osunčan

eto kako istim jezikom govorimo ali ga svako interpretira na sopstveni način.

recimo ovaj nesporazum:

(A EVO I KOJI)
kaže drugarica da je njen otac za određeni stepen ispečenosti hleba govorio OSUNČAN, i onda stalno u prodavnici maltretira prodavačice, kaže neću taj osunčani daj mi neki bolji.

i tu ja shvatim da je to prepečen, onaj crn, što je izgoreo na suncu.

ne ne i ne, insistira drugarica, osunčan mu je značilo da je živ, beo, gnjecav, nedopečen.

opet ja kontam suprotno, pa kako je to moguće, jer kada ne izlaziš na sunce onda si beo, znaš ono kad dođeš na more na letovanje pa te zezaju da si beo kao sir, to je kad si NEOSUNČAN, a nakon toga kada se osunčaš i izgoriš, onda si valjda pečen.

ne ne i ne, i dalje ne popušta drugarica, skroz je obrnuto, osunčan znači nedopečen.

i tu ja shvatim gde grešim, odnosno gde oboje grešimo.
(A EVO I GDE)
njen otac je "osunčan" koristio na njegov način, jer mu je deda držao pekaru i imao onu okruglu peć od cigle, i tu se hleb pekao na vatri, dok se ne bi skroz ispekao.

naprotiv, ako bi samo onu loptu od testa izneo na sunce pola sata, ništa joj se ne bi desilo, ostala bi živa i gnjecava kao babina guzica.

eto šta je značilo osunčana, mislim guzica, ustvari ne, lopta od testa, tojest nije ona nego on, hleb.

dakle osunčan je onaj koji je umesto u peći proveo jutro na zubatom suncu.

mistery solved.

lajk za hajk

gleda krava mene gledam ja kravu, takav je osećaj i kada na trci prođeš pored nekih POSMATRAČA pa ne znaš da li su ikada videli nekog da trči, a glupo ti da oćutiš, a još gluplje ti da pitaš ŠTA GLEDAŠ JEL IGRA MEČKA i tako prođosmo pored zbunjenih krava a da im ništa nismo rekli. 

i ostala vanserijska zbivanja.

gledao sam neke prečice i o tome bih mogao da nastavim u blogu.

naime...

primetio sam da neki ljudi izgube previše vremena na lutanje, a vreme nam je posebno ograničeno ovako kada su dani najkraći.

i onda ja obično ne preferiram previše lutanja.

jer i ovih "glavnih" puteva ima previše, i treba ih sve apsolvirati.

pa tek posle eventualno u te prečice jelte.

na par mesta sam screen-ovao mapse i povukao crtu kuda je otišao neki SUMNJIV puteljak, da kasnije u google earth pokušam da odgonetnem ima li tu nekog upotrebljivog prolaska, provlačenja, ili ničeg.

tako smo imali samo jedno "lutanje" jer sam video da je jedini uzan kolski put koji je otišao negde spram vrha brda (obeleženog kotom) skroz urastao u trnje.

i onda smo išli dalje glavnim putem koji je krenuo nizbrdo na skroz drugu stranu sveta, pa smo se ipak vratili na vrh koji je bio sav u korenju šiblju i šipražju, i nekako se po strmini kroz gušćak (gusto šiblje?) probili nazad na glavni put.

sve pre i posle toga je bilo poznatim stazama no pod poznate mislim da smo prošli samo par puta pa je itekako godilo podsećanje.

straćatela

za bratiju kažu braćala ili braćela, 

kad rikneš kažeš da si rikavela,

pa tako za straćen dan možeš da kažeš straćatela.

što se tiče aerobika, that is.

no ima tu drugih aspekata da ne kažem uglova gledanja.

recimo pogled na drvo.

drukčije izgleda iz dvorišta, a drukčije s parkinga.

i zaključimo mi da dve ogromne grane više smetaju nego što ičemu koriste.

a opasno su se nadvile nad parking.

i ako se nešto slomi i prepolovi komšijski auto, biće belaja.

dok smo otišli po alat i svu opremu, neko se parkirao upravo na to mesto.

kad nobelovci nismo izneli merdevine i raskrečili ih kao znak upozorenja.

e onda smo u dvorištu nešto sređivali i začeprkam odmah na površini zemlje da proverim u kakvom je stanju jelka koja se, naizgled, pomalo klati, i imam šta i da vidim.

ispod kore koja je odmah otpala, sve trulo.

prolaze prsti kao kroz sir.

eventualno kajmak.

tu promenimo plan da ćemo umesto onih dudova sa parkinga, skratiti jednu od dve jelke u dvorištu.

i to je potrajalo par sati sa sve čišćenjem.

i taman kad smo sve sredili i završili, brum brum neko je seo u onaj auto i otišao.

a šta ćeš, nema odmora.

odmah izašli na parking i tras tras odsekli te dve grane koje su tras tras tresnule dole na beton.

pa je trebalo i to naseći na razumne komade i odneti pored kontejnera.

za slučaj da neko od penzionera iz stare zgrade ima nameru da to prenese u podrum i upotrebi za grejanje.

i nakon toga tojest nakon 4 sata rada, nije baš da mi se trčalo.

malo hajka sa povremenim potrčkavanjima tek koliko da brže stignem od tačke A do tačke "A plus dvesta metara", i to je to.

sutra je novi dan.

prognoza se naravno promenila za 180° i predivan je i sunčan vikend, srećno svima na Stareku a ja ću da sedim kod kuće i da se durim.

jedanaesti jedanaestog

pa idemo opet.

šta bi mogao jedanaesti jedanaestog?

i ko su uopšte dvojica jedanaestih.

kao trinaest žigosanih, ili devet jugovića.

ili 40 razbojnika.

moglo bi kao u vreme gladijatora, nešto u kavezu da se smisli.

pustiš miša i mačora, prvi mačor pojede prvog miša.

ko je koga pojeo, pitaš, a oni ti kažu - prvi prvog.

e tako je pojeo i jedanaesti jedanaestog.

dakle tu zagonetku smo rešili.

kaže drugarica da nije mogla da uđe kod lekara.

u privatnu ambulantu.

uperili joj onaj beli pištolj u čelo i rekli - imate 38 temperaturu, mrš!

i oterali je sa vrata.

pa ti budi pametan.

dakle kod doktora samo zdravi da dolaze, bolesni nek sede kod kuće i čekaju smrt.

zanimljivo.

kao da je vreme kuge ili variole.

što se mene tiče nekim čudom me nije previše bolelo koleno pa sam otrčao malo bržih sedam kilometara.

svo vreme se oseća neka nelagoda ali nije opako, uz dobre seedative koji čuda čine.

vratio sam se sa brufena na rapten, kao u onoj bajci Lesi se vraća brufenu, a ja raptenu.

lepo je kad završiš sa prosekom ispod pet minuta, makar se radilo o samo jednoj sekundi.

nije ni sekunda malo, hej, u sekundi može i jedanaesti jedanaestog.

dakle taman sam mu spasao život.

onom jedanaestom.

od jedanaestog, onog drugog, tojest prvog.

baba Wanga

ante scriptum:

OVO JE IDEALNA PRILIKA DA URADIM ONO ŠTO ODUVEK ŽELIM, A TO JE DA JEDNO SLOVO U BLOGU ZAMENIM DRUGIM, SAMO TREBA NAĆI NEKU BLESAVU KOMBINACIJU.

OBZIROM DA NIŠTA BITNO NISAM NI NAPISAO JELTE.

TAKO DA, AJMO UMESTO A DA SVUDA STAVIM E!

bile neke Bebe, veljde se teko zvele, koje je proricele sudbinu nevodno.

e sed, pošto je ovde sve moguće jer blog može biti fikcije koliko i dnevnik, dogeđelo se de mi ne blogu proriču (*) rezultet trke ne primer.

