2013, recke i skalpovi

mnogi maratonci su već uveliko ocenili svoju prethodnu sezonu. gledajući ovaj ćušpajz od mog anti-Plana i musaku od tesno napakovanih vikenda u toku leta, gde sam naizmenično trčao planinske maratone i ulične trke od 3, 6, 9, 10, 15km, valjda je najveći uspeh što sam 2013-tu uopšte preživeo. 

od plasmana tj podijuma ovako po sećanju mogu da nabrojim plitvički maraton (10. mesto) kao prvi put kada nisam stajao na proglašenju po kategorijama (jer sam ušao u top ten apsolutno), zatim sljemenski maraton (3. mesto), pešterski maraton (1. mesto), tara challenge (1. mesto), 10 milja u bijeljini (3. mesto), i par manjih trka. 

*SAMO APSOLUTNI POREDAK
NE ZANIMAJU ME PLASMANI MEDALJE I NAGRADE "PO KATEGORIJAMA"

od onih "neobičnih" stvari po kojima ću pamtiti 2013-tu se izdvaja noćni ns maraton koji sam sa ingrid otrčao kao lagani trening i tokom kojeg sam se preko tri sata saplitao kao mesečar.

što se tiče rezultata, ove godine nemam čime da se pohvalim, sve polumaratone sam trčao po neviđenoj vrućini ili po brdima ili se poklopilo i jedno i drugo, samo jednom sam istrčao maraton ispod 3h a i to je bilo dosta čupavo jer sam pre toga 7 dana bio bolestan.

što se tiče dvoboja, na svetosavskoj trci sam za otvaranje sezone pobedio domaćeg favorita simketa, u sl. brodu sam dobio marijanu, u kuli sam 5.5km pejsovao subotićku što je vrlo važan podatak u biografiji, u karlovcu sam dobio mariju, u kruševcu i na avali sam isfiniširao isajlovića (rekoše da sam ga sa ta dva poraza poslao u penziju ali ja se nadam da će se vratiti trkama), na pešteru sam pobedio nešu čime će vrlo uskoro još malo ko moći da se pohvali jer će dečko od sledeće godine da trči maratone ispod 2h45, u kanjiži sam (samo 6 dana nakon maratona) isfiniširao kesića što je valjda prvi put da sam ga dobio na uličnoj trci, u bijeljini sam opet dobio marijanu ali mi je vratila u sivcu, a na ns maratonu sam neplanirano overio celu grupu pretendenata na podijum državnog prvenstva. dakle ako izuzmemo bekelea, nema koga nisam bar jednom dobio ove godine.

nakon što sam u martu propustio ns polumaraton, a u aprilu bg maraton, nisam ni sanjao da ću u ostatku godine da napakujem ovoliko trka. za beogradski mi je ipak malo žao jer sam ga i psihički i fizički uvek puno bolje podnosio od ostalih maratonaca, a još mogu da kažem da mi je žao što sam išao na cerski jer to nije ni bila trka nego majmunisanje. žao mi je što nisam trčao peščarski maraton iz prostog razloga što ovako ne mogu da odredim koliko tamo "vrede" rezultati drugih, ali mi donekle i nije žao što sam ga zaobišao jer mislim da ne moram baš sve u životu da probam. još sam propustio koceljevu zbog problema privatne prirode, ali mi nije žao jer sam tamo već trčao - više mi je žao što sam umesto u zagreb i ljubljanu po stoti put opet otišao u ns i podgoricu. žao mi je i što sam polu-bolestan išao u sarajevo, možda tom gradu ništa ne fali ali me do kraja života više neće videti.

spavanjeeeeeee

bila je to neka čudna situacija.
prvo sam napisao blog pa otišao na trčanje, da ispunim onaj plan koji nije postojao. i kao što je jedino i moglo da se dogodi, plan se ispunio sto posto. dakle sve, ali baš SVE je išlo prema planu.
niti sam imao pojma dokle ću trčati, niti sam prilikom nekog polu-zaokreta pretpostavljao kuda ću se vratiti, niti sam nakon dva sata trčanja znao koliko mi još treba do kuće. uglavnom dobih od lole sms u smislu - rekla sam gostima da umesto u pola 4 dođu na ručak u 4, pošto ti standardno nemaš pojma ni gde se nalaziš ni kad ćeš se vratiti.
dakle i ručak je ispao po planu. savršenstvo.

da mi je neko rekao da ću da ostanem preko tri sata na trčanju od samo 31km, pa nemam pojma. ranijih godina bih mu rekao da je lud, a sad sam se u ove zadnje dve godine u tolikoj meri na to navikao (da ne kažem navUkao) da bih mu možda odgovorio "ma i to je brzo!".
i tako, nestale su granice između Igre i Treninga, između Zime i Proleća (mada je ovo ako ćemo pošteno najverovatnije kasna jesen a ne rano proleće), između Trčanja i Putovanja, Premaranja i Odmaranja.

nakon te Dužine ili kako već nazvati takav dan, juče sam otišao na neki "među-Trening" što je otprilike naziv za one dane kada si na pola između "mogao bih da odem na trčanje" i "bilo bi mi pametnije da se odmorim i ostanem kod kuće tj eventualno se provozam biciklom".
nakon nekih 10-ak km sam polukružno okrenuo nazad prema kući, sa jednog većeg puta preko brdašceta preskočio na drugi veći put, i tada shvatio da mi se više uopšte ne trči. sve bi to bilo lepo da nisam bio na 9km od kuće. zastao sam na jednom mostiću, pre nego što sam se uključio na taj glavni put, i malo razmišljao. da sedim ispod mosta i plačem, nema neke velike poente jer ću kad-tad morati da ustanem i ipak se vratim kući kako god znam i umem. 

ostale su mi dve opcije, da dotrčim lagano, ili da pokušam da zavaram mozak i noge pa da nešto izmislim, da mi brže prođe vreme. dobro, postojala je i ona treća opcija, da lepo nastavim lagano peške i tih 9km prehodam za sat i po, ali sam odmah znao da to ne dolazi u obzir iz više razloga, od kojih je od Gubitka Časti bio puno važniji onaj glavni, a to je da bih se sav zaledio jer nisam bio obučen za šetuckanje nego za trčanje. tanak duks od flisa je super na vetrovitih +7, ali ako bih se ohladio nema šanse da se ne bih tresao kao prut u mokroj majici ispod njega.

dakle nema hlađenja, stigla je naredba.
pa ništa, upotrebiću oznake na asfaltu i trčaću promene 100/100m, kakvom god brzinom. pojačao sam muziku iz telefona i krenuo u taj nepoznat osećaj. ajde kad ti se baš i ne trči, ali kad si toliko umoran da ti se čak ni ne sedi pored puta nego ti se leži u travi, e dođavola što ti se još rade i deonice. ali kao i uvek, težak je samo početak, i treba da bude odmeren. to je verovatno u prvom kilometru izgledalo tako da sam spore 100-tke trčao po 5'30"/km, a one brze, čuj brze, negde oko 4'30''/km. pa je to posle krenulo malo življe jer sam dopustio nogama da se postepeno naviknu na bržu frekvenciju trčanja, i pred kraj mislim da sam ubrzanja radio na do pre pola sata nezamislivih 4'/km ako ne čak i za trunku brže, dok sam one spore 100-tke tapkao po 5'/km ako ne čak i za trunku sporije. realno, nigde mi se nije žurilo, jedini cilj mi je bio da se dokopam kuće, a ova igra je samo trebala da pomogne da se taj povratak što manje otegne.

nakon 6km takvih promena i saznanja da sam upravo uradio 30x100 pa koliko god smešnom brzinom, eto, čak sam bio i zadovoljan. jbg, nikad ne znaš s kim možeš da dođeš zajedno na kraj nekog maratona ili ultramaratona, pa za svaki slučaj nije loše kad možeš da mu napraviš 30 promena u zadnjih pola sata, to bi trebalo da zbuni i one koji misle da su pripremljeni za svaki mogući scenario.
i danas je konačno kucnuo čas, tj dan, kad bi se trebalo odmoriti, tako da ću da napravim loli društvo na njenom trčanju. naravno ako ona bude trčala dovoljno brzo da ne zaspim negde usput.

silazak, povratak, užina, dužina

često pomislim kako me je najviše uništio dan odmora
tipa trčim (ili leti kad me obuzme biciklističko ludilo) svakog dana, po par sati, i nekako se "uvoštanim", deluje mi da tako mogu do kraja Sveta.
i onda odlučim da se uplašim toga što mi "tako dobro ide", zaključim kako je to neko preterivanje, odredim jedan dan kad ću da otreniram nešto malo više ili jače, i nakon njega zakažem dan odmora.
i sad, taj zadnji dan treninga, obično i ne bude niša posebno.
tipa kad sam pre 3 dana nakon što sam nekoliko dana zaredom trčao po brdima 2-3 sata, odlučio da lupim neki tempo.
iskreno, sutradan sam se, nakon tog tempa od 21km osećao čak i bolje nego nakon svakog od onih truptanja po brdima.
dan odmora naravno i nije bio dan odmora jer smo poginuli na poslu, e ali je zato sledeći dan bio koma nad komama.
kao da mi je neko macolom tukao po nogama 36 sati, eto tako nekako sam se osećao...
juče je taj povratak u Treninge, nakon dana Silaska u odmor, bio više nego smešan. sve nešto mislim da bih prže prehodao onih 23km, nego što sam pokušavao da trčkaram. doduše nisam bio ni krenuo na trening - već kod kuće sam video da su mi u nogama pihtije umesto bajadera tako da sam odmah znao da krećem na izlet. kad tako postaviš stvari, nema razočaranja.
recimo danas, polako krećem tim stepenicama iz podruma ka prizemlju, i nadam se da će izlet biti bar malo živahniji. ne vidim poentu u tome da u sred zime (koja čak štaviše još nije ni počela) odem da radim neke deonice, naročito zato jer bi svaki kraći "trening" morao da se odvije u smogu, u dolini, a meni je puno lepše da odem u brda i da se gore malo sunčam, pa nek traje dok traje.
nije mi zapelo ni da nešto skupljam kilometre i oduševljavam se brojkama, jer bi opet bilo puuuno lakše pretrčati ravnjikavih 30-ak km nego brdskih 25. ali, poznat po tome da radim ono što mi se sviđa, na uštrb onoga što bi neki zamišljeni Trener možda rekao da je pametnije, ja ću reći da je najpametnije da radim ono što mi se sviđa. bitno je biti zadovoljan, valjda. nekog zadovoljava da pravi neke treninge koji se međusobno porede kroz brojke, sekunde, neko više voli da trči na traci u toploj prostoriji ispred upaljenog tevea, neko voli da se zvrnda po brdima pa bilo lepo ili loše vreme, sunce kao sada ili bljuzga i blato kao što će verovatno biti. i dok su svi zadovoljni, super.
a ja odoh opet da se izvučem iz grada i da vidim šta ima novo u brdima. plan je detaljno razrađen kao i uvek, i glasi krenuti negde prema gore, videti u kom pravcu će put da me odvede, a onda naći najzanimljiviju varijantu za povratak. usput proceniti koliko noge mogu da izdrže, pa ostati nekih pola sata duže. eto, jel vidite kako je bitno da se napravi dobar plan? nema uspeha bez planiranja i discipline! :p

