pred-maratonski

kaže Lola da treba da promenim ovu profilku zimskog štimunga, pa će tek onda da nam se vrati Proleće. eh, draga moja, rekoh, kad bi samo stvari tako funkcionisale... odmah bih kao profilku stavio jednu Kiflu, i ne bih je menjao do kraja života, a na ovom svetu više ne bi bilo gladnih.

i uopšte, nešto mi smeta, ali ne znam šta, vezano za ove statuse i blogove. ok, napišeš nešto što misliš da je "pametno", ali fejsbuk je skratio to "pametovanje". skratio je razmišljanje. i to ubrzavanje mi se ne sviđa. voleo sam ranije, da tako sednem svakog ili svakog drugog dana, da brate razmišljam pola sata - sat, i da nešto sebi za to vreme objasnim. sada pak, nije fejsbuk (taj točak dešavanja koji se stalno okreće) toliko promenio mene, koliko je promenio druge. jer ako ćemo pošteno, više niko ne piše sportski blog. ali niko. ostala je šačica ljudi, poslednjih mohikanaca, koje žulja to što blogovi nestaju, pa se koprcaju, tipa "nisam odavno ništa napisao". mnogi su samo prozujali kroz tu fazu i ubrzo prestalo skroz da pišu, šteta, bilo je tu zanimljivih tekstova.

od statusa do statusa, od te potrebe da komuniciraš sa drugima, ostane ti manje vremena koje provedeš sâm sa sobom. to je kvaka, to je tajna, to je i objašnjenje, jer biti previše sâm sa sobom ume da uplaši, da dosadi, da uznemiri, dok druženje s drugima nema taj momenat u kojem se zapitaš da li je sve tako lepo glatko i slatko. žvaćeš i gutaš, ne razmišljaš previše šta to žvaćeš, jer ga nesvesno uzimaš po redu kojim dolazi, filteri su nam jako oslabili.

da iskombinujem statuse i blog, kao što sam i počeo u prvom pasusu. juče idem biciklom ka Plavom Mostu, i setim se onog vica kad se ciga sprema da skoči sa skakaonice u bazen, raširio ruke, pa pita drugog cigu
- kako izgledam?
- izgledaš, ko kondor bre!
- auu, jel zbog lepeze?
- jok bre, zbog nokti!
tako bi moderan vic glasio da je došla plavuša u teretanu, počela da radi zgibove pa pita instruktora kako izgleda kad se uhvati za onu šipku
- kao kondor!
- jez zbog lepezâ?
- ma jok, zbog tih kandži od 3cm.
moglo je i to kao status, mrzelo me baš da kucam sa bicikle :-)

to je ustvari jedna od dobrih stvari na fejsu. nekad, čak i kad ljudima padne nešto na pamet, uglavnom su zaboravljali. sad ko god nešto "smisli" on brže-bolje oseti potrebu da to podeli sa drugima, kao u nekoj utakmici "hej, pa i ja imam šta da kažem!!!". i to je super.

pre par dana mi stiže poruka od nekog koga ne poznajem, na tu temu, gde mi skreće pažnju kako Taj i Taj dečko stalno krade statuse po fejsu i kači ih kao svoje, bez da je ikada napomenuo kako to NISU njegovi aforizmi. "on se kiti tuđim perjem", pisalo je u toj poruci.

realno, meni to nije nikakav problem. dovoljno mi je da s nekim razmenim par rečenica, i odmah znam kakav status je on kadar da sastavi. uopšte ne moram da mu prekopiram "misao" i ubacim je u gugl, da bih potvrdio svoju sumnju, jer brate, znam. a to što je fejsbuk prepun tupih ljudi koji misle da je svako genije, da ne postoji copy-paste, to je bilo i biće, to ja ne mogu da promenim. uvek će se neko kititi tuđim perjem, i ako, neka se kiti, ako ga to čini zadovoljnim. samo on zna šta misli o sebi kad ostane sâm, bez svojih statusa i lajkova. da li misli o sebi kao o vrednom, pametnom, prepredenom, uspešnom prevarantu, neuspešnom prevarantu, jer na kraju krajeva, KOGA ti ustvari lažeš, kad se praviš pametniji nego što jesi? ;-)

prođe tako i ova nedelja u kojoj sam rekao da neću da se premaram, naravno da sam prvog dana nakon tog bloga u utorak odmah opičio skoro dva i po sata jakog tempa, pa sutradan još sat i po, pa sutradan otišao na lagano planinsko rastrčavanje po kišici, e to je tek bila uživancija za dušu, a noge će se valjda snaći.

juče je bio prvi dan tzv. Taper-a, sat i po vožnje biciklom, malo sam slikao poplave, ono, za čukun-unuke. posle podne smo otišli u Bgd, uzeli startne pakete za maraton, malo bazali po gradu.
eh da nađoh i hrvatsko izdanje Rolling Stone i u njemu Ninu Romić i Dunju Ercegović. 



pa na kraju koncert... nakon kojeg smo na parkingu, kao zadnji klošari, društvu organizovali degustaciju Valjevskog Piva iz gepeka automobila. povratak kući, farovi koji prosecaju noć kao munja, i bela traka koja se provlači između točkova brzinom od 130 km/h, Ibarska magistrala je najlepša u 2 ujutru :-)

bio je to jedan jako zbrkan blog, daj šta daš. odoh da šišam travu, to se ne može kad se trči 2 sata tempa, nego mora u danu odmora, i naravno, pred maraton :-P

još 6

'nači poslednji opevani trening je bio onaj od 20km Tempića.
nakon toga sam u Petak otrčao brdskih 15km i tada sam, računajući dva poteza unapred malo skratio trčanje jer sam pretpostavljao da me u subotu čeka paklen Plan, no kao i uvek kada sa društvom pravim paklene planove, od toga ispadne polu-ćorak :-)

tako sam zamišljao da ću se u tih Subotnjih 3 sata po Avali sit natrčati, a sve se svelo na šetnju kružnom stazom, i pred kraj jedan adrenalinski mikro-spust sa Nidžom na kojem sam kroz blato izleteo u bar 20% krivina. dobro, imali smo i mikro-alpinistički poduhvat penjanja uz zid od blata :-)

tog jutra sam se probudio u 4, a uveče zaspao u 3, nakon što sam se od 2:30 do 3:00 svo vreme pitao da li ja to večeram ili doručkujem. naravno da sam celu Nedelju prespavao tj prekunjao, a pokušaj trčanja se naravno pretvorio u beskrajno rastrčavanje. tokom ta dva sata slaloma kroz naizmenične nagoveštaje razvedravanja i kratke pljuskove, bio sam ubeđen da sam tako lagano mogao da trčim ceo dan, a pred sam kraj trčanja mi se noge totalno oduzeše i jedva se klecajući dokopah kuće. tek tad sam primetio da je 16h30 a da sam ja samo doručkovao, i da sam na tu sitnicu skroz zaboravio. valjda sam mislio da je tek podne, ko će ga znati...

i ništa, danas je, gle, svanuo novi dan. za sat vremena dolazi društvo iz Beograda koje ću trebati da odvedem na trčkarajući obilazak okoline, a kad oni odu videću da li ću biti raspoložen za neko, samo moje, trčeće "drugo poluvreme".

tako su se sve moje (eventualne) "završne pripreme" za Beogradski maraton već polu-rasplinule kao nenapisana pripovetka nakon šestog piva. ostalo je još 5 dana koji će svi proći u pokušaju da se bespotrebno ne iscrpim na nekim predugačkim trčećim izletima u planine, odnosno na nekim kratkim trčanjima u koja ću "za svaki slučaj" ubaciti što više što jačih ubrzanja :-)

pa u nedelju, kom obojci kom opanci, da ja na vreme rezervišem za sebe ovo prvo, i drugima poželim što bolji rezultat. pred taj maraton praktično nemam nikakvih briga. nisam adekvatno trenirao, naprotiv, dva meseca sam trčao samo lagane dužine u brdima, pa mesec dana nisam trenirao, pa sam mesec dana šetao i povremeno trčao železničkom prugom, i evo zadnjih desetak dana sam zalečio povredu i opet trčkaram.

iz te perspektive, sve je uspeh: i završiti, i dobro se provesti, i dodatno se ne povrediti, ma bukvalno sve. čisto, takva je situacija. šaćeš... medalja je medalja :-P 

nešto me brinu ovi belhospis dresovi jer ako budu kao stari, od one debele gusto pletene neprobojne sintetike, pa još s kratkim rukavima, u tome će bogme solidno da se krčka na najavljenih sunčanih 24 stepena. uopšte nije svejedno da li ti se tokom maratona telesna temperatura podiže malkice, ili mnogice. to grejanje u plasteniku će mnogima doneti minut dva i na polumaratonu, a maraton, na kojem su nekad i dresići na bretele previše, da ne pominjem. moram da se setim da ubacim u auto makazice, pa kad nam tog jutra drugarica bude predala startne pakete, da ja to mogu nekako fino da skratim, da koliko-toliko liči na trkačku opremu.