(*) to veljde zneči ked mlede govede pokuševeju de riču i, oneko, prvo im ne ide pe im još melo ne ide i onde ked prvi put rikne, oni kežu de je prorikeo.

pe teko čekeš de proriču, jelte. 

ne znem što mi je to pelo ne pemet. 

veljde mi je došlo de ričem, ko će ge zneti.

mislio sem de ću puno više trčeti nego što jesem, pe ne znem ni de li de prijevljujem sve te vrlo vežne milimetre.

još melo ću umesto kilometere brojeti koreke, pe keže pretrčeo sem osemdeset koreke, iheeejjjjj, to tek zvuči moćno.

obrnuto od onog ked sem podesio euto lep ne 4.2km, pe mi je mereton bio semo deset komede jedinice nečege (dužine?), pomisliš ih šte je to semo deset nečege, to je puno menje od 42 nečege, ked ono cvrc isti đevo.

neučno dokezeno.

jedino što je vredno pomene je što me nekon set i po hejke uopšte nije bolelo desno koleno (onej ligemenet) kede sem potrčeo nezed kući, no zeto je tu bilo levo de nestevi se svojim hroničnim zlostevljenjime mog nervnog sistemčiće.

lepi topli deni, štete što su kretki ze biciklu.

e ne ide mi se biciklom set vremene, nekeko mi je to trube.

tje.

sutre ujutru krećem ozbiljno, woč dis spejs.

november 9.

ima jedna pesma u kojoj nakon duge mučne priče o nekom nemilom događaju pesnik onako uzgred negde pred kraj izgovori "(beše) novembar, deveti", i toga se uvek setim na ovaj dan.

kao što ne zaboravljaš neke važne datume, dan mladosti, dan republike, novu godinu, datum odlaska u vojsku, tako ti se nekad nešto usvrdla u glavu i ostane tu zauvek.

tojest možda do Zauvek, ili do najbližeg alchajmera.

znate ono, putuju sećanja u glavi kao u nekom vagonu, i tako neobavezno ćaskajući neku određenu uspomenu pitaju dokle putuje, koja joj je zadnja stanica, a ona kaže "do prvog alchajmera".

nešto poput "do trga žrtava domovinskog rata" ili slično.

i tu izađe i izgubi joj se svaki trag.

e upravo tako umalo da izađem sa trčanja na nekoj usputnoj stanici i da mi se (treningu) izgubi svaki trag, no srećom se nije desilo.

krkljanje i iskašljavanje se bitno smanjilo, slabost se nije nešto dramatično manifestovala, nije mi ni po temenu bilo hladno kada sam izašao mokre glave u dvorište, i rekoh zašto ne iskoristiti ovaj lep prolećni dan za neki activiti.

ne aktiviti nego activiti, da budem jasan.

jer aktiviti je nešto ozbiljno, a activiti može biti i neki trčkarajući izletić, activitić.

no rođaci moji ispostavilo se da je i tih simboličnih brdskih 18 zapeta 18 kilometara (gps reče 18.18km) previše za ove krhke i izmučene nogice.

dobro, ostao sam živ, zahvaljujući činjenici da je ovaj grad u rupi i da je uvek (uglavnom) lako skotrljati se nazad po onoj staroj narodnoj mudrosti "nizbrdo se i govno kotrlja".

jedini je problem ona zaprška kad nakon tog poslednjeg strčavanja imaš još par kilometara kroz sâm grad pa pretrčavaj preskači saskači naskači na ivičnjake trotoare lomi noge po raskopanim parkinzima i travnjacima koji su ravni poput minskih polja, i tomu slično.

dok sam stajao pod tušem, u ogledalu sam video svoju facu belu kao papir, nije baš da mi je krvožilni sustav bio ushićen tim izletićem, očigledno.

što nas ne ubije danas, sutra će, nikako da upamtim tu veliku istinu još većeg mislioca tojest mene, moram je istetovirati negde na podlaktici da je čitam svakog dana kao onaj tip iz filma Memento koji sve mora da zapiše inače sutra ne zna ni kako se zove a kamoli gde je pošao.

zbog bolesti sam izgleda odustao od Stareka pa sam našao još bolju trku, onaj papuk trail gde sam briljirao pre 3-4 godine, no ispalo je da je trka u subotu u 09 ujutru a mi u petak uveče imamo proslavu mature pa je to bukvalno nemoguće uklopiti jer bi trebalo krenuti direktno iz kafane i stići pravo na start, možda jesam lud ali glup vala nisam.

za sada je sve u redu

... ili ništa nije u redu.

napola zdrav napola nisam, a to napola vibrira između 20% i 80%, zavisno da li ga posmatraš sa južne ili sa severne hemisfere.

mislio sam da je noga skroz zalečena, da je samo do promene vremena kada sveže ozljede vole da se jave da su još žive, no sad ovo već postaje neugodno.

može se i hajkati i trčkarati, mislim ako sam pre 9 dana otrčao trku pa ma kako bolno i ma kako teško, ipak je to bio neki preokret jelte.

ili nije, nemam pojma.

obzirom da se ne radi o sportskoj povredi koja bi se pogoršavala trčanjem ili planinarenjem, nego o udarcu u zglob koji bi trebao progresivno da se samozalečuje i oporavlja, malo me je iznenadilo da se to produžava evo bezmalo na mesec dana.

eto Starek je 13-og a na mene je tenk pao 14-og prošlog meseca, taman fin jubilejčić od 30 dana. 

moram opet da pogledam prognoze.

sreda i četvrtak dva treningića, to bi moglo, petak nešto lagano i poluodmarajuće, ako bog (prognoza) da neko suvo vreme za biciklu, pa?

idem da gledam prognoze.

ako ništa drugo, ima u beogradu neka humanitarna trka, kome je baš do trkanja a ne do treniranja, ako tu postoji neka velika razlika...

empetri

jutarnji dnevnik:

izgleda da sam ozdravio ili barem napola ili sam barem mica-zdrav tojest tri frtalja obnovljen, no neću ništa da pričam unapr...
upsssss!
već sam rekao!
nadam se da zle sile ne prisluškuju.

ionako imam jedan morbidan plan.
poznavajući mene, that is.
plan je bio da ću danas, bez obzira da li ću se osećati obnovljen i oživljen, još jedan dan viška odmarati.
to već pali neke lampice glede toga da li mi je u glavi sve okej ili je neki virus popio i ono malo personalitija što mi je preostalo nakon što sam sebe proglasio bivšim biciklistom bivšim maratoncem i planinarom u penziji.

čekam da mi se neka muzika iskopira u telefon jer ako stalno puštam opskurne radio stanice potrošiću previše interneta pa mi na kraju meseca neće ni za mapse preostati.
i onda bih da na poslu radije preslušavam neku po hdd-jima natrpanu i zaboravljenu arhivu, da vidim o čemu se radi.

pisalo je about 16 minutes remaining a treba da skoknemo do Lidla pred posao, pa je pisalo 6.5 hours remaining, evo sad se vidim prekopiralo 3/4 (opet mica, muzička, empetri mica) i piše about 27 minutes remaining, nešto kao onom brazilcu na NYCM što je tiltovalo u glavi da li ima još deset ili pedeset kilometara do cilja.

evo odjednom 10 minutes, odoh da se presvučem.
i dok sam to napisao, evo tri minuta, kakav finiš!
2 minutes 15 seconds.
brazilac je u nesvesti i putuje kroz tunel brzinom svetlosti, čitav empetri život mu se premotava na fast forward.

lako je pametnima

pametni pišu kad imaju šta pametno da napišu, odnosno pritaje se kada nema ništa novo, da ne kvare prosek pametnosti svojeg pisanja.

a ja imam naviku da napišem da NEMA NIŠTA NOVO, i da to objavim kao veliku novost.

no ima i tu kvaka, ili barem kvačica (mala kvaka, kao što je mala motka mo'čica, jer se tu koristi džoker u vidu "nemog t" pa se po selima moTčica ne izgovara, nego močica).

onda je i mala patka = pačica, hm, ko bi ga znao, moram se raspitati u gornjoj bukovici.

elem ta kvaka se ogleda u tome da uvek mora postojati RAZLOG (*) zbog kojeg "nema ništa novo" i eto prilike da se pojača dramaturgija.

(*) mnogo mi je život izgubio na kvalitetu otkako sam rastavio i pročistio tastaturu i sada više nema neizvesnosti radi li caps lock ili ne, eto tada je uvek imalo nešto novo da se javi, čak i više puta dnevno, ili je radio ili nije, i sve nijanse između, od čvrge preko šamara i pesnice do macole i hiltovke, no svaki put je proradio, upornost se isplati.

i posle kažu da tehnika ne trpi silu, ha!
tehnika možda i ne, ali elektronika bogme uživa i traži još.

a razlog je?
pa lepo, pre neki dan sam oprao kosu i istuširao se i izašao napolje da nešto uradim i bilo je vetra i zaledio mi se mozak i sutradan na bicikli sam primetio da mi JAKO smeta vetar, u par navrata sam na nizbrdicama držao šaku na čelu jer nisam imao kačket.

i tu sam shvatio da sam malo prehladio USIJANU GLAVU.

i sutradan je bilo malo gore i sutradan još gore i danas je otprilike najgore jer sam juče čak i fantazirao da odem na kratko trčanje a danas mi nije ni palo na pamet.