sport

malo su mi se pomešali utisci s maratona. trebalo je otrčati deset krugova, što znači da je istim pravcem trebalo proći 20 puta, odavde ili odande. ali ima jedna stvar, koja mi se urezala u sećanje. jednom kad prođe sto, dvesta polumaratona ili maratona, svaki ću zapamtiti po nečemu. nadam se. a ovaj ću pamtiti po nekome koga skoro niko ne poznaje, i ko naizgled sa trčanjem baš i nema neke naročite veze. bio je to drugi, možda treći krug. trčali smo "na tamo" ili smo se već vraćali nazad. jedna devojka je ustala sa klupe, i dodala malu plastičnu čašu, nekome. ništa neobično. nije mi to nešto bogzna koliko privuklo pažnju, samo sam ga onako "primetio". kad smo sledeći put prolazili tuda, scena se ponovila. devojka bi uvek na vreme ustala sa klupe, i bez ikakve žurbe, rekao bih i bez previše uzbuđenja, ili se samo nije očitavalo na površini, dodala bi istu čašu nekome. kako su ti polu-krugovi prolazili, shvatio sam da je taj srećnik upravo momak s kojim (ili protiv kojeg) sam trčao maraton sve do kraja. prvo što mi se nametnulo kao logično je bilo da mu je to devojka. ko bi drugi bio, pa jel tako? u nekom trenutku, neko mi je rekao da je to njegova sestra. počeo sam više da obraćam pažnju na nju. kad bih prilazio tom mestu, već sam mislio "evo sad će ona da ustane, i da mu doda okrepu". u nekom od srednjih krugova, 6-om valjda, čak sam se našalio sa boškom, kada ga ja ona pitala da li možda i njemu treba okrepa. rekao sam - ne uzimaj to, vidiš da je neki rasol! nasmejali smo se, jer je taj sok (ili štagod već) zaista bio neke rozikaste boje, i ta glupava ideja da bi nekom mamurnom maratoncu, nakon kasnog večernjeg izlaska, sutra ujutru na trci trebao rasol, silno me je zabavljala sledećih pola kruga. i tako, krugovi su prolazili, devojka je uvek jednako mirno, staloženo, bez uzbuđenja, dodavala sok, zapitala bi treba li mu još nešto. uvek je bila tu za njega, i uz njega. kao što se sunce pojavi svakog jutra, kao što dunav teče svakog dana, bez previše razmišljanja, filozofije i pitanja dokle, kako, zašto. jednostavno, dok god je on bio na stazi, bila je i ona. delovalo je da, ako bi trka bila neka ludačka ultra na 48 sati, da bi ona svih 48 sati sedela na istoj klupi, dodavala istu onu čašicu sa rozikastom tečnošću, i čekala. nije bilo potrebe da navija. kao da su se razumeli na nekom višem nivou. on trči onako kako može. kao i svako od nas. doviknuti "ajde ajde", ili "brže brže", realno nikada nije ni imalo nekog smisla. često je razumevanje ono što mi maratonci cenimo puno više od navijanja. dovoljan je jedan pogled, pružena ruka sa okrepom, i to je sve što imamo jedno drugom da kažemo. kako se maraton približavao kraju, a moja agonija sa patikama i stopalom dostizala vrhunac, sve više sam razmišljao o njima. ... pokušavam da u ovoj priči što manje govorim o sebi... bilo mi je sve više neprijatno da pored mesta gde onda strpljivo čeka, prođem prvi. maltene sam osećao neko olakšanje kad bih zaostao, i prošao 20-ak ili 200-nak metara iza njega. jer taj njen trud, požrtvovanje, ljubav, sve to je zaslužilo neku nagradu. prosto sam voleo svaki krug u kojem je on prošao ispred mene. tada su svi ti sokovi, pružene ruke, nekako imali puno više smisla. u pretposlednjem krugu, kada su mi stopala definitivno utrnula, lola je dotrčala sa drugim parom patika i nekako smo se sreli na samo dvadesetak metara od te klupe gde je devojka provela ceo maraton. bilo mi je nekako glupo, istovremeno sam pokušavao da što brže promasiram stopalo, da promenim patike, ali sam se osećao kao da smo neprijatelji, jer sve to što radim, radim da bih pobedio onoga kome je ona bezrezervna podrška. nekako sam pognuo glavu i protrčao dalje. poželeo sam da me ona uopšte ni ne vidi, da budem providan, kao neki duh a ne protivnik od krvi i mesa. i patika. u poslednjem krugu sam opet zaostajao, i to podosta. i bilo mi je drago. prošli smo pored nje pretposlednji, pa nešto malo kasnije i poslednji put. u tom delu trke sam nešto malo smanjio zaostatak, ali sam se nadao da se to neće baš primetiti. kada sam poslednji put prošao pored nje, pomislio sam - super, ova cura je završila za danas, sad može lagano da se pokupi i krene ka cilju. u tom času sam osećao neku neverovatnu simpatiju prema njoj, kao da je tu bila zbog svih nas koji trčimo, zbog trke uopšte, a ne samo zbog svog brata. nešto u smislu, maraton je prošao ili je pri kraju, i ona može da odahne. i bilo mi je drago, što će napokon napustiti tu klupu, taj zadatak, čak iako joj sigurno nije bio naporan. mladi ljudi treba da se šetaju, da budu slobodni, ne treba da provedu previše vremena okovani na jednom mestu. i nakon toga, osetio sam i ja neko veliko olakšanje. mogao sam da ubrzam. u samo 500-ak metara sam skoro skroz prišao svom kolegi, nošen nekom iznova otkrivenom energijom. kao da mi je veliki teret spao sa srca. više me niko ne vidi, ona je ostala negde daleko iza, i tada sam mogao da ga stignem. ona se zbog toga neće nasekirati, svi oni sokovi i pružene ruke neće biti poništeni. ona je obavila svoj zadatak, i ne treba da strepi. a ja mogu da se ne osećam kao neki đavo, stranac, mrski neprijatelj, mogu ovako izvan dometa njenog pogleda da pokušam da pobedim, tamo negde daleko, skroz na drugom kraju staze tj kruga. do cilja više nisam stigao da o tome razmišljam. trka se završavala, adrenalin je učinio svoje, usledio je prolazak kroz zonu okrepe, navijanje, kratak deo do okreta, jurnjava do cilja, čestitke, i sve drugo što ide na kraju maratona. posle trke i presvlačenja smo svi stajali na cilju i razgovarali. više nije bilo neprijatelja ni konkurenata, svi smo se osećali kao vojnici posle bitke. nije bilo pobednika ni poraženih, razmenjivali smo utiske, pričali o treninzima, kilometrima, i svemu onome o čemu maratonci mogu da pričaju. ali svaki put kad sam primetio tu devojku kako stoji pored, nekako sam spontano skrenuo pogled. opet sam se setio svega, njena tri sata čekanja, koji su možda trajali puno duže nego naša tri sata trčanja, svog njenog truda, svih tih emocija koje se nisu videle na površini ali koje su sigurno tinjale negde unutar one čaše soka ili pružene ruke. i bilo me je na neki način sramota. ipak, sestra je sestra. pobediti svu tu ljubav, podršku, požrtvovanje, to mora da je malo nepravedno. jedino što mogu da se nadam, da potražim kao neki mlak izgovor, to je da svu tu nepravednost pripišem sportu, a ne sebi.

44.5

nisam ni znao da se te subote u Intersportu na kasi obračunava dodatan popust. video sam da su neke Salomonke na sniženju, dok su druge imale neke bolesne cene od 13-16 hiljada, da te bog sačuva. i video sam ovaj model koji sam merkao i prošli put nakon onog "redovnog" NS maratona. valjda sa nekih 13-ak snižene na 11-ak hiljada. ajde, rekoh, pobedio sam maraton, mogu valjda nešto i da se častim. bezalkoholno pivo se tu naravno ne računa, kao ni fileti oslića u express restoranu. naime otkako sam shvatio da preko brooks hrvatska ne može baš tako lako da se nabavi onaj door-to-trail model, prebacio sam pažnju na ove salomonke. navodno su razvijene u saradnji sa džonatanom vajatom, svetskom facom u planinskom trčanju. 

potražio sam broj 44 da bih probao, ali mi je devojka rekla da ga nema, samo 44.5. pa dajte mi 44.5, da ih ipak probam, mada Salomon inače nosim 44. doduše i to sam slagao jer imam jedne 44 koje su mi taman, i jedne 43.5 koje nosim leti na tanke čarapice. "ne razumem zašto bi probao 44.5 ako nosiš 44" nervozno mi odbrusi prodavačica i ode u magacin. ostao sam zbunjen, mislim, nisu njena posla da se u to petlja. probao sam prvo desnu, učinila mi se taman. hmm. "dajte mi i levu", rekoh. zbog onog neprijatnog tona smo odjednom "na vi" i komuniciramo puno zvaničnije. brate, lepo vidim da mi ovaj broj 44.5 stoji skroz isto kao broj 44 od onih mojih, kako se zvaše, nešto 3d ultra, pro, xa ili xd, nemam pojma. uglavnom one najpoznatije. (btw one pola broja manje su nešto wings, trt mrt, nisam neki freak koji to bolesno pamti). uzeću ih, rekoh na njeno veliko razočaranje. otela mi je kutiju iz ruke "pustite, ja ću ih odneti na kasu!". kao ono kod Balaševića, "iz ruku mi otela cveće...". ok, nema problema. vidim da je neka čudna cura. vaga, podznak jarac, onako otprilike.

događalo mi se i da kupim pogrešan broj. nekad mi noge budu naduvane a nekad i izduvane, pa mi se nešto učini taman, i trc milojka, sutra ujutru odjednom shvatim da sam kući doneo neki promašaj. a pošto sve kupim nakon trke, ili u BGD ili u NS, iskreno mi nikad nije ni palo na pamet da to nosim nazad i menjam. uglavnom promenim uloške, ubacim neke deblje u veće patike ili neke tanušne u tesne patike, i teraj. ipak, noge su to, ne radi se o protezi pa da moram da razmišljam da li će svaki milimetrić da me žulja. e sad, da proba patika treba da traje tri sata, to je možda još najmanje normalno od svega. ali ja sam često imao taj neki (pred-)osećaj. kad mi se nešto učini taman, nisam zazirao ni od ekstremnih probanja, tipa da kupim patike dan pred maraton i da sutra trčim trku u njima. pamtim bar 4 para koja su imala takvo asfaltno krštenje. i nijednom me nije prevario taj osećaj. 

tako i danas, nakon početnog trupćanja s Lolom, nastavio sam da soliram po brdima i odmah zaboravio u čemu trčim. ništa ne boli, ne žulja, ne steže, lepo. nakon par sati i dva duža strma spusta sam primetio da me malo boli levi palac spreda, ali to je bilo iz prostog razloga jer na početku trčanja nisam patike ono "baš" stegao pa mi je stopalo nežno šetalo, a nizbrdo se malo sabilo prema napred. zastao sam i dotegao onaj učkur, i u trećem satu me ništa više nije žuljalo. super. kad sam gledao predstavljanje tih patika na runners' world, bio sam iznerviran što je tip koji ih je držao u rukama potrošio pola minuta da nagura te pertle u onaj džepić na jeziku. i još je rekao kako "mnogi su se žalili na to kako višak pertli leti na sve strane, ali nisu znali da za to postoji poseban džeeeeepiććć, u koji se to ovakooooo lakooooooo naguuuuuuu..rrrrrrr..." i onda je nastavio da petlja kao da umesto prstiju ima kopita, ili u najboljem slučaju sarme. o bože. pa zar je bilo teško snimiti iz početka tih minut i po blać-trućkanja o patikama? svašta.

eh da, kada sam napokon stigao na kasu (ne danas nego onog dana kupovine) i kad mi je žena rekla "osam hiljada sedamsto..." ja sam onako lopovski ispod oka pogledao šta piše na kutiji, zinuo da pitam "jel to neki dodatan popust" ali sam se odmah ujeo za jezik. ćuti, plati, i beži. ako je neka greška, nemoj da se praviš prepametan pa da kažu "jao izvinite gospodine, ipak su 10990". u svakoj prodavnici uredno vratim ako mi daju više kusura nego što treba, sve mobilne telefone pronađene na trčanju sam uredno vratio vlasnicima, ali jedan Intersport neće propasti zbog par hiljada. to je moja logika. znam kolike su marže, znam da ta ista roba košta pola od ovih cena bilo gde drugde, tako da, nisam se osećao kao da nešto kradem. mislim, rekla je 8700, ja sam dao 8700, ćao. ako je tako trebalo, fino, a ako je neka greška, još bolje :-)

