ne postoji reč koja bi sveobuhvatila i bonžitu i mars i Enervit energetsku pločicu za sportiste. dobro, u lavini gluposti koja nas zatrpava iz dana u dan, neka se zakotrlja i ta reč, neće mi smetati jer ionako izbegavam te modernobeogradske blogere kojima je sve "jebeno glupo" ili "prokleto dobro". moj senzibilitet je takav da se ne osećam dobro dok razgovaram sa navodno visokoobrazovanim čovekom iz beograda koji zvuči kao da je klint istvud priučio hiljadu srpskih reči pa euforično pokušava da mi nešto objasni.
kulminacija tog nesporazuma oko reči "bar" je bila kada mi je žena koja je to napisala "objasnila" da je jezik jedna živa stvar koja se menja kako vreme prolazi, pa tako jedne reči zastarevaju a druge ulaze u upotrebu. u prevodu, samo mi je trapavo objasnila kako u beogradu srpski umire i prepušta mesto US engleskom. kao da to već i vrapci na grani nisu primetili.
kao prvo, da razjasnimo ono o KREATIVNOSTI. kreativnost je da izmisliš neku reč koja će idealno da prevede neki pojam koji u srpskom do tada nije postojao. a najlakša prečica, da umesto mozganja prepišeš englesku reč, najobičnija je ANTIKREATIVNOST, iz prostog razloga što tako u startu ubijaš svaku mogućnost da iko drugi izmozga to umesto tebe.
kao primer navešću reči lajk i fejv koje se koriste na fejsbuku i tviteru. KAKVA KREATIVNOST!!! da se neko setio, pre nego što su lajk i fejv ušli u širu upotrebu, pa na primer izmislio izraz gotiv, ili dopad (od gotivno je, dopada mi se), možda bi sada ti izrazi bili sasvim prirodni i niko o njima više ne bi ni razmišljao.
ali ne. "kreativci" su like "nazvali" lajk, fave su "nazvali" fejv, chocolate bar su "krstili" bar, i prešli na engleski. pošalji mi rikvest, pozovi me na event, isuse kao da nemamo normalne reči za sve to? radije stojim iza toga da je umesto ikakve kreativnosti reč o posebnom obliku nepismenosti, jer je modernim klincima (i ne samo klincima) veća fora da ti sve aplikacije rade na engleskom, dok se smatra seljačkim da otvoriš fejsbuk a tamo ti sve piše na maternjem jeziku. to prosto nije to, kompjuter je englesko carstvo i u taj mit ne treba dirati.
drugo, pričajući o "jeziku koji je živa stvar i menja se", na prvom primeru koji mi padne na pamet ću te kreativce poraziti, u stvari ne, poniziti, njihovim oružjem, i pokazati im kako svaki zaludni polupismenjak može sebe da nazove kreativcem i neolingvistom.
"dobar dan. ja sam Nepi Smenić, i ovo je moj domaći zadatak na temu Izmisli novu reč. kao što su bake pravile čokoladne štanglice a ne čokoladne barove, nekada davno imali smo stanove i domove. to su bile stare zgrade i kuće u kojima se ložio šporet, porodično se gledao crno-beli crtani film pa dnevnik, kuvao se domaći pekmez (koji je kada se deda odselio u ameriku počeo da se zove džem) i gde se u avliji šutirala krpena lopta. takvi domovi više ne postoje. to je jedan zastareli izraz, za nešto što ćete danas naći još samo u zabačenim planinskim selima. ja sam izmislio reč HOUM! to je moderna reč koja sveobuhvata i apartman sa centralnim grejanjem umesto šporeta na drva, i laptop, koji te umesto prevaziđenog ljubimca u vidu ofucanog mačora čeka da se vratiš s posla, i halogeno osvetljenje umesto lampe na gas, stakleni sto i kožni chaise longue namesto drvenog stola i dve klupe sa prebačenom ponjavom, obuhvata i viski u zidnom bifeu umesto rakiju u kredencu, i babu koja ti se skajpom javlja iz doma za stare umesto prevaziđene babe koja na šamlici plete vunene čarape. obzirom da je dom kao takav odavno izašao iz mode, red je da tu promenu isprati (ovo je učiteljica podvukla crvenom olovkom, sa napomenom "ispraća" se u vojsku!) neka nova, moderna reč. a obzirom da svi kažu da sam kreativan, ja sam smislio tu novu reč. vrlo hepi (takođe učiteljica podvukla crvenom olovkom) sam zbog toga, jer smo se tek juče uselili a već danas sam napisao prvi sastav, u svom novom HOUM-u!"
eto vam. ja nisam kreativac, ja sam samo bloger. ali bloger u duši, a ne onaj po zadatku, ni onaj zbog popularnosti, ni onaj zbog leba bez motike. uopšte nisam naročito popularan jer popularnost podrazumeva plivanje srednjim strujama i površinama kojima caruje žabokrečina, a ja se ponosim činjenicom da mojih 50-ak čitalaca ima prosek iznad 150 poena u Slagalici. svratite ovde malo češće, naučite nešto, i protresite svoje preniske kriterijume o tome šta je kreativnost. pusa, kcmo.
10 svibnja 2015
21km ali ne u Skoplju
eh kako su planovi nekad lepi, kao baloni od sapunice, samo što može svašta da ih snađe u letu.
upravo sam sklonio sve sa ekrana osim malog prozorčića u kojem pišem (Notepad) da mi oko ne bi odlutalo po onim (1) zagradama koje se pojave na fejsu tviteru mejlu i tome slično. pa se setih kako je neko bio u gostima kod nas i kad je video da umesto uobičajenih šareniša kao pozadinu ekrana imam najobičniju crnu boju na kojoj se savršeno vide sve ikone (uglavnom folderi sa muzikom), uskliknuo je nešto u smislu auuu kako je kod Saleta ovde sve mračno i mistično :-)
da se vratim na ove planove odozgo, nekako sam se nadao da će mi jedna noć spavanja biti dovoljna da se oporavim od onog jutra u kojem sam u nekim košmarima odležao od 4 do 6 ili kako već beše, aliiii - jok.
jutros sam se mantao po kući, nešto brisao, usisavao, imali smo pozamašnu radnu akciju zajedno sa Kraljicom Majkom i fino smo se provodili pa valjda nisam ni stigao da primetim u kakvom mi je stanju organizam. a i prženice sa kajmakom su bile odlične.
no kad sam krenuo na ambiciozno trčanje sa idejom da omlatim 21km pa šta bude, shvatio sam da ništa neće ni da bude. u prva dva kilometra kroz grad, sapleo sam se 5-6 puta i tek tada ukapirao da sam ipak još uvek u velikom manjku sna, i da se to solidno odražava na motoriku i koordinaciju. ako se ta dva ne preklapaju, ceo dan imam i taj problem da u svakoj rečenici nađem neku reč za koju Lolu moram da pitam da li se kaže ovako ili onako, omatorih ili omatoreh, ostarih ili ostareh...
nekako sam računao da ako fantaziram o polumaratonu za sat i po, da bih onda na treningu na blago valovitoj stazi (najravnije što imam na raspolaganju) "trebao da mogu" da otrčim negde 1h33 - 1h34, što bi na onoj srednje valovitoj (bez brda ali sa dosta kratkih blagih kupserčića) bilo 1h34 - 1h35, a što bi na ovoj današnjoj stazi trebalo da bude negde 1h36, ajd 1h38 ako sam umoran.
naime pričam o Šabačkom Putu, a ko god je tuda putovao zna da ono nije baš "tek valovito" nego je bogme pojače valovito. tih +250m -250m uspona i spusta bi izašli na maraton sa 500m uspona od kojeg bi recimo Plitvički bio teži za 30%, dakle ova današnja staza je negde na samoj granici da je provučeš kao "brdski profil", više je stvar kriterijuma, zavisno od toga da li si ravničar ili brđanin.
i eto, nakon tog kilavog starta kada sam prvih par km razmišljao da li da ovo trčim kao Dužinu, ili kao Laganu Dužinu pa da produžim na nekih 27km do Blizonjskog Visa i nazad, ili da trčim kao Tempić (tu spada prosečan puls od 138-144) ili kao Tempo (145-150), počeo sam polako da podižem ritam, da bih u par navrata "povukao ručnu" jer sam video da su mi noge nedorasle bilo kakvom ozbiljnom Tempu. na kraju je prosečan puls ispao 141, a trčanje se odužilo na 1h39' mada sam na okretu bio pripremljen čak i za tragičnih 1h42'.
nemam pojma šta da mislim, videću kako će se stvari razvijati tokom nedelje. naravno da ne mogu svakog dana da trčim samo ove neke slične intenzitete, a opet nemam baš ni puno vremena za nekakvo "treniranje" jer se trke bliže strelovito i na kraju će opet da ispadne da se godina obrnula pre nego što sam se osvestio da je uopšte i počela. imam nekih par trka na nišanu za sledeći i onaj tamo vikend iza njega, no već sam previše napisao a ionako sam blog započeo rečenicom da su planovi... :-)
uzgred budi rečeno, imam osećaj da su ove Polar-ove procene forme malo euforične (ili sam ja kao i uvek preterano skeptičan) ali to što mi nakon svakog treninga obračunaju "Running Index" između 64 i 67, po njihovim tablicama je to stalno u okviru maratona 2h58' i 3h07' što mi zvuči kao naučna fantastika.
upravo sam sklonio sve sa ekrana osim malog prozorčića u kojem pišem (Notepad) da mi oko ne bi odlutalo po onim (1) zagradama koje se pojave na fejsu tviteru mejlu i tome slično. pa se setih kako je neko bio u gostima kod nas i kad je video da umesto uobičajenih šareniša kao pozadinu ekrana imam najobičniju crnu boju na kojoj se savršeno vide sve ikone (uglavnom folderi sa muzikom), uskliknuo je nešto u smislu auuu kako je kod Saleta ovde sve mračno i mistično :-)
da se vratim na ove planove odozgo, nekako sam se nadao da će mi jedna noć spavanja biti dovoljna da se oporavim od onog jutra u kojem sam u nekim košmarima odležao od 4 do 6 ili kako već beše, aliiii - jok.
jutros sam se mantao po kući, nešto brisao, usisavao, imali smo pozamašnu radnu akciju zajedno sa Kraljicom Majkom i fino smo se provodili pa valjda nisam ni stigao da primetim u kakvom mi je stanju organizam. a i prženice sa kajmakom su bile odlične.
no kad sam krenuo na ambiciozno trčanje sa idejom da omlatim 21km pa šta bude, shvatio sam da ništa neće ni da bude. u prva dva kilometra kroz grad, sapleo sam se 5-6 puta i tek tada ukapirao da sam ipak još uvek u velikom manjku sna, i da se to solidno odražava na motoriku i koordinaciju. ako se ta dva ne preklapaju, ceo dan imam i taj problem da u svakoj rečenici nađem neku reč za koju Lolu moram da pitam da li se kaže ovako ili onako, omatorih ili omatoreh, ostarih ili ostareh...
nekako sam računao da ako fantaziram o polumaratonu za sat i po, da bih onda na treningu na blago valovitoj stazi (najravnije što imam na raspolaganju) "trebao da mogu" da otrčim negde 1h33 - 1h34, što bi na onoj srednje valovitoj (bez brda ali sa dosta kratkih blagih kupserčića) bilo 1h34 - 1h35, a što bi na ovoj današnjoj stazi trebalo da bude negde 1h36, ajd 1h38 ako sam umoran.
naime pričam o Šabačkom Putu, a ko god je tuda putovao zna da ono nije baš "tek valovito" nego je bogme pojače valovito. tih +250m -250m uspona i spusta bi izašli na maraton sa 500m uspona od kojeg bi recimo Plitvički bio teži za 30%, dakle ova današnja staza je negde na samoj granici da je provučeš kao "brdski profil", više je stvar kriterijuma, zavisno od toga da li si ravničar ili brđanin.
i eto, nakon tog kilavog starta kada sam prvih par km razmišljao da li da ovo trčim kao Dužinu, ili kao Laganu Dužinu pa da produžim na nekih 27km do Blizonjskog Visa i nazad, ili da trčim kao Tempić (tu spada prosečan puls od 138-144) ili kao Tempo (145-150), počeo sam polako da podižem ritam, da bih u par navrata "povukao ručnu" jer sam video da su mi noge nedorasle bilo kakvom ozbiljnom Tempu. na kraju je prosečan puls ispao 141, a trčanje se odužilo na 1h39' mada sam na okretu bio pripremljen čak i za tragičnih 1h42'.
nemam pojma šta da mislim, videću kako će se stvari razvijati tokom nedelje. naravno da ne mogu svakog dana da trčim samo ove neke slične intenzitete, a opet nemam baš ni puno vremena za nekakvo "treniranje" jer se trke bliže strelovito i na kraju će opet da ispadne da se godina obrnula pre nego što sam se osvestio da je uopšte i počela. imam nekih par trka na nišanu za sledeći i onaj tamo vikend iza njega, no već sam previše napisao a ionako sam blog započeo rečenicom da su planovi... :-)
uzgred budi rečeno, imam osećaj da su ove Polar-ove procene forme malo euforične (ili sam ja kao i uvek preterano skeptičan) ali to što mi nakon svakog treninga obračunaju "Running Index" između 64 i 67, po njihovim tablicama je to stalno u okviru maratona 2h58' i 3h07' što mi zvuči kao naučna fantastika.
09 svibnja 2015
dan sunčan ja mamuran
hteo sam da kažem da sam u petak pretrčao 14 km za 1h02,
nakon jučerašnjih 14 km za 1h03!...
što je značajan pomak.
za samo 36 dana bih oborio svetski rekord na 10 km,
ako bi se taj trend nastavio,
jer bih za isto vreme pretrčao 14, a ne 10 km :-)
nego svaka meni čast što sam danas (subota) uopšte uspeo da se pokrenem, nakon spavanja od 03-07h, od čega više od pola sa buđenjima na svakih 5 minuta. ne znam kako sam otumarao krug do Petničkog Jezera, uglavnom vratio sam se u jednom komadu nakon 1h21'. prosečan puls 129, prosečna brzina 5'23''/km, nekih 130m uspona.
a u to malo sna sam sanjao fotografije a ne filmove kao što snovi obično izgledaju. prvo sam deset minuta buljio u sliku mrtvog goluba, nemam pojma otkud mi je to palo na pamet, uglavnom danas sam u centru grada (možda prvi put u životu) video pregaženog goluba na sred ulice. "evo ga onaj moj golub od noćas" rekoh Loli.
pa sam sanjao kako sam otvorio FB i vidim piše mi 5 poruka i isto kao što sam buljio u onu sliku goluba ovaj put sam buljio u taj broj 5 i deset minuta se pitao od koga najverovatnije mogu biti te poruke, nit da stisnem da proverim nit ništa, samo tako blenem u taj broj 5 a minuti prolaze. svašta.
sinoć na koncertu, nemam pojma da li je smešnije bilo kad sam sa i.l. izašao zagrljen iz toaleta a on loli rekao kako tražimo da zapalimo po cigaretu "onu nakon", ili kad sam se prilikom prvog uživog upoznavanja zagrlio sa a.b.g. i u onom polumraku zbunjen pitao lolu "ko je to?", ili kad sam a. dao neke žvake za kuče i rekao "evo ti da imaš zdrave i sjajne zube", ili kad sam matiji viknuo onu reč na u, kad nije hteo da menjamo majice.
uglavnom celo veče je proteklo u nekom preterano dobrom raspoloženju i svo vreme sam se pitao kada će i šta da krene naopačke. i rekoh, garant ću na trčanju da slomim nešto, ali eto, ništa. jedino taj siroti golub, razmazan po ulici. u stvari čekaću da mi stigne tih pet poruka, ko zna kakav užas ću u njima zateći.
x
nakon jučerašnjih 14 km za 1h03!...