... iz čega se vidi da iako nemam neke silne ambicije pred Beogradski, još uvek ne mogu da se otrgnem svom maničnom planiranju svakog detalja. valjda ću zato i istrčati nekih, aj da se nadamo, 3h10, iako najverovatnije nisam spreman za ispod 3h20, mislim ako bih samo izmerio mogućnosti svojih nogu i trčao bez mozga. a ako pratimo ovaj blog, onda odlično znamo da na maratonu mozak može da skine 5% (ako ne i 10%) od rezultata, već zavisno od toga u kolikom odnosu (naspram nogu) ga upotrebljavaš.

idu dani

e sad sam tačno negde na sredini. ja sam ona sinjska alka nabodena na koplje i sad čekam da vidim da li će neko da me sačuva kao suvenir ili ću da spadnem negde usput u blato i da se koprcam dok me ne pregazi onaj sledeći konj što dolazi iza. jebale vas notifikacije, moram skroz da ugasim taj tab gde je FB da bih mogao na miru da kucam :-) kad pomenuh FB, samo zbog njega više volim da koristim Firefox, jer u njemu s leve strane otvorim onaj Bookmarks bar, i onda se ostatak ekrana suzi, i više ne vidim onaj dosadni FB ticker desno. u Chromu pak uvek sve bude na punoj širini i non stop mi kotrlja da je kurta lajkovao ovo ili je murta komentarisao ono, što uopšte nisu moja posla, ali te stalno mami da proveriš ko to tamo šta radi. e zato ne volem Chrome, mada mi nedostaje ona opcija "novi anonimni prozor" :-P ... koja možda na neki način postoji i u Firefoxu samo što nisam ni tražio. nema veze. jutros mi je najjači bio Đ kad je postavio snip ekrana telefona u grupi za plank i vidi se baterija na 19%, rekoh jbt čoveče svaka čast kad možeš toliko dugo da plankuješ da ti se ispraznila baterija :-) ali nisam u toj grupi, baš da ne bih dolazio u iskušenje da stalno nešto komentarišem, tako da nisam mogao da svoj blaženi namig-osmejak šerujem sa javnošću :-) elem, nakon poslednjeg javljanja (sad moram da pročitam sopstveni blog da bih video šta sam uopšte pisao) i one potpuno (domaća reč sa "totalno"?) neplanirane Dužine od 37km (a ja mislio da sam povređen?), usledio je prvo sendvič-kompletirajući trening da bih stigao do 20-37-20km u nizu, a nakon tih 20km koje sam odskakutao po najtežim brdima kao jare svo vreme u čudu zašto nisam umoran, sledećeg dana odoh na 23km i takođe se svo vreme zapitavah (a?) zašto nisam umoran. svašta. e tada sam zaključio da sam otporan na umor, i sutradan jedva preživeh samo 19km, dal zbog kiše i blata dal zbog nekih cokula od pola kila koje sam uzeo samo zato jer su široke pa me u njima ne boli stopalo. e tu sam shvatio da nisam otporan na zamor, ali nema veze, juče odoh da malo provrtim dupetom između kiše i kišice (mada sam zakačio nešto rosulje ali bar nije bilo baruština), i to sam znajući da ću da budem mortus (ipak je 6-ti dan trčanja za redom) uzeo da jedem neku anti-hranu pred trening, dakle nakrkao sam nekih pekmeza i nutelle u muesli, napravio "šećer sa malo musli" ako ćemo pošteno, i još umesto nečeg ičeg bilo čeg kofeinskog i razbuđujućeg popijem jogurt! kad mrem, nek mrem sa stilom, odoh da se saplićem kao mrtav konj, i da vidiš čuda pretrčim 20km koji uopšte nisu bili ravni, za 1h33, što je, ček da sračunam, ritam za maraton od 3h17? pa nije loše. nosio sam stare Pegasus 27 od 325 grama, dakle ništa za race day, bilo je dosta hladnog vetra, a noge onako, čudne. s jedne strane osećam tromost, a s druge strane imam snagu. trčao sam malo krupnijim koracima i sporijom kadencom nego kad sam ono normalno umoran, tada nekako "usitnim". i taj osećaj snage me je držao do kraja, čak sam u jednom trenutku bio siguran da bih mogao tako da nastavim još 20km. čudan neki dan je bio juče... zato ću danas da se raspadnem :-P neću valjda. samo da uhvatim trenutak kad ne bude baš pljusak i biće ok. neću ići nešto predugačko, jer za sutra imam dogovorenu ekspediciju upoznavanja Avale i njenih staza, što će takođe potrajati barem par sati, pa da ne preterujem sa dužinama ako već trčim svakog dana.

most i ćuprija

ovo sve je ispalo malo neplanirano. otkako sam negde početkom marta "skoro prestao" da trčim i prebacio se na upoznavanje svake krivine železničke pruge, u svakom tunelu, i svake staze preko svakog tunela, bitno mi se promenio odnos pešačenja naspram trčanja. a i ranije mi je stopalu smetalo hodanje. valjda se duže i drukčije zadržim na tom prednjem delu stopala. i tako se desilo da mi se vrati ta upala metatarzalnog zgloba na prstu do palca. ako je ikada i odlazila od mene, ko će ga znati. možda imam i neki artritis, rahitis, stopalitis.

nakon te druge polovine novembra kad se prvi put pojavila povreda, mic po mic bol je popuštao, ja sam trčkarao, i čak krajem decembra istrčao Reciklažni Maraton. 42km tabanja po ravnom, da te bog sačuva od same ideje, ali ajde, tako se pogodilo da me nije bolelo niti se pogoršalo. tri nedelje kasnije pretrčao sam i Mojstirski Maraton, to beše valjda 3h40' ako se ne varam, bogumi podosta vremena na nogama.

i tako dalje, sve u razmacima od 40 dana kao što je bilo od povrede do prvog maratona, zimus je prošlo 40 dana od drugog maratona do povratka povrede, a sad evo 40 dana od povratka povrede pa do prvog pravog dugačkog trčanja, jer juče nekim sticajem okolnosti pretrčah brdskih 37km!

sad me proganja tih 40 dana koji se stalno ponavljaju - prvo je povreda ispustila dušu, pa je trčanje maratona i euforično treniranje ispustio dušu, pa sad opet povreda, pa se pitam ko je sledeći. negde oko 20-og maja, zapamtite taj datum :-P

e sad, juče. mislim The Juče. kao ideja je bila da odemo na planinarenje. pa nije bilo previše zainteresovanih. pa kao aj da gledamo londonski maraton pa ćemo posle toga s nekim malo da protrčkaramo. pa u zadnji čas okupismo ekipu od 4 komada, super! pogodilo se da dvoje nisu bili baš toliko ludi za celodnevnim trčanjem, pa im je odgovaralo 20-a km, a ja sam bio ni-tamo-ni-vamo, čekao sam da vidim šta će da ispadne. i četvrti manijak koji se btw sprema za Fruškogorski maraton reče da bi išao duže, i tako ja završih s njim u nekoj tački 17km od kuće, odakle je tek trebalo pronaći pravu navigaciju kako da se dokopamo najbližeg puta. cool.

nešto kasnije sam na nizbrdici nagazio na kamen tačno onim delom stopala koji me boli, i video sam sve zvezde, čak i one udaljene 40 svetlosnih godina. od kuće smo krenuli u 13h30, a ja sam se vratio u 17h45, s tim da smo se u gradu podosta čekali pred polazak tako da ne znam netto vreme trčanja. a i prvi deo je bio baš laganica, dok smo bili svih 4-oro u grupi. mapmyrun pokazuje 900m uspona a google earth 1100m, nije bila neka ekstremna staza ali ipak sa neprestanim gore-doliranjem i gde god je moguće izvan asfalta.



zanimljivo je da smo Vlada i ja trčali skoro 3.5 sata, i da nismo nosili ništa od okrepe niti smo igde zastali da gucnemo kap vode. pravi trening prilagođavanja na leto koje dolazi. posle kad vidim dete koje se vraća iz škole i nosi u ruci flašicu vode, zapitam se da li bi bez nje zaista umrlo od žeđi dok se pregega tih 5 ulica do kuće? sve je to lepo, ne treba dehidrirati, blać truć, ali sve više se preteruje s tim hajpom da bez flašice vode ne smeš ni do obućara da skokneš inače ćeš dramatično ugroziti svoje zdravlje.

jutros me ništa ne boli bitno više nego npr juče, dakle nisam dodatno sj.... stopalo, a videću kako će se ponašati danas na trčanju. trčaću nešto kraće, naravno, i razmišljati/maštati šta sve može da se desi u tih narednih 40 dana života... od Beogradskog sam već deset puta odustao, pa sam u zadnje vreme počeo da vrtim tu ideju Fruškogorskog maratona. sad više nemam pojma.

ako bude najavljeno idealno verme za trčanje, verovatno ću otići na Fruškogorski, da prvi put probam i to čudo. da ne budem ljut na sebe što u Beogradu nisam istrčao "neki" rezultat jer se nakon ovih 40 dana pauze od iole normalnog trčanja ne osećam spreman za išta bolje od nekog truptanja po 4'30''/km pa na kraju eventualno malo da spustim ručnu, nešto tipa kako sam krenuo prvih par krugova na Reciklažnom.

ako bi pak bio najavljen "pakao" za Beograd, e onda bih ga možda i trčao. jer realno na +25 ili +28 stepeni mogu da istrčim isto vreme koje mogu i na +15, a svi drugi će da plate desetak minuta, ako ne na mostu (Brankovom, na početku) a onda na ćupriji (Brankovoj, u povratku). onda bude cool kad stigneš tu negde odmah iza ljudi koji su realno 20 minuta brži, odnosno kad završiš pola sata ispred svoje standardne "konkurencije". 

naravno, sve to uz preduslov da narednih desetak dana mogu normalno da trčim, i da mi tri sata umesto "pffff, ko će da trči tri sata?" opet postanu "pffff, tri sata, šta je to?". za šta je naravno potreban samo jedan pred-preduslov, a to je da me ne boli stopalo. ništa više od toga. videćemo...

mozak

moj drug i ja, imamo jedan problem koji izgleda nepremostiv.
evo o čemu se radi. do pre nekoliko godina je bio normalan, veseo čovek. išao na trčanje, povremeno u teretanu, oduvek je imao te ideje o oblikovanju tela i kako svako treba da izgleda po nekakvom kalupu, rugao se onim šmokljavim štreberskim grbavcima. ok, svačije je pravo da izgleda kako hoće, meni je čudno i kad se oni kilavi zgražaju onih napumpanih, govedastih, a i obrnuto.

i sad, koliko god bio narcisoidan, pretrpan na poslu, imao problema da nađe devojku, uvek je bio nekako veseo, bilo je u njemu života. nije ni sada mator, tek je napunio 37 godina. e ali do koje promene je došlo? pre par godina je prestao sa svakom aerobnom aktivnošću. prestao da trči skroz, ranije je povremeno išao da se provoza biciklom nekih sat vremena a sada ni to, teško mu je (psihički) da odskakuće i onih deset minuta na steperu kada mu instruktor to zada na kraju teretane. da ne bude zabune, u privatnom životu mu se apsolutno ništa nije promenilo, sve je jedan beskonačni status kvo, i tu nema nikakvog razloga za tu promenu raspoloženja u zadnjih par godina.

pretvorio se u nekog mrzovoljnog zombija kome sve smeta, ničim nije zadovoljan osim svojim telom "mada i tu ima još dosta da se radi", a na sve drugo je skroz zaboravio. i taj fitnes instruktor, koga on uporno zove Trener. on je rekao ovo, on je rekao ono. on mu sastavlja jelovnik, on mu objašnjava rezultate krvne analize, on sve zna i on je "svojim Trenerom" jako zadovoljan. čak je došlo do tako bolesne situacije da on svog Trenera vuče kao prikolicu u svoju novu teretanu, i tako, Trener budno prati svaki njegov pokret. bar da su pederi pa i da ukapiraš nešto, ali jok, to je najobičnija platonska ljubav, proizašla iz ljubavi prema mišićavom izgledu.