život na pešačkom

završavam trčanje, na manje od 1km sam od kuće
dolazim na raskrsnicu, između Pijace i Crkve
na pešačkom prelazu jedna žena već stoji, čeka...
automobili prolaze, ali onako razređeni, nije baš gužva
pogledam levo, prvi auto je daleko, na  recimo 20m
pogledam desno, vidim auto koji upravo koči da bi me propustio
razmišljam o toj ženi
ako ja ne krenem, čekaće ko zna dokle
nastavljam dalje, pretrčavam ulicu, po sred pešačkog
u tom času još uvek gledam u onaj auto desno, koji stoji
iznenada osećam neki udarac na levom kolenu
onaj auto (taxi) s leva je već prešao tih 20m i ukočio tačno "na meni"
u desetinki sekunde mu padam na haubu, TRAS sa obe šake
odmah se odbacujem nazad,
vidim da vozač nešto viče i gestikulira iza šoferšajbne
JA KRIV??? - vičem i pravim par koraka prema vratima vozača
on otvara prozor, nešto mi kaže ali ne čujem jer par ljudi okolo viče
JA KRIV, NA PEŠAČKOM??? - ponavljam pitanje
u tom deliću sekunde on ćuti, gleda me zbunjeno
samo sam provukao levu ruku kroz prozor, i pomazio ga po glavi
kao da je neko malo dete
imao je neku kratku, čekinjastu kosu
NEMOJ ZAJEBAVATI - samo sam mu rekao, i sa osmehom otrčao dalje
dolazim na onaj drugi trotoar, uz crkvu, trčim dalje
par auta usporava i svi me onako posmatraju, zbunjeno
svima sam se osmehnuo kao da kažem "ma nije mi ništa"
i život teče dalje
nadam se

25+25+25

imao sam razne kombinacije u životu, trčao zaredom po 21km, po 22km ali siguran sam da mi se nikada nije pogodilo da slučajno 3 dana uzastopno otrčim po 25km. kažem slučajno, jer nisam sa sobom imao nikakav uređaj za merenje, nego sam jednostavno trčao pa koliko ispadne. prvog dana sam znao da će da bude "tu negde" oko 25 ali nije mi bilo bitno da li će da ispadne 22 ili 27.

drugog dana sam znao da sam pretrčao negde oko 8km kada sam na telefonu uključio MapMyRun, zatim sam ga prebacio na muziku i na kameru i tek kući video koliko je izgrešio kroz kanjon reke Gradac gde je povremeno gubio signale. onda sam naknadno prepravio stazu pa smo se sa njegovih početnih 13km usaglasili oko 11, s tim da sam ga ugasio negde na 5.5 od kuće jer odatle dalje znam dužinu, i kad se sve precizno sabralo i dodalo (to nije isto) ispalo je 25km. 

i danas smo opet pošli na istu stranu, opet se razdvojili posle početnih 6km uzbrdo, lola okrenula nazad a ja produžio u vis. i vidim da je vetar iz nekog neuobičajenog pravca za zimu, sa istoka, i da je naduvao maglu baš dole uz Gradac. pa mi bilo glupo da idem tamo jer mi je delovalo prohladno, i okrenem prema jugo-istoku, gde je mirisalo na proleće. prođem nekoliko kilometara kroz jedno selo kuda nisam nikada išao, čisto rekoh da malo upoznam kraj. i posle se vratim iz nekog skroz neočekivanog pravca, gde zaista retko zalazim. i dođem kući, ucrtam rutu i gle, ispadne 25.5km. ali jednog od dva prethodna dana mi je trening bio malčice kraći, tako da sam ovaj višak "prebio" sa tim danom i opet upisao 25km. 

prva dva dana sam nosio neke adidas plastikanjce što sam kupio u Đak radnji u lazarevcu zadnjeg dana 2013-te, i uopšte se nisu loše pokazali. drugog dana ugazih u neko ledeno blato tako da sam ih posle samo 50km nošenja već oprao prvi put. baš ih hoće... 

a danas sam nosio stare prastare mizuno wave ryder ili rider, kako beše, imaju 1633km, da ne poveruješ. hteo sam da ih bacim, pa trčao u njima Sljemenski, po sistemu ako nešto mora da se pokida nek budu najstarije patike, pa kad su preživele ja u njima trčao i pobedio i Pešterski, i od tada sam ih stalno nosio a naročito otkad me muči ovo stopalo. nekako su najšire od svih patika koje imam i u njima me najmanje boli.

a te adidas, smešno. vidim ja da su patike lake ko perce, ali vidim i da nisu nikakve profi patike nego nešto entry level. ko iz kineske radnje. i sad neka cena, nije baš da su jeftine. ali popust 20%. ajde rekoh, uzeću ih, čisto fazona radi. dođem na kasu, cura pita jel imam člansku kartu, rekoh jok. ajde popuni priznanicu, kaže ona, i dobićeš još 10% popusta. sve tako lepo ona sa mnom na ti, a možda je 90-to godište. možda malkice i trudna, nisam smeo da pitam. pred Lolom naročito. i tako, dobio ja patike zamalo za džabaka. posle toga kad smo bili u marketu, ja kupim dva sokića i odnesem obema prodavačicama, srećna nova godina, lepo se provedite, malo je falilo da se izljubimo ali opet je Lola bila tu i šta će siroma oženjen čovek, ne može ni novu godinu da čestita kako valja... 

a one salomonke iz Novog Sada još uvek nisam ni probao. mislim, šta tu ima da se proba? probaš wartburga, da vidiš da li će da upali, naravno da nećeš da probaš mercedesa, da ga isteruješ iz garaže i da ga isprljaš ni zbog čega. ali kad dođe vikend, ako sam u ovim plastikanjcima mogao dva dana zaredom da opalim dve 25-ice, ko zna šta mi padne na pamet kao "blatnjavo krštenje" za salomonke. 

uglavnom nakon trke na Ušću sam se fino odmorio, napokon, i od sutra može da se nastavi da se normalno trenira. za sada 3 dana, 3 trčanja, 75km, 1800m uspona. a nisam ništa smršao. mršanje počinje tek kad nestane torte. a pre nego što stigne pečenje. e treba nekako uhvatiti taj među-trenutak, to je sledeći taktički zadatak.

godina prođe, ludilo nikad

pfffffffffff...
ovo je ispalo vrlo čudno.
u subotu maraton, tri sata trčanja.
plus 4.5 sata u autu.
u nedelju skoro 4 sata na biciklama.
i ponedeljak ceo dan na poslu.
i tek negde kasno uveče, dogovorili smo se za utorak.
kao, ajmo i na tu poslednju trku u godini, pa šta bude.
srećom je start bio u podne, pa je moglo bez žurbe.

pred zagrevanje sam shvatio da nema šanse da nosim ravnije i lakše patike, zbog bola u stopalu. fuj. uzeo sam pegasus i to ne one nove koje su me namučile na maratonu, nego stare. da mi je neko rekao da ću u njima da trčim trku, ja bih se smejao, a sad sam ih nazuo za mazačinu od 8km. cirkus. ali ajde, bar sam po nečemu bio rekorder juče, po težini patika. što bi rekao džoni štulić u pesmi fleš "lavina kotrljajućih tegova na nogama".

zagrevanje se svelo na kilometar trčkaranja do/od vecea i do/od auta da nešto uzmem i ostavim, i ostatak je protekao u ubrzanjima. mislim da nisam nikada u životu za zagrevanje iskombinovao kilometar trčkaranja i dva kilometra ubrzanja. to mi je pak pomoglo da se zaletim sa starta :-)

ali realno, tako sam i hteo. da sam ostao kući, nešto bih ugađao tempo, kilavio, taktizirao, ali šta ćeš na trci drugo da uradiš nego da se zabavljaš... trčkarao sam u blizini one Opasne i dobro pazio da je slučajno ne zakačim jer mi se ne umire ovako mladom i perspektivnom, a usput sam virkao koliko je Prva ispred odnosno koliko je Treća iza. na žalost nije postojala "ženska grupa" kao na polumaratonima, jer ja najviše volim kad kao na teveu posmatram razvoj trke. ovde je sa starta svaka otišla svojim putem i baj-baj, tako je ostalo do kraja.

do pola mi je super išlo, disanje bez problema, puls je delovao podnošljiv, ali su mi noge bile nešto sumnjive... na okretu je sve bilo gotovo idilično, trčali smo rame uz rame, i čak prišli Rilingu na 20 metara. jedini problem kad tako lepo sanjaš je onaj kad te nešto trgne pa se probudiš. 'bem ti kad me opalila vetrina nakon okreta, umalo se nisam šlogirao! mislim, znao sam da duva, očekivao sam ga nakon okreta, ali nisam očekivao i da će noge da mi se tako udrvene nakon samo 15 minuta trčanja. mic po mic sam napustio Opasnu zavetrinu, i odlučio da malo predahnem. lepo je to kad iz sve snage želiš da si svež već trećeg dana nakon maratona, ali, malo morgenčić :-p

nakon malog predaha sam uhvatio neki ritam za nijansu slabiji od onog početnog, i tako dotrčao do cilja. obzirom da je bio poslednji dan stare godine, ta druga 4km sam zamalo mogao da opišem sa "godina prođe, trka nikad" :-)

dečko koji me je stigao u poslednjem kilometru i s kojim sam utrčao u cilj mi je pokazao štopericu na kojoj je stajalo 30'28'', što i nije toliko loše. jbg to je ritam za polumaraton 1h20', daleko od sporog za zimsku trku u debelim helankama?

danas mi se pak noge sasvim lepo osećaju, i po stoti put se potvrdila moja teorija da "umoran čovek teško može dodatno da se puno zamori". jednostavno ti taj osigurač spreči da napraviš novu štetu na mišićima, svaki napor ti svede na podnošljivu meru, i sutra si kao preporođen. dobro, malo preterujem. ali si živ. još uvek.

e sad, jbg, da ću baš da trčim do mraka samo zato jer je neradan dan, neću. makar mi izgovor bio da neću iz principa. par sati će da bude puna kapa. taman da isprobam nove patike. tek koliko da mi i u njima utrnu stopala, za dobrodošlicu u 2014-tu :-)

trka

možeš pripovedanje da započneš od početka ili od kraja ali obrni okreni na kraju će se svaki početak zvati Početak pa svejedno da li se radilo o početku ili o kraju. eto tako sam započeo priču sa oba odjednom :-)

dakle kakav je bio plan. plan je bio da dođem na trku, da otrčkaram još jednu od bespotrebnih milijardu Dužina koje sam ove godine već otrčkarao, i na kraju po mogućstvu i da pobedim. kako ja volim da se našalim kad me pitaju da li ću doći na neku trku pa kažem "jbg, mora neko i da pobedi". pred start, dok se nekoliko entuzijasta zagrevalo, mi obični smrtnici smo se pitali čemu zagrevanje pred trening-trku, jer ako se tokom prva dva i po sata ne zagreješ za zadnjih 10-ak km maratona, onda ti neće pomoći ni zagrevanje od 100km...

tu sam zezao profu kako ćemo da idemo laganicu, i usput da pričamo, i kako ću u zadnjem krugu da ga ostavim u prašini kao i uvek, i on je to stoički prihvatio kao neku sudbinu iliti višu silu, i usput mi je napomenio kako "kažu da je onaj u gaćama rešio da pobedi i još da istrči ispod tri sata". ja iskreno rečeno nisam pošteno ni pogledao na koga mi je pokazao u toj masi, niti sam verovao da takav postoji, tako da mi je to upozorenje "na jedno uvo ušlo a na drugo izašlo".

krenuo sam najpeške što se moglo, pa su nekako svi ostali išli još peškije, i na kraju sam ispao partibrejker jer sam trčao tako na 50m ispred te prve grupe maratonaca. one ispred nisam ni gledao. video sam onog stranjakovića kako nešto cepa ali se nisam baš uplašio jer sam znao da sve do kilometra prednosti može da se ulovi u zadnja dva kruga, a dok dođemo do zadnja dva kruga ionako je mala verovatnoća da će neko da uspe da ostane toliko ispred bez obzira koliki zalet uhvatio na početku. i tako, trčkarao ja, pa negde oko 3-ćeg km lepo stanem i sačekam ove otpozadi, pa sa njima lagano nastavim.

i sve je to bila čista idila do onog okreta na početku drugog kruga, kad sam shvatio da stranjaković nije jedini maratonac ispred, nego sam prepoznao uglješu. ko je sad pa uglješa? paaa, uglješa je momak kojeg "znam" sa one tablice KM SAT sa sajta ARK-ovaca (zvuči kao da se radi o nekim ovcama), i koji tamo jedini ima više km od mene, i na kojeg tako povremeno naletim na fejsu. i rekli su mi da je povređen (bio), da je prestao da upisuje one kilometre, da ga je poneko video kako trči, i tako, u drugoj polovini godine je bio obavijen nekim velom misterije.