što je značajan pomak.
za samo 36 dana bih oborio svetski rekord na 10 km,
ako bi se taj trend nastavio,
jer bih za isto vreme pretrčao 14, a ne 10 km :-)
nego svaka meni čast što sam danas (subota) uopšte uspeo da se pokrenem, nakon spavanja od 03-07h, od čega više od pola sa buđenjima na svakih 5 minuta. ne znam kako sam otumarao krug do Petničkog Jezera, uglavnom vratio sam se u jednom komadu nakon 1h21'. prosečan puls 129, prosečna brzina 5'23''/km, nekih 130m uspona.
a u to malo sna sam sanjao fotografije a ne filmove kao što snovi obično izgledaju. prvo sam deset minuta buljio u sliku mrtvog goluba, nemam pojma otkud mi je to palo na pamet, uglavnom danas sam u centru grada (možda prvi put u životu) video pregaženog goluba na sred ulice. "evo ga onaj moj golub od noćas" rekoh Loli.
pa sam sanjao kako sam otvorio FB i vidim piše mi 5 poruka i isto kao što sam buljio u onu sliku goluba ovaj put sam buljio u taj broj 5 i deset minuta se pitao od koga najverovatnije mogu biti te poruke, nit da stisnem da proverim nit ništa, samo tako blenem u taj broj 5 a minuti prolaze. svašta.
sinoć na koncertu, nemam pojma da li je smešnije bilo kad sam sa i.l. izašao zagrljen iz toaleta a on loli rekao kako tražimo da zapalimo po cigaretu "onu nakon", ili kad sam se prilikom prvog uživog upoznavanja zagrlio sa a.b.g. i u onom polumraku zbunjen pitao lolu "ko je to?", ili kad sam a. dao neke žvake za kuče i rekao "evo ti da imaš zdrave i sjajne zube", ili kad sam matiji viknuo onu reč na u, kad nije hteo da menjamo majice.
uglavnom celo veče je proteklo u nekom preterano dobrom raspoloženju i svo vreme sam se pitao kada će i šta da krene naopačke. i rekoh, garant ću na trčanju da slomim nešto, ali eto, ništa. jedino taj siroti golub, razmazan po ulici. u stvari čekaću da mi stigne tih pet poruka, ko zna kakav užas ću u njima zateći.
x
08 svibnja 2015
toplo-hladno
fino mi je juče počeo onaj preostali deo dana, ali sam ga uprskao. nakon onog pokušaja planinarenja/planinskog trčanja po markiranim stazama gde se izlomatah kao kosta kojot, računao sam da će mi noge biti malo odmornije za "normalno" trčanje, no nisam mogao da budem siguran. tako unapred. i krenem i učinim se sebi nekako trom, no teram dalje, strpljivo. i posle 15-ak minuta mi se "razvežu" noge i počnem da ubrzavam, i eto neplaniranog Tempa, na kraju je ispalo 14km za 1h03' što je dakle ritam maratona od 3h10. da mi je neko rekao da će ta brzina da me obraduje... ali nema veze, biće bolje.
i posle toga umesto da sednem da pišem blog ili da radim bilo šta pametnije, ja se setim da pogledam neku diskusiju na nekom sajtu. tu se upletem bez ikakve potrebe u neka objašnjavanja i na kraju shvatim da sam se izblamirao. ne svojim stavovima ili primedbama, nego sam se izblamirao zato što sam ostavio utisak nekog ko nema pametnijeg posla od komentarisanja tako glupavih temâ. eto zato. pročitaj ovo, razmisli o tome, odgovori nešto sledeće, i odjednom shvatiš da rasipnički gubiš i vreme i energiju. pa da sam hteo to da radim po ceo dan, ne bih se ni povukao sa tih tzv društvenih mreža, pre koliko ono beše, pola godine? tako da mi je na kraju dana, uprkos lepom trčanju, ostao taj neki gorak ukus poraza. baš bez veze.
dakle, pamet u glavu. sve što imaš da kažeš napiši na svojim blogovima, pa kome se čita, zna gde će naći. a ako nisi plaćen za to, izbegavaj prosipanje mudrosti po tuđim sajtovima i portalima, jer oni najviše vole kad im svraćaju ljudi koji će kreativno podsticati diskusije, ne očekujući ništa za uzvrat.
i posle toga umesto da sednem da pišem blog ili da radim bilo šta pametnije, ja se setim da pogledam neku diskusiju na nekom sajtu. tu se upletem bez ikakve potrebe u neka objašnjavanja i na kraju shvatim da sam se izblamirao. ne svojim stavovima ili primedbama, nego sam se izblamirao zato što sam ostavio utisak nekog ko nema pametnijeg posla od komentarisanja tako glupavih temâ. eto zato. pročitaj ovo, razmisli o tome, odgovori nešto sledeće, i odjednom shvatiš da rasipnički gubiš i vreme i energiju. pa da sam hteo to da radim po ceo dan, ne bih se ni povukao sa tih tzv društvenih mreža, pre koliko ono beše, pola godine? tako da mi je na kraju dana, uprkos lepom trčanju, ostao taj neki gorak ukus poraza. baš bez veze.
dakle, pamet u glavu. sve što imaš da kažeš napiši na svojim blogovima, pa kome se čita, zna gde će naći. a ako nisi plaćen za to, izbegavaj prosipanje mudrosti po tuđim sajtovima i portalima, jer oni najviše vole kad im svraćaju ljudi koji će kreativno podsticati diskusije, ne očekujući ništa za uzvrat.
07 svibnja 2015
dve leve
dakle odlučim ja da još jedne stare patike "arhiviram", a da ih pre toga malo iseckam da bi moji prijatelji maratonci (i sve tome slično) mogli da vide šta nose, šta plaćaju, šta ih deli od zemlje, i kakve su to čudesne tehnologije vredne stotine evra...
e sad, pošto mi imamo običaj da stare patike nabacimo na neku žicu izvan grada pa da se malo poigramo sa seljacima koji to kasnije skidaju motkama sa traktorskih krovova i prikolica, zapamtim ja lepo da sam od prethodnog para patika iseckao levu, dakle sada treba desnu. pa računam, baš me briga, kome god trebaju patike za njivu, a ionako će ih dobiti za džabe, nek nosi jednu žutu a jednu crvenu. čudna mi čuda, bitno je da je ista veličina.
levu, levu, sačuvaj levu, iseci desnu. ponavljam dok ih nosim po dvorištu. dakle desnu. DESNU! odvojim desnu na stranu, i isečem levu. kreten!
i sad, osim što će ovaj preostali par, koji ću negde obesiti o dalekovod, biti brak jedne žute i jedne crvene patike, to manje više, nego će neko ko ga bude skinuo morati da ima dve desne noge. ili beše leve. ne, ipak desne. hej pa to je puno bolje, jer se ponuditi "dve leve" oduvek smatralo kao uvreda ;-)
evo ih ispod palme, čekaju lansiranje :-P
album sa slikama presečenih patika se nalazi na fb stranici ovog bloga, pa ako neko slučajno stisne prvo ovde pa tek onda tamo, evo linka
https://www.facebook.com/media/set/?set=a.833234790099201.1073742171.402348209854530&type=1
e sad, pošto mi imamo običaj da stare patike nabacimo na neku žicu izvan grada pa da se malo poigramo sa seljacima koji to kasnije skidaju motkama sa traktorskih krovova i prikolica, zapamtim ja lepo da sam od prethodnog para patika iseckao levu, dakle sada treba desnu. pa računam, baš me briga, kome god trebaju patike za njivu, a ionako će ih dobiti za džabe, nek nosi jednu žutu a jednu crvenu. čudna mi čuda, bitno je da je ista veličina.
levu, levu, sačuvaj levu, iseci desnu. ponavljam dok ih nosim po dvorištu. dakle desnu. DESNU! odvojim desnu na stranu, i isečem levu. kreten!
i sad, osim što će ovaj preostali par, koji ću negde obesiti o dalekovod, biti brak jedne žute i jedne crvene patike, to manje više, nego će neko ko ga bude skinuo morati da ima dve desne noge. ili beše leve. ne, ipak desne. hej pa to je puno bolje, jer se ponuditi "dve leve" oduvek smatralo kao uvreda ;-)
evo ih ispod palme, čekaju lansiranje :-P
album sa slikama presečenih patika se nalazi na fb stranici ovog bloga, pa ako neko slučajno stisne prvo ovde pa tek onda tamo, evo linka
https://www.facebook.com/media/set/?set=a.833234790099201.1073742171.402348209854530&type=1
zen-badizam
kao onaj petao koji je na kraju crtanog filma provukao glavu kroz spuštenu zavesu i počeo da se dere NISAM SVE REKAO, tako nekako i ja uvek imam nešto da dodam. zaboravih juče par stvarčica od vrhunske važnosti.
prvo, nakon onog zalutavanja sam otišao biciklom par kilometara dalje i "ponovo krenuo" na planinarenje/trčanje, uspeo da zalutam još jednom, no ovaj put sam se provukao kuda sam naumio makar sam se usput opet sav izgrebao. no dobro, sad sam se podsetio tih staza, a čim se brdo zove Strmna Gora morate znati da je to neko misteriozno mesto. to jest, možete znati, ništa se u životu ne mora, osim da se diše. ili da se crkne.
dalje. ceo dan sam zurio ispred sebe u strahu da u travi ili granju ne očepim neku zmiju, jer su sada na proleće prepune otrova i nikako im ne bi trebalo biti prva ovogodišnja žrtva. u svom tom zurenju (otkad nisam to upotrebio, zurenje zurenje zurenje, baš je zanimljivo) me je pred sâm kraj trčanja prenula neka buka i video sam srnu kako beži nizbrdo kroz šumu. bežala je štonobisereklo sto na sat (ne švedski sto nego onaj običan) i nekako mi je bilo žao što sam je toliko uplašio. a šta ćeš. ogromna je bila, o-gro-mna!
treće. dan ranije kad sam trčao po urbanijim predelima (?), tu na jednoj stazi uz prugu, na prečici nekoj, video sam najveće govno u životu. sad ćete reći ovaj je lud, pisaće o govnetu. ali ovo govno mora da uđe u blog. dakle to je definitivno govno najveće površine koje sam ikada video. bara od govneta. jedva sam ga, ili jedva sam je preskočio, mislim tu baruštinu. ko zna ono je možda i živo govno, kao što postoji živo blato, ono je možda nekog ili nešto već progutalo. boja onako obična, struktura očigledno tečnija od proseka, čim se toliko razlilo. šta je taj jeo, kasnije sam se pitao onako trčeći, mora da je delovalo da bežim od te nemani. rekao bih da je iskombinovao jedno par litara mleka i par tegli ajvara, a da bi dobio na tamnoći mora da je to zalio duplom turskom kafom. ako ne i troduplom, kao što bi rekli u ovim krajevima.
i na kraju, vezano za onaj blog u kojem je koleginica od komarca napravila magarca pa celodnevnu šetnju nazvala "Trkom" i na kraju dana oplakala svoje naduvene ruke jer nije imala štapove. fasciniran sam činjenicom da matora žena od skoro 40 godina, zajedno sa partnerom, pređe 65 kilometara a da ne ugleda nijedno drvce ili žbun pored puta. to se lepo odlome dve grančice, zbog toga se ne ide u zatvor, oko metar dvajes (pravilo je kao i za skoro sve drugo u životu - bolje duže nego kraće) i eto ti dva štapa pa se posle šetkaj do mile volje.
poslednji put sam to uradio kad sam se kroz sneg peo liticom zvanom Šareno Platno, iznad reke Gradac, a prvi put sam se toga setio upravo na trci. nakon puno težeg uspona na Kablar trebali smo da savladamo i Ovčar, ja se pak nisam šetucao kao kad planinari zalutaju tako na neko takmičenje nego sam bogme trčao (završio sam sveukupno treći) i kad sam stigao do pola Ovčara ugledao sam pored puta puno granja, vazda nekih drvaca kako ih nazvati, i fino sam uzeo dva komada i nastavio dalje. jes da sam zaradio žulj ali to je zato jer sam iz sve snage zabadao ta drvca u zemlju obzirom da sam pokušavao da trčim što brže. a ovako na običoj šetnji svako može gore pri vrhu da namota neko maramče ili rezervne čarape i da dobije krajnje udobne štapove.
dakle džabe sva ta trabunjanja o snazi, izdržljivosti, fizičkoj pripremljenosti itd, ako čovek mozga nema. jer ne trči se nogama nego glavom. gledajte deco nacionalnu geografiju i diskaveri čenel, gledajte animal planet, gledajte kako funkcioniše priroda, učite, trenirajte mozak a ne samo noge, i sve u životu će vam biti manje traumatično, pa i planinarenje.
eh da, za kraj da napomenem da čak i za tu budalaštinu zvanu "badizam" tj da se drug s kojim se dogovoriš da ćeš zajedno trčati trku naziva BADI-jem: i za to postoji domaća reč ortak, koja je i literarni i bukvalni prevod i prepev i sve što može da ti padne na pamet. i umesto ortak reći badi, jednako je fenserski kao kad bi ledene kocke zvali "ajs kjubići", što uopšte ne sumnjam da će u beogradu postati popularno, a među ovim trčkaračima naročito.
(na stranu bolesnost same te ideje da trku ne shvatiš kao samo svoj izazov nego da se s nekim držiš za ruke kao da ideš na presađivanje pluća, tek to mi je toliko bljutavo da ga neću ni komentarisati)
prvo, nakon onog zalutavanja sam otišao biciklom par kilometara dalje i "ponovo krenuo" na planinarenje/trčanje, uspeo da zalutam još jednom, no ovaj put sam se provukao kuda sam naumio makar sam se usput opet sav izgrebao. no dobro, sad sam se podsetio tih staza, a čim se brdo zove Strmna Gora morate znati da je to neko misteriozno mesto. to jest, možete znati, ništa se u životu ne mora, osim da se diše. ili da se crkne.
dalje. ceo dan sam zurio ispred sebe u strahu da u travi ili granju ne očepim neku zmiju, jer su sada na proleće prepune otrova i nikako im ne bi trebalo biti prva ovogodišnja žrtva. u svom tom zurenju (otkad nisam to upotrebio, zurenje zurenje zurenje, baš je zanimljivo) me je pred sâm kraj trčanja prenula neka buka i video sam srnu kako beži nizbrdo kroz šumu. bežala je štonobisereklo sto na sat (ne švedski sto nego onaj običan) i nekako mi je bilo žao što sam je toliko uplašio. a šta ćeš. ogromna je bila, o-gro-mna!
treće. dan ranije kad sam trčao po urbanijim predelima (?), tu na jednoj stazi uz prugu, na prečici nekoj, video sam najveće govno u životu. sad ćete reći ovaj je lud, pisaće o govnetu. ali ovo govno mora da uđe u blog. dakle to je definitivno govno najveće površine koje sam ikada video. bara od govneta. jedva sam ga, ili jedva sam je preskočio, mislim tu baruštinu. ko zna ono je možda i živo govno, kao što postoji živo blato, ono je možda nekog ili nešto već progutalo. boja onako obična, struktura očigledno tečnija od proseka, čim se toliko razlilo. šta je taj jeo, kasnije sam se pitao onako trčeći, mora da je delovalo da bežim od te nemani. rekao bih da je iskombinovao jedno par litara mleka i par tegli ajvara, a da bi dobio na tamnoći mora da je to zalio duplom turskom kafom. ako ne i troduplom, kao što bi rekli u ovim krajevima.
i na kraju, vezano za onaj blog u kojem je koleginica od komarca napravila magarca pa celodnevnu šetnju nazvala "Trkom" i na kraju dana oplakala svoje naduvene ruke jer nije imala štapove. fasciniran sam činjenicom da matora žena od skoro 40 godina, zajedno sa partnerom, pređe 65 kilometara a da ne ugleda nijedno drvce ili žbun pored puta. to se lepo odlome dve grančice, zbog toga se ne ide u zatvor, oko metar dvajes (pravilo je kao i za skoro sve drugo u životu - bolje duže nego kraće) i eto ti dva štapa pa se posle šetkaj do mile volje.
poslednji put sam to uradio kad sam se kroz sneg peo liticom zvanom Šareno Platno, iznad reke Gradac, a prvi put sam se toga setio upravo na trci. nakon puno težeg uspona na Kablar trebali smo da savladamo i Ovčar, ja se pak nisam šetucao kao kad planinari zalutaju tako na neko takmičenje nego sam bogme trčao (završio sam sveukupno treći) i kad sam stigao do pola Ovčara ugledao sam pored puta puno granja, vazda nekih drvaca kako ih nazvati, i fino sam uzeo dva komada i nastavio dalje. jes da sam zaradio žulj ali to je zato jer sam iz sve snage zabadao ta drvca u zemlju obzirom da sam pokušavao da trčim što brže. a ovako na običoj šetnji svako može gore pri vrhu da namota neko maramče ili rezervne čarape i da dobije krajnje udobne štapove.
dakle džabe sva ta trabunjanja o snazi, izdržljivosti, fizičkoj pripremljenosti itd, ako čovek mozga nema. jer ne trči se nogama nego glavom. gledajte deco nacionalnu geografiju i diskaveri čenel, gledajte animal planet, gledajte kako funkcioniše priroda, učite, trenirajte mozak a ne samo noge, i sve u životu će vam biti manje traumatično, pa i planinarenje.