čak me i šetnja od 5km do kraja onog drugog dela grada (parka) i nazad umorila.

i tak.

proći će, kao što sve prođe, možda se malo i odmorim.

a i skoro sam sve backup-ovao sa svih kompjutera i laptopova, što inače ne bih nikad da nisam imao ceo dan na raspolaganju za dosađivanje.

ima ili nema?????

kao što je poznato mrzi me da čekam kurira i da se jurim s njima po gradu ako nisam kod kuće, pa najviše volim da naručim sa dostavom u prodavnicu.

e sad pošto sam seoski selebriti pa me u prodavnici poznaju, danas smo se po kiši prošetali da naručim direktno kod njih, umesto da popunjavam onlajn.

taman se malo ispričamo sa prodavačicama, izdelim autograme i reklamni materijal.

i kaže žena, ček da proverim, nekad to samo piše da imaju na stanju a ustvari nemaju.

dobar dan KOLEGE, reče žena i upitaše imaju li asics broj 45 taj model koji sam našao na popustu 45%.

nakon nekog vremena dok smo razgledali čega još ima u radnji, zvoni telefon, i iz te prodavnice kod koje se vodi poslednji par na stanju, javljaju da imaju 44.5 i 46.5, ali ne i moj 45.

ništa, zahvalim se i odemo dalje u Lidl.

tamo smo uzeli onaj panettone od kilogram ali to nije deo ove priče.

nakon pola dana slinavljenja i kijanja tojest kihanja i odustajanja od pokušaja trčanja jer sam i jučerašnje truptanje jedva preživeo, sedam uveče za kompjuer i setim se toga pa opet otvorim tu stranicu.

i uradim šta, NARUČIM PATIKE.

ako su na stanju broj 45, šta mogu da izgubim.

evo dobio sam potvrdni mejl da je porudžbina primljena pa baš da vidim kako će dalje ići.

šteta što nismo amerika pa ako nemaju taj primerak ipak, da ih tužim i dobijem milion dolara obeštećenje za pretrpljene duševne patnje i razočaranja.

ili razočarenja, ipak ne, nešto sam se zbunio izgleda.

čitam da je Stane otišao u istambul, blago njemu.

mada kad sam pročitao koliko puta će ih vozati na start sa cilja kroz tunel kroz metro brodom busom avionom, iskreno pomalo mi se i smučilo.

dan odmora sam iskoristio da prebacim neki ssd disk u laptop a izvadim hdd triput veći pa sam njega ubacio u kompjuter na mesto onog starog hdd-a koji je zvrčao, a taj stari hdd sam ubacio u taj neki dock koji sam sinoć podigao iz prodavnice, pa ću narednih dana videti šta iz njega može da se spasi od muzike.

još sam isprebacivao slike sa jednog na drugi i treći disk, i to je valjda sve.

fali mi nekoliko godina u arhivi, moram i to naći ili skinuti sa gugl fotosa pa sačuvati.

i tako, kiša pa kišica.

bloger prop'o

sve je manje blogera i sve je više varvara 

a sve je manje rimljana i sve je više tandara-mandara.

nešto se narod opustio, 

računaju ako nema ništa novo da ne treba smetati 

a glavno olimpijsko pravilo kaže da je važno učestvovati, 

dakle ako ne možeš pomoći a onda barem smetaj.

i piši o trčanju makar ne trčiš uopšte, jer se to najbolje prodaje.

eno onaj murakami celu knjigu nije ništa pametno rekao, 

trista strana u smislu vezao sam levu pertlu pa ću desnu,

a ljudi koji takođe pojma nemaju o trčanju, čitaju 

i kažu jaoj što je super knjiga.

pametnom dovoljno.

ova neka hunjavica mi se pogoršala a ne znam ni kada.

noćas sam se probudio skroz otkriven i hladan,

pipnem kolena, ledena, pipnem puls, osećam, dakle nisam mrtav.

zakon dedukcije i tako to. 

jer da sam mrtav, kolena bi mi bila ledena ali

1) ne bih imao puls

2) ne bih mogao da pipnem kolena

2a) ne bih mogao ni puls da napipam ali ajd

i tako jutros obučem malo više nego što je trebalo na +10, odem na trčkaranje sa namerom da se malo pregrejem i napadnem hunjavicu, i sad koliko je to uspelo, bumo vidli.

nos curi ali ne kao česma, nego kao česmica.

mislim ne kao otvorena česma nego kao pokvarena česma.

onako, kapljuca, kao neko programirano navodnjavanje, kako da kažem.

pretrčao sam 8km i taman obišao radove, bogme dobićemo četvrti kružni tok u gradu, od barem deset koliko je pod hitno neophodno, ali polako, svake godine po jedan i biće to sve oke.

zaključno s ovim trčanjem imam čitavih 20km u novembru, 

dakle prosek 5 dnevno, kud ćeš više.

protiv plana

tačnije, mislim da su svi Planovi protiv mene.

nekad davno sam im se nešto zamerio i uzeli su me na zub.

no na kraju sve ispadne realtivno okej, da vidiš čuda.

možda su me uzeli na ZLATAN ZUB, to već objašnjava nešto.

recimo danas, fantazirao sam o jutarnjem trčanju.

s tim da sam imao neke obaveze oko 08h, i sad tu postoje dve mogućnosti:

da obavim trčanje do pola 8, presvučem se itd,

ili da pokušam posle 8 nešto da zbrzim, već ovisno o tome kada se vratim kući.

naravno usput sam se po gradu smrzao jer je bilo samo +9,

i kad sam se vratio kući nije mi bilo ni do jedne druge aktivnosti osim sedenja na radijatoru.

onda sam nakratko pobegao s posla da bih spremio prženice, fritate, pofezne, i skuvao kafu, iliti skufao kavu, ovisno s koje strane drine kufaš.

i pošto je granulo zubatih +16 što je toplo za trčanje a hladno za biciklu, 

a ja volim da mi bude toplo,

onda sam logično otišao na biciklu.

naravno u dugačkoj opremi, taman sam preko bolnih nogu navukao kompresice iliti cepke, CEP-ke, iako su pro touch iz intersporta, ali bolje zvuči cepke, to je kao kad kupiš dačiju daster pa kažeš kupio sam džip, JEEP, jeeeeee...

i seo tako ja na đip, kao u onoj pesmi miš je dobio grip pa je seo u đip, i prevalio put dugačak da ga pregleda doktor mačak, ja sam stigao do Uba, to je ono selo iz ukrštenice sa dva slova, i vratio se nazad drugim putem, i napravio jedva 23 prosek.

ali dobro, išao sam džipom, u prevodu onim glomaznim mtb-om sa kramponkama, da ne kažem ripnama (?).

dakle prevedeno na cestovnu to je još uvek mršavih 26-27 prosek, a nema ni veze.

sutra je otprilike poslednji lep dan (dvadeseti Poslednji Lep Dan) ove godine i nakon toga sledi potop i poplava i lavina i smak sveta.

pa ću onda više trčati, a šta ćeš.

razmišljam o Stareku ali on o meni možda baš i ne, bumo vidli.

prognoza, pro gnoza, opet neki Grčki!

opet ovaj "fenomen" za koji znaju svi osim meteorologa...

pogledajte ovu kišu iznad najavljenu u petak popodne.

gde se premestila kiša?

mogli su i mene da pitaju.

jer sve, ali SVE, prognoze, se za sedam dana pomere za jedan dan.

i to je tako već godinama, otkako pratim.

i šta je sad problem, da nam u utorak kažu da će kiša u subotu, 

a možda ni tada,

nego nam prete teškom kišom u petak.

koja nikada, ali NIKADA (ponavljam se...) nije pala u petak.

jer se uvek sve razvuče, rastegne, za tih pola dana - dan.

misterija unsolvirana.

u ćošak tave

sećam se onog programa koji su baba i majka gledale dok sam bio BAŠ mali, kad je onaj karapandža kuhao i govorio da ćemo nešto staviti u ćošak tave, a onda su se sprdali s tim kako je tava (tiganj) okrugla i nema ćošak, mada znamo šta je čovek hteo da kaže.

prvo sam hteo da stavim naslov (kao da je to bitno?) "od svega po malo" pa sam pomislio da sve to može stati u ćošak nečega i tako sam promenio naslov koji sada ništa ne znači niti IŠČIM ima veze.

kao ono kad te pitaju Š'ČIM ćeš palačinke, a ti kažeš ŽD'ŽEMOM.

za svu nepismenost danas je kriv vuk karadžić koji je dao famozno uputstvo "piši kao što govoriš" i štaće insan dvajestog veka stom informacijom...