tu mi se odjednom upalila neka lampica. rekoh, sve je to lepo, mogu ja da kaskam sa profom do pola ili "do iza pola", ali ako je u trci neko ko zaista može da trči, lupam, 2h57, kako ja zamišljam da ga ulovim ako na prvu polovinu potrošim 1h35, recimo? u nekoj divljoj formi, sa par kg manje, na odmornim nogama, još bih i mogao da se nadam, ali u ovakvom stanju (250km u zadnje dve nedelje, i to mahom teških brdovitih kamenitih 250km) pa još na ovom polu-povređenom stopalu, mišn imposibl.

i tako, krenuo ja, ali nakon onog početnog uspavljivanja mi je i to koliko sam ubrzao delovalo BRZO, a nije bilo. kao ja nekog jurim a nikog ne stižem. maltene ceo drugi krug mi je prošao tu negde na ničijoj zemlji. pred kraj sam shvatio da to što mislim da je tempo nije nikakav tempo nego tek neka mlakušna promena, u šta sam se uverio kad sam video da su mi na okretu profa i kesić odmah tu na 200m. e onda sam se iznervirao i napravio jednu promenu "da valja", omlatio jedan kilometar onako kao da nisu moje noge i priključio se grupici polumaratonaca, na čelu sa onim Tergatom, Keflezigijem, ili kako se već zvaše :-)

e nije prošlo ni minut sa njima kad sam osetio "bodac" ispod rebara. očigledno mi telo nije baš bilo oduševljeno tom promenom. tako sam trčao ceo treći krug razmišljajući da li da nakratko zastanem jer svaki bodac prođe posle pola minuta stajanja, no to mi je garantovalo još kilometar i po divlje jurnjave nakon toga, pa me je već uhvatila muka od takvog scenarija da trčim maraton kroz deonice od 1.5km a da posle svake stojim po pola minuta da bih se malo oporavio.

i tako, bodac je prošao sâm od sebe, tempo nam je varirao zavisno od vetra (bar sam ja imao takav osećaj), a grupa se skroz osula pa smo na kraju ostali samo Kebede i ja. po tartanu smo išli rame uz rame i pomalo pričali dok sam se na uzvodnim (uz dunav) deonicama mučki krio iza njega i pokušavao da uštedim nešto snage za drugi deo maratona. tako su nam prošli 4. i 5. krug, i usput smo prestigli sve polumaratonce osim prve dvojice, pa sam praktično prošao kroz cilj kao treći polumaratonac.

nakon toga sam ostao bez pejsmejkera iliti ako ćemo još preciznije, ostao sam bez vetrobrana, pa sam morao sâm. srećom tu negde se niodakle pojavio boškić pa mi je tako u priči prošao još jedan krug, neprocenjivo. taj šesti krug sam planirao da se skroz "prošetam", pa da nakon njega trku započnem ispočetka. obzirom da sam prvi i po krug totalno joggirao, a da smo polovinu Tadesse i ja prošli oko 1h28, više je nego očigledno da sam sledeća 3.5 kruga trčao iznad ritma maratona, pa je taj fartlek morao da dođe na naplatu. e tu su počeli problemi sa stopalima...

levo stopalo mi je utrnulo, i to skroz. nije to samo nekomforno, nego je užasna situacija kad nemaš baš nikakav osećaj osim utrnulosti. pa sam nešto kvrčio prste, pokušavao da trčim na petama, na spoljnjem delu stopala, sa zakrivljenim stopalom prstima ka unutra, ka spolja, ali ništa nije pomagalo. ništa, trpeo sam i trčao. zbog toga se pojavio novi nazovi problem. skroz sam prestao da razmišljam o brzini, i naporu. podsvesno sam usporavao, tj polu-podsvesno, jer sam ipak znao da što brže trčim, to sam više na prednjem delu stopala. pa sam valjda tako želeo da premestim težinu na pete. ali se vrlo jasno kristalisalo da tako neću moći do kraja. tražio sam priliku da stanem i da se izujem, da malo promasiram stopalo, da krv prostruji, pa da krenem ispočetka.

u svoj toj agoniji utrnulosti mi je prošlo zadnjih pola kruga sa boškićem, gde je uglješa nestao u daljini, a zatim i ceo sedmi krug gde sam morao ozbiljno da se zamislim kako da pobedim ovaj maraton. i smislio sam. džaba ti svo oružje ovog sveta ako nemaš mozgić. ušao sam u osmi krug, i to je zvučalo ohrabrujuće. "još samo ovaj, pa zadnja dva, to je mala maca". ali stopalo mi je opet bilo skroz oduzeto...

primetio sam da uglješa zbog vetra dosta smanji ritam na onom uzvodnom delu (prva trećina kruga, do okreta) pa sam tu napravio još jednu jaku promenu. trčao sam kao da je kraj maratona, stigao ga, prestigao, i pokušao da napravim što veću razliku. slučajno se tako pogodilo da je lola naišla kada sam se ja vraćao prema startu/cilju/okrepi, pa sam taj trenutak iskoristio za pit stop. izuo sam se, lolu upotrebio kao oslonac da se za nešto držim dok drugom rukom masiram stopalo, a usput smo malo i popričali. nakon minut trljkanja stopala sam opet navukao patike i nastavio trku. čuj trku, ovo je bila agonija... a uglješa je u međuvremenu protrčao pored nas i nestao u daljini.

ali sam ga imao na vidiku. jedva, ali sam ga video. jedna i po ulica, to je recimo 250m. plus ono koliko je bio iza mene, izračunao sam da sam izgubio oko minut i po. ok, idemo dalje. da sam zastao u trenutku kada sam bio IZA njega, on bi toliko odmakao da bi postojala sasvim realna šansa da bih odustao od utrkivanja. verovatno bih digao ruke od jurnjave i prešao nazad u jogging, tek da privedem maraton kraju sa što manje bolova. kasnije će se ispostaviti da sam upravo tada dobio trku, tim razmišljanjem u kom trenutku mi je najbolje da stanem.

prilikom ulaska u deveti krug sam loli doviknuo da mi spremi "one druge patike" koje i nisu baš patike nego neki poteški čamci, pola broja veći, u kojima sam trebao da prestojim ostatak dana nakon maratona. to sam joj doviknuo u zoni okrepe. plan je bio da pred završetak 9-og kruga promenim patike, uskočim u te čamce, oslobodim pritisak na stopalo gde god i zbog čega god postojao, da otrčim onaj kratak deo do nizvodnog okreta i nazad, i da nakon toga opet uzmem ove bolje patike, i da u njima kako god znam i umem pretrčim onaj zadnji krug.

e to je bio plan... ali kad me šlog nije strefio! tačno na pola 9-og kruga vidim lolu kako trči prema meni i nosi mi patike. shvatila je da treba da mi ih dostavi što pre, a ja sam mislio da sam bio precizan kada sam joj kratko i jasno rekao "spremi mi one druge patike!", jer sam samo toliko uspeo da doviknem. šta ću, shvatio sam da ću umesto kilometar morati da trčim 2km u tim čamcima, a tek kad sam ih navukao i potrčao shvatio sam svu katastrofičnost te ideje. toliko su mi landarale (nije bilo vremena još da dotežem pertle, jbg...) da sam se par puta zakačio po listovima, a par puta mi se učinilo da će mi spasti u sred trčanja. naravno prilikom te promene mi je uglješa dodatno odmakao, jer nije sve proteklo tako brzo. a ja sam u toj obući morao da pretrčim 2km, i da posle toga sve nadoknadim u preostalih samo 4km. jako loš scenario...

nekako sam tako (sa patikama koje landaraju oko stopala kao dva meseca oko zemlje) završio 9-ti krug, i ipak uspeo da zastatak za vodećim smaknem sa "više nemam pojma gde je ispario" na "eno ga tamo negde u daljini, ako je to uopšte on". u zoni starta/cilja sam OPET zastao da uzmem one bolje patike, i koliko god sam dotle uspeo da smanjim zaostatak, naravno da je uglješa u tom trenutku OPET odmakao, i prilikom ulaska u zadnji krug situacija nikako nije delovala ružičasta. to što su me lola i zdravko ispratili sa pokličima me je napalilo ali je sve i splasnulo nakon 20 metara sprinta jer naravno da sam shvatio da baš tako "leteći" ne mogu da trčim čitava preostala 4 kilometra. 

i odatle se nastavila igra mačke i miša. jedino što sam miša već nekoliko puta pustio da pobegne, što je naravno premijera u mom maratonskom životu. koga god sam stigao, uvek sam ga preskočio i više se nisam okretao. a ovaj uglješa, ko feniks, sto puta ga prestigneš i on se opet obre ispred, jbt ko neka skrivena kamera :-)

i ništa, trči sale trči, stopalo mi je naravno opet utrnulo posle 500 metara ali sam do tada već valjda bio naviknut na to. trening čini čuda, svemu se prilagodiš, a čovek je izgleda neverovatno uporna živuljka. tu je krenulo neko beskrajno taktiziranje, procena kojom brzinom nekoga stizati, koliko zapinjati, merkanje šta je dovoljno a šta previše. da neko može, on bi se izgubio u daljini. čim trupće tu na 100m ispred mene, to je dakle njegov ritam i ne može bitno brže od toga. naročito jer je uglješa u jednom trenutku trke rekao "ajmo malo da ubrzamo, da obeshrabrimo ove iza". znajući da razmišlja na takav način, odmah sam znao da bi to isto najradije i sada uradio, samo ako može. i tako, pokušavajući da se istovremeno prištedim, postepeno sam smanjivao razmak, da bih nakon okreta malo izgubio to planirano strpljenje i kroz tri promene od 100-tinak metara mu prišao na nekih 10m. i tu sam se malo zadržao. lepo je kad posmatraš plen kao pljeskavicu na tanjiru, u rukama držiš nož i viljušku, i ne preduzimaš ništa. polako. čekaš da ti prvo donesu pivo, pa ćeš posle da raskomadaš meso ;-)

približili smo se okrepnoj stanici na 1km od cilja a ja sam ga nekako spontano dostigao, prosto su me noge same dovukle do njega. malo smo popričali, prošli kroz masu koja je navijala, pomislio sam da napravim promenu i odem ali sam se predomislio. prosto smo se premalo družili za vreme trke, zbog mog problema sa stopalima, pa smo umesto u društvu većinu trke pretrčali na puškomet razmaka. tu sam mu u narednih par minuta priznao kako ja imam dobar finiš (čak i ovako sav utrnut i kljakav) i kako obično svima kažem da moraju da me se reše dosta pre kraja, a u protivnom ih isfiniširam. došli smo do okreta, ja sam pojačao malo, pa još malo, pa kad sam video da je zaostao ja sam dodao još pola brzine i onako u nekom malo jačem tempu dotrčao do pred cilj. sreća da mi nije ni zatrebala ta "cela brzina više" jer nemam pojma kako bih se snašao na onom jednom i po stopalu.

simpatična anegdota odmah u cilju je izgledala ovako nekako. uglješa je rekao
- znaš, ono kad si rekao kako si na stadionu radio brze 200-tke, i da se ne bojiš sprinta, nisam hteo da ti kažem da sam i ja, kada sam bio u takvom treningu, radio 400-tke za 60s, i da i ja imam odličan finiš.
- pa zašto si onda ostao kad sam ja napravio promenu, zašto nisi finiširao?
- paaaa, prerano si krenuo!
:-D
eto sad znam za ubuduće: kad nekog planiraš da isfiniširaš, treba da ga pitaš u kom trenutku mu najviše odgovara da promeniš brzinu, da bi on imao najveće šanse da to prati. to se valjda zove fer plej. stidim se što sam to tek sada saznao :-)

DISKLEJMER
naravno kao i uvek ovaj blog je napisan u šaljivo-anegdotskom maniru, sa malo hiperbolisanja u cilju zabavljanja publike, odražava trenutno raspoloženje pisca i nužno ne prikazuje ljude i događaje u redosledu i na način na koji su se dogodili odnosno ponašali, mada sam tokom pisanja uglavnom bio ubeđen da je sve upravo tako i izgledalo ;-)