(na stranu bolesnost same te ideje da trku ne shvatiš kao samo svoj izazov nego da se s nekim držiš za ruke kao da ideš na presađivanje pluća, tek to mi je toliko bljutavo da ga neću ni komentarisati)
06 svibnja 2015
nerazumne oči
hajde da vidim, ko će da bude pametan i odgovori mi na ovo pitanje: da li treba verovati zdravom razumu, ili sopstvenim očima?
evo o čemu se radi. ja volim da kažem kako "imam GPS u dupetu" jer se često događalo da nekom intuicijom pronađem prave puteve u nemogućim situacijama. mada se često događalo i da se malkice izgubim ali hajde, to je čisto da bih malo zbunio statistiku.
i sad, krenem ja danas da se "po pamćenju" popnem jednim puteljkom kuda sam se samo jednom spustio, zimus kroz sneg/blato. vidim odmah od početka da je čak i ovaj prvi deo (koji ide kroz naselje) sav urastao u šiblje i da se tuda jedva provlači. dalje su se smenjivali delovi relativno prohodnog puteljka, na mestima sa više kamenja u podlozi, sa delovima potpuno "pošumljenog" puta raznoraznim korovom naraslim do visina između pedalj i metar.
tako sam se "po pamćenju" probijao uzbrdo, prepoznao ili mislio da sam prepoznao jedno skretanje, da ne kažem Raskrsnicu jer je to u zarasloj šumi poprilično smešno, pa sam tako "po sećanju" koje me je možda služilo, a možda i nije, tada to nisam mogao da znam, došao do nečeg što mi se učinilo Vrh, odnosno nešto tipa "evo ga, samo što nije".
i tu sam odjednom stao kao ukopan. svaki nagoveštaj puteljka je nepovratno nestao, ja sam stajao ispred živog zida (bukvalno) od šiblja niskog rastinja trnja i korova, svestan da tuda jednostavno ne može da se prođe bez mačete ili kosijera, mada bi bager bio puno lakša varijanta.
pokušao sam da se provučem s jedne, s druge strane, RAZUM (onaj iz prve rečenice) mi je govorio da taj put "mora" da prođe baš tuda, ali su mi OČI (one iz prve rečenice, takođe) jasno govorile da tu prolaska nema, pa nema.
na kraju je razum kao razumniji popustio, i poverovao očima. dakle zalutao sam. negde sam omašio, pa dobro. kad se vratim kući i prebacim fajl u kompjuter, videću gde sam to trebao da idem nekom drugom stazom, verovatno isto ovako zamaskiranom u šiblje.
dođem kući, "skinem" fajl, pažljivo ga pregledam, i shvatim da sam bio doslovno na 30 metara od mesta na koje sam hteo da dođem i od tog puteljka koji ide po vrhu brda, i što je još važnije (mada je to jedno isto) shvatim da sam svo vreme bio "na pravom putu".
eto ti ga sad.
pa ti budi pametan.
i po ko zna koji put pokušaj da odgovoriš na ono pitanje s početka...
evo o čemu se radi. ja volim da kažem kako "imam GPS u dupetu" jer se često događalo da nekom intuicijom pronađem prave puteve u nemogućim situacijama. mada se često događalo i da se malkice izgubim ali hajde, to je čisto da bih malo zbunio statistiku.
i sad, krenem ja danas da se "po pamćenju" popnem jednim puteljkom kuda sam se samo jednom spustio, zimus kroz sneg/blato. vidim odmah od početka da je čak i ovaj prvi deo (koji ide kroz naselje) sav urastao u šiblje i da se tuda jedva provlači. dalje su se smenjivali delovi relativno prohodnog puteljka, na mestima sa više kamenja u podlozi, sa delovima potpuno "pošumljenog" puta raznoraznim korovom naraslim do visina između pedalj i metar.
tako sam se "po pamćenju" probijao uzbrdo, prepoznao ili mislio da sam prepoznao jedno skretanje, da ne kažem Raskrsnicu jer je to u zarasloj šumi poprilično smešno, pa sam tako "po sećanju" koje me je možda služilo, a možda i nije, tada to nisam mogao da znam, došao do nečeg što mi se učinilo Vrh, odnosno nešto tipa "evo ga, samo što nije".
i tu sam odjednom stao kao ukopan. svaki nagoveštaj puteljka je nepovratno nestao, ja sam stajao ispred živog zida (bukvalno) od šiblja niskog rastinja trnja i korova, svestan da tuda jednostavno ne može da se prođe bez mačete ili kosijera, mada bi bager bio puno lakša varijanta.
pokušao sam da se provučem s jedne, s druge strane, RAZUM (onaj iz prve rečenice) mi je govorio da taj put "mora" da prođe baš tuda, ali su mi OČI (one iz prve rečenice, takođe) jasno govorile da tu prolaska nema, pa nema.
na kraju je razum kao razumniji popustio, i poverovao očima. dakle zalutao sam. negde sam omašio, pa dobro. kad se vratim kući i prebacim fajl u kompjuter, videću gde sam to trebao da idem nekom drugom stazom, verovatno isto ovako zamaskiranom u šiblje.
dođem kući, "skinem" fajl, pažljivo ga pregledam, i shvatim da sam bio doslovno na 30 metara od mesta na koje sam hteo da dođem i od tog puteljka koji ide po vrhu brda, i što je još važnije (mada je to jedno isto) shvatim da sam svo vreme bio "na pravom putu".
eto ti ga sad.
pa ti budi pametan.
i po ko zna koji put pokušaj da odgovoriš na ono pitanje s početka...
05 svibnja 2015
15 + 15 = 15?
sad sam u onom alchajmerovskom trenutku dana, kada otvorim sopstveni blog da bih video šta sam zadnje napisao, pa da odatle nastavim sa onim "dakle stali smo kod one nedelje kad sam nakon kafe i torte trebao na biciklu..."
dakle stali smo kod torte s tim da od bicikle nije bilo ništa. dobro, nije da je ništa, ali osećao sam se poprilično NIŠTA-vno. mogao bih da kažem i "ništavnjivo", a ovo ..vnjivo odmah znate odakle je došlo u taj brak.
elem kako smo krenuli opet je počelo da me probada ispod desne plećke i da mi trne desna ruka, dakle ono dosadno uklještenje se pomerilo u vis. ne znam ni sâm da li je gore kad probada u dupetu ili u ruci, ali na bicikli je svakako neprijatno. pretpostavljam da nekim položajem glave na bicikli napregnem mišiće vrata i gornjeg dela leđa, pa oni naprave pritisak na taj živac koji vodi u ruku. sinoć sam bio na terapiji i noćas me je dosta manje mučilo, videću da li će i nakon večerašnje masaže da se dogodi novi pomak nabolje.
između svih tih bolova, prvo je prošao taj bici trening, dva i po sata po brdašcima u koja smo skrenuli nakon pola sata mučenja po ravnom jer sam na svakih pola minuta morao da se uspravim i malo protresem šaku koja trne. fuj. nakon toga, u ponedeljak, i jutros, otišao sam na dva trčanja od 15km, juče na blago valovitom terenu a danas pola po ravnom pola po brdašcima. evo ga prvo.
zanimljivo je da je na oba trčanja prosečan puls bio 136, mada sam se sasvim slično i osećao tako da je to valjda logično. no zbunjuje me to što je danas bilo više uspona pa sam se zbog toga i osećao malo napregnutiji.
juče sam bio ubeđen da ću biti umoran jer je onaj dan sa 44km trčanja bio tek tu na dve noći iza, da ne kažem iza dva ugla, a danas sam bio ubeđen da ću biti puno svežiji, no mućak - noge nijednu od tih mojih pretpostavki nisu primetile.
inače sam na oba treninga krenuo dosta opušteno i bez žurbe, da bih nakon 20-ak minuta počeo da prelazim u lagani Tempo, koji bi kasnije do kraja treninga povremeno postajao onaj klasičan osećaj srednjeg Tempa. što bi rekao Đoni
"putuj kroz zivot
život običnog tempa
i 18-karatnog razočaranja"
s velikom glavom.
eh da. i ta razlika u brzini koja je naizgled mala, par sekundi ispod 5 minuta za svaki kilometar, ili par sekundi iznad, ta razlika u km/h se puno jasnije vidi. ILI ja nisam navikao da razmišljam u tim merama min/km. naime ovo prvo ravnije trčanje je prošlo prosečnom brzinom od 12.5 km/h, a ovo malo brdskije prosekom od 11.7 km/h. napisano na ovaj način, deluje mi puno dramatičnije od "par sekundi vamo ili namo". iz tog razloga mi na trčanju po asfaltu na štoperici stoji opcija brzine u min/km, a na planinskom trčanju km/h jer bih umesto 5.5 km/h ili 8.1 km/h (što se često dogodi na nekim strmim kamenjarima) viđao neke sumanute brojke na koje nisam navikao i koje mi ništa ne bi značile, tipa 10'13''/km (????) pa sam onda to tako elegantno rešio, ako već postoji mogućnost izbora.
dakle stali smo kod torte s tim da od bicikle nije bilo ništa. dobro, nije da je ništa, ali osećao sam se poprilično NIŠTA-vno. mogao bih da kažem i "ništavnjivo", a ovo ..vnjivo odmah znate odakle je došlo u taj brak.
elem kako smo krenuli opet je počelo da me probada ispod desne plećke i da mi trne desna ruka, dakle ono dosadno uklještenje se pomerilo u vis. ne znam ni sâm da li je gore kad probada u dupetu ili u ruci, ali na bicikli je svakako neprijatno. pretpostavljam da nekim položajem glave na bicikli napregnem mišiće vrata i gornjeg dela leđa, pa oni naprave pritisak na taj živac koji vodi u ruku. sinoć sam bio na terapiji i noćas me je dosta manje mučilo, videću da li će i nakon večerašnje masaže da se dogodi novi pomak nabolje.
između svih tih bolova, prvo je prošao taj bici trening, dva i po sata po brdašcima u koja smo skrenuli nakon pola sata mučenja po ravnom jer sam na svakih pola minuta morao da se uspravim i malo protresem šaku koja trne. fuj. nakon toga, u ponedeljak, i jutros, otišao sam na dva trčanja od 15km, juče na blago valovitom terenu a danas pola po ravnom pola po brdašcima. evo ga prvo.
zanimljivo je da je na oba trčanja prosečan puls bio 136, mada sam se sasvim slično i osećao tako da je to valjda logično. no zbunjuje me to što je danas bilo više uspona pa sam se zbog toga i osećao malo napregnutiji.
juče sam bio ubeđen da ću biti umoran jer je onaj dan sa 44km trčanja bio tek tu na dve noći iza, da ne kažem iza dva ugla, a danas sam bio ubeđen da ću biti puno svežiji, no mućak - noge nijednu od tih mojih pretpostavki nisu primetile.
inače sam na oba treninga krenuo dosta opušteno i bez žurbe, da bih nakon 20-ak minuta počeo da prelazim u lagani Tempo, koji bi kasnije do kraja treninga povremeno postajao onaj klasičan osećaj srednjeg Tempa. što bi rekao Đoni
"putuj kroz zivot
život običnog tempa
i 18-karatnog razočaranja"
s velikom glavom.
eh da. i ta razlika u brzini koja je naizgled mala, par sekundi ispod 5 minuta za svaki kilometar, ili par sekundi iznad, ta razlika u km/h se puno jasnije vidi. ILI ja nisam navikao da razmišljam u tim merama min/km. naime ovo prvo ravnije trčanje je prošlo prosečnom brzinom od 12.5 km/h, a ovo malo brdskije prosekom od 11.7 km/h. napisano na ovaj način, deluje mi puno dramatičnije od "par sekundi vamo ili namo". iz tog razloga mi na trčanju po asfaltu na štoperici stoji opcija brzine u min/km, a na planinskom trčanju km/h jer bih umesto 5.5 km/h ili 8.1 km/h (što se često dogodi na nekim strmim kamenjarima) viđao neke sumanute brojke na koje nisam navikao i koje mi ništa ne bi značile, tipa 10'13''/km (????) pa sam onda to tako elegantno rešio, ako već postoji mogućnost izbora.