gledam tog polumrtvog čoveka koji više nema volje ni za šta na svetu, osim za tih tri puta po sat vremena nedeljno u teretani. već tri godine govori kako mora da odnese laptop u servis ali nema vremena. mozak je počeo skroz da mu se gasi, u tim gimnastičkim podrumčinama punim puveža. ode na posao, sve što bi trebao da uradi za tri sata on radi 8 sati i još donese kući poslovni laptop i nad njim bdije pola noći, a često i preko vikenda. kad mu kažem da izađe, da se proluftira, da udahne, da potrči samo deset minuta pre tuširanja i da malo razbistri glavu, on filozofski pita a šta će time postići po svoje TELO, šta će time OBLIKOVATI, sa tih samo deset minuta?

njegov mozak je prestao da primećuje da je telo sačinjeno od mozga i mišića, i sada primećuje samo mišiće! NJEGOV MOZAK VIŠE NEMA MOZAK!!!

i tu se krug zatvorio. ja pitam pa zašto ne probaš, potrči dva kilometra jebote, nećeš crći, evo idem i ja s tobom, a on kaže - rekao mi je Trener da će to da poništi rezultate onog treninga od juče. njegov Trener takođe zanemaruje uticaj aerobnog vežbanja na mozak, i forsira teretanu kao vežbu za mišiće, a PROTIV MOZGA.

ja pokušam da mu objasnim ovako. trče i pametni i glupi. i svi su pametniji posle trčanja. to je univerzalno provetravanje vijuga. i gari kasparov je išao na trčanje i to po 10 kilometara svakog jutra. i onaj bez dva osnovne kad ujutru nacepa drva, oseća se bolje, aerobno vežbanje povećava i volju i sposobnosti glave. onaj ko trči pola sata, radiće bilo šta drugo, pola sata, sat, dva sata. ja mu kažem, a koliko TRAJE TVOJA VOLJA? on ćuti.

jer njegova volja sada traje onoliko koliko je uvežbava, a uvežbava je da uradi sledeći čučanj, leg press, klinac, palac. njegova volja se tim upornim treninzima u teretani svela na DVE SEKUNDE!

i da li je sada čudno što odustane od raspremanja sobe, od završavanja svakog posla, od toga da ode u grad na koncert, jer "treba da menja dva prevoza". on odustaje od svega što traje duže od nekoliko sekundi, sve mu je dosadno, naporno, smor. eto šta je taj vajni Trener od njega napravio. čak i da zaista zna SVE o ishrani, SVE o zdravlju, SVE o fiziologiji, SVE o svemu osim o glavi, e pa tu je problem, jer da bi čovek živeo potrebna mu je glava, a ne samo mišići.

a moja noćna mora je što to više ne mogu da se probijem kroz taj blindirani, začarani krug, što ne mogu sve ovo ni da mu objasnim. jer njegov mozak, ispran svim tim glupostima koje "nemaju veze s mozgom" (kako slatka i odgovarajuća igra reči!!!) jednostavno ne želi da čuje za neke druge istine, mogućnosti. tamo ništa što je drukčije od Trenerovih teorija više ne dopire. njegov mozak je nezainteresovan za GLAVU, od celog tela samo vidi mišiće, izgled u ogledalu. jedino je važno da li na dupetu ima 2mm ili 3mm potkožne masti.

to što mu se mozak pretvorio u splačine, to mu ne smeta. smeta mu to što je skoro prestao da se smeje, što se svake godine oseća po 3 godine stariji, što sve manje postiže u jednom danu, što je stalno mrzovoljan i nezadovoljan... sve to njemu kao smeta, ali ako mu samo napomeneš kako bi sve moglo da se vrati na staro, ako bi se vratio starom dobrom trčanju pa makar samo dva puta nedeljno po pola sata - sat, odmah se naroguši i počne da se svađa, i vrati se na priču o tome kako u tome nema nikakvog smisla (čitaj efekta na spoljni izgled), i tačka. jer Trener je rekao suprotno, šta će ti trčanje?

jednom mi je čak poslao sliku koju mu je pak poslao njegov Trener, gde se opet "očima koje vide samo mišiće" filtrira i izvlači iz konteksta razlika u građi. 

ako se već pitamo šta je bolje za zdravlje i rezultat, ako uzmeš dva zdrava svetska prvaka, jednog u hodanju na 50km i drugog u dizanju tegova, izgledaće krajnje različito, što dakle pobija ovo pitanje u startu, i vraća se na početak mog bloga gde sam rekao da ne treba ni doktor nauka da se ruga debelom bacaču kladiva niti ovaj drugi nema razloga da ismeva profesora elektronike. svakom svoj izgled, a ako ti je potrebno da se rugaš nekom ko drukčije izgleda, e tek onda imaš problem u glavi brale moj. 

što je najgore, zanet tom ljubavlju prema telu, poslao mi je ovu sliku jer misli da se ja smatram maratoncem, pa je ovo valjda trebao da bude neki konačni argument u korist njegovog gledišta. a ja sam daleko od tipičnog maratonca jer sam dugo vozio biciklu i celog života nešto fizikalisao, teglio, cepao drva, i kao trkač sam građen poput 800-metraša, dakle negde u sredini između ove dve krajnosti sa slike. ako već moramo da pričamo o telu.

a svetskih prvaka imaš od sporta do sporta zaista svakakve građe, itekako. baš me zanima ako bi napravili presek izgleda SVIH NOBELOVACA do sada, kako li bi izgledali. jer ako nisu živeli u svojim telima, u čemu su onda boravili njihovi mozgovi? što jednom reče Ognjenka Lakićević, svi odu da operišu uši i nos, a zašto niko ne ode da operiše mozak, da bude pametniji? pa zato jer mozgovi na tom stepenu razvoja vide samo ono spolja, nisu kadri da ugledaju sebe, jer su previše sitni.

šta da kažem za kraj, žao mi je tog mog druga, koji je u životu našao pogrešnog gurua, što bi rekle babe "naš'o lonac poklopac", i kome je lepo tih tri puta sat vremena nedeljno u tom svetu bez mozga gde volja traje dve sekunde do kraja još jednog čučnja. jer čim se odatle vrati u ovaj stvarni svet u kojem obaveze traju znatno duže, on se oseća kao da ga je neko zeznuo, i kako nije kadar da se izbori sa svakodnevnim zadacima. a šteta. umeo je tako lepo da se smeje. ali baš.

živ je

prosto nisam stigao da napišem ništa ovih dana.
neka jurnjava onamo-ovamo, i ta neka buka.
duša mi čezne za 24h neprekidne tišine.
dođe mi da uzmem dva šrafcigera i da ih nabijem duboko u uši.
i da guram, dok se ne dodirnu.

kao nekad, dok su se u ovoj zemlji još uvek pravili tuneli, pa kad jave kako su oni sa one strane došli do onih sa one druge strane i potrefili se u metar. jebote tad nije bilo dži-pi-esa, ničega, a danas bi se garant omašili za 20 metara na tunelu od 400m. otprilike kao i ti moji šrafcigeri u sred te rupe zvane mozak.
jedino je zajebano što sutradan ne postoji opcija "UNDO bušenje ušiju".
svo vreme pamtim jedan blog, i to neću ostati sebi dužan, da metnem na papir.
možda popodne, ako stignem.

što se tiče vežbanja, u petak sam probao da trčim malo brže.
nakon puuno vremena.
tojest, hteo sam da vidim da li mogu na ovom stopalu da izdržim 10-ak km.
izvukao sam iz rukava jedan od default treninga kada mi ništa pametnije ne pada na pamet, a da nije Dužina i da nije Tempo trčanje.
otišao sam biciklom 3km izvan grada, otrčao 500m lagano, i to mi je bilo dovoljno za zagrevanje.

uključio sam štopericu i krenuo sa promenama 100m/100m brzo/lagano.
trčao sam levom stranom puta a odmah sa starta mi se priključio neki čovek na bicikli koji je naravno vozio desnom stranom, pa sam morao da mu objasnim, onako u trku, da ja pravim promene i da ako hoće da se družimo mora tome da se prilagodi.

odmah je sve ukapirao i narednih 5km smo se fino ispričali o trčanju, maratonima, bicikli, svemu. tu smo se oprostili, ja sam zastao nepun minut da malo popustim pertle jer su mi bile previše stegnute i stopala su počela da mi lagano trnu, i odmah sam nastavio nazad isti trening, drugih 5km.

sve skupa sam pretrčao 10 km tih promena za 41 minut. odlazak je zbog snažnog vetra u leđa bio malo brži, a u povratku sam pred kraj čak malo i isfušerio jer sam video da će ukupno vreme da mi bude bliže 41 nego 40 minuta, pa sam onda namerno ublažio one lagane delove, da bi ubrzanja bila što odmornija, pravilnija. a imao sam u vidu i da sutra treba da trčim trku.
istog dana smo otputovali do Vršca, toliko dugačak put mi baš nije prijao posle treninga ali ajde.

trka se zvala vršačka transverzala i moglo je da se u hodu odabere između 24 i 35km o čemu nisam previše ni razmišljao jer sam pretpostavljao da ću svakako pretrčati svih 35km, kad sam već tamo onda bar da obiđem celu planinu, čisto iz turističkih pobuda.
nekako na startu smo se odvojili nas 4-ica, i preko prvog brda prešli zajedno, više-manje. donekle smo se svi držali zajedno, a donekle je svako malo varirao taktiku prema sebi.