6 dana, lični

izgleda da je bolje pisati blog kao dnevne vesti, jer tako "uvek imaš nešto novo".
ako čekaš da ti se nešto spektakularno dogodi, mnogi zanimljivi detalji (koji se dogode u međuvremenu) ostanu nezabeleženi.
odnosno ako čekaš inspiraciju, pih, to su ćorava posla.
jer kad već jednom počneš da pišeš, inspiracija će odnekle iskočiti.

jutros sam bio bukvalno zapanjen činjenicom da sam poslednji "sportski" blog napisao u ponedeljak, a da je danas već nedelja.
obično mi se trećeg dana upali lampica.
krivicu detaljno pripisujem i ogromnom obimu posla, jer ko god zna čime se bavimo može da pretpostavi kakav nam je haos u radnji pred novu godinu.

onog poslednjeg ponedeljka, kao što rekoh, otpisao sam svo mahnito jurenje Godišnje Kilometraže na trčanju i demostrativno otišao biciklom u brda. lep prolećni dan. i bilo mi je lepo.

nakon toga, khm...
pogledam u svesku, a sveska skoro prazna jer nisam ništa upisivao.
katastrofa.
u utorak su bila dva trčanja, ujutru brda i predveče ravno, oba puta tempo.
ujutru neki promenljiviji, a predveče najobičnija jurnjava na umornim nogama.
poslednji dan odmora je ujedno bio pretposlednji dan bolesti, neki tamo 16-ti decembar.
to sad deluje kao da je bilo u nekom prethodnom životu...

nakon ta dva trčanja u sredu sam nekako ubacio dva sata planinskog trčanja, to je već trebao da bude neki taper pred maraton :-P
to jest, tada uopšte nisam razmišljao o maratonu.
u sredu se razmišlja o sredi, to je valjda logično.
ako kažem da sam za dva sata prešao 19km, trebalo bi da vam sve bude jasno.
kamenjari, lomatanje, neprijateljski nagibi, i ostale zanimljivosti. milina.

u četvrtak nam je prdnulo da odemo na maraton.
e tada sam odlučio da se odmorim.
poslao sam last minute prijave, ili je to bilo u sredu, više nemam pojma.
morao sam da skoknem na brdo da nahranim neko kuče,
tako da sam uspeo da pretrčim samo 14.5km.
računao sam da je to sasvim pristojan taper, realno.
kad sam se vratio, ceo ostatak dana sam se pitao kako je moguće da sam bez ikakvog razloga otišao na baš toliko kratko trčanje.
svašta.

petak je ceo prošao na poslu, nismo čak stigli ni da se spakujemo.
dogovor je bio da ako se probudimo sutra ujutru, na vreme, da odemo na trku.
ako se uspavamo, nikom ništa, nije ni prvi ni poslednji maraton.
a da nam je pao u najgorem trenutku, to je očigledno.

u subotu smo se nekim čudom probudili u 5 ujutru,
što je značilo da sam se u zadnje dve noći naspavao čitavih 7 sati.
bili smo toliko sveži da je izbio maltene pravi rat oko toga ko (NE)će da vozi auto. jači pol je naravno pobedio u tuči i zavalio se u sedište suvozača, jeeee.

maraton je trebao da prođe po jednom planu, pa se nastavio po drugom, trećem, četvrtom, pa je onda išao bez ikakvog plana, pa je došlo do nekoliko rezervnih planova jer su se valjda svi Marfijevi Zakoni tog dana slomili upravo na meni, i tako, dođoh videh poginuh.
ali ajde, kao što sam rekao, nije bio ni prvi ni poslednji.
od tri sata onog haosa valjda postoji samo bolji provod, lošiji nikako.

nakon proglašenja UZ KROFNE ("ako im ne pohvališ krofne odmah će da se nadrkaju", tako su mi rekli, "obrati na to debeeeeeelu pažnju kad budeš pisao blog...") smo otišli do merkatora gde sam na svoje oduševljenje zatekao salomonke na sniženju, sa 14 na 11 iljada.
neću da vam kažem koji model.
i dođem na kasu i shvatim da sam dobio još 20 posto popusta i da će da me izađu manje od 9 iljada.
sad bih ushićeno i bez razmišljanja rado napisao da je ovo bio HAJLAJT dana, ali ne smem zbog onih krofni, da me ne bi hejtovali...

i nakon maratona, šta se radi?
paaaa, zavisi koji je dan.
ako je ponedeljak, onda se prespava i pišu se blogovi,
a ako je nedelja i ako je lepo vreme, ide se na biciklu.
tako smo se danas provozali do ispod Divčibara, 60km po brdima.
gore se još uvek topi sneg pored puta pa je sve mokro,
ali je zato dan bio topao, vazduh lep i čist, idila romantika.

eto.
mislio sam da će da bude samo kratko javljanje, 
ali ispade sasvim prosečan blog.

dodatak za ljubitelje statistike, u 2013-oj sam stigao do 3899km.
da sam se samo malo zagrevao pre trke, imao bih 3900.
i još je maločas naročito bilo zanimljivo kad sam u Excelu popunjavao subotu.
u polju kilometri stoji 42, u polju vreme stoji 2h59.
to mu dođe "chip time", jer ne mogu da lažem u dnevniku da sam trčao 3h03 koliko je pokazao semafor, jer prosto nisam toliko trčao.
semafor je uračunao i stajanje pored staze.
novi sad je lep grad, barem ovaj deo uz dunav.
a naročito dok ja tuda protrčavam, eeee onda je već prelep.
nije mi žao što sam povremeno zastajao, imao sam šta da posmatram :-P

3-2-1-0

imao sam neke sulude ideje, kao i uvek.
ali sam ipak znao da je bolje pustiti da sulude ideje ispare.
mislim, ne treba gajiti viruse, zdravije je suzbiti ih.
jedna od tih ideja je bila, onako, matematička :-)

kad sam napisao da imam 3713 km u ovoj godini,
prolete mi kroz glavu kako to nije "mnogo daleko" od 4000.
šta zna dete koliko ima od Valjeva do Niša, recimo?
preračunao ja to, podelio na 12 preostalih dana ove godine.
došao do neke tamo cifre, od 24km.
pazi sad, 24km dnevno, nije da je ništa, ali nije ni nešto strašno.

i odmah sam prestao o tome da razmišljam.
počelo je ovo mini-proleće, i jednostavno sam uživao.
trčao sam prvog dana 32km, relativno brzo.

sutradan sam hteo nešto slično, ali u brdima.
međutim loše sam se obukao, pa sam morao da okrenem ranije.
zadnjih pola sata sam jurio kao budala, da mi bude toplo.
da mi se ne ponovi onaj proliv gore s vrha brda.
"sreća u nesreći je"... ako već moraš da dobiješ proliv,
da to bar bude na mestu sa najlepšim pogledom.
i tako, uživao ja u pogledu, nema šta.
mislim da sam prvi put u životu srao sa slušalicama na ušima.

juče, tog trećeg dana, planirao sam Dužinu, pa dobro, bila je.
ostao sam skoro 4 sata. krenuo sa Lolom stvarno lagano,
a zatim sam spičio 10-ak km tempo trčanja.
onda sam se popeo na brdo, i gore je bilo bar +10.
odatle se sve pretvorilo u izlet.
zastajao sam, slikao, na par mesta sam zastao i po 5 minuta.
isprobavao neke opcije panorama snimka na telefonu, i tako.
rekoh, lep je dan, nedelja, što sa se vratim kući u 3 ako mogu u 4?
i sve je to bilo idilično, dok nisam shvatio da će da padne mrak.

onda sam na brzaka smislio najkraći mogući povratak kući,
sleteo niz neki puteljak od živog blata, 
a zatim dole u podnožju jedno deset minuta čistio patike u snegu.
ladno sam izgubio svo vreme koje sam uštedeo koristeći prečicu!
i onda je naravno opet zahladnelo, navukla se magla,
temperatura je spala za nekoliko stepeni, smog zasmrdeo...
pa sam opet morao da opalim 8 km tempa, za kraj.
taman kroz onaj dim, da poništim sve efekte brdskog vazduha :p

e nakon ta tri dana, tu je bilo 32+23+31 = 86km ...
jutros sam bio nešto umoran :p
dogovor je bio da odem da lagano trčkaram s Lolom.
međutim nešto smo se zbog posla razišli, 
i ukazala mi se prilika da odem malo biciklom.
1) tako mi je otpao plan trpanja kilometraže na trčanju
2) tako sam opet mogao da budem 3 sata u brdima
i naravno, prevladala je ljubav ka prirodi, naspram strasti ka brojkama
zaboravio sam na trčanje i na besmislene rekorde

ali ipak, da obračunam, za svaki slučaj
počev od sutra, imam 8 dana u ovoj godini
od trenutnih 3799 km mi fali 201km, to je 25 dnevno.
eto kako sam uprskao Plan, onomad mi je trebalo 24 dnevno.
ako je neko hteo to po svaku cenu, trebao je ovako.
da trči 2x dnevno, da rasporedi teret te silne kilometraže,
i lepo uredno kao veverica samo da skuplja na gomilu.
10 ujutru 14 uveče, 12 ujutru 12 uveče, strpljivo.
ali kao što rekoh, ne radi se o tome.
da je bilo neko takmičenje, opklada, izazov, 
da mi je rajfajzen banka sponzor, da dobijam hiljadu evra po danu,
pa trčao bih kao bela lala.
paz da ne bih seo na biciklu. sačekale bi planine.
ali ovako, ma nek ide život.
očitaću cifru na kraju godine, i to će biti to.
ništa na silu.
jednostavno, prebrojaću kilometre koji su se sami istrčali.
e baš tako.

2013, 3713

i tako je prošla i ta bolest, ne ponovila se...
još uvek sam kilkast, ali ako već (already) mogu da trčim, dobro je
ponedeljak nakon (ne-)trke sam takođe prekunjao,
a ova tri dana su brojala 14-18-18km
ono prvo je bilo saplitanje,
drugo je bilo prevrtanje,
a tek danas je počelo da liči na normalno trčkaranje.

jutros sam se probudio mrtav.
čitaj, nisam se ni probudio.
nekad za to stanje kažemo mrtav-mrtav.
to se valjda misli "najmrtviji mogući".
moderni klinci bi rekli PREMRTAV,
ovi što su učili srpski iz fejsbuk čitanke.

razmišljao ja šta da radim, i filozofski zaključio - ništa.
pecaroška taktika čekanja se isplatila.
dan je prolazio, ja sam se budio. ali polako.
i negde predveče, što u zimskom danu znači oko 14h,
rekoh da odem malo da pokušam.
očas posla je bilo 14:30 i lola reče - uvatiće te mrak.
rekoh - ma kakav mrak, šta to trabunjaš...
i naravno, uvatio me.

nije da sam negde žurio.
lepo sam se obukao, poneo slušalice.
mnogo mi se sviđa ono dugmence ispod guše.
pa kad mi umesto muzike zazvoni melodija poziva,
ja ga stisnem, i kad mi lola vikne GDE SI BREEEEEE!!!!,
to bude odjednom toliko decibela
da u trenu preLETim iznad Kukavičjeg Gnezda.
hoću da kažem, slušalice mi u dva uveta dođu kao
oni elektrošokovi iz pomenutog filma...




i tako, malo sam trčkao, malo zastajao, fotkao maglu.
pola izlet pola trening.
više izlet nego trening.
dakle više pola nego pola. pa jel da?
stigao sam do 3713 km u godini, dakle na samo 17km sam od rekorda.
jedino što sam tih godina (2006-2007) bio malo brži.
i PUNO nepovređeniji. jbg.
izgledi su da će mi ovo biti lajftajm best trčanja u godini.
ali sve to nije baš TOLIKO važno.
važno je ostati zdrav, ne navući neku povredu,
zalečiti postojeću, spremiti se za onu ludačku trku 18-og.
još dva dana, pa odatle još 4 nedelje. hmmm...

ne ljubi kamermana, bre!

blog koji i nije baš skroz sportski.
onako.
jedan dan bez trčanja.