03 svibnja 2015
nikad dosta
kratak uvod bi glasio: u petak smo (na Prvi Maj) išli biciklama 80km u brda i fino se proveli
kad sam se u subotu ujutru probudio, mislio sam da ću nakon što sam dan ranije "odmorio noge od trčanja" biti raspoložen za neko zaista dugačko trčanje, pa sam se shodno tome dobro najeo za doručak, da bih sat kasnije shvatio da su mi noge umorne i trome, i ne samo noge. verovatno zbog ko-zna-zašto lošeg spavanja.
bio sam na pola da skroz odustanem od ikakvog trčanja, i da odem sa psima na neku dužu šetnju. tada smo shvatili da se uz kuću začepio neki odvod pa sam to pročišćavao nekih pola sata, onako u opremi za trčanje :-)
nakon toga sam prelomio, odoh da se malo izjurim, bolje išta nego ništa. ambiciozan bio jesam, ali manje-više bez pokrića, pa se taj osećaj u nogama i leđima ("ja jurim!") uopšte nije očitavao u brzinama. otkilavio sam jednu uzbrdicu, polukružno se vratio u grad i na kraju bio sav srećan što sam nakon nepunih sat vremena ipak "ostao živ".
nakon toga sam zaseo da se malo odmorim, to jest trebalo je neke silne fajlove prebaciti iz lap-topa u kompjuter u eksterni hdd u nešto treće i vice versa, pa sam se na kraju od svega toga još više umorio, onako već umoran. no uspeo sam da održim minimum koncentracije i da ništa ne upropastim, a kad dovoljno sniziš kriterijume onda i to postane "uspeh".
popodne su se neki ljudi javili da bi došli da oteraju neke stvari (preko oglasa) iz stana i taman kad smo krenuli tamo da malo raspremimo, pozvao me je drug sa predlogom da odemo na zajedničko trčanje, e rekoh baš si našao trenutak (!!!) u danu u koji sam neplanirano ušao umoran, otrčao "na silu" sat vremena Tempa, ništa se odmorio i još natovario sebi par sitnih poslova od po sat vremena.
rekoh da nema šanse, teška srca. no nakon pola sata se ispostavilo da će se te popodnevne obaveze puno ranije završiti, i ja nekako u zadnji čas javih da sam se "iskombinovao" pa da ipak možemo zajedno na to trčanje. plan je bio da sednemo na voz u 17:15, izađemo na jednoj stanici u sred planinâ na pola puta između valjeva i kosjerića, i da se odatle preko brdâ i prateći kanjon reke gradac vratimo kući.
nemajući pojma kako bi trebalo da izgleda takvo trčanje, opremio sam se kao da krećem u neku alpinističku ekspediciju, napunio ranac lampom, rezervnom lampom, vodom, šuškavcem, rezervnim čarapama, kapom i kačketom "pa koje od toga zatreba", tu dodajte telefon ključeve i još par sitnica i više nisam sebe umeo da prepoznam, obzirom da sam i na tara challenge-u od 58km na startnu liniju stao sa flašicom vode u ruci i ničim više od "tovara".
otrčkarali smo kilometar do žel. stanice, što mi je sa jutarnjih 13 već izašlo na 14, dakle trećina Maratona. neće valjda to večernje planinsko trčanje izaći preko 28km, pomislih, jer bih tako stigao do cela 42km što mi je zvučalo krajnje nerazumno a bogme i nemoguće u jednom takvom "umornom" danu.
izašli smo iz voza, i poznatim stazama stigli na 900m nadmorske, tik pod završni uspon na Magleš koji smo zaobišli i nekim "kroz trnje i livade" prečicama izbili na prve zemljane puteve. odatle je u teoriji "sve nizbrdo" no teorija je jedno a seoski brdsko-planinski putevi nešto skroz drugo pa je na svakih par kilometara spusta dolazio segment što blagog što strmog uspona, i tako sve do same kuće.
dan je trajao zadivljujuće dugo, tako da nam lampe nisu trebale sve do iza 20h, kada smo već imali više od dva sata trčanja, a nakon toga se pojavio skoro pun mesec koji nam je osvetlio preostalih par kilometara do prvog većeg asfalta. tada nam je ostalo još "samo" da se napijemo vode iznad manastira i da pretrčimo poslednjih 10-ak kilometara. kombinacija mesečine i asfalta je bila fantastična, sve se lepo videlo osim kroz šumu iznad strelišta gde je osećaj bio kao da trčimo kroz neki tunel.
iz nekog blesavog razloga smo poslednji uspon iznad grada odmlatili kao magarci i još sprintali na kraju, da bi se zatim sjurili poslednjih par km u sâm grad. i da, ispalo je preko 28km, štaviše celih 30, što je uz prethodnih 14 meni donelo 44km treninga za taj dan, sasvim dovoljno :-)
no život teče dalje, nakon jutrošnje šetnje sa psima od 6km, u cik zore, sad žurimo na neki prepodnevni rođendan, a nakon kafe i torte nas čekaju bicikle i uobičajena nedeljna vožnja, dok tašta sprema ručak
:-)
kad sam se u subotu ujutru probudio, mislio sam da ću nakon što sam dan ranije "odmorio noge od trčanja" biti raspoložen za neko zaista dugačko trčanje, pa sam se shodno tome dobro najeo za doručak, da bih sat kasnije shvatio da su mi noge umorne i trome, i ne samo noge. verovatno zbog ko-zna-zašto lošeg spavanja.
bio sam na pola da skroz odustanem od ikakvog trčanja, i da odem sa psima na neku dužu šetnju. tada smo shvatili da se uz kuću začepio neki odvod pa sam to pročišćavao nekih pola sata, onako u opremi za trčanje :-)
nakon toga sam prelomio, odoh da se malo izjurim, bolje išta nego ništa. ambiciozan bio jesam, ali manje-više bez pokrića, pa se taj osećaj u nogama i leđima ("ja jurim!") uopšte nije očitavao u brzinama. otkilavio sam jednu uzbrdicu, polukružno se vratio u grad i na kraju bio sav srećan što sam nakon nepunih sat vremena ipak "ostao živ".
nakon toga sam zaseo da se malo odmorim, to jest trebalo je neke silne fajlove prebaciti iz lap-topa u kompjuter u eksterni hdd u nešto treće i vice versa, pa sam se na kraju od svega toga još više umorio, onako već umoran. no uspeo sam da održim minimum koncentracije i da ništa ne upropastim, a kad dovoljno sniziš kriterijume onda i to postane "uspeh".
popodne su se neki ljudi javili da bi došli da oteraju neke stvari (preko oglasa) iz stana i taman kad smo krenuli tamo da malo raspremimo, pozvao me je drug sa predlogom da odemo na zajedničko trčanje, e rekoh baš si našao trenutak (!!!) u danu u koji sam neplanirano ušao umoran, otrčao "na silu" sat vremena Tempa, ništa se odmorio i još natovario sebi par sitnih poslova od po sat vremena.
rekoh da nema šanse, teška srca. no nakon pola sata se ispostavilo da će se te popodnevne obaveze puno ranije završiti, i ja nekako u zadnji čas javih da sam se "iskombinovao" pa da ipak možemo zajedno na to trčanje. plan je bio da sednemo na voz u 17:15, izađemo na jednoj stanici u sred planinâ na pola puta između valjeva i kosjerića, i da se odatle preko brdâ i prateći kanjon reke gradac vratimo kući.
nemajući pojma kako bi trebalo da izgleda takvo trčanje, opremio sam se kao da krećem u neku alpinističku ekspediciju, napunio ranac lampom, rezervnom lampom, vodom, šuškavcem, rezervnim čarapama, kapom i kačketom "pa koje od toga zatreba", tu dodajte telefon ključeve i još par sitnica i više nisam sebe umeo da prepoznam, obzirom da sam i na tara challenge-u od 58km na startnu liniju stao sa flašicom vode u ruci i ničim više od "tovara".
otrčkarali smo kilometar do žel. stanice, što mi je sa jutarnjih 13 već izašlo na 14, dakle trećina Maratona. neće valjda to večernje planinsko trčanje izaći preko 28km, pomislih, jer bih tako stigao do cela 42km što mi je zvučalo krajnje nerazumno a bogme i nemoguće u jednom takvom "umornom" danu.
izašli smo iz voza, i poznatim stazama stigli na 900m nadmorske, tik pod završni uspon na Magleš koji smo zaobišli i nekim "kroz trnje i livade" prečicama izbili na prve zemljane puteve. odatle je u teoriji "sve nizbrdo" no teorija je jedno a seoski brdsko-planinski putevi nešto skroz drugo pa je na svakih par kilometara spusta dolazio segment što blagog što strmog uspona, i tako sve do same kuće.
dan je trajao zadivljujuće dugo, tako da nam lampe nisu trebale sve do iza 20h, kada smo već imali više od dva sata trčanja, a nakon toga se pojavio skoro pun mesec koji nam je osvetlio preostalih par kilometara do prvog većeg asfalta. tada nam je ostalo još "samo" da se napijemo vode iznad manastira i da pretrčimo poslednjih 10-ak kilometara. kombinacija mesečine i asfalta je bila fantastična, sve se lepo videlo osim kroz šumu iznad strelišta gde je osećaj bio kao da trčimo kroz neki tunel.
iz nekog blesavog razloga smo poslednji uspon iznad grada odmlatili kao magarci i još sprintali na kraju, da bi se zatim sjurili poslednjih par km u sâm grad. i da, ispalo je preko 28km, štaviše celih 30, što je uz prethodnih 14 meni donelo 44km treninga za taj dan, sasvim dovoljno :-)
no život teče dalje, nakon jutrošnje šetnje sa psima od 6km, u cik zore, sad žurimo na neki prepodnevni rođendan, a nakon kafe i torte nas čekaju bicikle i uobičajena nedeljna vožnja, dok tašta sprema ručak
:-)
29 travnja 2015
ruska nirvana
nakon jučerašnjeg trčanja i onog osećaja da mi je sve nekako lako, došlo je do plaćanja na mostu to jest na ćupriji :-)
pa sam tako danas umesto osveženja i raspoloženja pretrpeo umornih i teških 15 brdskih kilometara.
na glavnom usponu od 4km sam jedva izvukao prosek iznad 10 km/h, a na celom trčanju opet jedva brže od 12 km/h.
dođem kući, primetim najavu za neki koncert, i umesto odmora ispadne da smo veče proveli u turističkom obilasku zemuna.
ajme koja je ovo selendra, nemaju ni svoju registraciju a ni parking se ne plaća :-P
daj bože da bar koncert ne kasni puno jer sviraju dva benda, ali je bar kafa 3x jeftinija nego u beogradu.
ko sutra ponovi onih standardnih 15km trčanja, nakon što noćas zaspi u 03h, može odmah u reprezentaciju, i to ne našu nego u rusku :-)
pa sam tako danas umesto osveženja i raspoloženja pretrpeo umornih i teških 15 brdskih kilometara.
na glavnom usponu od 4km sam jedva izvukao prosek iznad 10 km/h, a na celom trčanju opet jedva brže od 12 km/h.
dođem kući, primetim najavu za neki koncert, i umesto odmora ispadne da smo veče proveli u turističkom obilasku zemuna.
ajme koja je ovo selendra, nemaju ni svoju registraciju a ni parking se ne plaća :-P
daj bože da bar koncert ne kasni puno jer sviraju dva benda, ali je bar kafa 3x jeftinija nego u beogradu.
ko sutra ponovi onih standardnih 15km trčanja, nakon što noćas zaspi u 03h, može odmah u reprezentaciju, i to ne našu nego u rusku :-)
28 travnja 2015
nešto se događa
nakon onog Maratonskog Vikenda kad su u subotu polu- i maratonci trčali po kišnom Beogradu a ja u nedelju otrčao svoju "privatnu Dužinu" od 42.2km, kao da su stvari krenule nabolje.
već i pre toga, tokom aprila, osećao sam kako polako izlazim iz onog svog večnog trčkaranja, pa mi se ovde-onde omaklo da otrčim nešto što sam ranije zvao Tempo, ili u blažoj varijanti Tempić.
nakon maratona, pak, kao što sam uvek i voleo da tvrdim da se organizam pomakne za jedan stepenik više, taj Tempić mi je postao uobičajeni ritam na treningu, i praktično sam izgubio volju za laganim trčkaranjima. da se ne radi samo o utisku potvrđuju i prosečni pulsevi na kraju treninga, mada vas sada neću ugušiti brojkama. samo hoću da kažem da to nije "utisak" koji često ume da prevari, nego su to statistički podaci.
tu je u par situacija došlo do zanimljivog spoja rekreativnog i onog "atletskog" pristupa trčanju. recimo, bilo bi uobičajeno da neku "trčeću istraživačku ekspediciju" obavim malodušnim ritmom ne razmišljajući toliko o naporu i ne pokušavajući da "treniram", nego da jednostavno provedem par sati uživajući u otkrivanju novih stazâ.
ali ne, ja sam u nekoliko navrata seo na biciklu pony (što je Milijana gony) i odvezao se do periferije ili još dalje, da bih izbegao trčanje ovim utabanim stazama kroz grad koje mi uvek pojedu prvih i poslednjih pola sata treninga, a nakon toga sam te neke istraživačke ekspedicije trčao kao klasični tempo trening, a ne kao izlet. naravno da sam virio levo-desno i pamtio kuda vodi koji put, oko kojeg brda zaobilazi koja staza, no svo vreme mi je jedno oko bilo na štoperici i pažljivo motrilo na puls, brzinu, nagib, i sve ostalo od značaja za trenutnu procenu napora.
bilo je tu i asfaltnih i onih skroz suprotnih, kamenito razrovanih podloga, ali osećaj je uvek bio isti: noge nisu "teške", ne zamaram se čim prođe sat i po trčanja, uprkos vrućini (uglavnom sam uklapao prema poslu a najmanja gužva je oko podne, na sunčanih +20° do +24°) i tome što na trčanje ne nosim vodu.
(btw, jako me zabavi kada se recimo vraćam s treninga nakon 3 sata (bicikla + trčanje + bicikla) i kad u gradu primetim nekog momka koji je pošao do banke ili se vraća kući s posla, a u ruci nosi flašicu vode kupljenu na trafici.
... a ja strpljivo okrećem pedale i čekam da dođem kući, i napijem se vode. bože moj, zaista ne pamtim da sam u vestima pročitao da je u sred grada neko umro od žeđi na putu od posla do kuće.
što bi rekao Đoni Štulić
"čini mi se rođače,
da je standard pokvario ljude,
jedu g.... i sanjare")
danas sam pre treninga stao na vagu i pokazala je 68.3, što je puno manje od zimus uobičajenih 70.3, obzirom da ja volim da se dobrano "natankam" pre treninga.
no ponavljam, ako sam kilo-dva lakši, to se može očitavati u većim brzinama PRI ISTOM PULSU, ali to što naprasno treninge završavam sa prosečnim pulsevima ZNATNO VIŠIM nego tokom cele zime, govori nešto drugo. prosto me je nešto (?) prebacilo u "brzinu više", a nisam svestan šta je to.
i eto, nakon što sam otrčao... (ma više nemam pojma ni šta sam otrčao ovih zadnjih desetak dana, silu nekih planinskih ili "samo" brdskih treninga), danas sam opet bio stisnut satnicom (u pogrešno vreme! jer evo sada, čim pišem ovoliki blog, očigledno imam solidno vremena "viška"...) (auf bre ova rečenica je više u zagradama nego u stvarnom lajfu), i odjurio na "sat i malko" nekog regenerativnog, ili kako se to kaže po naški, OPORAVLJUJUĆEG trčanja.
mada sve nešto mislim da će ovi polupismenjaci koji vode domaće trkačke portale da izmisle nešto kretensko, tipa "RIKAVERIŠUĆI TRČ"? e to mi baš zvuči idealno, glede tog modernog fensi beogradskog mentoliteta. sad ovo već postaje previše zahtevno za čitanje, moram malo da smanjim ambicije...
elem, današnji, u ideji "lagani" trening, trebao je da izgleda ovako: odoh da optrčim nekih 15-ak kilometara, ali neću da sve idem LAGANO jer se ne osećam mrtav ni premoren, treba mi samo neki dan polu-predaha, pa ću sutra valjda već biti svežiji. dakle umesto da trčim 15km lagano, ja ću tih 15km osmisliti tako da ću svaki kilometar pretrčati kao 800m lagano, pa 200m brzo.
rečeno-učinjeno, pred kraj svakog kilometra sam napravio ubrzanje od 200m, i takva kombinacija mi je donela prosek (prosečnu brzinu) od nekih 13 km/h, odnosno stručno-trkačkim rečnikom 4'39''/km, što hoće da kaže da mi je za svaki kilometar u proseku trebalo nešto malo više od četiri i po minuta.
da, znam da auto na autoPutu pređe kilometar za pola minuta, ali ja ipak imam nešto malo manje konjskih snaga od Njega, tačnije, imam ih negde 300-tinak puta manje, a eto trčim samo desetak puta sporije. obrni-okreni, ja pobedio :-P
nešto mi se puno rasplinuo ovaj blog, ali ajde, NEMA VEZE...
https://www.youtube.com/watch?v=epRQyGasG84
već i pre toga, tokom aprila, osećao sam kako polako izlazim iz onog svog večnog trčkaranja, pa mi se ovde-onde omaklo da otrčim nešto što sam ranije zvao Tempo, ili u blažoj varijanti Tempić.
nakon maratona, pak, kao što sam uvek i voleo da tvrdim da se organizam pomakne za jedan stepenik više, taj Tempić mi je postao uobičajeni ritam na treningu, i praktično sam izgubio volju za laganim trčkaranjima. da se ne radi samo o utisku potvrđuju i prosečni pulsevi na kraju treninga, mada vas sada neću ugušiti brojkama. samo hoću da kažem da to nije "utisak" koji često ume da prevari, nego su to statistički podaci.
tu je u par situacija došlo do zanimljivog spoja rekreativnog i onog "atletskog" pristupa trčanju. recimo, bilo bi uobičajeno da neku "trčeću istraživačku ekspediciju" obavim malodušnim ritmom ne razmišljajući toliko o naporu i ne pokušavajući da "treniram", nego da jednostavno provedem par sati uživajući u otkrivanju novih stazâ.
ali ne, ja sam u nekoliko navrata seo na biciklu pony (što je Milijana gony) i odvezao se do periferije ili još dalje, da bih izbegao trčanje ovim utabanim stazama kroz grad koje mi uvek pojedu prvih i poslednjih pola sata treninga, a nakon toga sam te neke istraživačke ekspedicije trčao kao klasični tempo trening, a ne kao izlet. naravno da sam virio levo-desno i pamtio kuda vodi koji put, oko kojeg brda zaobilazi koja staza, no svo vreme mi je jedno oko bilo na štoperici i pažljivo motrilo na puls, brzinu, nagib, i sve ostalo od značaja za trenutnu procenu napora.
bilo je tu i asfaltnih i onih skroz suprotnih, kamenito razrovanih podloga, ali osećaj je uvek bio isti: noge nisu "teške", ne zamaram se čim prođe sat i po trčanja, uprkos vrućini (uglavnom sam uklapao prema poslu a najmanja gužva je oko podne, na sunčanih +20° do +24°) i tome što na trčanje ne nosim vodu.