Prvi je krenuo prejako i to se odmah videlo ali mi nije bio problem da ga pratim pa se nisam brinuo. ionako sam bar 10-ak kg teži od njega pa sam računao da će moja snaga kad-tad morati da dođe do izražaja, naročito na blažim uzbrdicama i spustovima pred kraj.
nizbrdo je Drugi odmaglio sto na sat, ja sam propustio i Prvog da ga juri, a prestigao me je i Treći (govorim u konačnom plasmanu).

međutim kad smo se spustili na ravan deo kod manastira, ja sam nekim laganim tempom stigao prvo jednog, pa drugog, a na blagom makadamskom usponu prema drugom vrhu sam stigao i poslednjeg begunca. već tada je bilo očigledno da ja najbolje raspoređujem snagu. kako je trka odmicala sve više sam trčao sa zatvorenim ustima i početni jak tempo je nakon onog lomatavog spusta u srednjem tempu sada prerastao u lagano tempo trčanje, klasičnu brdsku Dužinu.

međutim kada je staza kroz šumu postala previše oštra, počela je da me muči povreda. uopšte nisam mogao da savijem onaj prst do palca na desnoj nozi, stajao je ukočen prema napred zbog otoka na metatarzalnom zglobu, i taj bol se u samo par minuta pojačao od 2 do 7 od mogućih 10, sa nekim ispoljavanjem u obliku jakog grča. pokušao sam da promasiram stopalo, tu negde su mi prvih dvojica odmakli 10-20 metara ali sam što se tiče samog utrkivanja bio potpuno bezbrižan, znajući da je trka predugačka i da to nije nikakav "zaostatak" jer smo se već i dotle rastezali i stizali kako na lastišima.

zastao sam, malo razmišljao šta da radim, pokušao da se penjem sporije, ali se bol nije ništa smanjio. okrenuo sam nazad. kad je naišao Treći, objasnio sam mu šta me muči a on mi potvrdio ideju da odatle nakon povratka do poslednje kontrolne tačke mogu lako da se vratim u Vršac po ravnom, asfaltom. jeste da je trebalo dobrih 22km da odatle dođem na polaznu tačku gde mi je bio auto (umesto da sam se vraćao istom stazom kuda bi mi trebalo valjda samo 9km, haha), ali sam nekako uspeo da prilagodim tehniku trčanja i da ne ćopam puno po ravnoj podlozi.

na kraju sam nekom savršenom unutrašnjom navigacijom uspeo da najkraćim putem iz predgrađa dođem do crkvice gde je bila poslednja kontrola i odatle stazom trke da pretrčim poslednjih 5km i stignem na start/cilj. 

sve u svemu, nemam pojma da li je sama trka bila loša ideja, ili ono trčanje dan pred trku, ali tako je ispalo kako je ispalo, tj propalo. ostaće da me kopka ono večito "šta bi bilo kad bi bilo", jer koliko god da me procena i samopouzdanje nikada nisu prevarili, ipak je svaka trka za sebe i nikada ne možeš da kažeš da li bi završio prvi treći ili peti, sve dok to zaista nisi i uradio. tako da je bolje ne razmišljati o tome, ionako nije bilo svetsko prvenstvo.

da su prvoplasirani takmičari nošeni adrenalinom utrkivanja podosta omašili taktiku shvatio sam i iz opisa trke Prvog, koji je priznao da je pred kraj puno hodao zbog grčeva, Drugi je uprkos tome zaostao čitavih 13 minuta, a Treći dodatnih 10 minuta.

no bez obzira na sve, zadovoljan sam svojom odlukom da odustanem jer me je stopalo previše bolelo čak i na laganoj šetnji sutra ujutru, nakon samo par sati šetnje po vršačkom bregu, do kule i nazad u grad.

lajf gouz on

mesec tračnica

prođe i taj mart, mada april nije doneo nikakve promene
e sad kako je ovo jedno lepo lančano samo-sj*bavanje:
da bih napisao blog moram da izračunam koliko sam pretrčao km
da bih to izračunao moram da otvorim excel i da popunim polja
da bih popunio polja moram da prepišem podatke iz sveske
i prc milojka, u svesci nema svih podataka!

pa sad otvori albume sa slikama i pokušaj da se prisetiš gde si onog dana išao, koliko od toga je bilo trčanja a koliko planinarenja siparima uzduž i popreko (da, išao sam i uzduž), i još se seti u kojim si patikama bio!
ok, ponegde sam slučajno uslikao i patike, što olakšava stvar

daklem, u martu 201 km trčanja, i to skoro sve prugom!

mogao bih to da trejdmarkujem, bar po nekoj budalaštini da postanem čuven
prvo napisah "slavan" ali nije isto, može da postoji čuveni razbojnik i čuveni serijski ubica, ali ne postoje slavne budale, ipak nije isto
eto

sad, ima tu dve stvari
jedna je da sam zbog iznenadnog povraćaja povrede dosta proredio trčanja, 
druga je da sam zbog nekih privatnih problema totalno neraspoložen i nezainteresovan za išta pa i za trčanje,
a treće je to što je pruga istovremeno beg od svih tih stvari

pa onda, jeste beg od treninga, i nije beg od treninga
mislim, ko god hoće nek ode na najbližu prugu i nek pretrči 10km, za početak
daleko od toga da je lako
ali tamo ne razmišljam o brzini
dokrajčen nedostatkom samopouzdanja, tj odsustvom istog, uopšte nemam želju da krenem da trčim asfaltom (a ionako ne bih mogao zbog ovog stopala) i da izmerim iks kilometara

na pruzi pak, ne razmišljaš o tome
dovoljno je da se krećeš, da trčiš, i svakih desetak koraka je nova pobeda
a tek od onih 21km, ne da sam stabao stopala, i dobio jedan pol-žulj iako sam u tim patikama već proveo 1000 udobnih sati
ali sva ta igra, ima neku magiju
i to nešto novo, neuobičajeno, da ne kažem nemoguće
već sam upoznao par radnika koje redovno srećem
gde si druže, kako ide, neće voz, vidiš da mu nije otvoren signal, teraj slobodno kroz tunel

i tako, usput sam sto puta skrenuo sa pruge levo i desno, upoznao svako brdo, izgrebao se na svaki trn, popamtio staze kojima ponekad prođe neki čovek i one kojima idu samo srne i već ko zna koje životinjice, preskakao sa brda na brdo, išao paralelno sa rekom i prugom i po izohipsi peglao sipare i skoro-pa-neprohodne delove klisure, a shvatio sam i da to što neka stena nije pod uglom od 90°prema zemlji nego "samo" 80°, da to uopšte ne znači da se uz nju može lako popeti nekih 4-5 metara, a NAROČITO sam shvatio da kad se tako zaglaviš na pola tog penjanja, sa sve 4 razapete kao pauk, da je koliko god nemoguće izgledalo peti se dalje, još sto puta nemogućije vratiti se nazad dole
 
prvo pravo trčanje je došlo neočekivano, tokom planinarenja sa društvom sad u nedelju
jedan dečko je sa pola planinarenja morao da strči nazad u grad jer je imao neke obaveze i ja kao ajd da mu napravim društvo, otrčah s njim nekoliko km nizbrdo. pa onda isto toliko uzbrdo, pa stigao na dogovoreno mesto pre ostatka ekipe, pa dok su oni stigli ja optrčao oko nekog brdašceta par km, pa onda s njima na taj drugi vrh i nazad, i na kraju kad smo svi završili ja pride strčim nekih 5km u podnožje brda gde smo ostavili auto, i krenem kolima uzbrdo da oni malo prištede nogice. i ispadne da sam trčao nekih 15km, planinskih, i to sasvim onako lepo, nisam kilavio

tada sam pomislio da još ima nade za Beogradski, ipak, 4 nedelje je večnost ako prioneš na treninge
no međutim, problemi su se vratili, nešto manje ovaj sa stopalom, nešto više ona privatna sranja koja ti obore volju na nulu i uopšte ti se ne trči, i tako, ode mas' u propas'
u petak popodne ćemo da otputujemo u vršac da bih u subotu kao pokušao da trčim tu treking ligu, pa ću videti kako će to da izgleda
to je neki labav (kaoi uvek) nezvaničan plan, tj to je Plan u planu, a tek ću da vidim da li će da postane plan

21 koma 6

ovo sam obećao sebi pa moram da obavim makar ovako na-vrat-na-nos, jer da sam ga obećao samo vama ladno bih ga zaboravio, zbog više sile. ali šta ćeš. ono kad ne priznaješ da postoji viša sila. od tebe. tj mene. whatever...

ukratko, mada kod mene uvek ispadne udugo (izvinjavam se damama na nespretnoj formulaciji), hteo sam da opišem taj pružni Polumaraton. dan kada sam postao Prugaš, prilikom čega umesto piva uručujem veliko "hvala kumu Popović Imenjaku na ideji", od koje je kasnije titula DugoPrugaš dobila skroz novo značenje.

obzirom da je u atletici dugoprugaštvo (?) trčanje od 5km pa naviše, jel tako beše, daaaaa, evo vikipedija kaže od tri milje pa nadalje, onda ovo treba prekrstiti iz DugoPrugarstvo u PrugoDrugarstvo, tačnije druženje s prugom.

elem, nakon probnih 10km dan ranije, kada sam prvi put u životu uopšte došao na ideju da pruga i štoperica mogu da imaju nešto zajedničko, osim mene, dakle, tada pomislih da je kucnuo pravi trenutak i za merenje tih 21km. mislim, dok mi je onih 10km bilo sveže u nogama. koliko god nešto može da bude sveže u mrtvim nogama. ah, da, može sećanje, mislim The Sećanje. itekako.

ček da obavim i tih 10. dakle odem ja onako otprilike i totalno nepripremljen, rekoh do tamo onog nekog tunela bi trebalo da bude nekih 5km, odjurim do tamo, očitam vreme, beše nekih 36 minuta, rekoh isuse ovo nije moguće. okrenem nazad, fakat je nizbrdo lakše i vratim se za 34. uglavnom, dođem kući upalim MapMyRun i ukapiram da sam trčao 6.1km u jednom pravcu, a ne 5.1km. eto rešenja zašto sam bio tako spor. smajli koji briše znoj sa čela...

ali ne zajebavam se za "povratak nizbrdo", jer za razliku od ravničarskih prugâ gde niko i ne razmišlja o nagibu, ova pruga od valjeva do tamo negde izvora reke Gradac stigne mic po mic sa 190 na 320m nadmorske, da bi kod kamenoloma Podbukovi već bila iznad 400m i dalje nastavila vidno uzbrdo prema prevoju sa kojeg će da aterira u Kosjerić.

gle mene, stigao u Kosjerić, to je prugom 40-ak km, maratončić. pih. e dan nakon toga, krenem ja sve istim putem, tada sam već znao da između 14h i 16h NE BI TREBALO da bude vozova, ali tada ladno može da naiđe ona dresina koja vraća radnike jer su na pruzi radovi u toku. tako da, nema pravila, upali lampu i povećaj uši do slonovskog kalibra, i paziiiiii...

naravno za prvih 6km mi je trebalo 2.5 minuta duže, a ja mislio da sam juče bio spor. jbt da vam je neko rekao da će meni ikada u životu da treba preko 38 minuta za šest kilometara, da li bi mu verovali. ali nisam slomio nogu, to je važnije. e sad obzirom da je taj prolazak bio iza 6km, pa sam tako do tačke 10.1km stigao za 1h01', te brojke se već savršeno lepo uklapaju jedna uz drugu, sto-kec tamo sto-kec vamo.