15 do 6 ujutru, zvoni alarm. tj ne zvoni, alarmi danas sviraju. počinje pesma "evil girls" od grupe escondido. sinoć sam je odabrao jer počinje jako lagano. tiho. i onda se postepeno pojača. i tako zvoni ta pesma, ja slušam i uživam. neću ni da gasim alarm, rekoh. nek odsvira cela pesma, lepa je. i nakon nekog vremena, pesma stane. delovalo mi je - tek što je počela. idiot od alarma zvoni samo pola minuta ili minut, nemam pojma... šit. ništa. uzmem telefon, stavim ga na jastuk, pronađem pesmu i pustim je od početka, celu. posle sam zaključio kako nema dovoljno vremena da bismo se baktali kompjuterom, pa sam samo preneo telefon u kuhinju. escondido su odsvirali ceo album uz doručak, i čak prve dve pesme još jednom. na bis.

poneo sam komplet opreme za trčanje, patike, sve po spisku. mada sam bio daleko od onog stanja "lud za trčanjem". juče sam imao faze, sat vremena sam bio siguran kako neću moći da trčim, pa naiđe onaj minut kad pomislim da je sve ipak moguće, i tako u krug. i minut po minut, nakupilo se dovoljno da proizvede bunilo.

da ne zaboravim ovu anegdotu. nakon samo dve ulice, pogledam lolu i upitam je zašto vozi u jakni. ona kaže da će je skinuti na prvom sledećem semaforu, čim se auto malo zagreje. utom pogleda ona mene i kaže - a gde je tvoja jakna? ja se okrenem po autu, i shvatim da sam kod kuće na stepeništu zaboravio jaknu šal i rukavice. U-zaokret pa istih 500m nazad. znao sam da će to da bude dobar znak. krenuli smo po drugi put u pet minuta, i nakon tri skretanja auto počinje da se zanosi po ledu, trrrrrr nakratko se začuo abs kao mitraljez, i nastavili smo u planiranom pravcu. s tim da lola do kraja dana nije prelazila 60 km/h, sva usrana ko grlica.

i ništa, dolazak u metro, kupovina poklona za valjda ceo svet, osim za nas. dalje ja sedam da vozim jer je lolina orijentacija ravna snalaženju hrčka u kavezu, jednom kad uđe u onaj točkić više ne ume da izađe. zbog takvih na kružnim tokovima u bosni stoji upozorenje "maksimalno 20 krugova!!!". na trku ponosno dolazimo među prvima, a sat kasnije smo se uzdržavali da se ne iščuđavamo nekima koji su došli u zadnji čas jer "nisu umeli da nađu mesto starta". takvi verovatno ni ne primete onaj znak na ulasku u kružni tok, pa kruže dok god im ne nestane benzina, a onda odguraju auto tamo gde su krenuli.

tu negde mi se učinilo da mogu da stojim na nogama, mada mi se baš i nije trčalo. bio sam u onom fazonu "paaaa ako se baš moraaaa..., najradije ne bih ni tad". ipak sam bio previše malaksao. u zadnja dva dana sam jedva uspeo da se čujem sa sparing-partnerkom jer je i ona nešto kašljucala, mada je neki stari dogovor bio da ćemo da to nekako pretrčkaramo zajedno. kroz par sms-ova se kristališe kako ona ipak neće moći da trči, i meni odjednom spade kamen sa srca. tras! spontano sam preuzeo ulogu fotografa, iliti po moderno telefongrafa, i opalio cirka 300 slika. opalio bih i više da mi se nisu smrzli prsti, i da nisam uporno pritiskao pogrešno dugmence. na kraju sam kao i uvek završio sa duplo više slika ljudi koje ne poznajem nego onih koje sam hteo da slikam, ali ajde, za to postoji fejsbuk. tamo ti se sve reciklira, ništa se ne baca. možeš da slikaš kontejner iz pet uglova, i u roku od par dana će se neko već tagovati. i nakon toga će u pola sata da stigne 250 lajkova.

i sad bih ja još malo pisao o trci i ostatku dana, ali je lola danas očigledno potpuno ozdravila i priča neviđenim elanom, menja teme na svaki minut, i još joj smeta što je ja pažljivo ne slušam. dakle još jedan blog prekinut na pola, iz groznog starog razloga. ja ne znam kako vi, ali ja uz moju ženu nisam dobio uputstvo za korišćenje. ona sama dodaje gas, a nijedno od nas dvoje ne zna ni gde je kočnica, ni gde se pritiska pause ili stop. eee ali zato ima rewind i ffwd, i u trenu mi sve prepriča ispočetka, ako nisam slušao. a naravno da nisam ni mogao. ali ni to nije najgore. najgore je preslišavanje sutra ujutru. kad moram da ponovim sve što mi je rekla. to ja njoj dođem kao diktafon valjda. ups evo nove teme. stare teme. stoti put. aaaaa. video killed the radio star. upomooććć!!!! krkkk. zzzzzzzzz... kad bi samo htela da svoj višak energije upotrebi na treninge, ladno bi istrčala normu za boston. ali jok. ona ne voli da muči asfalt. ona ne voli da se troši na drugim poljima. ona najviše voli mene. bože kako sam ja srećan. i nezahvalan. toliko ljudi ima na ovom svetu, i samo će jedan od milion redovno postići da ispiše ovolike blogove, a ja se žalim što sam svaki prekinuo na pola. umesto da budem zahvalan. nekome. nečemu. wtf

sibir

jesam li pre dva dana pomenuo PLAN?
nešto tipa da u petak treba malo predahnuti, u subotu odvaliti nešto "što duže to bolje", a u nedelju otići na novi bgd na rođendansko rastrčavanje?
jesam, rekao sam da postoji PLAN.
i tek što sam to rekao, PLAN se raspao.
eto zašto ne valja planiranje.
kako reče antiša zjec, pre dobrih desetak godina,
"današnji planovi su sutrašnja razočaranja".
malo pesimistički, što jes jes, ali uglavnom tako i bude.

tog četvrtka, nakon trčanja sam vrteo po glavi dve varijante.
da odmah uradim par sitnih poslića, ili da ih ostavim za sutra.
i prelomio sam da mi je pet dana treninga dovoljno,
da je tih 15km za 1h01' više nego bingo, i da sam zaslužio odmor.
petak je trebao da bude neko kratko trčkaranje,
i negde da uklopim tih par sitnica, da očistim oluke od lišća,
i da operem auto, zbog predstojećeg vikenda.
zadovoljan treningom, ušao sam u kadu.
lola je odmah prigovorila kako mislim samo na trening,
i kako OPET neću ni očistiti oluke ni oprati auto...

izašao sam iz kade, obrisao noge, obukao neke prljave stvari.
uzeo merdevine i odgurao ih na bicikli 600m do radnje.
očistio oluke. nisam imao osećaj da mi je previše hladno.
veća muka su mi bili grčevi od silnog čučanja na krovu.
ali, verovatno mi nije prijalo ni onih desetak minuta sedenja na ledenom limu. jbg, ako moraš da biraš između rizika da sletiš s krova i da zalepiš dupe za isti, tu se puno ne razmišlja...
nakon toga sam ipak uleteo u kadu, a pozvala je zubarka.
lola mi je zakazala za 20-ak minuta,
tako da sam nakon kupanja onako sav vlažan zgrabio jaknu,
natukao kapuljaču i odjurio biciklom.
stigao tačno u minut.

ali uveče, počeo sam da osećam previše bola u glavi.
nos je curio kao česma, bio sam prehlađen.
celu noć me je stravično bolela glava.
uzeo sam jedno malo ćebe, i celo ga spustio na jastuk iznad glave.
pa sam noću od njega pravio razne oblike kapuljače.
praktično sam spavao pod vunenim kišobranom.
ili pod turbanom od ćebeta.
čalmotinja.

petak je prošao u komi.
da, oprao sam auto.
i opet se smrzo.
danas sam u još većoj komi.
popodne moramo na groblje.
tek ću gore da se smrznem, šta god obukao.
iskreno rečeno, prestao sam da računam na sutra.
nije da sam ugasio i poslednji tračak nade,
ali prosto mu se divim otkud mu volja da i dalje tinja.
nešto tipa, sediš peti dan mrtav dehidriran u sred pustinje,
i razmišljaš kako postoji šansa da iznad tebe preleti neki avion,
i da iz njega ispadne flaša vode. tako nekako.
aj da vidimo i to čudo.

što se forme i treniranja tiče, nisam naročito očajan.
za nekoliko dana ću opet promrdati, bože moj.
samo neka me stopalo skroz prođe.
fora je da, ne znam da li ste primetili, kada je čovek bolestan,
NAROČITO kada ima temperaturu, sve povrede prestanu da srastaju.
čak se neke i pogoršaju. zaustave se anabolički procesi.
ili je to možda samo kod mene tako, nemam pojma.
ali tako je.
pa je to sad dodatni problem.
rekao bi čovek - ćuti, odmorićeš se, bićeš kao nov.
ali često i ne bude tako.
podigneš se nakon 3-5-7 dana bolesti, a opet si kao krpa.
to što 7 dana nisi živeo, ne znači da si se odmorio.
to što nisi trošio, ne znači da si nešto bitno uštedeo.

uglavnom, sada mi nema druge nego da čekam ozdravljenje.
i ono uzbuđenje "novog rađanja".
ono napipavanje umora, napora, volje, samoga sebe.
ono kad više nisi na svom terenu, na sigurnom.
kad si izbačen iz koloseka, i kad se oprezno vraćaš nazad.
kao kad je neko pričao o izgnanstvu u ameriku.
rekao je da emigracija znači "from somebody to nobody".
gubimo svoj identitet, i onda ga ponovo stvaramo.
zanimljivo je to iskustvo, otkrivati ko si, kad ti sve ljušture spadnu.
tako je i s nogama, nakon bolesti.
tebi su to neke nove noge, koje treba upoznati.
pažljivo im pristupaš, govoriš im izvolite i izvinite.
a do juče ste bili kao vozač i auto, niko ne razmišlja o uglađenosti.
stisneš gas, otpustiš gas, stisneš kočnicu.
posle pauze pak, neko vreme kao da ne znaš da li su to
neke nove noge, ili su ipak one stare, ali opet drukčije.
a kao da ni one nisu sigurne, da li su to ista brda, iste staze.
par dana je svima sve novo, i onda lagano sve dođe na svoje mesto.
valjda.

ako mi se povrede primire za 7-10 dana,
počeću ozbiljno da razmišljam o Mojstiru, 18.01.
42km po snegu, gore-dole, smrznute sline.
razmišljao sam, kako li će biti osmišljene okrepe?
ako ne bude ništa toplo, hladnu vodu vala neću piti.
zimska 4 sata mogu da izdržim i bez vode, bar sam to probao.
iskreno, više me brine kako bi Lola preživela 21km.
naročito ako bude klizavo, a biće.
i neravno, a biće i džombastog snega i leda.
meni ne smeta ništa, nema uslova koji mogu da me iznenade.
imam autonomiju kao oni kamioni sa histori čenela,
koji kroz severnu kanadu voze do aljaske.
što je najvažnije, Mojstir Extreme Trail Run bi bio odličan izgovor...
za jednu blesavu dužinu, negde oko NG ili Božića.

iznenadni tempo

e, ovome se nisam nadaooooo...
ali stvarno.
evo kako je to išlo:
nisam imao baš previše vremena za trčanje.
iz prostog razloga jer sam u tom slobodnom vremenu morao da 1) odem na kakav-takav trening, i 2) očistim oluke od lišća, na radnji
preko toga, bio sam svestan da sam trenirao dovoljno.
tu ne mislim na kvalitet treninga koji je ravan nuli,
nego na količinu.
nakon prvih 6 dana decembra i 6 trčanja,
pauze u onaj čuveni dan nakon Koncerta
(i nakon noći sa samo 2.5 sata spavanja),
usledilo je još 5 dana uzastopnog trčanja.
25, 18, 17, 24km, i danas.

danas sam prelomio da će da bude kratko, 1 sat,
pa sam odabrao jednu od "staza za trening".
jedan od sporednih puteva, praktično ulica, kuda smo trenirali godinama dok sam odlazio u Klub na treninge. pa kad god ne radimo trening na stazi, onda smo sa stadiona išli tom ulicom do izlaska iz grada.
praktično paralelno putu za Beograd, ali malo gore, ka brdašcima.
na svakom kilometru postoji po jedna "rupa",
gde se put naglo spusti i popne iz nekakvog potoka.
od stadiona smo išli do kraja asfalta, 5km, i nazad,
pa smo zato taj pravac zvali "pet-pet". tako je i ostalo.