(btw, jako me zabavi kada se recimo vraćam s treninga nakon 3 sata (bicikla + trčanje + bicikla) i kad u gradu primetim nekog momka koji je pošao do banke ili se vraća kući s posla, a u ruci nosi flašicu vode kupljenu na trafici.
... a ja strpljivo okrećem pedale i čekam da dođem kući, i napijem se vode. bože moj, zaista ne pamtim da sam u vestima pročitao da je u sred grada neko umro od žeđi na putu od posla do kuće.
što bi rekao Đoni Štulić
"čini mi se rođače,
da je standard pokvario ljude,
jedu g.... i sanjare")
danas sam pre treninga stao na vagu i pokazala je 68.3, što je puno manje od zimus uobičajenih 70.3, obzirom da ja volim da se dobrano "natankam" pre treninga.
no ponavljam, ako sam kilo-dva lakši, to se može očitavati u većim brzinama PRI ISTOM PULSU, ali to što naprasno treninge završavam sa prosečnim pulsevima ZNATNO VIŠIM nego tokom cele zime, govori nešto drugo. prosto me je nešto (?) prebacilo u "brzinu više", a nisam svestan šta je to.
i eto, nakon što sam otrčao... (ma više nemam pojma ni šta sam otrčao ovih zadnjih desetak dana, silu nekih planinskih ili "samo" brdskih treninga), danas sam opet bio stisnut satnicom (u pogrešno vreme! jer evo sada, čim pišem ovoliki blog, očigledno imam solidno vremena "viška"...) (auf bre ova rečenica je više u zagradama nego u stvarnom lajfu), i odjurio na "sat i malko" nekog regenerativnog, ili kako se to kaže po naški, OPORAVLJUJUĆEG trčanja.
mada sve nešto mislim da će ovi polupismenjaci koji vode domaće trkačke portale da izmisle nešto kretensko, tipa "RIKAVERIŠUĆI TRČ"? e to mi baš zvuči idealno, glede tog modernog fensi beogradskog mentoliteta. sad ovo već postaje previše zahtevno za čitanje, moram malo da smanjim ambicije...
elem, današnji, u ideji "lagani" trening, trebao je da izgleda ovako: odoh da optrčim nekih 15-ak kilometara, ali neću da sve idem LAGANO jer se ne osećam mrtav ni premoren, treba mi samo neki dan polu-predaha, pa ću sutra valjda već biti svežiji. dakle umesto da trčim 15km lagano, ja ću tih 15km osmisliti tako da ću svaki kilometar pretrčati kao 800m lagano, pa 200m brzo.
rečeno-učinjeno, pred kraj svakog kilometra sam napravio ubrzanje od 200m, i takva kombinacija mi je donela prosek (prosečnu brzinu) od nekih 13 km/h, odnosno stručno-trkačkim rečnikom 4'39''/km, što hoće da kaže da mi je za svaki kilometar u proseku trebalo nešto malo više od četiri i po minuta.
da, znam da auto na autoPutu pređe kilometar za pola minuta, ali ja ipak imam nešto malo manje konjskih snaga od Njega, tačnije, imam ih negde 300-tinak puta manje, a eto trčim samo desetak puta sporije. obrni-okreni, ja pobedio :-P
nešto mi se puno rasplinuo ovaj blog, ali ajde, NEMA VEZE...
https://www.youtube.com/watch?v=epRQyGasG84
26 travnja 2015
evo
evo vam jedan od zadnjih treninga,
pa odatle koga zanima nek skokne na profil pa nek istražuje ostalo
uglavnom počeo sam, mesec dana nakon uobičajenog kraja marta,
evo krajem aprila da osećam nešto u nogama,
da me vuče nešto ka tempu umesto ka trčkaranju,
nekako sam počeo da se budim, koliko god prekasno to bilo
https://flow.polar.com/training/analysis/80704099
pa odatle koga zanima nek skokne na profil pa nek istražuje ostalo
uglavnom počeo sam, mesec dana nakon uobičajenog kraja marta,
evo krajem aprila da osećam nešto u nogama,
da me vuče nešto ka tempu umesto ka trčkaranju,
nekako sam počeo da se budim, koliko god prekasno to bilo
https://flow.polar.com/training/analysis/80704099
21 travnja 2015
iju sramote!
bio je malo haotičan vikend pa se tu uguzio i rođendan, i ovi maratoni, i sad vidim da nisam pisao blog punih 5 dana, a bogme koješta se izdogađalo.
evo jutros sam odjurio na jedan kratak Tempić, trebao da se vratim brzo kući da sačekam majstora za belu tehniku, odabrao neki Krug koji sam sa 15 planirao da skratim na 13km koristeći par prečica no ispostavilo se da koliko god ga skraćivao ne mož' da se stisne ispod 14km a kad sam već bio u najdaljoj tačCi morao sam da se vratim kući, o sudbo kleta!
noge podosta trome,
kaže 14.1km
prosečan puls 135
prosečna brzina 4'57''/km
doduše na par semafora zaboravio da stisnem pauzu pa se to uračunalo
verovatno bi mi CHIP TIME bilo brže
~~~
e a dan ranije sam zaginuo skoro 5 sati u trnju i kamenjarima, jer sam iznerviran time što mal-malo pa pocepam neki dres ili šorc odlučio da posečem neko trnje i korenje i granje koje na mestima sužava ove staze kojima trčim do te mere da je svako provlačenje postalo delikatna rabota. e sad sam ga vala iskrčio, može autoput tuda da prođe. jer kad se ja nečeg dohvatim, to nikad ne ostane napola završeno, don't mess with aries!
~~~
a čim sam proveo pet sati u tumaranju stazama i trčao samo nizbrdo, onda znate da je onaj još jedan dan ranije morao biti neki KAPITALAN trening, konkretno, trčao sam 42.2km (da, čak i onih 200m preko) putem ka Divčibarama i nazad, na kojem tačno na 21km od kuće imam izvor/česmu pored puta što je idealna tačka za okret, naravno, pod uslovom da neko uopšte može do tamo da stigne peške. ukupno sam imao prosečnu brzinu 5'07''/km (negde blizu 12 km/h), i prosečan puls 136, s tim da sam u poslednjih pola sata imao prosečan puls 145 iako je dobar deo nizbrdo, dakle DŽANDŽIO sam na tom poslednjem spustu, a i brzina je bila 4'30''/km što i nije tako brzo ali dosta sam se namučio po gradu krivudajući zadnja 2.5km.
možda bih mogao iz tog treninga da napravim neku polaznu tačku, tipa da smatram da mi je prosečan puls 138 = "ritam maratona", pa da dalje trčim lakše Tempo Treninge na pulsevima 136-137 i da pratim kako mi se kreće taj osećaj zvani "ovako mogu da teram 42 kilometra".
~~~
dan pre maratona je padala kiša, ljudi su trčali u Beogradu, neko 5km neko 21km neko 42km, a ja sam čekao nedelju jer smo od te paradne subote odustali kao od glupe ideje, jednom kad smo već shvatili da će da bude bljak vreme. srećom se nismo unapred prijavili tako da smo samo uštedeli i vreme i novac, a pošto je vreme novac onda smo dakle uštedeli dva novca. što je lepo kad si talentovan za matematiku pa umeš da sabereš jedan i jedan.
~~~
... a dva dana pre ovog zadnjeg kišnog Dana-Pred-Maraton (Maraton se misli ovaj moj, rođendanski, u Nedelju) smo vozili bicikle i super se proveli, prvi od ta dva treninga sam opisao u prethodnom blogu, a dan kasnije smo MTB-ajkovima otišli ka Divčibarama, lepo se osunčali, izogovarali koga god smo imali, u povratku prošli kroz jedan pljusak sa olujnim vetrom i kad smo već pomislili da smo nadrljali, poslednji spust u grad je bio suv i idiličan. eh da ošišali smo i travu u celom dvorištu ali to baš i nije nešto bez čega sportski blog ne može da prođe, tako da neka bude da to nisam ni rekao. ali je tu možda tajna što su me sutradan bolela leđa, tako da eto, možda i može da se upiše kao trening...
evo jutros sam odjurio na jedan kratak Tempić, trebao da se vratim brzo kući da sačekam majstora za belu tehniku, odabrao neki Krug koji sam sa 15 planirao da skratim na 13km koristeći par prečica no ispostavilo se da koliko god ga skraćivao ne mož' da se stisne ispod 14km a kad sam već bio u najdaljoj tačCi morao sam da se vratim kući, o sudbo kleta!
noge podosta trome,
kaže 14.1km
prosečan puls 135
prosečna brzina 4'57''/km
doduše na par semafora zaboravio da stisnem pauzu pa se to uračunalo
verovatno bi mi CHIP TIME bilo brže
~~~
e a dan ranije sam zaginuo skoro 5 sati u trnju i kamenjarima, jer sam iznerviran time što mal-malo pa pocepam neki dres ili šorc odlučio da posečem neko trnje i korenje i granje koje na mestima sužava ove staze kojima trčim do te mere da je svako provlačenje postalo delikatna rabota. e sad sam ga vala iskrčio, može autoput tuda da prođe. jer kad se ja nečeg dohvatim, to nikad ne ostane napola završeno, don't mess with aries!
~~~
a čim sam proveo pet sati u tumaranju stazama i trčao samo nizbrdo, onda znate da je onaj još jedan dan ranije morao biti neki KAPITALAN trening, konkretno, trčao sam 42.2km (da, čak i onih 200m preko) putem ka Divčibarama i nazad, na kojem tačno na 21km od kuće imam izvor/česmu pored puta što je idealna tačka za okret, naravno, pod uslovom da neko uopšte može do tamo da stigne peške. ukupno sam imao prosečnu brzinu 5'07''/km (negde blizu 12 km/h), i prosečan puls 136, s tim da sam u poslednjih pola sata imao prosečan puls 145 iako je dobar deo nizbrdo, dakle DŽANDŽIO sam na tom poslednjem spustu, a i brzina je bila 4'30''/km što i nije tako brzo ali dosta sam se namučio po gradu krivudajući zadnja 2.5km.
možda bih mogao iz tog treninga da napravim neku polaznu tačku, tipa da smatram da mi je prosečan puls 138 = "ritam maratona", pa da dalje trčim lakše Tempo Treninge na pulsevima 136-137 i da pratim kako mi se kreće taj osećaj zvani "ovako mogu da teram 42 kilometra".
~~~
dan pre maratona je padala kiša, ljudi su trčali u Beogradu, neko 5km neko 21km neko 42km, a ja sam čekao nedelju jer smo od te paradne subote odustali kao od glupe ideje, jednom kad smo već shvatili da će da bude bljak vreme. srećom se nismo unapred prijavili tako da smo samo uštedeli i vreme i novac, a pošto je vreme novac onda smo dakle uštedeli dva novca. što je lepo kad si talentovan za matematiku pa umeš da sabereš jedan i jedan.
~~~
... a dva dana pre ovog zadnjeg kišnog Dana-Pred-Maraton (Maraton se misli ovaj moj, rođendanski, u Nedelju) smo vozili bicikle i super se proveli, prvi od ta dva treninga sam opisao u prethodnom blogu, a dan kasnije smo MTB-ajkovima otišli ka Divčibarama, lepo se osunčali, izogovarali koga god smo imali, u povratku prošli kroz jedan pljusak sa olujnim vetrom i kad smo već pomislili da smo nadrljali, poslednji spust u grad je bio suv i idiličan. eh da ošišali smo i travu u celom dvorištu ali to baš i nije nešto bez čega sportski blog ne može da prođe, tako da neka bude da to nisam ni rekao. ali je tu možda tajna što su me sutradan bolela leđa, tako da eto, možda i može da se upiše kao trening...