(onaj emoji koji rola ajze (roll eyes))

i sad se setim da belograđani trolejbus zovu trola, haha koga to ona trola?

elem nakon jutarnjeg trčkaranja brzinom kao da sam pokušavao kilometar na jednoj nozi, pa kilometar na drugoj, pa po dvesta metara na trećoj i četvrtoj, mislio sam da su mi noge neupotrebljive za išta osim za odizanje na taburetić.

no nakon nešto malo posla tek da se zaradi za užinu, i po dve palačinke iz lidla, otišli smo biciklama na sasvim pristojnu vožnju od dva sata i tako mi se iznenada opet otvorio apetit za biciklu.

apetit za dvotočkaše je ujedno veliki radni apetit jer oni zahtevaju puno više održavanja od opreme za trčanje, i tako sam se setio (avaj!) koliki me posao čeka pred zimu, da se nekoliko (?) bicikli dovede u pristojno stanje za prezimljavanje.

pa polako.

dan po dan, može se otići na vožnju, jednom biciklom, pa drugom, pa trećom, ujedno kao na test da li je sve u redu, a pre toga očistiti podmazati i promeniti šta treba od delova što je ustvari onaj PRAVI posao, a ne vozikanje.

i eto plana, ad koh.

nisam odavno jeo koh, a i ne jede mi se.

tri loša ubiše kicoša.

devetembar

nove colli se zove najčuveniji granfondo jer ide preko 9 prevoja, a skraćena verzija mu se zove ćinkue kolllli, jer se vozi poput treking lige pa možeš na nekom mestu da produžiš ili da skratiš, već kako ti dune.

pa se setih toga slučajno jer novembar potiče iz latinskog, nekad je bio deveti mesec a sad je eto jedanaesti, no danas nije jedanaesti devetog (zamenio) nego je prvi jedanaestog (?), još samo da vidimo šta ga je. 

01112022, trt.

biće polujubilaran datum 10112022 jer je 1011 puta dva jednako 2022, opet trt.

milojka.

7.2km sam prekaskao jutros, najsporije i najlakše, onako baš kao na izletu.

izlet je i bio.

šta me briga, jer smo tako u mogućnosti, moderno rečeno.

još uvek zadovoljan trkom po 4'31''/km, zašto ne bih sad koji dan trčao duplo sporije.

da častim noge.

a predveče dva sata biciklama, do pola rikaveri od pola bogme junački.

zagreješ se pa te pogodi pjesma, tojest inspiracija.

i tako.

HRV tojest one varijacije su mi se vratile u vis i sad mi odjednom umesto da očajava i plače, sat čestita da imam srce u rangu 25-godišnjaka, sačuvaj bože, to mi se baš i ne dopada.

taman se rešiš tih dečijih bolesti a one te snađu pod stare dane, pu, pu, pu!

stigla je i nova traka, sutra opet trčim opremljen po pe-esu.

ali baba i 69 razbojnika

sad sam ugasio excel i zaboravio koliko imam kilometara u oktobru, ali sam povukao mišem malo uzbrdo pa mi je pokazalo u zadnjih pet meseci 170km prosek, pa sam onda povukao do vrha i ispao mi je prosek 169km. 

stol i 69. 

me seč no. 

u žas.

tačnije imam 1689km u 10 meseci pa on to kanda zaokruži.

ne znam šta reći.

ustvari znam.

reći ću po stoti put da mi je žao što sam se one (2018?) godine povredio dva dana pred novu godinu, i nisam stigao da pretrčim 6000km.

eto to će mi ostati rana na želucu.

hamartia.

tako mi se i blog zove.

kritična nesmotrenost zbog koje junak nastrada, a uopšte nije morao.

promenio bih i adresu sa onog starog s-ant.blogspot ali to senad nikad ne bi promenio pa bi na trickerima ostao nevažeći link, a tamo mi taj link najviše znači :-) 

danas dan odmora.

malo duži hajk.

pre toga malo do lidla pa malo na posao kojeg nešto i nije bilo pa za vreme posla usisavao i čistio naokolo pa pravio palačinke pa na pomenuti hajk.

zatežu listovi na strmim uzbrdicama kroz šumu, trebao sam negde biciklom ali sam mislio da ću biti previše umoran, i na kraju sam shvatio da sam upravo za hajk bio umoran a za biciklu i ne bih bio toliko.

još sam mlad, učim se na greškama, popunjavam polako prazne stranice iskustva.

naručio sam ngn ranac kao lolin, samo sivi umesto indigo, pa ću njoj dati sivi a ja uzeti indigo jer mi se više sviđa a ona se ništa ne pita.

naručio sam i salomon onaj prsluk ranac sa dve flašice gde može da se ubaci i nešto drugo umesto flašice, eto da ga imam nakon što sam već otrčao sve planinske trke i maratone i trekinge, sudijska nadoknada propuštenog.

i jedne čarape pride, bile su na akciji.

naručio sam i hrm traku za garmina jer stara i dalje nešto zeza, ovo je neka nova "Heart rate monitor HRM-PRO Plus" kojoj ne trebaju šrafići nego se samo otvara poklopac i menja baterija, jer su mi na servisu odvalili šrafićem jedan ćošak i sada prekida dok radi.

a čekam i u kompjuterskoj radnji naručen onaj dock za hdd/ssd, ovo je mesec kupnje.

jedino još laptop nisam naručio, čekam da se rasproda pa da ne moram više da budem u iskušenju jer ovakvu zver na 30% akciji ovaj svet više videti neće.

re-born

baš sam pre neki dan pogledao da li sam prošle godine trčao ovu lokalnu trku.

i piše da jesam, ako ovca laže - ne laže excel.

i još piše trka jovanja (tako se zove selo gde je okret) 4'28''/km.

IJU SAČUVAJ BOŽE, OTKUD TO?

prosto nisam mogao da poverujem da sam bio toliko brz.

mislim, čuj "brz", nego kad već nekoliko zadnjih godina ne treniram pošteno, sve mi deluje nedostižno pa samim tim i brzo.

i tako, prođe par dana pa sam i zaboravio koja je to brzina bila, kako je ušlo u glavu tako je još brže izašlo.

kad sam danas skontao dve stvari, ne znam od koje sam se više šlogirao.

prvo, bio sam među zadnjima, bukvalno je samo 4-5 ljudi bilo iza mene nakon par stotina metara a svi su negde odjurili.

drugo, sat je pokazao prosek tog prvog minuta negde oko 4'35''/km od čega su mi se noge odsekle i umalo dobih proliv odmah u prvom kilometru onako u trku.

ovo je barem 10% brže nego što sam mislio da mogu, i koliko bih trebao da trčim.

valjda mi je nakon poduže pauze od bržeg trčanja i garmin predviđao 10k mogućnost oko 47 minuta, a start je bio blago uzbrdo.

pa kao nešto pokušavam da mi telo stoji opušteno, bez grča, da spolja delujem kao da rastrčavam, ja bih da se odmorim u trku ali, hm, kako?

(kompjuter definitivno crkava, nešto mi se prekinuo internet pa sam brže-bolje copy paste u notepad da mi ostane sačuvan tekst, i trebalo mu je deset sekundi nakon što sam stisnuo SAVE, da mi nestane sa ekrana)

bilo kako bilo, malo još strmije uzbrdo, pa posle par kilometara prvi spust, pulsevi onako povisoki ali osećaj IPAK kao da neću pući. 

no tako je uvek na ovoj trci, pa kad okreneš na 5.2km onda počneš da se lagano raspadaš i nizbrdo ne ideš ništa brže nego u odlasku, cvrc.

pride su mi još od pre mesec dana ostali nepromenjeni auto-lap-ovi na 4.2km što mi baš i nije pomoglo, prvih 19 minuta i malko bi bili projekcija maratona od 3h12' ali ja sam tako mogao eventualno još jedan lap od 4.2km, nikako deset komada uzastopno, sve blago uzbrdo.

no nakon što sam se dokopao poslednjih (prvih 2km, pa unazad) 2km, zapištao je drugi lap i pojavio mi se prosek tog poslednjeg spusta koji se vrteo negde oko 4'12'' i to me je malo smirilo, da se ipak neću raspasti kao u najgorim noćnim morama.

na kraju mi je ispao prosek 4'31'', sedeo sam go do pojasa u hladovini pored reke i čekao da se trka prebaci u telefon, i baš bio zadovoljan kada se završilo.

obzirom na (ne)treniranje i silne probleme ove godine, kao i da sam prošle godine samo išao sa trke na trku a ove jeseni puno mršavije, plus povrede... nisam ni sanjao rezultat ovako blizu prošlogodišnjem.

bablje leto, indijan samer

147 km u oktobru, još jedan neslavan lični anti-rekord

a ja sam mislio da imam nešto samo protiv slova Ć, jer se prezivam anti-Ć

šta fali slovu Ć, nije mi jasno

na Ћирилици ovo малo ћ izgleda kao neka malecka crkvica, šta znam

baš simpa

kao ona crkva negde iznad Tivta gore u brdu, na kojoj piše "zaštićeno samoćom"