čak i sada, kada mi treba 4km da dođem do tamo,
pa se uključim negde oko 2-og kilometra, pa odem do 5-og,
(pa još malo produžim jer sada u nastavku nije makadam
pa tuda može zaista i da se ode do Beograda)
pa tako napravim 15km, kad me Lola pita gde idem,
ja kažem da "idem na pet-pet".

da li su ovi ljudi normalni?
skidaš album u 320kbps formatu, i pitaš se zašto ima 220MB?
i shvatiš da je neko skenirao knjižicu koja ide uz CD,
i da je dodao neke 4 monstruozne .png fotografije,
kao da ću da štampam bilbord (!!!-???)
bolesnog li sveta...
convert to .jpg, resize pictures,
i gle folder ima normalnih 107MB a sva muzika je još uvek tu.

gde sam stao?
da, na pet-pet.
krenuo ja na tempo trčanje. idem kratko ali brzo.
e sad to brzo, iako sam popio dozu ness otrova, hmmm
nisam znao kako će izgledati.
juče sam umesto "da si se vratio za dva sata, jel jasno???"
ipak ostao 2h20', jer je na vrhu brda bilo blato koje nisam očekivao,
pa sam morao da se vratim okolnim asfaltom.
naime ispod magle je sve bilo zaleđeno,
a kad sam se popeo iznad 450m nadmorske, proleće!!!!
mislim, vazduh je bio predivan, ali je i tlo "popustilo",
pa je krckava beličasta zemlja postala puding od čokolade.
a na mestima kuda su prolazile krave, puding od govana.
dok sam strčavao niz poslednji strm spust,
počele su iznenada da me bole pokosnice, naročito leva.
to je valjda bio neki signal da malo "smanjim doživljaj".
eto zašto sam se danas odlučio za "brzak".

krenuo sam onako, bez plana, ali u nekom pokušaju
da to bude brže od uobičajenog zimskog dvosatnog tumaranja.
nakon 4km i blage uzbrdice sam imao nekih 17', nije loše.
na okretu sam imao 31' što znači da sam tih 3.5km išao po 4'.
to je onaj deo sa rke-koke kratkim uz/nizbrdicama,
gde mi je Subotićka godinama isterivala dušu na nos.
nakon okreta, koji je par desetaka metara ispod starta/cilja,
tih istih 3.5km sam na blagom usponu imao vetar u leđa,
a nakon toga sam i poslednja 4km otrčao istom brzinom.
tako da sam se vratio nakon 61', za tih 15km.
prijatno iznenađenje.
ali stvarno.
nije mi bio osećaj da trčim Tempo.
nigde se nisam onako naglašeno prebacivao na prednji deo stopala,
nigde nisam nešto kao verglao rukama, disanje na nos,
a povremeno sam malo i gazio spoljnjom stranom patike,
jer sam osećao bol u tom srednjem metatarzalnom predelu.
patike Nike Pegasus 27, sa ulošcima od Brooks Pure serije.
u mojoj nilsko-konjskoj veličini, 325 grama žive vage.
kažem jer ovakve treninge obično trčim u patikama od 270g.

plan je sledeći.
sutra definitivno treba malo odmoriti noge,
a u subotu mogu da se razbijem od treninga kao majmun.
i to ujutru, jer posle toga moramo na groblje.
(biće tačno 2 godine otkako je umro Lolin tata)
igrom sudbine odmah sledećeg dana je Sashina trka-žurka,
na kojoj mi je jedini zadatak da se odmorim od trčanja.
za sada je dogovor da nekome pravim društvo, tih 5km,
što bi trebalo da bude minimum pola sata
čavrljanja (meni) odnosno izdisanja (dragoj osobi).

anegdota od juče
prvih 9km mi je Lola pravila društvo na bicikli.
kad sam trebao da skrenem u brda, dao sam joj i moje rukavice,
jer joj je bilo hladno, a predstojio joj je blagi spust, ka vetru.
dok sam trčao uzbrdo i po brdu, bilo mi je ok,
ali su mi se u poslednjih 6km doslovno oduzeli prsti.
vratio sam se u neku sumaglicu, spust je išao kroz šumu,
vetar je bio spreda, i svet je postao jedna velika hladnjača...

anegdota od danas
dvorište u kojem jedan manijak uvek drži kučiće veće od mene.
prvo je imao neke žute vučjake, neke mešance bog će ga znati,
a sad ima dve dobermančine i to ne normalne nego neke
genetski modifikovane da su kao argentinske doge.
trčim ja iz tu ogradu, oni laju i to onako agresivno,
nakon 20m taman mi iz dubine glave kreće pomisao "doviđenja"
kad primećujem da je ogromna kapija skroz otvorena.
u prvoj desetinki sekunde sam zbunjen, u drugoj prestravljen,
u trećoj se dve džukeletine pojavljuju na pedalj od mog levog lakta,
u četvrtoj se pitam šta li će biti u petoj,
jedan pas momentalno zastaje kao da vidi tu kapiju na svom mestu,
ali drugi izleće dodatnih pola metra prema meni...
ne znam do koje sam desetinke stigao,
uglavnom u trenu sam viknuo MESTO! i on se istovremeno ukopao,
e sad da li što dalje odatle nije ni hteo ili zbog mog krika,
ostaće zauvek nepoznato.
važno je da sam vratio taj levi lakat kući, što nije loša stvar.
a ubuduće ću za svaki slučaj trčati drugom stranom te ulice.

10

povratak u rutinu. kad tako napišem, zvuči kao da se bunim, ali nije. zato što zimi, nekako, rutina je najbolja. doručak, trčanje, pa ostatak dana. kuća-poso i ostale trice. rutina znači da je sve u redu. da nema nekih strahovitih povreda. čim se svaki dan odvučeš u brda i dovučeš nazad kući čitav, ne treba da se puno buniš. jer uvek može da bude puno gore od toga. sad ja ovde pričam o zimi a zima nije ni počela. do sada sam zakačio samo nekoliko trčanja po snegu, a i od toga nijedno nije bilo "prćenje" nego je i tih 10-ak cm uvek neko proprtio pre mene. tako da... kao što rekoh, zime su nam puna usta a ona se još uvek nećka da li da se pokaže ili da nas još malo iskulira. tako nekako. nama odgovara ovo podnošljivo vreme, ovi poslednji pred-zimski dani. čisto iz tehničkih razloga - u subotu moramo na groblje, a u nedelju planiramo sashin trkenbal iliti kombinaciju plesa i trčanja.

tako sam ja rutinski (ovo je sportskim rečnikom "nakon što je stekao odlučujuću prednost, domaći tim je utakmicu rutinski priveo kraju i onemogućio goste da prirede iznenađenje") nakon nedeljne polu-dužine (25km, 400m uspona) juče i danas otrčao dva "nikakva" treninga od 18 + 17km. kad kažem nikakvi, mislim na to da nisam ništa osmišljao, nikakve deonice, promene, tempo, brda, blać truć, nego sam onako u najklasičnijem rekreativnom maniru jednostavno izašao iz kuće, trčao sat i po tu po okolnim brdima, i vratio se nazad. pola izlet pola trening. rekoh, zima. rekoh i, rutina. to je to. stopalo me nije BITNO mučilo, mada ne mogu da kažem da sam ga zaboravio. ili nije ono mene :-)

9

tako je to čudno ispalo da sam u petak zbog planiranog putovanja požurio s treningom, i umesto nekog običnog trčanja smislio ono da ću da raspalim 10km. i to je bio šesti dan decembra, šesti dan uzastopnog trčanja. kasnije me je ispostavilo da će me taj petak vratiti malo unazad što se tiče bola u stopalu, jer iako sam trčao kratko, nakon toga je usledilo dvanaest sati sedenja stajanja kratkog šetanja sedenja stajanja i tako bez prestanka, i očigledno je svo to vreme sa nogama na zemlji uticalo na stopalo. a ja sam poznat kao onaj koji ne voli čvrsto da stoji "nogama na zemlji". eto. dakle mogao sam to i da očekujem? i posle petka je došla subota, kao i u većini slučajeva. nakon što sam zaspao u pola 5 a ustao u 8, izlišno je objašnjavati kako sam bio svež. moja baba je govorila "ko rosa u podne". a tu se podrazumeva da je u podne 40 stepeni. kao da je baba svakog jula vozila tur d frans, pa zapamtila te žege.

i u subotu uveče, tj negde pred samo veče, rekoh - gle ja se polako razbuđujem. ležao sam na podu i radio neke vežbe, i stvarno mi se učinilo da je pre podne. i pomislio sam da odem da malo trčnem, kad mi ionako sledi tuširanje. i onda sam se setio one manije što su krenuli svi da trče "svakog dana u decembru". i pravo da vam kažem, upravo zato sam odustao. jer bih kad-tad nešto tamo napisao i nakon toga krenuo da smaram ljude svojim ludilom. i tako, rekoh sebi da je bolje da uradim još par turica trbušnjaka i leđnjaka, ili kako se već to zove, i da ne trčim tog dana uopšte. i tako, prođe i taj dan.

ionako sam znao da bi se to pretvorilo u neko samomučenje. izleteo bih iz kuće pristojno raspoložen, zatim bih posle 100m shvatio da uopšte nisam toliko odmoran, da bih nakon 500m prešao u neki tromi kas gde bih se na svakih 5 koraka pitao šta mi to treba u životu. i zbog tih recimo 5km, sutradan bih otrčao 10km manje, verovatno.

i naravno da sam bio u pravu, u nedelju smo krenuli zajedno prvih 6km uzbrdo, zatim sam ja nastavio otprilike još toliko dalje prema brdima i negde kad sam došao do tačke pod tajnim imenom "ako bih do tamo stigao, bilo bi super". tu sam zastao i opalio par fotkica, promenio plejlistu, i krenuo nazad prema gradu. kad sam kod kuće obračunao brzine, morao sam još jednom da proverim taj povratak od 12.5km sa prosekom 4'05''/km. prosto mi je delovalo prebrzo. jer nije to dugačak blag spust gde može da se piči, to je naizmenično dole gore sa puno više dole, naravno, ali ima tu i preoštrih delova gde ne možeš baš da polomiš leđa ako se samo onako pustiš da te nosi, a poslednji kilometri kroz grad su sa milion naskakanja na trotoare, pretrčavanja ulica na dozvoljenim i onim drugim mestima, milion raskrsnica i zalamanja levo-desno.

a danas je novi dan, napolju je neverovatnih sunčanih +9 i miriše na proleće. kako bi bilo kul kad bi neko sutra rekao da više nije decembar nego mart. baš me zanima da li će da ostane ovako lepo vreme do tog famoznog Petka Trin'estog, kad nailazi ona poznata Azrina pesma Proljeće, 13-og u decembru. bez obzira na šta je johnny mislio. kao da je ikada važno šta je pesnik mislio. mi čitamo ono što mi hoćemo da pročitamo. uvek bilo i biće.

velike tajne malih šegrta trčanja

dakle ovo su vam brojke
prvih pet dana decembra
trčanje naravno
25, 10, 15, 17, 22km
excel kaže da je to 89km, mrzi me da vadim iz džepa računaljku

nisam se nešto preterano odmarao nakon trke,
one na Adi poslednjeg dana novembra

a ovo su brojke iz 2006 i 2007
totalna kilometraža
trčanje, naravno
3554km, 3730km
deluje da tada nisam imao pametnija posla...
ono što je zanimljivo, to je da sam danas stigao do 3554
da ne poveruješ
izjednačio sam, kako ga nazvati
drugi sezonski rekord
ne
srebrni kilometražni rekord
zvuči idiotski
ništa normalnije mi ne pada na večnaju pamjat
stručno rečeno, zabagovao sam

uglavnom, tih 3730 km mi je lajfTajm best
tojest lajfTajm najViše
(jer više nije uvek bolje, BEST-ije)
to je bila večernja doza esperanta, od mene za muzikante
ali eto, duša traži rekorde, nezasita ćud hoće još pa još
prosto o tome ni ne razmišljaš
vidiš da si neke tamo godine pretrčao iks kilometara
i odmah ždrakneš koliko ti fali
pa eto, fali mi... ma nije bitno!!!

meni je zanimljiva ona neka cifra od 3650 km
to mi je kao neka meta
ono, 10km dnevno
kad pomisliš, pretrčati svakog dana 10km, nije ništa
ako nemaš vremena,
odeš 4km ujutru, 3km u pauzi za ručak, 3km uveče :-D
ali, to bi značilo da u toku dana ne trčiš ni sat vremena,
a da potrošiš bar 2 sata za presvlačenja i tuširanja