e odatle sam se popeo peške šumskom stazom na vrh brda, izbegao dva tunela od 200 i 400m jedan do drugog, i kroz neku šumu se spustio prema pruzi par km dalje. u toj šumi su mi dve i po srne proletele na 10 metara i napravile toliki topot da sam se živ usrao, rekoh zemljotres. ali stvarno. još mi samo fali da me neki sipar odnese nizbrdo i direktno utovari u vagon teretnog voza koji treba da naiđe...

par stotina metara kasnije sam zastao da slikam klisuru, i čuo neko odronjavanje kamenja. pogledam i ništa ne vidim, i malo kasnije spazim neku debelu divlju mačketinu, od ladno 20 kila, kako grebe uzbrdo uz kamenje. ja refleksno zazviždim kao kad dozivaš kuče, valjda sam naivno pomislio da će da stane i da mi mahne repom, no ona ode dalje u vis. tek tada primetim repinu od pola metra i ukapiram da je to neka smeđe-žuta lisičetina sa nabujalim krznom. sine to kad se olinja biće za vuneni džemper, i to tri iks el veličinu.

spustim se nekako na prugu, živopisnim serpentinama kroz korov do kuka i neko žbunje, i odatle opet nastavim štopanje. da bi sve bilo naopačke kao i sa onih 10km ovaj 12km, pobrinulo se naknadno merenje jer se ispostavilo da sam pretrčao negde oko 21.6km, ukupno za 2h10'. uzmeđu dve polovine Polumaratona sam uglavio pola sata planinarenja za jedva 2km staze.

dakle imamo polaznu tačku. otrčao sam svoj prvi Pružni Polumaraton, imam vreme 2h10' koje ću lako popraviti jer je bila duža staza, zbog čega sam Organizatoru već uputio prigovor. naoružan tako dragocenim informacijama, jedva čekam napad na tu magičnu cifru od 1:59:59 i spuštanje ispod zida 2h na Prugatonu.

odmah nakon tog poduhvata i tuširanja smo seli u auto, tako da mi je oporavak od 16h do 02h (to se valjda piše od 16 do 26h, tako se lakše shvati dramatičnost tog raspona) prošao u autu, i na koncertu. ali nisam zažalio, mada sam u subotu ceo dan hodao kao na štakama. čak mislim i da će jedan noktić da mi otpadne, ko ne veruje nek ode da trči prugom dva sata pa će videti.

danas novi vid oporavka, 8 sati planinarenja, polazak za pola sata, znači odoh.

pruga

sad se radi o onome, ljudi počinju da misle da sam poludeo.
pa je došlo krajnje vreme da objasnim par stvari...

dakle početkom marta, nešto mi se dogodilo,
par najbliskijih prijatelja zna šta i hvala im što ćute,
uglavnom život mi se onako poprilično sj***o, da izvinu deca.
i odatle se sve nastavilo nekim čudnim tokom,
a da stvar bude još gora,
nešto kasnije mi se vratila i povreda za koju sam mislio da je postala prošlost.
tako to ide, valjda.

i sad, kako sve povezati u jednu celinu?
pa eto.

pruga.
ta magična linija na karti, koja prolazi kroz kanjon reke Gradac,
preskače je nekoliko puta preko mostova,
u međuvremenu se provlači tunelima kroz brda,
i sve to kroz sasvim netaknutu prirodu (ako izuzmemo samu prugu, naravno)
i izvan svakog nagoveštaja civilizacije.

nema tamo nikoga, i ničega.
samo kamenje, šume, te dve čelične tračnice po kojima idu vozovi,
i pokoja srna, zmija, poneki soko ili zec.
i to je sve.
da, jednom u toku dana tuda prođe neki ludak,
ako ne ja, a onda neki drugi usamljenik koji ne polaže nikakvu nadu da će na putu iz obližnjeg sela uspeti da ikoga autostopira do pijace ili crkve, pa se odluči da se izlomata prugom do ulaska u grad jer je tuda najkraće i najravnije.
i tako...

da pobrojim te detalje koji čine celinu.

1) nakon samo 600m od kuće dolazim u totalnu najtotalniju samoću
nikog, nigde, nikad.
kako god se tog dana osećao, to niko ne može da vidi.
može da se desi da iznenada odlučim da mi se više ne trči.
no problem.
mogu da se šetam prugom do mile volje, nikome neću izgledati smešan.
zamislite scenu kako u hulahopčicama kao neka baletanska pederčina šetam gradskim ulicama.
na pruzi je uvek "smak sveta", ne postoji civilizacija.
uvek sam sâm.
nijedne odluke ni mogućnosti se ne stidim.
nešto najbliže raju, što možeš da zamisliš.

2) trening.
pa dobro, ako sam u takvom fazonu, kao juče ili danas,
prugom može i da se trči.
jeste čupavo kroz tunele, ali nosim lampu.
jeste totalno lomatanje, ali samo dok se ne navikneš.
jednom kad prihvatiš tu činjenicu da trčanje znači neprekidno zadržavanje ravnoteže i beskonačno saplitanje gde je 6 minuta po kilometru "premija", odatle pa nadalje možete sasvim lepo da se družite, pruga i ti.
odnosno, ko trči polumaraton 6'/km, neka to prevede na 8'/km,
shvatili ste poentu.

radi se o krajnje (modernije je reći ekstremno) teškoj podlozi.
u tih 6+6km, recimo, dakle u 12km, ima ukupno oko 2km tunela.

najkraći je valjda 120m a najduži 280m.
obzirom da zbog slabe vidljivosti na nekoliko mesta mora skroz da se zastane, jer se pokušaj trčanja, čak i hodanja, svodi na apsolutnu ludost obzirom da između pragova i onog kamenja negde bude i po pedalj razlike u nivou, može da se računa kako za ta 2km tunela treba nekih 15-ak minuta.

3) koncentracija
ovo je neka kombinacija treninga izdržljivosti i neke, jebemliga, joge?
sva čula su ti izoštrena do krajnjih granica.
postoji tunel u kojem je greškom razmak između poslednja dva ispusta (mesto gde se skloniš ako naiđe voz) nekih 80 metara, a taj kraj tunela direktno izlazi na branu u selu degurić, koja stvara neverovatnu buku i tutnjanje.
pokušajte da zamislite buku od vodopada, koja je jako slična tutnjanju voza, u sred tunela, gde imate 40 metara napred ili nazad do najbližeg skloništa.



(treba biti malko blesav pa da prvo razmišljaš kako da ga uslikaš,
a tek potom gde da se skloniš)

fora je što voz nije auto ili kamion, koji može da ukoči kada te vidi.
voz je isto što i lavina, cunami, vulkan, on jednostavno prođe,
pa sad, pored tebe ili preko tebe, to ne zavisi od njega.
u jednoj ruci baterijska lampa, u drugoj foto-aparat ili telefon,
kačket nabijen do obrva da bi usmerio pogled na 2m ispred,
i sluh izoštren kao žilet, koji u svakom času jednostavno mora da ti kaže sve.

i koliko god puta svuda tuda prošao, znao svaki kamen u svakom tunelu,
kad god čuješ onu tutnjavu iza leđa,
uvek ti krenu žmarci uz kičmu u tom trenutku.
jebiga, grizli je mala maca, ovo čudo ima nekoliko stotina tona.
tojest, lokomotiva ima nekih 150-ak tona,
a jednom kad te ona pregazi sasvim je svejedno da li vuče dva putnička ili 50 teretnih vagona.

4) ono nešto
šta da se lažemo, to jako doprinosi nekom osećaju "kuloće"
svaka cajka može da potrči po adi ili košutnjaku.
ali ajde da vidim ko može da trči po pruzi od valjeva ka moru.
sat vremena ovuda zamori noge i uopšte celo telo, više nego polumaraton.
plus što se i glava totalno iscrpi, od svog tog mentalnog napora.
dođeš kući i narednih 24h si sav isceđen, kao filter vrećica skuvanog čaja.

5) trajanje
ovo je beskonačna video igrica.
svake sekunde po tri puta moraš da paziš gde ćeš da staneš.
kako ćeš da staneš.
svaki korak iznova promeniš, odrediš mu neku novu dužinu.
na pruzi ne postoji automatizam, nema pravila, reda, redosleda.
svaki korak je posebna akcija.
čak i na najgorem trail trčanju to je puno lakše, uhvatiš neki ritam.
na pruzi nema ritma, sve je razbijeno na to korak-po-korak.

i svejedno je da li trčiš pet ili pedeset minuta,
jednostavno sve uvek prođe a da i ne primetiš da je trajalo.
u glavi, naravno, a noge itekako zapamte.
kada nakon 11km po pruzi treba da dotrčim samo 500m do kuće,
svaki korak po trotoarima mi traje kao celih onih 11km.
jer odjednom razmišljaš o tome, koraci postanu realnost.
ko će sad trčati, napraviti još 400 koraka, ajoj, ajme.

pruga, da rezimiram, u mozgu isključi program trčanja.
čak iako trčiš, mozak to ne doživljava kao trčanje, kao trening trčanja.
to je nešto skroz drugo, neka vežba snalaženja, preživljavanja.
tako da, u martu 2014-te, prestao sam da budem trkač, maratonac.
postao sam nešto drugo, bez imena i titule.
jedino ostaje da vidim da li je promena privremena, ili trajna.

faze pameti

u prvoj četvrtini života si ubeđen da si najpametniji na svetu

u drugoj četvrtini veruješ da si eto, sad zaista pametan, i smeješ se onom prethodnom Tebi koji je mislio da je najpametniji

u trećem frtalju života više nisi siguran ni da li si, ni koliko si pametan, i čudiš se kako su prvih dvojica bili tako samouvereni

poslednju četvrtinu provedeš igrajući šah i hraneći golubove, bez obzira na svu pamet koju si prikupio ili prosuo tokom svih proteklih godina

dobre i loše vesti

dobra vest je da evo prolazi i mart, i to u obliku jednog vrlo lepog aprila. svaka čast. sažaljevam poljoprivredu i ostale koji zavise od količine padavina, ali ova zima je izgledala kao da nas je neko sve zajedno poslao na neke pripreme, u toplije krajeve.

loša vest je da sam u istom tom martu maltene skroz prestao da "treniram". tj nije baš da sam ja nešto "trenirao" ni tokom zime, jednostavno sam redovno odlazio na trčkaranja i uživao u tom zimskom proleću. i to sve se završilo prvog Marta, sa jednim lepim Tempićem od 22km, preko nešto manje brda od prosečnog trčanja.