1677 km pak ove godine, mršavo mršavo žgoljavo žgoljavo

i kako sad trčati trku ćopajući, nemam pojma

verovatno na dva brufena kao i obično

doduše i nije neka Trka nego lokalna trkica/trčica, ali hajd, sve se računa

dosta puta sam pobedio među veteranima a jednom i kao prvi senior, tada su veterani trčali samo 800m blago nizbrdo (!) pa si ako hoćeš da trčiš punu dužinu od 10.5km morao da se prijaviš kao senior

nisam skoro pisao ništa kod blogoja na fejsu pa ću danas taman ovo što mi se umalo desilo, ali nije

ponedeljak - tempić, uvod u treninge

utorak - tempo, sada ti je već krenulo

sreda - krvnički tempo, zamišljaš da si na trci, razvališ se

četvrtak - nisi ni za šta, posao pa kopaš nešto oko kuće pa ipak odeš na lagano brdsko trčkaranje, jer slede dva dana ležanja

petak - trebao bi da odmoriš ali odeš negde biciklom jer se to ne računa

subota - još uvek si umoran, a i sutra je trka, ali odeš na neka ubrzanja da se malo razdrmaš

nedelja - stojiš na startu sav na pola koplja i naokolo brbljaš iako te niko nije pitao: CELE NEDELJE SAM SE RAZVALIO OD TRENINGA BAŠ ŠTETA MOGAO BIH OVO DUPLO BRŽE DA SAM MALO ODMORIO

ovde sam hteo da stavim jednu B&W sliku gde atletičar nakon pobede kleči na stazi sa laktovima na zemlji, guglao sam alberto cova i pietro mennea, vince sotto la pioggia, ali nisam uspeo da nađem

zato sam našao ovu epsku fenomenalnu pobedu Alberta Cove, kako je samo čovek kulirao do zadnjih sto metara, ovo nije normalno!!!
kudos!!!

https://www.youtube.com/watch?v=MxzW8t0uDvM

zvončići zvončići

sad bi mi trebao Djed Mraz kao nikad.

koješta je počelo da crkava i hvata me laganini panika dokle će šta izdržati.

malopre se iz čistog mira zaplaveo ekran i monitor mi je saopštio "gasim se".

tačnije, oni lažu, kompjuter se gasi a monitor kaže gasim se, dakle oni rade zajedno protiv mene.

pa kad se gasi jedan predstavljaju mi kao da se gasi onaj drugi, misle da sam ja glup.

onda ja samo na kompu stisnem odzada ono dugmence onn/off i ZZZzzzz ućuti se hard disk.

ĆUTIMO, HA? pitam ih pobedonosno.

nećete vi mene...

onda sam sve što sam otvorio na telefonu opet otvarao na kompjuteru, jer telefon ti je kao retrovizor na autu.

pogledaš kad se uključuješ na autoput, ne ide niko, onda se okreneš da PROVERIŠ jer stvarno ne ide niko, i kad lepo vidiš sopstvenim očima, onda je lako.

kao u onim filmovima gde preko kamere zalepe sliku i onda čuvar misli da je prazan hodnik a tamo žurka, ludaci beže iz ćelija i usput igraju čoček.

to je valjda neko kolo, narodni ples jelte.

e tako ja, nađem nešto na telefonu, što mi je pomalo nesigurno, onda to isto otvorim na kompjuteru, i kad vidim na velikom ekranu da ista ta stranica nudi isti proizvod po istoj ceni, e tek onda znam da je to - to.

ništa dok ne proveriš.

nećete vi mene...

umesto eksternog HDD-a sam pronašao docking station za SSD/HDD gde možeš utaknuti dva diska ovakva ili onakva, a pošto imam od starog kompa i starog laptopa i još jedan pride, to bi moglo da posluži za bekap.

a triput jeftinije od recimo eksternog 4TB koji takođe može u neko dogledno vreme da crkne i ništa nisi uradio.

a ovako na više manjih, utakneš, istakneš, utakneš, istakneš, i prođe život.

treba se toga setiti, ne može to svako heh.

a za kompjuter nemam pojma.

zbog vrednosti (?) monitora i tastature, isplati li se kupovati novi desktop, ili je bolje uzeti laptop, nisam pametan.

našao sam neki na akciji sa oriđiđi windozima 11, 6-jezgarni amd ryzen 5, nema posebnu grafičku doduše ali ne treba mi za igrice, 512 ssd, 8gb memorije, meni to zvuči okej.

oduvek sam voleo osvetljenu tastaturu ali izgleda da ću umreti a da je nikad nisam imao, jer ona obično ide uz duplo skuplje kakvi mi jednostavno ne trebaju.

i tako.

još sam našao dobar salomon ranac ali nikako da popunim narudžbenicu, i za 8€ dva diska 125mm koji od brusilice prave motornu testeru, to je onak za sitne radove i igrarije, a našao sam i nalepnice za tastaturu da ne moram sâm lepiti slovca kada mi stigne laptop sa US tastaturom, moraš se uzdat u se i USvoje kljUSe da se rešiš tog US uljeza.

I NA KRAJU 

ZAMISLI TU FORU

DA KUPIŠ 

OSVETLJENU 

(US) TASTATURU 

PA JE PRELEPIŠ NALEPNICAMA!

nećete vi mene...

gušenje i vatra!

to su dva zasebna topika, topic-a, teme

jedno je san a drugo je java, doduše virtuelna.

prvo ide ovo Drugo.

pre dosta godina smo radili neki psiho test, ne znam ni kojim povodom, ni da li beše u vojsci ili na faksu ili nešto treće.

i jedno od pitanja je bilo, zamisli da sediš u bioskopu ili pozorištu, i da primetiš da u jednom uglu nešto počinje da gori, šta bi odmah uradio?
ja sam bez trunke razmišljanja odgovorio - viknuo bih VATRAAAA!!!

moj odgovor je ostao zabeležen.

pre deset ili čak dvadeset godina, kada više nisam bio omladinac nego ono što zovu odrastao čovek, pomislio sam - kakva sam bio budala! pa svi bi nagrnuli da beže, ostao bih zarobljen u gomili... danas, samo bih povukao nekog pored sebe ako nisam došao na predstavu sâm, šapnuo bih mu "bežmo tiho, tamo nešto gori" i izvukao se kao puvež iz gaća iz dvorane. jednom izvan na sigurnom, potražio bih čuvara ili protivpožarni aparat itd itd.

pre nekoliko godina pak, kada sam na sve to zaboravio, slučajno sam naišao na neki opet psihološki tekst o logici čopora, gde se konkretno govorilo o antilopama valjda. 

kada primeti predatora, prva antilopa koja mu je verovatno i najbliža, pustila bi glasan krik, i tako nesvesno ugrožavajući upravo sebe (jer će lav prvo na nju jurnuti) spasila ostatak stada. dakle u tom testu sam ispao glupava antilopa, koja bi ostala pregažena na podu bioskopa dok krdo preko mene tutnji ka uzanim izlaznim vratima. 

baš zlatan i neslavan podatak za C.V.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

drugi deo priče je o snu od pre par dana, tojest noći. 

katkad mi se dogodi da mi se nešto u grlu zakači, zagrcnem se, obično ako pred spavanje popijem neku šumeću multivita tabletu. 

ne što mislim da mi fali vitamina nego što nema kalorija, pa da ne pijem neke šećerne sokove, a eto, da nije baš voda.

i tada obično počnem da sanjam kako (se nalazim negde i... ) nemam vazduha, ako se zakašljem izdahnuću i ono malo što imam u plućima a od grebanja ne mogu da udahnem novi vazduh, i obično se tu negde probudim i nakon par sekundi kašlja ustanem da popijem čašu vode i vratim se na spavanje.

ovaj put pak, sanjam maltene skroz ono što mi se upravo događa, misleći da sam budan.

pokriven sam preko glave, spavam, ležim na leđima sa rukama uz telo.
budim se, nemam vazduha, nešto mi je u grlu, ne mogu da udahnem jer to proizvodi još veći kašalj, ako pokušam da udahnem kubni cm vazduha ja iskašljem deset i u plućima mi se pravi sve veći vakuum.

(kao da postoji ređi i gušći vakum jelte, ali shvatili ste poentu barem vi sa diplomom prirodnih nauka)

pokušavam da desnom rukom gurnem i probudim Lolu koja spava pored, ruka mi je oduzeta, ne mogu ni prekrivač da pomerim.

onda bih nekako da odgurnem pokrivač sa glave, ali nemam ni za to snage, sve mi je teže, već gubim svest, gušim se potpuno, i umesto tuge nad sudbinom počinje da mi se razvija snažan osećaj OGORČENOSTI.

kao ono na tegli, kad piše "zelene ogorčene masline".