ETO ZAŠTO NIKO NE PRETRČI 10KM DNEVNO!!!
NEĆE NAROD DA SE KUPA!!!!!!!!!

eto sad ste saznali moju najveću tajnu
ja se kupam desetak puta na dan
otrčim par krugova oko kvarta, pa se plaknem
i tako na svakih sat vremena
šta je to, pet minuta ovde, desetak minuta onde
pa se plaknem
to sam rekao, znam, ali nedovoljno puta
ali kad tako često trčim, moram to i da dojavim
pa se plaknem
srećom sad kad je zima, trljnem se snegom usput
uštedim vodu
sad kao radovan III, treba da prelomim, pa da kažem
- ma dokle ću i ja da serem, nek me neko zaustavi bre
pa da se plaknem

dakle plan je krvavo nemoguć
nakon što sam trčao trku i posle nje "vezao" 5 dana trčanja
(vezao se misli jedan za drugi, valjda, kao u kolu)
sutra bi trebao da spržim neki kratak, brz, efektan trening
pa da se plaknem
zatim u tom čuvenom petku bez odlaska na posao
(san svakog normalnog čoveka, noćna mora poslodavca)
treba zapucati do beograda na koncert
usput svratim da kupim patike, da bih nekako dotrčao do tih 3730km
do tog rekorda, koji je postavio onaj neki mlađi Ja
polako, dolijaće i Taj
dva loša će srediti i Miloša, i Kicoša, i Blogoša
sva sreća da me boli stopalo, još uvek
malko
inače ko zna koliko bih trčao, i koju bih sledeću povredu navukao
tako da, ovo je odlično, status quo
bolje jedna stvar da te malko bolucka, da te drži na lancu
jednom kad se razulariš, skrkaš pet drugih slabih tačaka

eto to je recept za uspešno treniranje
uvek biti malčice povređen

pa ja sam odao sve svoje najveće tajne
ovo je strašno

pejserizam (pej šta?)

ako bih morao u par reči da sažmem sve oko jučerašnje trke,
to bi glasilo "mogao sam i sporije".
naime radi se o tome da sam ovu trku silom prilika zamislio kao polu-trku.
kao što je pisalo u Kuriru, zbog bola u stopalu nisam nešto baš trenirao, a kao što je pisalo u Blicu, ovih dana je poprilično zahladnelo, i kad sabereš ta dva shvatiš da mi i nije naročito bilo do trkanja.
međutim, kad god meni nije do trkanja, za to uvek postoji neki razlog, i to u većini slučajeva zdravstveni. ili je to ili je neka viša sila, tipa kada je ista ova trka na Adi bila po nekoliko cm razmecanog snega i kada sam proklizavao kao bambi na ledu.

tako sam juče, u autu, dok sam se vraćao kući, razmišljao o tim modernim nazovi-trkačima kojima je do svega samo ne do trkanja.
koji SVAKU trku trče kao što sam ja juče trčao na Adi, onako polu-rovito-zalečeno-nedolečen. na oprez.
pa kakvi su to ljudi, da il stvarno postoje?
ooohohoho, itekako.
zbog njih bi neko neupućen mogao da pomisli da je trčanje ekipni sport.
jer ti mekušci, vežbački hedonisti, oni bi da se treningom zove nešto lepo, prijatno, od čega će im neprimetno rasti pivski stomačići, i od čega će svake godine biti po minut sporiji na polumaratonu.

e takvi kad treniraju, uglavnom se trude da se puno ne oznoje. jer kad se prehlade, mama će im se brinuti. lako ih prepoznaš po tome što su skoro uvek umotani kao da su pošli na onu Iditarod trku sa psećim saonicama. politički korektno je reći - oni se čuvaju. da.
isto tako oni se i na trkama čuvaju.
plaše se za svoje mekane nogice, a plaše se i za svoju glavicu.
i takvi se uglavnom nude da nekog moderno rečeno "pejsuju".

jer zašto će on da se raspadne na polumaratonu, da mu puknu noge na 10km i da mu u čudu i užasu samospoznaje eksplodira mozak na 15km, samo tako, patnje radi??? ma dajte. to je tako mazohistički.
trke služe za nešto skroz drugo.
NIKAKO za to da shvatiš (a i da drugi vide!) koliko si spor.
zašto bi se izlagao tolikom blamu, ako viteški (ako je kolega trkač pored njega) ili kavaljerski (ako je koleginica trkačica) mogu da nekog "pejsuju".

tako svaki podrazumevani poraz pretvore u pobedu, ma šta pobedu, u trijumf!
ja sam pejsovao drugaricu, zamislite! imam (lupam, nek se niko ne prepozna jer me ionako zabole da vam gledam na fejsu koje ste godište) "37 godina i vrijednu diplomu" (ipak sam citirao Štulića), mogu volu rep da iščupam, u statusima uvek naglašavam kako se zdravo hranim i čitam samo pametne tekstove na internetu, lajkujem ajronmen stranice i šerujem motivacione stripove o teškom treningu... ali ne smem da istrčim trku. a ne. mama mi je rekla da nikako ne ulazim sâm u mračne prostorije, a trka protiv drugih, ili ne daj bože štoperice koja najbolje izmeri obim struka nakon vikenda po kafićima, eeeeee, to je bogme jedan jako veliki mrak. dugačak do zla boga.

i pošto nemam petlju da tamo krenem tako jadan sâm sa sobom, ja ću da se držim s nekom drugaricom za ruke, i tako ću da je provedem kroz tu trku.
jbt kad vidiš koliko ima tih "pejsera", prosto se zapitaš, ako svaki od njih nekog provede za ruku od starta do cilja, pa zar stvarno postoji toliko retarda kojima trebaju ti isti pejseri?
ja prosto ne mogu da zamislim trku na kojoj je pola učesnika zalutalo na putu od starta do cilja. pa im treba neko da ih vodi za ruku.
kao bože me oprosti, na onim paraOlimpiks takmičenjima gde svaki slepi trkač ima svog vodiča pa vezani onom trakom tako trče rame uz rame. strašno...

kao da na trci nema nikog drugog ko će novajliji da pokaže put do cilja. u svoj onoj reci, na većim trkama stampedu, kao da je teško pretpostaviti da iza leve krivine ide desna. mislim, ako svi odoše tamo, pa gde bi ti? jel treba 300 poena u Slagalici da bi se to shvatilo?
još sa svim ovim garminima i pihihiii materinama, svaka klinka ume da pogleda i da vidi da li je prešla 5 ili 10km, i da sabere da li do cilja ima još 10 ili 5, pošto je zbir pređenog i preostalog puta tokom cele trke uglavnom tu negde, vrti se u par kilometara. hej rekao sam "uglavnom", nemoj da me hvatate za reč. jer znam da ume da varira i do duplo.

i onda se pitaš, gde je taj pejser bio zadnjih godinu dana,
ako se pojavio baš na dan trke?
mislim, trka je za sve, pa jel'da?
a zašto on ako je tako požrtvovan, zašto nije cele godine pravio na treninzima društvo svojoj drugarici, naučio je sve što može da se nauči o trčanju, pa kad dođe trka juriš kud koji mili moji.

(ovde gde pominjem uporne zajedničke treninge, ne mislim na onog što hoće da se ženi sebi nesuđenom, udatom ženom, pa trči pored nje kao pudlica i na kraju svakog treninga pokušava da je isprosi, jer taj je poseban i toliko komplikovan slučaj da mislim da čak ni ja neću uspeti da ga u bliskoj budućnosti izpsihoanaliziram na blogu)...

pazi recimo u biciklizmu. uvek se startuje posebno.
ja i da sam hteo, nisam nikada mogao da vozim trku sakriven ispod Loline suknje. pa kao da se lažno prodajem, ja sam znate nju pejsovao, za mene trka nije atletski nego humanitarni događaj. pardon, event.
jok brate.
seniorke startuju u podne, seniori sat kasnije.
dok meni dunu u pištaljku kod zvezdinog stadiona, ona je već negde kod Ralje.
pa ti vidi šta ćeš.

baš bih voleo da vidim ove moderne beskičmene gladijatore u takvim prilikama.
to jest često ih i vidim.
eno na avali. 
evo na adi.
sve sam ih video.
ali su bili providni.
nigde ih nije bilo.
čim njihove drugarice neće na trku koja je za njih "puno brza i prekratka", nema ni pejsera. on će da zapuca do bukurešta da bi tamo na polumaratonu pejsovao drugaricu, a ne sme da dođe na Adu da vidimo dal on vredi 33 ili 43 minuta.
kao što je veliki, legendarni, trener Jozo "Điđi" Delaš odavno rekao
"kolko ideš, tolko vridiš". 
i tačka brate.
zato valjda i postoje razne rang liste i slična sranja.
da se mere sportisti.
a ti "večni pejseri", oni su sportisti upravo onoliko koliko su "večiti studenti" doktori nauka. otprilike. koji procenat više ili manje.

i ako mi je jedna stvar u životu draga, to je da nijednom u životu, pri zdravoj pameti, pri zdravim nogama i pri punoj formi, nisam nikoga pejsovao. uvek sam otrčao "svoju trku".
kad mi je pak nešto falilo, voleo sam da se dogovorim s nekim pa da tako otrčimo trku zajedno, prosto da iskoristim svoje postojanje na ovoj planeti za išta pametnije i korisnije osim za pretvaranje kiseonika u prdež.
pretrčao sam tako par polumaratona ćaskajući s ovim ili onim, čak i dva maratona (ako se dobro sećam), i tako, par ovih kratkih trkica.

i juče mi je bilo stvarno lepo.
shvatio sam zašto "pejseri" to rade i zašto u tome uživaju.
s tim da se ja, za razliku od njih, nakon jučerašnjeg dana ne osećam kao bilo kakav "pobednik", niti mi pada na pamet da sad pišem samodižuće (u nebo) statuse o tome kako sam uradio ovo, ono, pomogao, doveo do cilja, bodrio, navijao... jbt već dok pišem šta NEĆU uraditi počinjem da se loše osećam, a tek mogu da zamislim šta bi bilo ako bih se stvarno primio i to sve natrabunjao. morao bih pod hitno na ispovest i to bih poneo najdeblji novčanik.
ja računam da se drugarstvo uvek podrazumeva. i da to nije nešto čime sebi treba da dižeš cenu. i da to nije nešto što treba da naštampaš na čelu i da ga nosiš kao reklamu. napišeš status "ja sam najbolji drug" i dobiješ 300 lajkova od 150 prijatelja, dakle učinak 200%.

i da završim priču.
to što sam rekao da mi je juče bilo lepo, bilo mi je lepo samo zato jer nije moglo da mi bude prelepo. zbog bola u stopalu. inače me u drugoj polovini ne bi video niko od ovih koji su me u trci gledali sa 20 ili 50 metara daljine. i ja bih saznao da li sam tog dana na Adi vredeo 28 ili 29 minuta (lični ispod 27 minuta se nije ni milimetar podvukao "pod znak pitanja" a kamoli da je bio u opasnosti) i bio bih zbog toga presrećan.
jer ja sam u duši trkač.
nisam nikakav tamo neki osmoćelijski mekušac od pejsera.
a naročito nisam od onih najtežih slučajeva, hroničnih.

nemam ništa protiv kad mi se pogodi trka "2 u 1" pa dok se trkam usput povučem još nekog. čak štaviše to mi legne kao neki šlag na tortu (*).
sećam se, ove godine, Slavonskog Broda, Sombora, Kule, Kruševca, Bijeljine, bilo je tu stvarno lepih trenutaka.
(*) nema pogrešnije izreke od te bolesne kombinacije torte sa šlagom, gde kilo brašna kilo šećera i kilo margarina još treba prekriti i dodatnim kg-om šećera, ali ajde, tako se kaže. šta da se lažemo, mi smo narod sklon preterivanju. ko je čitao od početka, shvatio je.

još se jedino nadam da za 5-6 sati niko iz Crikvenice neće postaviti status kako je nekog pejsovao, ili ću nakon 9 dana upornog opiranja na kraju ipak poverovati da internet veštice zaista postoje...