i odatle, skroz nevezano sa trčanjem, neke katastrofe kao domine, jedna za drugom, popadaše mi sve preko leđa i ode ceo taj sportski život u pičku materinu. posle toga sam imao dva polu-uspešna pokušaja trčanja, i još nekoliko neuspelih, mislim tih istih pokušaja. i tako. sad sam u onoj fazi svejednoće. nit mi se trči, nit mi se trenira, niti me je više zbog toga briga.

odem prošetam se prugom, malo se spustim na reku, ili se popnem na neko brdo, usput uslikam par vozova, tišina, samoća, milina. ono kad znaš da u naredna tri sata nema šanse da ikoga sretneš. šta ćeš više od života? ko još ima takvu mogućnost? neko ko živi u velikom gradu valjda jedino može da ode sa čeonom lampom da trči kroz tunele od metroa. nema šanse da se nekuda šetaš 3-4-5 sati i da nikoga ne sretneš, čak ni iz daljine da ga ugledaš ili on tebe.

napraviš situaciju, kao da je ceo svet rezervisan samo za tebe. eh da, nemaš ni mobilni signal. inače sve to nema previše smisla. dobro ja ionako uključim "airplane mode", za svaki slučaj. ne daj bože pojaviće mi se signal na samo pet sekundi i već će da mi stigne poruka o pet propuštenih poziva od ovoga ili onoga, fuj.

e sad, da bi loše vesti pobedile, pobrinulo se stopalo. 

nakon planinarenja u nedelju, u ponedeljak reših da odem da se malo provozam biciklom, i bilo je dovoljno samo 1h40' da već osetim nešto loše tamo negde dole, a trčanje po ravnom asfaltu u utorak ga je izgleda dokrajčilo. juče sam se jedva i prošetao, a sad vidim da mi se otok vidi skroz odozgo na stopalu. svašta.

kao neka maglovita ideja je bila da postoji dovoljno vremena da se zaletim 2-3 puta na neko malkice brže trčanje, da otrčim sad u nedelju trku na Adi (7650m), da nakon toga otrčim polumaraton u Osijeku, i odatle da se ozbiljno prihvatim posla i u naredne 4 nedelje doteram noge u pristojno stanje za beogradski maraton. od te tri trke su prve dve upravo pale u vodu uz gromoglasno BUĆ!, a nekako sam u glavi već precrtao i onu treću.

naročito što ovo sad znači da me to stopalo nije prošlo, kako sam verovao do skoro. gledam u dnevnik treninga, bio je 15-ti novembar kada sam ujutru izguglao taj problem kao "metatarsalgia", a danas je 21-vi mart, dakle to se vratilo posle više od 4 meseca i to u još težem obliku!? svašta. bedan osećaj. mislim, preko svih ovih drugih problema, da ću da ostanem i bez tog jedinog utočišta u trčanju i pešačenju, nekako baš nije fer. ali ajde. preživljavali su ljudi i veće probleme.

živi

smrt, nije kad umreš.
smrt je, kad dođe onaj dan,
kad se osetiš "više neživ, nego živ".
tad si burazeru umro.

to što još uvek dišeš, jedeš, sereš, to ne znači ništa.
osim onoga da si, umesto nekad živog čoveka,
sada postao mašina za pretvaranje hrane u govna.

e baš tako.
takvih mašina, puna je planeta.

ali zaista živih, koliko još ima?
njih možeš na prste da prebrojiš.

kriza

nakon dva meseca sa po milion pretrčanih kilometara, došlo je do neke vrste zasićenja. U KOMBINACIJI sa nekim privatnim problemima, odjednom mi je postalo svejedno da li ću trčati ili sedeti kući i slušati muziku. zatim je usledilo nekoliko dana polu-trčanja polu-pešačenja, a neki kao preokret se dogodio u nedelju kada sam sa društvom otišao na celodnevno planinarenje. jeste da smo vrlo kratko proveli na nadmorskoj iznad 1000m, ali bilo je dovoljno da se vratim među žive. (koji se baš nisu naročito obradovali, heh)

i tada sam nastavio svoju romansu s prugom. treninzi, ako se to tako može nazvati (šta se time trenira?) su izgledali kao 5km trčanja kroz tunele i kroz klisuru reke Gradac, zatim skretanje na neke "kozije staze", pa nakon sat-dva tumaranja povratak trčeći istih onih 5km po pruzi. e sad, ko se šetao tom prugom zna koliko je (ne)moguće tuda trčati, ali eto, uspevao sam. nosio sam JAKU baterijsku lampu (bici model) da bih bio siguran kroz tunele, jer je u trenutku kada čuješ voz koji nailazi najkritičnija ta brzina kojom ćeš da ugledaš i utrčiš u jedno od onih malih "skloništa" koja su raspoređena na svakih 50-ak metara.

kad kažem kozije staze, to im je zvaničan naziv, no te staze su mahom napravile srne, koje sam viđao doslovno svakog od tih 5 dana od nedelje do četvrtka. tako sam u glavi povezao čitav taj lavirint, ukapirao iz kojeg dela sela Kovačice (gore na brdu) se kojom stazom preko koje livade dolazi do kraja te neke nazovi visoravni, i iz koje tačke se može ili ne može kroz kamenjare trnje i šume spustiti na koji tunel ili prugu. 

ako još postoji neko tako skandalozno neobavešten da ne zna gde može da pogleda albume slika sa skoro svakog treninga, evo mu ispod link na FB stranicu ovog bloga:

blogoje

naime, ranije sam prugu posmatrao kao nešto skroz zasebno. gore imaš mrežu puteljaka, a dole imaš prugu koja ide preko reke (koja je btw ponornica i većim delom godine suva), i pruga i reka su mi oduvek bile ona druga celina, skroz nevezana za ovo brdo na desnoj obali. postoje TRI kolska puta, od kojih je jedan urastao i praktično je neupotrebljiv, a sva ostala brda su neprohodna za normalan svet. i tako, ta istraživačka akcija je trajala 5 dana, od čega smo prvi put sasvim slučajno zalutali u ta brda, pokušavajući da izbegnemo jedan predugačak tunel (406m). nakon toga sam celim tim krajem prokrstario uzduž i popreko, a čak sam i kroz taj najduži tunel protrčao nekoliko puta.

jedini problem(čić) se pojavio poslednjeg dana, tj tačnije DVA problemčića.
1) mic po mic je toliko otoplilo da sam prvi put trčao u kratkoj opremi, i tek tada primetio koliko su me dugačke helanke štitile prethodnih dana. noge su mi izgrebane kao da me je neko masirao bodljikavom žicom, mašala. usput sam se ogrebao na neko trnje koje mi ne prija alergiji pa se to dodatno iskomplikovalo.
2) tim koji dobija ne treba menjati, jel tako? e zato sam nakon par dana nošenja adidas kanadia patika (i otkidanja 3 krampona na istima) uzeo mizuno gel harrier (valjda se tako piše, mrzi me da silazim niz stepenice, a mrzi me i da googlam) pa se ispostavilo da su dosta tanje ispod prednjeg dela stopala, i solidno sam se nažuljao, skroz sam na granici da ćopam koliko sam nabio taj metatarzalni deo. još jednom mašala.

i sad, trebalo je nečim popuniti dva dana od kraja tog explorer-izma, a popunio sam ih - ničim. juče sam se lepo odmarao, uživao, sunčao, i čekao danas. a danas takođe ne radim ništa :-) tačnije, za sada ne radim ništa, a evo dolazi trenutak kada ću odlučiti da li ću danas otići na nešto slično, ili na neko "normalno" trčanje. u nekoj prethodnoj godini bih bez razmišljanja na ovih +20 seo na biciklu, ali sad mi se to nekako neće. tj imam određene razloge, ali nisu za blog.

i sutra opet na planinarenje s društvom, jedva čekam!

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

usput sam tako ovih dana razmišljao, koliko je iskreno ono kada ljudi kažu da idu na neku trku, recimo maraton, "zbog druženja". ipak, vozim auto 2.5 sata do, recimo, novog sada, pa prijavljivanje, zagrevanje, trka, proglašenje, tuširanje, 2.5 sata nazad... zaista, ako uspem da namaknem JEDAN SAT druženja između svega toga, to je super. a pazi ovo, ideš po planini 6, 8, 10 sati, svo vreme u prirodi, u društvu koje si sam odabrao, pričate, smejete se, uživate. to ja zovem "druženje". nema nikakve veze sa trkama, čak naprotiv. i kome god je do druženja (u prevodu - do drugih ljudi), ja mu preporučujem ovako nešto. kome je do tamo nekih medaljica, tih okruglastih komadića drveta stakla plastike i raznih legurica, preporučujem mu trke. danas ionako medalje dele za sve i svašta, još malo će ih davati na izlasku iz gradskog busa, na kraju svake školske nedelje, za posetu zoo vrtu, za pročitanu knjigu, ceo svet se nekako "medaljizovao". a za ono za šta su se nekad davale medalje, e sad se daju pehari. pobediš trku građana od 2km na festivalu kuvanja sekelj gulaša i odmah dobiješ pehar ko vrata. jebote. a otišao si tamo zbog druženja, ma kako da ne. realno, jedino sam se u životu "nadružio" za vreme zajedničkih treninga, i za vreme svega ostalog što nije takmičenje. više sam se družio s majstorima dok su mesec dana menjali krov na staroj kući, nego što sam se za vreme zadnjih 10 godina otkako trčim maratone družio bilo s kim iz kompletne trkačke populacije. tako da ako vam je ZAISTA do druženja, i/ili ako vam druženje nedostaje, moj savet vam je da ne traćite vikende na trke. nađite nešto lepše.

ludi petak

najnovije izmene u teflonskom imeniku
... sad još samo da sve ovo popamtim :-D

321
A3PA Ž
Brainlet
Bri
Cincarka
dr mr sci krc kvrc
Đumbir
Esmeralda
Friz
Fruško
Girl #1
Gordančina
Konjska repa
Kostolomka
Medoje
Mjau
Obrenka
Prelepija
Ruski-njaa
Seka
Slagač
Top
Željko
(deluje da je ovo jedino ime, ali nije, dečko se zove Ivan)

anegdota

pred polazak na planinarenje, nalazimo se na železničkoj stanici... (?)
(sad ovo u startu može da zvuči čudno, ali tako je počelo)
nevermind...
uglavnom, kreće otprilike ovakav razgovor:
- jesi poneo toalet papir?
- jesam! i papirante maramice!
- i ja!
- ponela i ja!
- i ja, obične maramice i one vlažne...
- eh da, i ja sam i jedne i druge...
- a ja sam i jedne i druge i toalet papir!
- nego čekaj, jel ide Vlada?
- ne, javio mi se sinoć, da neće moći :-(
- e jebiga, a svako zbog njega poneo po kilo papira!!!
- treba sad ovo sve da odnesemo na otpad. daće nam za sav ovaj papir koji smo poneli toliko love da možemo na kraju ture svi na roštilj, ladno.