16 travnja 2015
nemogućnosti
uopšte mi se ne piše ovaj blog, nego neki skroz drugi, o sasvim drukčijim temama.
pa obzirom da nekako ne uspevam da prikupim dovoljno snage za taj koji me muči, onda ću da piskaram ovaj, sportski, neobavezni.
dakle sve mogu da podelim na dve pod-teme, a tema je Beogradski Maraton. prvo, o samom tom nazovi "izazovu". sportski gledano, forma mi nije neka, trenirao sam kampanjski, inspirativno, i uvek na rubu premora, zbog silne želje da utolim svoju glad za trčanjima nakon par godina ozbiljnih problema sa povredama.
više manje, zaključio sam da bez nekih silnih zapinjanja mogu da pretrčkaram ravan (dosadan) maraton ispod 3h30, a dalje prema inspiraciji i motivaciji. da li bi bilo 3h21 ili 3h29, bilo mi je skroz svejedno.
ono što mi je bio argument "za" je bila najavljena vrućina. bilo da se radi o suviše hladnom vremenu, ledenim kišama, zaleđenim stazama po planinama, ili o usijanom asfaltu i nenormalnim vrelinama, uvek sam sve te "ekstremne" (mada mrzim tu reč jer je neprikladna i koriste je uglavnom razmaženi mamini sinovi kojima je sve što nije idealno, "ekstremno" teško) trke savladavao sa puno manje pada u rezultatu od većine ostalih takmičara.
rukovođen tom logikom, normalno da sam likovao zbog nedavno najavljenih +25, jer je to trebalo da znači da će ga trkači umesto 3h završavati za 3h15, oni od 3h10 bi išli 3h30, a i par onih od 2h55 "vrednosti" bi prokuvali i umešali se u tu rumenu masu. u svemu tome bih ja umesto lagano za 3h25 (lupam) nešto malo manje lagano završio za 3h26, kao i uvek, i naizgled postigao slično vreme kao mnogi koji su realno 10% brži od mene.
mislim, ako je tako bilo zadnjih 10 godina, na svih zadnjih 30 toplih maratona, možete da mi verujete na reč da imam nešto iskustva na te teme...
no sad se odjednom sve preokrenulo. najavljenih 13 kišnih stepeni su vreme koje zaista odgovara VEĆINI maratonaca, to je klima koja umesto da kažnjava sva zaletanja i greške u taktici, puno više "oprašta" i omogućava mnogo lakšu drugu polovinu maratona, pa je stoga mnogi nazivaju "idealnim uslovima za trčanje". ko ne ume da se čuva od pregrevanja, čuvaće ga kišica, da to tako formulišem.
a ja kao Čili Vili koji nikada nije dobro trčao u takvim uslovima i kao neko ko je oduvek dobro podnosio vrućinu, u svemu tome vidim anti-motivacionu situaciju, u kakvoj bih umesto onih mogućih 3h22 (recimo) verovatno odabrao nešto puniju opremu i nešto sporiji gunđavi ritam, eto čisto da otaljam to mokro sranje sa dnevnog reda, i daj bože da bih ga prešljapkao i za 3.5 sata, ako na pola ne bih seo u tramvaj i dovezao se nazad na start/cilj.
da se recimo radi o Plitvičkom ili Cerskom maratonu, otišao bih bez razmišljanja, jer po takvim brdskim profilima i treniram, naravno i po kiši i kroz bljuzgu. ali šljapkati kao budala po vetrovitih +13 dva kruga po ravnom Novom Beogradu, deluje mi poprilično idiotska ideja za "provod", jednom kad je iz celog tog maratona ispario "TAKMIČARSKI" aspekt.
druga tema je ono što sam sinoć sažeo u samo par rečenica, kad smo se dogovarali za "last minute" prijave. rekoh, ako mogu u četvrtak, petak, subotu, nedelju, ponedeljak, svaki dan da provozam biciklu ili otrčim par sati, to će u tih pet dana izaći na DESET SATI provoda. a ako budem odmarao dva dana pred maraton, trčao tri i po sata u subotu, pa se opet odmarao par dana, ispašće da sam svih tih pet dana žrtvovao za samo jedno prepodne koje mi se uopšte ne sviđa kao ideja, a da ne pominjem dva putovanja autom od po 3-4h (prijave u četvrtak ili petak + na trku u subotu), 2x2000 dinara startnine, 4500 dinara benzin + parking, da te bog sačuva straćene energije vremena i novca. zarad čega - zarad toga da u svih tih pet dana provedem 3.5 sata trčeći već decenijama najomraženijim ulicama i po najgorem vremenu koje sam u celih tih 5 dana mogao da odaberem? neka hvala.
i evo, juče smo otišli na pešačenje/planinarenje/avanturističku ekspediciju i obilazak nove obilaznice oko akumulacije Rovni, proveli 6 sati na suncu i u prirodi, zaista se nauživali, a danas smo napravili neki kombinovano-poluzajednički biciklistički trening na kojem sam spičio nepuna 2 sata Tempa prema podplaninskom Krčmaru, sa pogledom na Divčibare gde još uvek ima snega. gledano u satima aktivnosti ostanak kod kuće se već duplo isplatio u odnosu na Maraton, a tek po pitanju provoda i zanimljivosti smo ga oduvali bar trostruko. a vikend još nije ni počeo!
okej, postoji i mogućnost da se sutra prijavimo, uzmemo brojeve u prijavnom centru, prespavamo u beogradu i u subotu se pojavimo čili i veseli na startnoj liniji. ali je ta mogućnost negde iza pučine nemogućih mogućnosti.
PS
obzirom da mi u toku vikenda nailazi i rođendan, ako je verovati horoskopu prema kojem bih trebao da budem na energetskom vrhuncu, vrlo je moguće da mi "dune" da otrčim nešto što bi bilo "ekvivalent maratona" samo u onoj lepšoj, kućnoj, anti-stres varijanti...
pa obzirom da nekako ne uspevam da prikupim dovoljno snage za taj koji me muči, onda ću da piskaram ovaj, sportski, neobavezni.
dakle sve mogu da podelim na dve pod-teme, a tema je Beogradski Maraton. prvo, o samom tom nazovi "izazovu". sportski gledano, forma mi nije neka, trenirao sam kampanjski, inspirativno, i uvek na rubu premora, zbog silne želje da utolim svoju glad za trčanjima nakon par godina ozbiljnih problema sa povredama.
više manje, zaključio sam da bez nekih silnih zapinjanja mogu da pretrčkaram ravan (dosadan) maraton ispod 3h30, a dalje prema inspiraciji i motivaciji. da li bi bilo 3h21 ili 3h29, bilo mi je skroz svejedno.
ono što mi je bio argument "za" je bila najavljena vrućina. bilo da se radi o suviše hladnom vremenu, ledenim kišama, zaleđenim stazama po planinama, ili o usijanom asfaltu i nenormalnim vrelinama, uvek sam sve te "ekstremne" (mada mrzim tu reč jer je neprikladna i koriste je uglavnom razmaženi mamini sinovi kojima je sve što nije idealno, "ekstremno" teško) trke savladavao sa puno manje pada u rezultatu od većine ostalih takmičara.
rukovođen tom logikom, normalno da sam likovao zbog nedavno najavljenih +25, jer je to trebalo da znači da će ga trkači umesto 3h završavati za 3h15, oni od 3h10 bi išli 3h30, a i par onih od 2h55 "vrednosti" bi prokuvali i umešali se u tu rumenu masu. u svemu tome bih ja umesto lagano za 3h25 (lupam) nešto malo manje lagano završio za 3h26, kao i uvek, i naizgled postigao slično vreme kao mnogi koji su realno 10% brži od mene.
mislim, ako je tako bilo zadnjih 10 godina, na svih zadnjih 30 toplih maratona, možete da mi verujete na reč da imam nešto iskustva na te teme...
no sad se odjednom sve preokrenulo. najavljenih 13 kišnih stepeni su vreme koje zaista odgovara VEĆINI maratonaca, to je klima koja umesto da kažnjava sva zaletanja i greške u taktici, puno više "oprašta" i omogućava mnogo lakšu drugu polovinu maratona, pa je stoga mnogi nazivaju "idealnim uslovima za trčanje". ko ne ume da se čuva od pregrevanja, čuvaće ga kišica, da to tako formulišem.
a ja kao Čili Vili koji nikada nije dobro trčao u takvim uslovima i kao neko ko je oduvek dobro podnosio vrućinu, u svemu tome vidim anti-motivacionu situaciju, u kakvoj bih umesto onih mogućih 3h22 (recimo) verovatno odabrao nešto puniju opremu i nešto sporiji gunđavi ritam, eto čisto da otaljam to mokro sranje sa dnevnog reda, i daj bože da bih ga prešljapkao i za 3.5 sata, ako na pola ne bih seo u tramvaj i dovezao se nazad na start/cilj.
da se recimo radi o Plitvičkom ili Cerskom maratonu, otišao bih bez razmišljanja, jer po takvim brdskim profilima i treniram, naravno i po kiši i kroz bljuzgu. ali šljapkati kao budala po vetrovitih +13 dva kruga po ravnom Novom Beogradu, deluje mi poprilično idiotska ideja za "provod", jednom kad je iz celog tog maratona ispario "TAKMIČARSKI" aspekt.
druga tema je ono što sam sinoć sažeo u samo par rečenica, kad smo se dogovarali za "last minute" prijave. rekoh, ako mogu u četvrtak, petak, subotu, nedelju, ponedeljak, svaki dan da provozam biciklu ili otrčim par sati, to će u tih pet dana izaći na DESET SATI provoda. a ako budem odmarao dva dana pred maraton, trčao tri i po sata u subotu, pa se opet odmarao par dana, ispašće da sam svih tih pet dana žrtvovao za samo jedno prepodne koje mi se uopšte ne sviđa kao ideja, a da ne pominjem dva putovanja autom od po 3-4h (prijave u četvrtak ili petak + na trku u subotu), 2x2000 dinara startnine, 4500 dinara benzin + parking, da te bog sačuva straćene energije vremena i novca. zarad čega - zarad toga da u svih tih pet dana provedem 3.5 sata trčeći već decenijama najomraženijim ulicama i po najgorem vremenu koje sam u celih tih 5 dana mogao da odaberem? neka hvala.
i evo, juče smo otišli na pešačenje/planinarenje/avanturističku ekspediciju i obilazak nove obilaznice oko akumulacije Rovni, proveli 6 sati na suncu i u prirodi, zaista se nauživali, a danas smo napravili neki kombinovano-poluzajednički biciklistički trening na kojem sam spičio nepuna 2 sata Tempa prema podplaninskom Krčmaru, sa pogledom na Divčibare gde još uvek ima snega. gledano u satima aktivnosti ostanak kod kuće se već duplo isplatio u odnosu na Maraton, a tek po pitanju provoda i zanimljivosti smo ga oduvali bar trostruko. a vikend još nije ni počeo!
okej, postoji i mogućnost da se sutra prijavimo, uzmemo brojeve u prijavnom centru, prespavamo u beogradu i u subotu se pojavimo čili i veseli na startnoj liniji. ali je ta mogućnost negde iza pučine nemogućih mogućnosti.
PS
obzirom da mi u toku vikenda nailazi i rođendan, ako je verovati horoskopu prema kojem bih trebao da budem na energetskom vrhuncu, vrlo je moguće da mi "dune" da otrčim nešto što bi bilo "ekvivalent maratona" samo u onoj lepšoj, kućnoj, anti-stres varijanti...
14 travnja 2015
neprisustva
mnogo je komplikovana tema!
da li je koren problema u depresiji, u stresnim hormonima i bezvoljnosti, u predavanju koje sam počeo da prihvatam kao alternativu borbi i opstanku, više ne znam :-(
celo proleće trčim sa pulsevima od 120 do 140, i zaista mi nije logično da sam za par godina toliko omatorio da mi je maksimalan puls sa 190 spao na 155, to se prosto kosi sa svakom logikom.
nešto se događa, svestan sam mnogih problema kroz koje sam prolazio, svestan sam i svih loših uticaja iz bliske okoline, svestan sam i svoje nevoljnosti da im se odupirem, jer sam u nekom magičnom zatvorenom krugu prosto postao ne-Borac, neko kome je lepše da gleda druge kako ga pobeđuju, umesto da gleda sebe kako se odupire, makar ti drugi nemali nikakav razlog za borbu do puste dosade i manjka drugih prâvih izazova u svom životu...
hteo sam da pišem mega-blog u kojem bih poredio svoj PRVI polumaraton, neki davni trening kad sam u najpunijoj biciklističkoj formi rešio eto da pokušam da trčim, i kad sam sa nekim ludački-visokim pulsevima pretrčao 21km tu po nekim valovitim terenima, za 1h36. tako je to izgledalo, imao sam energije "za izvoz" no svi mišići potrebni za trčanje su mi bili novi, nekorišćeni, i taj pokušaj je ispao jedna jako smešna anegdota. u roku od par meseci to je postalo 1h32 1h29 1h27, a ja sam polako od bicikliste počeo da prerastam u (polu-)maratonca...
juče sam, razmišljajući o Beogradskom Maratonu, koji je za 4 dana, otišao malo da trčim po suncu (+23) čisto da vidim kako se osećam na nekom intenzitetu koji doživljavam kao "napor maratona". pretrčao sam istom stazom (kao iz gornje priče) istih 21km, lagano i bez žurbe, bez napora, za 1h38. pa fino, rekoh, dakle ovo je napor za 3h16 maraton, na stazi koja ima duplo više uspona od Beogradskog.
danas sam pak smislio kako mi nikad nije previše nizbrdica, a većina polu- i maratonaca na Beogradskom završi u grčevima zbog onog spusta od 2-og do 5-og kilometra, kada nošeni adrenalinom pokidaju svoje butine jureći nizbrdo. tako sam zapucao uzbrdo, ali lagano (pulsevi ispod 140) sve do nekog prevoja na 520m nadmorske, a odatle sam okrenuo nazad i spustio se u grad tako što sam sve ravne i uzbrdne (?) delove otrčao lagano, a nizbrdice sam opičio što brže moguće.
no sve to može da bude važno, a i ne mora.
naime upravo sam video da je za BGD maraton promenjena prognoza, i da se umesto dugo najavljivanog sunca i vrućine odjednom pojavila neka kiša i hladnoća! (???) ja sam već u glavi imao nacrtanu kombinaciju, da LAGANO pretrčkaram maraton, nabacim malo pigmenta po tom poludelom suncu, i da odmah sa cilja produžim u prodavnicu ploča u kojoj se održava koncert nekih nama dragih ljudi
no sa ovom prognozom, evo, moraću da razmišljam (umesto do danas) još par dana, doslovno do poslednjeg roka za prijavu. nekako mi se ne trči po kiši i na samo +12, ne vraća mi se iz lepog proleća nazad u zimu.
iako sam rođen upravo u ovo doba godine, oduvek sam se osećao kao "letnje dete", valjda jer su me iz majčinog stomaka prekomandovali u inkubator a ne na svetlost dana. kad sam pitao majku - kada su me to izvadili iz inkubatora, "kada sam se u stvari ZAISTA rodio?" ona mi je rekla - nemam pojma :-(
no neki moj oduvečni osećaj je bio da sam ja dete leta, što donekle potvrđuje i ta inkubatorska težina od kilo i šesto, odnosno, termin prevremenog rođenja "u sedmom mesecu" jasno ukazuje da sam trebao da se rodim negde tamo, bliže letu nego proleću. pa ti sad budi pametan. trening ovaj onaj, maraton, godišnje doba, loši uticaji, ubistva i odsustva. neprisustva. manjkava uputstva. a život prolazi.
da li je koren problema u depresiji, u stresnim hormonima i bezvoljnosti, u predavanju koje sam počeo da prihvatam kao alternativu borbi i opstanku, više ne znam :-(
celo proleće trčim sa pulsevima od 120 do 140, i zaista mi nije logično da sam za par godina toliko omatorio da mi je maksimalan puls sa 190 spao na 155, to se prosto kosi sa svakom logikom.
nešto se događa, svestan sam mnogih problema kroz koje sam prolazio, svestan sam i svih loših uticaja iz bliske okoline, svestan sam i svoje nevoljnosti da im se odupirem, jer sam u nekom magičnom zatvorenom krugu prosto postao ne-Borac, neko kome je lepše da gleda druge kako ga pobeđuju, umesto da gleda sebe kako se odupire, makar ti drugi nemali nikakav razlog za borbu do puste dosade i manjka drugih prâvih izazova u svom životu...
hteo sam da pišem mega-blog u kojem bih poredio svoj PRVI polumaraton, neki davni trening kad sam u najpunijoj biciklističkoj formi rešio eto da pokušam da trčim, i kad sam sa nekim ludački-visokim pulsevima pretrčao 21km tu po nekim valovitim terenima, za 1h36. tako je to izgledalo, imao sam energije "za izvoz" no svi mišići potrebni za trčanje su mi bili novi, nekorišćeni, i taj pokušaj je ispao jedna jako smešna anegdota. u roku od par meseci to je postalo 1h32 1h29 1h27, a ja sam polako od bicikliste počeo da prerastam u (polu-)maratonca...
juče sam, razmišljajući o Beogradskom Maratonu, koji je za 4 dana, otišao malo da trčim po suncu (+23) čisto da vidim kako se osećam na nekom intenzitetu koji doživljavam kao "napor maratona". pretrčao sam istom stazom (kao iz gornje priče) istih 21km, lagano i bez žurbe, bez napora, za 1h38. pa fino, rekoh, dakle ovo je napor za 3h16 maraton, na stazi koja ima duplo više uspona od Beogradskog.
danas sam pak smislio kako mi nikad nije previše nizbrdica, a većina polu- i maratonaca na Beogradskom završi u grčevima zbog onog spusta od 2-og do 5-og kilometra, kada nošeni adrenalinom pokidaju svoje butine jureći nizbrdo. tako sam zapucao uzbrdo, ali lagano (pulsevi ispod 140) sve do nekog prevoja na 520m nadmorske, a odatle sam okrenuo nazad i spustio se u grad tako što sam sve ravne i uzbrdne (?) delove otrčao lagano, a nizbrdice sam opičio što brže moguće.
no sve to može da bude važno, a i ne mora.
naime upravo sam video da je za BGD maraton promenjena prognoza, i da se umesto dugo najavljivanog sunca i vrućine odjednom pojavila neka kiša i hladnoća! (???) ja sam već u glavi imao nacrtanu kombinaciju, da LAGANO pretrčkaram maraton, nabacim malo pigmenta po tom poludelom suncu, i da odmah sa cilja produžim u prodavnicu ploča u kojoj se održava koncert nekih nama dragih ljudi
no sa ovom prognozom, evo, moraću da razmišljam (umesto do danas) još par dana, doslovno do poslednjeg roka za prijavu. nekako mi se ne trči po kiši i na samo +12, ne vraća mi se iz lepog proleća nazad u zimu.
iako sam rođen upravo u ovo doba godine, oduvek sam se osećao kao "letnje dete", valjda jer su me iz majčinog stomaka prekomandovali u inkubator a ne na svetlost dana. kad sam pitao majku - kada su me to izvadili iz inkubatora, "kada sam se u stvari ZAISTA rodio?" ona mi je rekla - nemam pojma :-(
no neki moj oduvečni osećaj je bio da sam ja dete leta, što donekle potvrđuje i ta inkubatorska težina od kilo i šesto, odnosno, termin prevremenog rođenja "u sedmom mesecu" jasno ukazuje da sam trebao da se rodim negde tamo, bliže letu nego proleću. pa ti sad budi pametan. trening ovaj onaj, maraton, godišnje doba, loši uticaji, ubistva i odsustva. neprisustva. manjkava uputstva. a život prolazi.