(u tri lepe materine, zar na ovakav način da umrem, koja patetika!!!!

besan sam na takav scenario, istovremeno očajan)
u tom času se budim praktično iz smrti, bacam sve sa sebe, sedam na ivicu kreveta i kašljem pola minuta.

živ sam, čoveče, koje olakšanje!

... i koja trauma.

crna hronika

zauzet dan, poprilično, jurnjava po gradu, trista poslova, 

između toga jedno trčanje uklopljeno u sledeću posetu A EVO ČEMU:
POVRĆU.

naime juče smo išli na brdo po tikvice, a danas smo svratili kod tog frenda...
(kod kojeg na pijaci radi taj čika od tikvica, 

tipa lučija od lamermura pa tako čika od tikvica, 

mislim nije sastavljen od tikvica kao od lego kockica)
... da nam nabere paradajza da nekako preživimo do petka. 

usput nas je proveo kroz sve plastenike pa smo napravili ladno još kilometar pešačenja, nabrali jedan celer nekoliko rotkvica i 6 krastavaca.

pa sve to u bici-torbu/bisagu iz Lidla naravno, i kući.

ta vožnja mi je bila umesto rastrčavanja, a trčanje (nakon što sam ostavio biciklu međ paradajzima) mi je ispalo nekih 6km s tim da nije bilo previše uspona, pa sam popravio prosek od poslednjih par dana, danas 5'17''/km sve u laganoj progresiji.

do onih 3'/km ću se izgleda malo više načekati nego što sam se ponadao.

ali sve ide nabolje i to je najvažnije.

...

negoooo...

otvorim često crnu hroniku, da vidim kakvi su trendovi ludila među manijacima, da bi me što manje stvari moglo sutra iznenaditi, jer nikad ne znaš sa kim/čime se u životu možeš sresti.

izdvajam par morbidnih "bisera" od večeras:

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Dragica Abdulov, majka transvestita Gorana Abdulova (35), koji je optužen za ubistvo svog bivšeg ljubavnika Marka Radovića (24), preminula je pre mesec dana i još nije sahranjena! Dragica je uprkos zverstvu za koje se tereti Abdulov, njemu pružala bespogovornu podršku, što je izazvalo šok u javnosti, a za Alo! je više puta ekskluzivno pričala o svom sinu govoreći za njega da je bio „najlepša žena u Železniku“.

Goran Abdulov se tereti da je 8. jula 2018. u iznajmljenom stanu u Ševinoj ulici u Zemunu sa sedam uboda nožem ubio Marka Radovića, studenta iz Bosne i Hercegovine. Uhapšen je 10 sati posle zločina i od tada je u pritvoru.

Kako saznajemo, pre mesec dana Dragica je, iako je imala svoj stan, primljena u Prihvatilište za beskućnike. Nesrećna žena je preminula pre više od mesec dana, a navodno njeno telo je još uvek u hladnjači, jer nema ko da je sahrani.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

UŽAS NAD UŽASIMA: Brat gledao kako mu zet prebija rođenu sestru u šumi pored Ibarske magistrale, a onda je on OBOGALJENU SILOVAO!

Mladić B.A. (22), koji je gledao kako mu zet Danijel R. brutalno šutira i bije sestru S.A. u šumi pored Ibarske magistrale, uhapšen je početkom meseca zbog sumnje da je istu tu ženu, svoju rođenu sestru, silovao u blizini groblja na Čukarici!

Jezivo silovanje se navodno dogodilo 8. oktobra, dva meseca pošto je ženi od batinanja izvađeno pola organa, a osumnjičeni B.A. je priveden po nalogu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu.

tikvice

juče 4.8km, danas 5.5km.
juče uzbrdo po asfaltu pa nizbrdo kroz šumu, danas uzbrdo po kamenjaru a nizbrdo pola asfalt pola makadam.

juče 6'31''/km, danas popio kafu (hah!) i rapten (hah!) pa napravio 5'54''/km
najprostijim logičkim zaključivanjem dolazimo da za tri dana mogu i neki krug od 10km, prosekom od 3'/km, ako popijem deset kafa i deset raptena.

nego evo po čemu je današnje trčanje bilo zanimljivo.

imamo tog jednog druga koji prodaje na pijaci.

on sve to organsko, sa minimum hemije, ima priznanja sa sajmova poljoprivrede, i uopšte su kao porodični biznis poznati nekoliko generacija unazad.

od njega uzimamo paradajz u nenormalnim količinama, jer možemo da pojedemo kao (izguglati koje životinje mogu da pojedu par kilograma dnevno).

i krastavce i celer i ljute papričice i patlidžane i krompir i paprike, sve.

elem preko leta on dolazi na pijacu utorak-petak-nedelja, a na jesen proredi pa ne dolazi utorkom.

a mi ostali bez povrća.

s njim radi jedan stariji čovek koji živi na brdašcetu tu odmah iznad grada, i s njim se poznajemo takođe.

i sine meni, hajde da odemo do čika Dragana, on ima domaće isto tako 100% zdrave tikvice, da nekako preživimo do petka.

rečeno učinjeno, i ja otvorim mapse, napravim plan.

idemo zajedno d'onde, onda Lola okreće nazad biciklom i glavnim putem ide uzbrdo ka njegovom imanju, ja okolo makadamom izlazim iznad na magistralu i strčavam prema gradu baš tim njegovim puteljkom.

tako se i pogodilo da smo stigli negde istovremeno, dozvali čoveka iz bašte, uzeli tikvice, ubacili kod Lole u korpu bicikle i spustili se zajedno do moje bicikle vezane dole uz reku.

šoping trail.

sutra za doručak, tost i puter od kikirikija i kačkavalj i pohovane tikvice.

deža weiView

srećem Lolu na stepeništu, čujem kako kučićima kaže 

- BRAVO DRUGARI
rekoh - na čemu sad bravo, šta su to postigli?
kaže - pojeli su sve viršle!
- pa burazeru, rekoh, one viršle bih i ja jeo, ne bih disao uopšte, ajd da vidim da li bi pojeli ovo sočivo (leće) što sam ja večerao

- ali sočivo ti je zdravije, ona opet insistira

- DA JE ZDRAVIJE, MAČKA BI GA JELA!

mačka je zakon i mačke su uvek na mojoj strani, mi jedemo i živo mleveno meso direkt iz mesare i još tako slatko mljackamo kao da žvaćemo žive bube.

to je bilo pod jedan

pod dva, uspeo sam da potrčim posle devet dana prinudne apstinencije, no noge mi nisu bile naročito presrećne enivej, nakon jučerašnjih sto kilometara na onom traktoru od mtb-a.

čak sam bio toliko razočaran količinom napora koji je bio potreban da se to čudo prekotrlja od starta do starta (jer je cilj bio na istom mestu) da nisam ni stavio aktivity na stravu nego sam ostavio samo kod Lole njen fajl.

ionako je sve isto.

a trčanje je bilo biciklom (?) ne biciklom, nego je bilo biciklom do akumulacije 15km uzvodno od grada pa onda probni 5km off road kružić sa mnoooogo uspona, i nazad opet biciklom taman da se malo iscentrifugiraju nogice.

a pod tri, zaključio sam da samo mazohisti i psihopate mogu da uživaju u onom tuširanju hladnom vodom.

prvo sam muku mučio da se malo po malo ohladim, pomerajući ručicu ka plavom kraju, a zadnjih dana sam skontao foru da ne treba prvo da se zagrejem toplom vodom.

nego uđem u kadu, odvrnem tuš na mlako, minut tako, onda napola hladno, i onda iznenada (?) gurnem skroz do kraja na hladno i lagano brojim do 30, juče je bilo do 20.

treba brojati polagano, kažu da sekunda traje onoliko koliko ti treba da izgovoriš "dvadeset dva".
danas nisam gledao u sat nego kad sam odbrojao do 30 tek onda sam pogledao i vidim da je prošlo 31 sec, na analognom satiću koji ima i sekundaru.

opet sam uspeo, ali da je bolesno, jeste. 

morbidluk čisti. 

ko u ovome uživa odma ga pod elektrošokove da mu se isprave vijuge ko autocesta.

bingić

bingić, to vam je jedan mali bingo.
a bingo vam je jedan mali BINGO.

dakle bingić dođe sin od binga, a unuk od BINGA.

a Bing je sin og Gugla.

tojest ne sin nego sinovac, Gugl mu dođe striček.

dakle danas je "pao" jedan mali bingić, eventualno srednji bingić.

ne u smislu da smo ga smakli kao glinenog goluba,

nego kao kad kažeš danas bi mogao da padne jedan roštiljčić.

bingić je izneo 102km, bome ljudski.

obzirom da se radilo o mtb-ima, defaultno.

već po ko zna koji put pomislim da bismo nešto umesto za 4.5 završili za 3.5 sata samo da smo bar jednom umesto mtb-ova u auto upakovali trkačke bicikle iliti cestovne, ali eto.

prođe godina i nikako.

a mislim i da je duplo lakše upakovati one tanke lagane cestovne, za razliku od ovih rogobatnih traktorčina.

kao na mtb-u je udobnije, pa dobro, nije da nije.

ali ipak.