lampica

nekim čudom mi u telefonu nije bila pred-instalirana led lampa.
odem na google play, skinem prvu od 3MB, 
i ukapiram da mi se svo vreme u dnu ekrana kotrljaju neke reklame.

deinstaliram, skinem drugu od 3.2MB, uredno čekiram sve ono - dozvoljavam pristup internetu korisničkom nalogu listi poziva i maltene broj gaća još jedino što ne moraš da saopštiš... i ukapiram da i ona ima neke reklame u dnu. 
dovoljno je da slučajno pipneš i eto gnjavaže. 
deinstaliram i nju.

napokon nađem neku aplikaciju od 119kb, ništa mi ne traži ni od podataka ni od dozvola, a sasvim jednako uključi on/off led svetlo kao i prethodne dve.

a stvarno, da li sam trebao da budem genije da bih se odmah zapitao da li je potrebno 3.2MB programiranja samo da bi se uključila jedna sijalica?
jednostavno, nisam obratio dovoljno pažnje na detalje.
nije mi se "upalila lampica".
ali sad kad sam je instalirao, možda mi se upali sledeći put? ;-)

patike

na runnersWorld stranici postoji aplikacija koja prema svačijoj visini, težini (morate da ukucate u stopama i funtama, ja sam se snašao uz pomoć onlajn preračunavača), brzini prosečnog trčanja (minuti i sekunde, ali po MILJI, inače će da ispadne da ste brži od kenijaca), načinu gaženja, istorijatu povreda, određuje najprikladnije patike za svakoga. evo šta sam ja dobio. 

na vrhu su brojke koje se odnose na obuću, ne na mene. u smislu, ako težinu i profil (razlika u visini između pete i prstiju) svih raspoloživih patika rasporedimo od 0 do 100, meni trebaju neke koje su na toj skali na poziciji 23/100, amortizacije mi treba 40/100, čvrstoće 33/100, i na kraju dolazi podugačak spisak/predlog modela...

Najava Trke

Atletska Trka pod nazivom
"Sladoled za (ne)Zaljubljene Parove"

Datum održavanja: 27. april
Mesto održavanja: Beograd, Terazije, kod česme

Vreme održavanja: nakon završetka Bgd maratona, negde oko 14-15h

Organizatori: Tanja Stojanovski, Saša Antić, i svi ostali koji dođu na start.
Ukratko, prvi učesnik koji bude izgovorio čarobnu formulu
"... i gde su sad ti organizatori???"
automatski postaje, TA-DAAAMMM, Organizator!!!
Čestitamo!

Start i Cilj: kod česme

Staza: Prizrenska - Carice Milice - Maršala Birjuzova - Sremska - Terazije

Dužina: 1100m

Propozicije:

Neophodno je prijavljivanje u parovima, M+Ž.

U slučaju da se prijave dva muškarca, jedan će biti ubačen u Ž kutiju, a ciljno vreme njegovog tandema će u cilju biti udvostručeno.

Svako je dužan da sa sobom ponese papirić na kojem će napisati svoje ime. Ako ga ne donese, ime će mu biti napisano na prvom papiriću koji pronađemo na betonu, a to će ga koštati po čvrgu od svih ostalih.

Prilikom prijavljivanja, papirići M se odvajaju na jednu stranu, a papirići Ž na drugu
Zatim se pristupa izvlačenju, tako što se slučajnim izborom ("sistem Suzana Mančić") biraju novonastali Parovi.

Prilikom Trčanja, parovi su dužni da se drže, verovatno za ruke (eto razloga zašto je nepoželjno da se prijavi više muškaraca), a dozvoljen je i svaki vid pomaganja, vučenja, guranja, nošenja "na krkače" i šta god smatraju da može da ih ubrza do pobede.

Dozvoljeno je sve što je dozvoljeno Zakonom Republike Srbije, dakle preskakanje dece u kolicima, rušenje klinaca na rolerima koji se ne sklone na vreme, kao i pomoć nekoj bakici da pređe ulicu. Eventualni spontani poljupci unutar takmičarskih parova, a naročito oni između više parova, dozvoljeni su samo u trku, i zbog opšte sigurnosti su ograničeni na pet sekundi.

Prvi par koji stigne u cilj, dužan je da zapamti redosled dolaska ostalih. Preporučujem hemijsku ili marker kojim ćete redosled pristizanja napisati takmičarima na podlaktici, da bi smo izbegli reklamacije i neželjene situacije.

Nagrade:

Takmičari iz PRVO-plasiranog para, Ona i On, mogu da odaberu po TRI učesnika između svih ostalih trkača, od kojih požele da dobiju pobednički poljubac. Pretpostavlja se da će Ona odabrati tri dečaka a On tri devojčice, mada se nećemo buniti ni ako odluče nešto drugo. Ali ćemo zadržati pravo da ih zbog toga zajebavamo do besvesti.

Takmičari iz DRUGO-plasiranog para, Ona i On, mogu da odaberu po DVA trkača između ostalih učesnika, od kojih požele da dobiju pobednički poljubac.

Takmičari iz TREĆE-plasiranog para, Ona i On, mogu da odaberu po JEDNOG učesnika između ostalih trkača, od kojih požele da dobiju pobednički poljubac.

Takođe, poslednje-plasirani par je obavezan da prvoplasiranom paru kupi Pobednički Sladoled, strogo u kornetu (simbolika Pehara), koji su dvoje prvoplasiranih dužni da oližu naizmenično.

Prijatno!

rock

da nastavim temu sa fejsbuka, o pločama
nakon onih 5 koje sam zapamtio kao "najnajnaj" ploče (napomena, U TOM ODREĐENOM TRENUTKU, kad sam uopšte počeo da skupljam ploče umesto da razmenjujem kasete i slušam radio), a radi se o ovim albumima

deep purple - machine head (1972)
whitesnake - ready and willing (1980)
scorpions - lovedrive (1979)
van halen - II (1979)
ac/dc - back in black (1980)

ovih dana sam u glavi proširivao spisak, pokušavajući da se što detaljnije moguće vratim u te dane mladosti. sad ceo ovaj blog zvuči kao da treba da riknem pa pišem neki muzički testament.

jako malo je ploča koje sam tako strastveno slušao "na repeat" danima i nedeljama, sve dok ne bih upamtio svaku notu. ali bilo je puno onih koje su me "dojmile", verovatno svaka iz nekog drugog razloga. prvo ove rokerske, klasične:

bad company - bad company (1974)
taste - on the boards (1970)
blue oyster cult - some enchanted evening (1978)
gillan - mr. universe (1979)
Ritchie Blackmore's Rainbow (1975)

do ploča sam dolazio čudnim kanalima, a bio sam ograničen i domaćim izdavačima jer nije sve stizalo u prodavnice redosledom kojim je trebalo. srećom sam bio u odličnim odnosima sa prodavcem u lokalnom jugotonu, pa mi je nekoliko puta čak ponudio na nešto uzmem i vratim ako mi se ne sviđa. takođe, imao sam već tada neki stav o tome šta mi se sviđa a šta ne, iako to nisam umeo niti sada umem da objasnim.

recimo uopšte nisam voleo grupu the who. drug iz ulaza pored ih je obožavao, skupljao njihove ploče, a ja gotovo da nisam znao nijednu njihovu stvar. tek puno godina kasnije, decenija čak, shvatio sam da i nisu baš toliko loši. ali ta fama o ludom bubnjaru koji razlupa sve na kraju koncerta, bila mi je antipatična. poput ovoga sada kada ne možemo da otrčimo nijednu trku kao ljudi, a da oko nas neko ne napravi cirkus. sve se svodi na to da bude "ludilooooooo", ljudima je veoma oslabljeno njihovo Ja i stalno misle da moraju da naprave "nešto", da bi tako bili "neko", a u protivnom se osećaju kao Niko. baš jadno. jednako tako sam se gadio na alisa kupera i grupu kiss, BIG fujjj!

dalje, postojale su i ploče koje nisu bile "rokačina" a koje sam puno voleo. mislim, ko ih nije voleo verovatno nije ni muziku voleo, radi se naravno o stenama-temeljcima rok muzike i jedino je pitanje kad praviš listu GDE ćeš da ih metneš, a ne DA LI ćeš.

pink floyd - wish you were here
eric clapton - e.c. was here (1975)
dire straits - communique, brothers in arms...

ovaj uživo od kleptona, ja mislim da još uvek znam svaki ton svakog sola, koliko mi je ta ploča duboko ušla u dnk. i onaj božanstveni glas Yvonne Elliman, kasnije sam zbog nje nabavio i rok operu isus hrist superstar oduševljen činjenicom da ću nju i jana gilana čuti na istoj ploči. dalje, mnoge grupe sam upoznao preko kompilacija (srećom! jer od čega bih sve to kupio???) jer redovni albumi nisu ni stizali kod nas.

queen - live
wishbone ash - live
allman brothers band - Wipe the Windows, Check the Oil, Dollar Gas (1972-75)
jefferson airplane - best of
cream - best of
little feat - waiting for columbus
lynyrd skynyrd - gold and platinum

recimo lynyrd skynyrd, imao sam od njih street survivors, ali se ne sećam da li pre ili posle ove kompilacije. za little feat nisam bio ni čuo, verovatno sam ga kupio (dupli album uživo) na preporuku onog tipa iz jugotona. bio sam oduševljen činjenicom da mi se svidela cela ploča, a ne pesma ovde pesma onde. cream, dobro, sad više nemam pojma kako je to s njima išlo. 

negde u to vreme, obzirom da u društvu baš i nisam imao s kim da pričam o rock muzici, kupio sam onu čuvenu rock enciklopediju, i odatle nastavio istraživanje. "vidiš, ovaj je svirao ovde, pa onde, pa sa onim iz one grupe napravio novu grupu, wow", tako sam dolazio do raznoraznih spektakularnih otkrića.