10 travnja 2015
opet o minutima i sekundama
sada više nisam siguran da su onih laganih 23km koje sam shvatio kao "dan odmora" zaista i bili dan odmora
no koga briga
pokušavao sam da ubedim sebe kako će to biti mačiji kašalj
u telefon sam ubacio poslednju popDepresiju koja naravno traje okruglo 2h
i plan je bio takav, trčati nešto malo preko sat vremena, obzirom da odavde svi putevi idu blago uzbrdo, da bi mi povratak trajao par minuta kraće, i da bi se to sve "uknapilo" oko tih 120 minuta
trajalo je 119, dakle pogodio sam, no dobro, to i nije bilo naročito teško
u jednom času sam mislio da se krećem presporo, iako mi je to bio plan, to jest, plan je bio da idem "lagano", no između sporo i presporo ipak postoji razlika
pa sam tako mislio kako ću pretrčati, najverovatnije, 22km, 11 tamo i 11 nazad, ali mi je taj prvi sat istekao kod jednog mostića koji je na 11.5km od kuće
zanimljivi su i ti moji povratci (?) za koje uvek zaključim kako će biti lakši od odlazaka, eto jer su blago niz reku pa ko velim ako je lakše na bicikli treba da je lakše i na trčanju
u svemu tome uporno zaboravljam da mi recimo na dugačkom treningu teško može biti lakše da trčim 30-ti nego 5-ti kilometar (smešno je ovo "-ti" jer je više nego polunepotrebno) ali eto, ja to tako odlučim unapred i posle se pitam u čemu je greška
elem, noge su mi napokon delovale oporavljene od onih brdskih 36km u nedelju, jedino sam spreda u butinama osećao neke sitne grčiće prilikom doskoka, to je od one kiše i smrzavanja kad sam se na toj nedeljnoj Dužini sav pokočio.
stoga sam juče krenuo na jedan "popravni" trening
onog dana, kada nisam znao da će Lane uginuti, ujutru sam krenuo na trčanje sa jednom malo suludom idejom, a to je da pokušam da pretrčim što više kilometara kroz promene 100m brzo 100m lagano
čak sam fantazirao da bih možda tako mogao i ceo polumaraton, 21km
no tog utorka sam još uvek osećao posledice onog nekog viruščića, bio sam nekako kilav, zaduvan unatoč niskim pulsevima, i na jedvite jade sam pretrčao 11 kilometara, eto tek pola od planiranih 21
juče sam pak krenuo sa malo labavijom idejom
bilo bi lepo da pretrčim 14km (trećina maratona, i ujedno trening koji traje oko sat vremena što mi je nekako najdraža dužina za sva malo brža tempo-trčanja) a baš ako mi noge polete i polude, eto možda zveknem i celih 21km
naravno da sam na kraju ipak morao da se zadovoljim sa 14km, jer je i to neki pomak u odnosu na onih 10-ak koliko u najboljem slučaju pređem na ovakvom "treningu promena"
koliko god mislio da sam lagano krenuo ipak sam (opet!) u nogama vukao nešto malo akumuliranog zamora, pa je svaki kilometar delovao malo teži od onoga što je štoperica pokazivala. u odlasku sam doduše i planirao da mi kilometri prolaze po 4'30'' no nekako sam zamišljao da mi je za tu brzinu dovoljno da one brže 100-tke otaljavam još labavije, no ispostavilo se da moram lepo da se razmašem i ručicama i kolenima da bih to postigao
ono što mi je dodavalo na entuzijazmu je što mi je tog jutra Polar-ov fitnes test pokazao 58, što je nakon 56 57 56 57 novi pomak na bolje, koliko god ja kukao što mi je taj pretpostavljeni vo2max ispod minimalnih 60, ali ajde, doći će valjda i dotle, godina se tek zahuktava a ja osim dugačkih laganih trčkaranja po brdima teško da imam ikakvih pametnih treninga u zadnjih nekoliko godina
tako je prvih 7km prošlo za 32 minuta, a povratak za nešto malo više od pola sata, pa je uz tih 62.5 minuta nekih dodatnih 31.5 već neka prva prognoza kako bi mogao da prođe taj prvi polumaraton sastavljen od 105 ubrzanja od 100 metara, razdvojenih sa 105 laganih mini-odmora od po 100m. pokušavam da zamislim ludaka koji se pojavi na trci i dok oko njega svi trče ravnomerno, on na svakih 100m ubrzava i usporava i tako napred-nazad nastavi sve do cilja.
da stvar bude pomalo i smešna, jutros imam neki čudan osećaj odmornih nogu, no neću nasesti na tu zamku pa se zaleteti na novo trčanje. plan je već gotov, jutros malo duža šetnja sa kučićima, verovatno do jezera u Petnici, a popodne biciklistički bračni trening.
no koga briga
pokušavao sam da ubedim sebe kako će to biti mačiji kašalj
u telefon sam ubacio poslednju popDepresiju koja naravno traje okruglo 2h
i plan je bio takav, trčati nešto malo preko sat vremena, obzirom da odavde svi putevi idu blago uzbrdo, da bi mi povratak trajao par minuta kraće, i da bi se to sve "uknapilo" oko tih 120 minuta
trajalo je 119, dakle pogodio sam, no dobro, to i nije bilo naročito teško
u jednom času sam mislio da se krećem presporo, iako mi je to bio plan, to jest, plan je bio da idem "lagano", no između sporo i presporo ipak postoji razlika
pa sam tako mislio kako ću pretrčati, najverovatnije, 22km, 11 tamo i 11 nazad, ali mi je taj prvi sat istekao kod jednog mostića koji je na 11.5km od kuće
zanimljivi su i ti moji povratci (?) za koje uvek zaključim kako će biti lakši od odlazaka, eto jer su blago niz reku pa ko velim ako je lakše na bicikli treba da je lakše i na trčanju
u svemu tome uporno zaboravljam da mi recimo na dugačkom treningu teško može biti lakše da trčim 30-ti nego 5-ti kilometar (smešno je ovo "-ti" jer je više nego polunepotrebno) ali eto, ja to tako odlučim unapred i posle se pitam u čemu je greška
elem, noge su mi napokon delovale oporavljene od onih brdskih 36km u nedelju, jedino sam spreda u butinama osećao neke sitne grčiće prilikom doskoka, to je od one kiše i smrzavanja kad sam se na toj nedeljnoj Dužini sav pokočio.
stoga sam juče krenuo na jedan "popravni" trening
onog dana, kada nisam znao da će Lane uginuti, ujutru sam krenuo na trčanje sa jednom malo suludom idejom, a to je da pokušam da pretrčim što više kilometara kroz promene 100m brzo 100m lagano
čak sam fantazirao da bih možda tako mogao i ceo polumaraton, 21km
no tog utorka sam još uvek osećao posledice onog nekog viruščića, bio sam nekako kilav, zaduvan unatoč niskim pulsevima, i na jedvite jade sam pretrčao 11 kilometara, eto tek pola od planiranih 21
juče sam pak krenuo sa malo labavijom idejom
bilo bi lepo da pretrčim 14km (trećina maratona, i ujedno trening koji traje oko sat vremena što mi je nekako najdraža dužina za sva malo brža tempo-trčanja) a baš ako mi noge polete i polude, eto možda zveknem i celih 21km
naravno da sam na kraju ipak morao da se zadovoljim sa 14km, jer je i to neki pomak u odnosu na onih 10-ak koliko u najboljem slučaju pređem na ovakvom "treningu promena"
koliko god mislio da sam lagano krenuo ipak sam (opet!) u nogama vukao nešto malo akumuliranog zamora, pa je svaki kilometar delovao malo teži od onoga što je štoperica pokazivala. u odlasku sam doduše i planirao da mi kilometri prolaze po 4'30'' no nekako sam zamišljao da mi je za tu brzinu dovoljno da one brže 100-tke otaljavam još labavije, no ispostavilo se da moram lepo da se razmašem i ručicama i kolenima da bih to postigao
ono što mi je dodavalo na entuzijazmu je što mi je tog jutra Polar-ov fitnes test pokazao 58, što je nakon 56 57 56 57 novi pomak na bolje, koliko god ja kukao što mi je taj pretpostavljeni vo2max ispod minimalnih 60, ali ajde, doći će valjda i dotle, godina se tek zahuktava a ja osim dugačkih laganih trčkaranja po brdima teško da imam ikakvih pametnih treninga u zadnjih nekoliko godina
tako je prvih 7km prošlo za 32 minuta, a povratak za nešto malo više od pola sata, pa je uz tih 62.5 minuta nekih dodatnih 31.5 već neka prva prognoza kako bi mogao da prođe taj prvi polumaraton sastavljen od 105 ubrzanja od 100 metara, razdvojenih sa 105 laganih mini-odmora od po 100m. pokušavam da zamislim ludaka koji se pojavi na trci i dok oko njega svi trče ravnomerno, on na svakih 100m ubrzava i usporava i tako napred-nazad nastavi sve do cilja.
da stvar bude pomalo i smešna, jutros imam neki čudan osećaj odmornih nogu, no neću nasesti na tu zamku pa se zaleteti na novo trčanje. plan je već gotov, jutros malo duža šetnja sa kučićima, verovatno do jezera u Petnici, a popodne biciklistički bračni trening.
09 travnja 2015
trčanje sa psima
ili drugim rečima
postoje ljudi koji razumeju pse
koji znaju da žive u skladu s prirodom
a postoje i razni psi
neki vole trčanje, neki baš i nisu oduševljeni
lepo je to sve znati, i uvek imati na umu
onda će svima biti lepo
no kao i u svakoj drugoj kombinaciji,
sve zajedničke izlaske ili "treninge" treba shvatiti jako labavo
prilagođavati se, menjati plan bez opterećivanja zadacima
ako se umorio, nosiću ga do kuće, zašto da ne?
postoje ljudi koji razumeju pse
koji znaju da žive u skladu s prirodom
a postoje i razni psi
neki vole trčanje, neki baš i nisu oduševljeni
lepo je to sve znati, i uvek imati na umu
onda će svima biti lepo
no kao i u svakoj drugoj kombinaciji,
sve zajedničke izlaske ili "treninge" treba shvatiti jako labavo
prilagođavati se, menjati plan bez opterećivanja zadacima
ako se umorio, nosiću ga do kuće, zašto da ne?
05 travnja 2015
krepao kotao
ovako je to bilo:
kao za danas su bili najavljeni neki silni pljuskovi, i trebalo je otići što ranije na trčanje. to je bilo pod 1)
pod 2) je da sam juče iz meni nepoznatog razloga otrčao preterano jakih 10km na tromim nogama i sa nenaspavanom i smućenom glavom, što naravno nema baš neke logike ako sam dan kasnije planirao Dužinu
no kad sabereš 1) i 2) dobiješ da ništa pametnije nisam ni mogao da smislim
pod 3) sam smislio da ću da odem na jedan od omiljenih treninga Dužine koji sam trčao svakog proleća ili leta, radi se o jednom krugu od 36km koji ima nešto malo preko 600m uspona što je jednako Plitvičkom Maratonu, s tim da su svi usponi od ona 43km ovde sabijeni u 36km pa je dakle prosečan nagib staze oštriji za 15%.
a pod 3a) sam mislio da napišem još jedan od onih mix blogova o trčanju+psima, jer me je jednom na tom krugu skroz neplanirano pratila jedna ostavljena (od vlasnika) lovačka keruša, koju smo kasnije usvojili
e sad, taj plan je eksplodirao kao bivša jugoslavija, iz više razloga:
pod 1) krenuo sam zajedno s Lolom pa smo otišli iz grada na malo čudan način
pod 2) najavljena jaka kiša nije još uvek bila počela, pa sam gledajući u nebo ugledao najsvetlije površine negde izvan tog kruga, i nakon odvajanja od Loline putanje sam nastavio nekim drugim putem, sa kojeg sam, doduše, nekim polukrugom mogao da se vratim na "onu moju" Dužinu iz uvoda, a što mi je odmah i postao "plan be"
no da plan ne bi skroz propao, pobrinuo se neki ludak od žutog psa, rasa domaći, dlaka čupava, nijansa braon negde na pola od lisice ka medvedu, ili obrnuto. negde na 6-7-om kilometru sam ga video pored puta, dobacio mu - 'de si žućo, on je počeo da skakuće oko mene i par puta me zamalo sapleo, onda sam mu vikao beži kući ludače gde ćeš sa mnom no nije me šljivio ni pet posto i tako smo nastavili zajedno.
tu sam počeo da smišljam gde i kako, pa sam osmislio neke polukrugove kojima mogu da se lagano vratim ka brdima i onoj "mojoj" stazi, po najmanje moguće prometnim putevima. tako sam umesto planiranog asfaltnog treninga zabazao na polu-makadamski, što na kraju nije ništa smetalo, naprotiv. naime kiša je ubrzo počela pa su svi asfalti postali "skroz" mokri, dok su ovi zemljano-kamenčićasti putevi kroz sela bili puno suvlji, a čak i kad se kiša pojačala uvek je imalo kuda da se stane a da nije skroz mokro kao na asfaltu.
gde god ih je bilo izvan dvorišta, uz put, žuća je pored kokošaka protrčavao nezainteresovano, što mi je olakšalo putovanje jer bi mi zaista samo falilo da me neko juri s puškom obzirom da je delovalo da je pas moj i da me prati u stopu na treningu. upoznavanje sa kozama je bilo vrlo zanimljivo i njemu a i kozama no niko se nije uplašio, a sa ovcama je trčao zajedno nekih sto metara, saterao ih u dvorište, malo se prošetao i izašao napolje, dok nas je neka babuskara obojicu proklinjala sve u 16.