čak i kad ideš ono skroz turistički, opet je lepše na ciklomasteru gledati u brojke 28-30 km/h umesto 23-25 km/h.
prosto je nekako, kako da kažem, lepše.

ah da, već sam rekao, da je nekako, jednostavno, lepše.

ajd nema veze.

krug je bio nov, i neloš.

prešli smo drinu, pa savu, pa bosut, pa opet savu, i vratili se tamo gde smo ostavili auto.

89km autom pa 102 biciklama pa 89 autom.

kaže carinik, šta je ovo, điro d italija?

haha, rekosmo, pa nismo baš iz valjeva zapucali, 300km bi nam bilo malo mnogo.

ne bih ni napravio ovaj krug u mapmyrun app-u, nego sam pre neki dan gledao gde ima da se vozi novim terenima a da je blizu.

jer je Lola našla neko egzotično mesto za posetiti, a mapsi su kazali da nam dotle treba 6.5 sati autom, bez stajanja.

taman u ponoć da krenemo na vožnju.

ipak je dan kratak za daleka putovanja.

ovo je ispalo nekako taman.

happy birthday

opet sam stavio neki naslov da privučem publiku.
i evo odmah podnaslova, da slučajni guglač shvati
da je skrenuo sa staze sreće i blagostanja.

"It is terrible to destroy a person's picture of himself
in the interests of truth or some other abstraction."

toliko sam loše spavao da sam nakon otvaranja wiki emaila za dobro jutro, otvorio da guglam ko je uopšte Doris Lessing, vuklo mi ime na nekog triatlonca ajronmena, a ono proslavljena pisačica romana i nobelovka. 

... (doručak)...

setio sam se bez gugla da se radi o momku SIMON LESSING, no to je pola sata kasnije, nakon doručka i dve bele kafe.

bež kafe, drap kafe, šta je to uopšte BELA kafa???
ako je bela - nije kafa, onda je mleko, rubbish.

ili je dodat izbeljivač, dobro, priznajem.

makar na izbeljivaču pisalo slatka pavlaka za kafu.

eto scenarija, zovite agatu kristi i recite joj da imam ideju za novi roman, pošto je ona verovatno matora i senilna, nismo se odavno ni čuli doduše, nadam se da nije zakačila koronu.

elem, da je živa, danas bi mojoj majci bio rođendan, i sada opet moram da prekinem (vratite se u sudnicu za petnaest minuta, nakon zasedanja porote) da bih guglao onaj astro dnevnik da vidim dokle smo u Libri iliti vazi iliti terazijama, a kada ulazimo u škorpiju.
ovo je trajalo samo minut ipak, 

kaže "23.oktobar, 12:36, Sunce ulazi u Škorpiju"

dakle ko bude sutra u Ljubljani na maratonu utrčao u cilj unutar 3h36' utrčaće u Vazi, a nakon toga će sledeći u ciljnom pravcu istrčati iz poslednje krivine kao iz vaze, a utrčaće u škorpiju.

bože sačuvaj.

sva sreća što nisam uplatio u zadnji čas, ušao bih dobrih pola sata u škorpiju, imajući u vidu da treba dosta vremena da se uopšte izađe iz ciljne kapije ako nisi u prvih par kaveza.

ionako nemam pojma šta bih radio pola sata u škorpiji, sve škorpije koje znam su ružne ili gojazne ili glupe i uopšte neprivlačne, jedino ako bih usput na stazi pronašao neku srodnu dušu pa tako nekako, ko zna zašto je sudbina odlučila da ipak ne odem.

odoh da pravim planove za wikend.

tri pa jednu

juče sam nabrajao sve čega ima tri komada, za sreću je potrebno troje (žena i čovek i fejzbuk, dobar loš i zao, a eventualno baba i mačka i još jedna mačka, ili možda one scotch one bourbon one beer) a danas je došao sledeći dan pa smo udarili po pokeru, tri pa jednu, pa pomoz bože.

ovo kad kažem "mi smo", to je iz onog filma gde dvojica nekakvih revolucionara pokušavaju da se bore svaki na svoj način i onda nekim čudom jedan od njih stigne do neke visoke titule.

i ovaj drugi mu dođe u posetu, a ovaj Glavni sve govori mi pa mi, i onda ga ovaj slabije kotirani ironično upita "da li ti je to ono royal We, kada govoriš o sebi u množini?"

isto tako su nam govorili (!) u jednom klubu koji je bio jedan-čovek-jedan-klub, i onda on teatralno kaže klincima "moramo vas voditi na trku" (mi kao Klub. od jednog čoveka.) ili "moramo vam nabaviti nove dresove", i mi tako godinama uzalud čekali da nam Oni nešto nabave, ali nikako.

u smislu, Trener bi možda i hteo, ali Oni nikako da to urade. 

a Oni su ustvari On, samo tako projektovani negde na nebo ili bog te pita gde.

elem u tom klubu se treniralo po programu "tri dana cepaš, jedan (dan) se odmaraš" i otud ovaj naslov, jer smo nakon tri pokušaja vrti vrti i opet vrti, danas malo oladili i presekli sa danom laganini kotrljanja po brdašcetu severno od grada, koje je pazi sad iznenađenja, okrenuto ka jugu obzirom da položaj grada može da se prikaže kao jedna džinovska vangla.

pa kad mutiš jaja na severnoj strani vangle, ona se sa ruba slivaju nazad u grad, dakle prema jugu. i tako smo se mi kao dva osunčana da izvinete jajeta kotrljali i kotrljali i na kraju se skotrljali u grad sa zapadne strane. a krenuli ka istoku, dakle pola vangle obišli. pametnom dovoljno!

treća sveća

htedoh napisati "treća sreća" pa pomislim ma kakva crna sreća, sreća je da sam živ a ovo vozikanje u svrsi fizikalne terapije je mačiji kašalj od sreće.

postoji i nešto što se zove "tri leće", mislio sam da je to kombinacija tri sočiva (leće) ono što se jede poput graška, no izgleda da je to nekakav kolač.

tri leće mogu biti i u objektivu recimo, ili u dijaprojektoru.

a imali smo i trku "tri mosta" u Šidu, to im je nadam se sve od mostova što imaju, pošto ni Valjevo nema puno više a stoput smo veći od Šida.

u jednom smo trenu imali više mostova čak i od Novog Sada, kad je bilo bombardovanje, a uskoro ćemo i više od Kijeva kako idu stvari, a mož biti da ćemo za pola godine imati više mostova od Njujorka Lenjingrada i Londona skupa, ne dao bog.

LJubljana pak ima svoje "tromostovlje" kuda je išao maraton pred onaj zadnji kilometar, valjda su bili nesposobni da naprave samo jedan normalan most pa su napravili tri uža sve jedan do drugog, jadni.

elem tako sam nakon 41 pa 42 stigao do 49km i čak je ovo danas bio najveći prosek mada se to sve vrti tu negde tesno oko 20 km/h, iz čega se lepo vidi da to nisu nikakvi "treninzi" jer bi onda prosek bio oko trijes a ne oko dvajes.

i naravno na mtb-u sa sve mesnatim gumama i kramponima, jer tako manje trese pa ne osećam neravnine i ne boli me ništa (otok/oteklina/ostrvo) od truckanja.