sa ono malo auta što smo sreli, nismo imali nikakvih problema, sklanjao se na bankinu svaki put, čak i bolje od pola pešaka.
kiša je bila sve jača, nakon nekih 18km sam bio u ozbiljnom dvoumljenju da li da skratim plan i vratim se najbržim asfaltom kojim bi mi trebalo 13.5km do kuće, no taj put je najprometniji u kraju pa sam ostao pri onom poslednjem (da ne kažem prvobitnom nego drugobitnom) planu i opet skrenuo na sporedni putić. žuća se par puta otresao i napravio oblak vode oko sebe no srećom sam svaki put bio barem par koraka udaljen pa me nije dodatno pofajtao. šake su mi bile već utrnule od hladnoće i vetra, a duks sam zavrnuo do laktova jer mi je bilo toplije da mi kiša pada po podlakticama, nego da na istom mestu držim ledene obloge od dukserice, one sintetičke za trčanje, naravno. imao sam neki prsluk, nepromočiv spreda i odozgo a rupičast na leđima, pa sam barem bio bezbedan što se prehlade stomaka tiče, i to mi je davalo dovoljno samopouzdanja da mogu da trčim koliko hoću.
no zato su mi natopljene tanke helanke napravile problem gde ga nisam očekivao. neke punije bi bile puno bolje na +5 ili +6, ko zna koliko je bilo "toplo" gore u brdima, a ove tanke kad su se jednom natopile, uz podršku hladnog vetra i kiše su bogme solidno počele da mi se svete za nešto a da nisam znao za šta tačno. na nizbrdicama sam osećao male grčeve u butinama što mi se skoro nikada ne događa, osim (gle slučajnosti) na par brdskih maratona koje sam trčao u kratkoj opremi po hladnoći i kiši. poslednji spust je bio kao crtani film, nabadao sam nizbrdo već sav u grčićima, puls 118 (??) a osećaj da ne mogu jače.
da stvar bude još gora, ovo sam preskočio, u jednom selu sam se malo zbunio jer sam tuda ranije prošao samo jednom, pa sam čisto zbog provere pitao neku devojčicu koja je upravo nailazila s kišobranom, i ona mi je fino "objasnila" da treba da se vratim pola kilometra nazad "jer tuda se ide kolima za Valjevo". poslušah dete i umesto da produžim kuda sam planirao (i dođem tamo gde sam hteo), ja se vratih na taj neki drugi put i nakon nekoliko kilometara shvatih da sam se vratio na isti onaj glavni put koji sam pola sata ranije hteo da izbegnem. sve što sam dobio tom "proverom" je bilo 20 minuta ili 4km dodatnog trčanja.
nekako smo se skotrljali u grad, izvijugali sporednim uličicama do kuće, ja sam utrčao u dvorište ostavivši žuću zarobljenog između dve kapije, da ne zbriše, uleteo u kuhinju i povikao Loli - brzo uzmi nekoliko viršli i trči do kapije, jedan ludak je sa mnom pretrčao okruglo 30 kilometara, nahrani ga ali mu zadnji komad izbaci na trotoar i zakvači kapiju, pa će otići. rečeno - učinjeno, žuća se nabokao i otišao, a kako je samouvereno svuda prolazio, uopšte ne sumnjam da se već vratio u svoje selo tu nadomak grada.
tako je ispalo da sam pod 1) hteo na jedan krug, napravio skroz drugi krug ali potpuno iste dužine (36km), pod 2) hteo sam po asfaltu ali sam dosta pretrčao i po makadamima, a pod 3) planirao sam da se trčeći onaj prvi Krug prisetim treninga sa tom kerušom i da ga usput opišem, a trčeći ovaj drugi Krug sam proveo dan sa nekim skroz drugim psom. pa ti posle reci kako planiranje nečemu pomaže...
obzirom da gore desno piše "MORE", ja sam docrtao more, čisto da vas ne zbunjuje ona plava žvrljotina.
eh da, prosečan puls od 130 govori koliko sam bio umoran i još uvek poremećen onim silnim nespavanjima, jer sam ovakve Dužine uvek trčao kao "tempo dužine". evo baš gledam u dnevniku treninga, taj trening sa Lovaćušom sam tog 16.02.2010. završio sa prosečnim pulsom 150.
kao za danas su bili najavljeni neki silni pljuskovi, i trebalo je otići što ranije na trčanje. to je bilo pod 1)
pod 2) je da sam juče iz meni nepoznatog razloga otrčao preterano jakih 10km na tromim nogama i sa nenaspavanom i smućenom glavom, što naravno nema baš neke logike ako sam dan kasnije planirao Dužinu
no kad sabereš 1) i 2) dobiješ da ništa pametnije nisam ni mogao da smislim
pod 3) sam smislio da ću da odem na jedan od omiljenih treninga Dužine koji sam trčao svakog proleća ili leta, radi se o jednom krugu od 36km koji ima nešto malo preko 600m uspona što je jednako Plitvičkom Maratonu, s tim da su svi usponi od ona 43km ovde sabijeni u 36km pa je dakle prosečan nagib staze oštriji za 15%.
a pod 3a) sam mislio da napišem još jedan od onih mix blogova o trčanju+psima, jer me je jednom na tom krugu skroz neplanirano pratila jedna ostavljena (od vlasnika) lovačka keruša, koju smo kasnije usvojili
e sad, taj plan je eksplodirao kao bivša jugoslavija, iz više razloga:
pod 1) krenuo sam zajedno s Lolom pa smo otišli iz grada na malo čudan način
pod 2) najavljena jaka kiša nije još uvek bila počela, pa sam gledajući u nebo ugledao najsvetlije površine negde izvan tog kruga, i nakon odvajanja od Loline putanje sam nastavio nekim drugim putem, sa kojeg sam, doduše, nekim polukrugom mogao da se vratim na "onu moju" Dužinu iz uvoda, a što mi je odmah i postao "plan be"
no da plan ne bi skroz propao, pobrinuo se neki ludak od žutog psa, rasa domaći, dlaka čupava, nijansa braon negde na pola od lisice ka medvedu, ili obrnuto. negde na 6-7-om kilometru sam ga video pored puta, dobacio mu - 'de si žućo, on je počeo da skakuće oko mene i par puta me zamalo sapleo, onda sam mu vikao beži kući ludače gde ćeš sa mnom no nije me šljivio ni pet posto i tako smo nastavili zajedno.
tu sam počeo da smišljam gde i kako, pa sam osmislio neke polukrugove kojima mogu da se lagano vratim ka brdima i onoj "mojoj" stazi, po najmanje moguće prometnim putevima. tako sam umesto planiranog asfaltnog treninga zabazao na polu-makadamski, što na kraju nije ništa smetalo, naprotiv. naime kiša je ubrzo počela pa su svi asfalti postali "skroz" mokri, dok su ovi zemljano-kamenčićasti putevi kroz sela bili puno suvlji, a čak i kad se kiša pojačala uvek je imalo kuda da se stane a da nije skroz mokro kao na asfaltu.
gde god ih je bilo izvan dvorišta, uz put, žuća je pored kokošaka protrčavao nezainteresovano, što mi je olakšalo putovanje jer bi mi zaista samo falilo da me neko juri s puškom obzirom da je delovalo da je pas moj i da me prati u stopu na treningu. upoznavanje sa kozama je bilo vrlo zanimljivo i njemu a i kozama no niko se nije uplašio, a sa ovcama je trčao zajedno nekih sto metara, saterao ih u dvorište, malo se prošetao i izašao napolje, dok nas je neka babuskara obojicu proklinjala sve u 16.
sa ono malo auta što smo sreli, nismo imali nikakvih problema, sklanjao se na bankinu svaki put, čak i bolje od pola pešaka.
kiša je bila sve jača, nakon nekih 18km sam bio u ozbiljnom dvoumljenju da li da skratim plan i vratim se najbržim asfaltom kojim bi mi trebalo 13.5km do kuće, no taj put je najprometniji u kraju pa sam ostao pri onom poslednjem (da ne kažem prvobitnom nego drugobitnom) planu i opet skrenuo na sporedni putić. žuća se par puta otresao i napravio oblak vode oko sebe no srećom sam svaki put bio barem par koraka udaljen pa me nije dodatno pofajtao. šake su mi bile već utrnule od hladnoće i vetra, a duks sam zavrnuo do laktova jer mi je bilo toplije da mi kiša pada po podlakticama, nego da na istom mestu držim ledene obloge od dukserice, one sintetičke za trčanje, naravno. imao sam neki prsluk, nepromočiv spreda i odozgo a rupičast na leđima, pa sam barem bio bezbedan što se prehlade stomaka tiče, i to mi je davalo dovoljno samopouzdanja da mogu da trčim koliko hoću.
no zato su mi natopljene tanke helanke napravile problem gde ga nisam očekivao. neke punije bi bile puno bolje na +5 ili +6, ko zna koliko je bilo "toplo" gore u brdima, a ove tanke kad su se jednom natopile, uz podršku hladnog vetra i kiše su bogme solidno počele da mi se svete za nešto a da nisam znao za šta tačno. na nizbrdicama sam osećao male grčeve u butinama što mi se skoro nikada ne događa, osim (gle slučajnosti) na par brdskih maratona koje sam trčao u kratkoj opremi po hladnoći i kiši. poslednji spust je bio kao crtani film, nabadao sam nizbrdo već sav u grčićima, puls 118 (??) a osećaj da ne mogu jače.
da stvar bude još gora, ovo sam preskočio, u jednom selu sam se malo zbunio jer sam tuda ranije prošao samo jednom, pa sam čisto zbog provere pitao neku devojčicu koja je upravo nailazila s kišobranom, i ona mi je fino "objasnila" da treba da se vratim pola kilometra nazad "jer tuda se ide kolima za Valjevo". poslušah dete i umesto da produžim kuda sam planirao (i dođem tamo gde sam hteo), ja se vratih na taj neki drugi put i nakon nekoliko kilometara shvatih da sam se vratio na isti onaj glavni put koji sam pola sata ranije hteo da izbegnem. sve što sam dobio tom "proverom" je bilo 20 minuta ili 4km dodatnog trčanja.
nekako smo se skotrljali u grad, izvijugali sporednim uličicama do kuće, ja sam utrčao u dvorište ostavivši žuću zarobljenog između dve kapije, da ne zbriše, uleteo u kuhinju i povikao Loli - brzo uzmi nekoliko viršli i trči do kapije, jedan ludak je sa mnom pretrčao okruglo 30 kilometara, nahrani ga ali mu zadnji komad izbaci na trotoar i zakvači kapiju, pa će otići. rečeno - učinjeno, žuća se nabokao i otišao, a kako je samouvereno svuda prolazio, uopšte ne sumnjam da se već vratio u svoje selo tu nadomak grada.
tako je ispalo da sam pod 1) hteo na jedan krug, napravio skroz drugi krug ali potpuno iste dužine (36km), pod 2) hteo sam po asfaltu ali sam dosta pretrčao i po makadamima, a pod 3) planirao sam da se trčeći onaj prvi Krug prisetim treninga sa tom kerušom i da ga usput opišem, a trčeći ovaj drugi Krug sam proveo dan sa nekim skroz drugim psom. pa ti posle reci kako planiranje nečemu pomaže...
obzirom da gore desno piše "MORE", ja sam docrtao more, čisto da vas ne zbunjuje ona plava žvrljotina.
eh da, prosečan puls od 130 govori koliko sam bio umoran i još uvek poremećen onim silnim nespavanjima, jer sam ovakve Dužine uvek trčao kao "tempo dužine". evo baš gledam u dnevniku treninga, taj trening sa Lovaćušom sam tog 16.02.2010. završio sa prosečnim pulsom 150.
04 travnja 2015
42, ali ne kilometra
i tako, kotrljam se kroz godine,
kao kamion koji na svako putovanje
krene sa jednim točkom manje.
nastavio sam sa jednim trčanjem dnevno,
juče brdskih 15km, lagano za 1h18,
a danas sam imao jako malo vremena za trening
pa sam požurio ovih 10km za 42'.
ovo je od utorka bila prva noć da sam nešto spavao,
mada prosečan puls 152 baš i ne potvrđuje
da je u meni bilo dovoljno elana za tempo-trčanje.
ajd bar sam oprao auto i promenio točkove,
a i išli smo kod rođaka na Slavu,
pa ću imati po čemu da zapamtim ovaj dan.
dve nedelje do Bgd Maratona a ja još uvek ne znam ni da li ću, ni koju bih trku, ni kako to uopšte zamišljam...
kao kamion koji na svako putovanje
krene sa jednim točkom manje.
nastavio sam sa jednim trčanjem dnevno,
juče brdskih 15km, lagano za 1h18,
a danas sam imao jako malo vremena za trening
pa sam požurio ovih 10km za 42'.
ovo je od utorka bila prva noć da sam nešto spavao,
mada prosečan puls 152 baš i ne potvrđuje
da je u meni bilo dovoljno elana za tempo-trčanje.
ajd bar sam oprao auto i promenio točkove,
a i išli smo kod rođaka na Slavu,
pa ću imati po čemu da zapamtim ovaj dan.
dve nedelje do Bgd Maratona a ja još uvek ne znam ni da li ću, ni koju bih trku, ni kako to uopšte zamišljam...
02 travnja 2015
baš je teško
Povratak u Stvarnost ume da bude
jako težak kad je Stvarnost tužna,
i kad Stvarnost predstavlja samo
nastavak onog Košmara
iz kojeg se u nju vraćaš.
jako težak kad je Stvarnost tužna,
i kad Stvarnost predstavlja samo
nastavak onog Košmara
iz kojeg se u nju vraćaš.
Pretrčao sam 14 km danas, nakon što sam u zadnje dve noći spavao 0 + 4
sata. Kao neku motivaciju da ne klonem na tim klecavim nogama, stavio
sam na glavu ovaj kačket koji je eto i naš heroj nosio pola minuta, tek
koliko za slikanje. No i toliko je bilo dovoljno da bi to u ovom trenutku za mene
postao jedan sasvim poseban kačket. I delovalo je. Delić ovoga što
danas i nije baš "blog" sam napisao u opisu(*) ove nove profilne slike na FB stranici.
(*)
"Danas sam nakon par dana otišao na kratko trčanje. Lola je pretrčala ona minimalna 3 km koja je obećala Lanetu jer je toliko godina živeo. Ja sam nosio ovaj kačket Podgoričkog Maratona, jer je to jedini sa kojim smo ga slikali, a i ta trka mi je bila jedna od najboljih u poslednje vreme. Ako je Lane za dve godine od deteta-invalida mogao da postane momak-sprinter, sve više mi se čini da bih od njegovog života svašta trebao da naučim..."
Hvala svima na javljanju,
divni ste,
mnogo nam je značilo.
(*)
"Danas sam nakon par dana otišao na kratko trčanje. Lola je pretrčala ona minimalna 3 km koja je obećala Lanetu jer je toliko godina živeo. Ja sam nosio ovaj kačket Podgoričkog Maratona, jer je to jedini sa kojim smo ga slikali, a i ta trka mi je bila jedna od najboljih u poslednje vreme. Ako je Lane za dve godine od deteta-invalida mogao da postane momak-sprinter, sve više mi se čini da bih od njegovog života svašta trebao da naučim..."
Hvala svima na javljanju,
divni ste,
mnogo nam je značilo.
Pretplati se na:
Postovi (Atom)