(plus je Lola snimala pa me "dodavala" kao saputnika na treningu, a ja sam u par navrata pred okret malo zastao da odmorim pa realno imam svakog dana po par km manje od onoga što piše na Stravi)

prošao je po Prognozi najhladniji dan (16°) sa nekih 20° na otvorenom putu, i uglavnom je svaki dan bio par stepeni topliji od najave, tako da bi sledećih nekoliko tek trebalo da bude svojevrsno mini-Leto sa suncem i podosta toplije, možda se i ja okušam u kratkim gaćama kao i Lola, umesto što furam dugačke preko ovih steznih dokolenki.

više živ nego mrtav

u podnaslovu POLUROĐENDAN.

to je onaj uvek pogrešno izračunat datum jer kada nakon 6 meseci dođeš do svog datuma, to je ili dan više ili dan manje od polovine, zbog glupavog februara.

no nema veze, danas mi je taj "i po" dan i ulazim u poslednjih šest meseci u kojima mi neće biti neprijatno da kažem koliko imam godina.

posle toga, već, bogami, kao kad te pitaju kolika ti je plata, ako pređeš 1000 evra u srbiji ili 1500 u hrvatskoj ili 5000 u mađarskoj, prosto ti dođe neugodno, pa malo slažeš, prepoloviš.

tako ću i ja za šest meseci početi da prepolovljujem, nema mi druge.

danas je bio drugi dan poluaktivne terapije, pored svih onih ostalih terapija, pa smo nešto slično Jučetu odvrteli biciklama tek koliko da mi se otoci malo smanje, da krv brže prostruji kroz pretučena tkiva, a bogme i da se mozak malo proluftira.

znate ono kad kažu odmor za dušu, valjda tako nekako.

bilo je i još koješta da se uradi onako bez opterećivanja noge pa sam to onako sa kompres dokolenicama nekako otaljao.

pre neki dan sam pričao o onom kupanju u hladnoj vodi koje je puno hladnije od tuširanja hladnom vodom, da se razumemo.

tojest imamo tri stupnja hladnoće.

- najhladnije je kad uđeš u hladnu vodu,

- zatim je malo manje hladno kada stojiš pod tušem koji ti iznad glave sipa hladnu vodu, iz prostog razloga što to teče i zagreva se kako se spušta niz telo, i ni u jednom trenutku nisi bukvalno celom površinom kože u dodiru sa novim svežim ledenim molekulima, a

- na kraju imaš tuširanje tušem iz ruke kao što ja radim, to je najfićkastije jer malo hladiš levu ruku pa malo desnu pa malo vrat pa malo leđa pa malo stomak pa malo dupe i noge, a u svom tom šaranju ustvari pokušavaš što brže da prelaziš levo desno DA BI TI BILO ŠTO MANJE HLADNO, i najkraće na određenom delu tela, dok se ostali odmaraju od tog terora, pa u čemu je onda poenta hlađenja :-)

nit živ nit mrtav

elem nakon onog incidenta o kojem još uvek nisam pisao, nekoliko dana sam morao da mirujem što mi je naravno palo najteže od svega.

ništa slađe, pa makar i kad je dan odmora, nego prošetati lokalnim stazama i malo okresati šiblje, prokrčiti prolaz, jer osim što je i drugima lakše da tuda planinare/trče, lepše su i slike sa traila, nego kad je ispred i iza tebe samo lišće.

no hajde.

peške nigde nisam išao naravno, pomalo biciklicom po gradu kao po jajima, sad sam tako smešno sročio da zamišljam grad napravljen od jaja i kao vozim po jajima, ulice su od pohovanih jaja pa malo šlajfuje a trotoari i pešačke zone su od kuvanih jaja kao neka mini kaldrmica.

i danas sam rešio da pokušam neki rikaverić rajdić, jer se uvek setim onih pokidanih ligamenata skočnog zgloba, kako mi je ubrzano spadao otok kad sam na bicikli pravio mini rehab tretmane okrećući pedale na sitnom prenosu bez prevelikog opterećenja ("gaženja") nego samo onako u prazno vrti vrti vrti, i svaki put je otok bio bitno manji.

e sada sam se modernizovao, imam i drugarice farmaceute (nažalost jedini ortoped koga znam iz škole lično, mi nije dostupan) da mi savetuju šta protiv bolova, koje kreme/gelovi, da li kompresione čarape ili ne, a eto onda nije bilo ni intersporta ni decathlona pa nije ni bilo kompresionih dokolenica.

i tako juriš u bračnu vožnju u najtoplijem delu dana, Lola kao gospođa čovek u kratkoj opremi skuplja D vitamin na suncu, a ja kao budala u dugačkom jer preko kompres dokolenica ipak moram one bici gaće preko kolena, da baš ne izgledam kao fudbalski sudija u crnim dokolenicama i crnim bermudama.

tako sa u mi kolena ostala bez vitamina D, jelte.

i eto, čisto sumnjam da ovo može da prođe do nedelje da bih potrčao, a nisam ionako ni gledao kalendar trka jer sam do nedavno mislio da ćemo u LJubljanu, no odustao sam na vreme, zamisli još tu foru da sam dan pred havariju uplatio startninu, pa bukvalno da se ubiješ.

biće bolje, mora biti bolje, ne bi imalo smisla da ne bude bolje!

gejmerski laptop

došlo mi u mejlu, kao vidi Sale ovo, ajd kupi ako smeš, provokacija

otkud njima uopšte ideja da bih ja kupovao ovako nešto?

kao prvo, šta je to uopšte "gejmerski računar"?

da možeš da igraš moderne igrice koje zahtevaju vrhunski softver.

e ali pazi sad.

ovo košta 2000 evra, toliko se otprilike kotira naš auto na berzi polovnjaka.

ne verujem da postoji klinac od 14 godina koji toliko zarađuje.

prostim algoritmom zaključujemo da ovo mogu kupiti samo dobrodržeći odrasli.

(ili budale koje će podići kredit, jer kako se kaže,

KREDITI SLUŽE DA LJUDI KUPUJU ONO ZA ŠTA NEMAJU PARA)

(opet ograđivanje, jedno je da deci uplatiš ekskurziju, da promeniš krov na kući, da platiš operaciju, da kupiš stan ili slično, za to ne možeš tek tako da "skupiš pare")

ali za ovakav bes, haha, treba neko stručno objašnjenje.

zamisli imaš 35 godina i igraš igrice.

ubijaš zmajeve koji sleću sa jupitera i slične gluposti,

igraš tenis protiv đokovića ili šarapove.

nekad su englezi govorili (to se u originalu rimuje)
da je jedina razlika između dečaka i odraslog muškarca u ceni igračke.

mislim da nije samo to, ima jedna puno veća razlika:

ja kao klinac nisam mogao da poginem u autiću onom od 10cm, kao što danas poginu na motoru i u bmw-u čim dobiju vozačku, a neki i pre toga.

i druga razlika: meni kao klincu nije trebalo ništa osim autića, niti sam mogao da doprinesem bilo čime drugim osim da se igram, dok normalan čovek od 35 godina valjda ima šta pametnije da radi osim da igra igrice na laptopu 

svašta

hitna sednica lovačkog udruženja

sa danom zakašnjenja ipak objavljujem blog koji je trebao da ide juče, 

pa sam za gamenio onim o treking ligi a ovaj sačuvao u Wordu

inače danas je druga od dve trke ovog vikenda,

polumaraton u Apatinu, na koji nisam ni nameravao da idem

pustio sam da istekne rok za prijave, 

jer sam nakon rume, zrenjanina, i novog sada, bio sit asfalta

i nešto me je vuklo da se malo vratim u prirodu,

da se resetujem na ona lepša podešavanja duha i tela

"elem evo me po drugi put nazad iz hitne.

sinoć sam nakon izjave u Policiji išao u hitnu na pregled,

gde su mi konstatovali brojne kontuzije distorzije i oderotine.

ispod kolena mi je otok poput bundeve od krvničkog udaranja debelim drvetom,

imam još kojekud po telu modrice i oderotine,

kao i po licu.

nakon noći (ovo mi se PRVI put dogodilo) u kojoj nisam spavao ni sekunde,

znate ni onih desetak minuta gde vas "uhvati" pa se trgnete, 

dakle nula zero ništica, imao sam i neke nekontrolisane napade drhtanja,

ono kada se celo telo trese kao kada golog izvadiš iz zaleđene vode.

totalni šok i raspad sistema, 

na svakih pola sata nagon da počnem da ridam na sav glas,

kao oni što im pogine cela familija pa neuračunljivi vrište pored puta.

opet sam otišao u hitnu, tamo su mi dali uput za psihologa,

i nakon obavljenog pregleda sada imam dva overena papira,

onaj o telesnim povredama od sinoć i ovaj o duševnom stanju od jutros.

kažu trebaće na sudu, tojest u policiji su rekli da je Tužilac tako preporučio.

u maniru dinastije i hausa i c.s.i. i ostalih serija 

gde nam ostave najveću neizvesnost na kraju poslednje epizode, 

pa nemaš pojma da li je Horejšio Kejn raznet u eksploziji

ili je ipak uspeo da uskoči u neki šaht i pojavi se u sledećoj sezoni,

još uvek neću opisivati nemio događaj,

dok ga još malo ne svarim da bih uopšte mogao da pišem o svemu