mada je bilo i nesporazuma između te enciklopedije i mene, tipa naručim iz engleske neku štatijaznam famoznu ploču pa mi se uopšte ne dopadne. da, wishbone ash su mi isto bili novost, sećam se da sam imao kasetu "argus" sa onim konjanikom, vitezom, šta li je. bile su smešne i te kasete, sećam se da sam maltene do izlizanja vrteo physical graphiti od cepelina, naravno bile su dve kasete jer je bio dupli album a ti "kasniji cepelini" su mi se puno više svideli od onih sa prvih albuma. nerviralo me je što plant onoliko vrišti i mora da upropasti svaki blues.

eh da, i kvin. oni su za mene oduvek bili neki pičkast bend, valjda zbog boemske rapsodije. i kad sam uzeo ovaj dupli uživo, sećam se da sam se zapanjio kad sam čuo tie your mother down, i sheer heart attack, pomislio sam vauuu jebote pa jel to sve onaj isti bend, šta im bi? kasnije sam se opet u njih razočarao kada su napravili onu rep-disko stvar "another one bites the dust", to sam pola godine slušao u disku i stalno se pitao šta će ta glupost na kraju večeri kad je "rock block" a uopšte nisam prepoznao vokal. kad sam na kraju ukapirao da je to queen, mom užasu nije bilo kraja.

recimo sećam se da sam (svaki put govorim o tom Trenutku "nabavka nove ploče", i sledećih nekoliko dana) kada sam nabavio i ove sledeće stvarčice. i sve sam vrteo dok mi ne dosadi, nešto brže nešto sporije, ali pamtim ih po jačini (napisah "po intenzitetu" pa rekohh čekaj bre znam ja i srpski) tog prvog utiska.

motorhead - ace of spades
nazareth - razamanaz
csny - deja vu
rolling stones - exile on main street
soft machine - triple echo (3 LP)

sa stonsima sam se nekako prekasno sreo. jednostavno su mi bili previše rano u rock muzici, nešto na pola između elvisa i čak berija i litl ričarda (sve stvari od kojih mi se povraćalo i tada, a ni sada nije ništa bolja situacija, i kad sam u jednom intervjuu pročitao da je gilan kao naj album naveo neki havaji-nešto od elvisa, smučio mi se i gilan, ahahaha) i ovih modernih (tada) bendova tipa dip parpl. ustvari je ceo taj trenutak bio "postoje dip parpl, i ostali". na motorhed sam se palio ali kratko, kad tad shvatiš da se kvalitet ipak ne meri samo decibelima, a nekako paralelno sa njima sam kupio i svoj prvi album od majlsa dejvisa "workin and steamin" i počeo da razmišljam o muzici na raznoraznije načine.

sve što sam napisao za stonse, naravno važi i za animalse i beatles, od kojih je prvo što sam uspeo da svarim bio "beli album". mada mi je makartni bio nekako antipatičan, ali ajde, kao, u jednoj pesmi je klepton svirao gitaru i šta ćeš, moraš da kupiš dupli album samo zbog toga.

who, yes, genesis, thin lizzy, black sabbath, bowie...

to su sve stvari koje me nisu zanimale. kad mi kažu kako idu kod nekog druga da slušaju genesis, on kao ima neke zvučnike do bola velike, trese se kuća, meni je to bilo bljak. mislim kupiš nove zvučnike i pustiš genesis, jadan dečko. 

blek sabat isto, onaj ozijev vokal žene na ivici nervnog sloma, ko normalan to može da sluša? ajd jedna dve stvari, čisto reda radi, paranoid i tako to, ali ništa više od toga. bouvi mi je bio i ostao neki nedorečeni pederčić, nikad mi se od njega ništa nije ono BAŠ svidelo, eventualno ona plutajuća stvar "we could be heroes, just for one day", valjda zbog tih reči/poruke u refrenu, ali kad pogledaš ostatak teksta vidiš da ga je napisao totalni retard.

da, padao sam na woodstock i ceo taj album, mislim da sam onaj "goin home" od alvin lee-ja znao napamet, iako je stvar najobičnijih deset minuta drnde-drnde, ali ajde, tada sam i ja bio jedno veliko Drnde (kao karakterna osobina, inače sam bio Malo Drnde jer verovatno nisam imao ni 50 kila) pa sam imao pravo da mi se takve stvari sviđaju. da nije bilo tog vudstoka ne bi smo ni čuli za mnoge stvari, mada realno, dobar deo tih izvođača je i završio na jednoj pesmi. mislim ko normalan je ikada kupio neki album od kantri džo end d fiš?

ali sam zato tu čuo za canned heat i odmah naručio dupli album sa john lee hookerom, mada me je to što sam dobio blago razočaralo, nezgodno je kad unapred previše očekuješ.

zanimljivo je i kako su me odbijale ove neke grupe koje su mi izgledale preterano narkomanske. recimo ni dorse nisam obožavao. jedino roadhouse blues, to kad puste u disku svi smo skakali, ali nešto preko toga, nemam pojma. jebeš pesmu koja bolje zvuči kad je otpeva bili ajdol, mislim stvarno... 

takođe i grateful dead, kako da počneš da slušaš grupu koja ima 200 ploča i 500 butlega, zdravije je da se uopšte ne upuštaš u to. tada nisam znao da oni uvek sviraju jedne iste pesme i da je prvi-s-reda butleg sasvim dovoljan. kad sam u tom fazonu, pustim nešto uživo od njih i to je to, super glazbica. šteta što postoji internet jer sam kasnije nakrkao jedno 7 GB materijala od njih i džeri garsije solo, a sad mi žao da to poništim. ne toliko zbog muzike jer rekoh da je to sve jedno isto, nego zbog mog truda da sve to sakupim...

jedan od filmova koji mi je proširio vidike je bio poslednji valcer. sećam se da sam se oduševio nečim što do tada baš i nisam slušao, a odmah sam prepoznao da je to odlična muzika. verovatno je onaj album deja vu sa jednog od gornjih spiskova došao nakon tog filma/koncerta, a naravno da sam odmah pohitao da kupim i trostruki album sa kompletnom muzikom iz filma. 

steely dan - aja, gaucho
traffic - mr. fantasy

tada sam počeo da slušam i muziku uz koju ne mora neminovno da se skače do plafona, mada sam se naravno gotovo uvek vraćao hard rocku. nakon što nisam iscrpeo ni 1/10 od svega raspoloživog već sam odlepršao dalje, nekako mi je bilo zanimljivije da kupim ploču koju niko nije čuo, nego da stalno nešto nadoknađujem i vraćam onoj enciklopediji neke dugove.

karthago - live at the roxy
paice ashton lord - malice in wonderland
spirit - (2 LP, I & III)
stray - suicide
colosseum - live
doobie brothers - what were once vices, are now habits
birth control - live (2LP)

to su recimo ploče koje sam voleo gotovo isto kao i sve one ranije pobrojane, a koje nisu tako popularne. naročito grupa stray, u kojoj je kao teški rocker sa masnom kosom do pojasa počeo steve gadd, kasnije jedan od najboljih studijskih jazz bubnjara na svetu.

od domaće muzike ne mogu bog zna čega da se setim, jer je u odnosu na inostranu ponudu gotovo sve domaće izgledalo kao neki jeftini pop-ić. sećam se prvog albuma grupe tajm, to jest imao sam kasetu, u onom odvratnom omotu boje ratluka. to mi je bilo sasvim ok, čak i kao klincu. da, i drugi način je bio posebno kul, u to vreme. i pop mašina, naravno. malo kasnije, išlo se na koncerte skloništa samo da bi se čula devojka broj 8, a nešto se baš i ne sećam da sam tako ginuo za ostalim stvarima. ovo je nekako bilo najrokerskije, po tome sam ih zapamtio na prvu loptu. u to vreme me je nerviralo ono recitovanje, ili pevaj ili idi drži književno veče u nekoj biblioteci, mani me tih kombinacija kad imam ovolicno godina.

i tu negde se završava priča o rock-u. kasnije sam slušao sve i svašta, u vojsci sam godinu dana hteo ne hteo morao da slušam hej moja dušice, dodirni mi kolena, a to neminovno ostavi trajne posledice na mozak. osećao sam se kao džek nikolson u letu iznad kukavičjeg gnezda kad ga rokaju elektrošokovima. kasnije sam čak u jednom trenutku rekao da postoji neka stvar od zane koja "i nije toliko loša" pa su mi pipali čelo da vide da možda nemam temperaturu. a i dan danas se povremeno s nekim posvađam pokušavajući da ga ubedim da oni malo tvrđi albumi od osvajača mogu da se svrstaju u hard rock. to su sve garantovano posledice pipkanja onog kolena u vojsci, nešto kao kad su adam i eva probali jabuku sa zabranjenog drveta. jbg.

"šarena pesma"

crne noći, crni dani
crni mostovi preko crne reke
crno nebo, crni oblaci, crna kiša, crna zemlja

crni tanjiri, crna hrana, crni zubi, crna govna
crna kosa, crne misli

crna usta, crne reči
crni psi glođu crne kosti

crne cipele gaze crni asfalt
crno ogledalo, crna slika u crnom ramu

crno srce, crna duša
crni život, crna smrt

ne, smrt je možda i šarena

givin' up, lettin' go

Hi *****,
that photo reminded me the winter still exists, somewhere :-)

Funny thing, this February looking as late March / early April.
The trees are blossoming, I already felt first alergic reactions!?
Let's only hope some snow wouldn't suddenly dump us all over.
In earlier years up to 15-20cm of snow used to fall at least once
in March, and one year it dupmed on 4 consecutive Mondays :-)

In the meantime, I quietly (to my mind) gave up from racing.
The idea that I should rest, taper, whatever, after two months
of volume this high, somehow feels like too bih of a switch.
Who needs running 1h27 halfmarathon on tired legs,
"competing" with those guys in 2 sizes too big cotton t-shirts?

And the idea of any need to "train" seriously is even worse.
Why do intervals, tempo runs, anything, if I could just jog around
with a headphones in my ears, mountain-gazing, and feeling
perfectly fulfilled with it?

Somehow I think I should wait for that "switch" to came naturally,
to feel the urge to train "for real", to take a stop-watch with me,
and to begin thinking about (at least) halfmarathons.

Although with this training history, I probably better concentrate
on marathons, much better chances *not* to compete with
folks that are usually 5% slower than me but to leave them
behind at one moment or another...

Boh, wait and see.
Don't rush to change what is not bothering, but pleasant.
The introspective-ness of a long distance running,
thosee moments that I use to discuss various ideas with myself :-)

Today I planned to go mountaneering with friends
but gave up because of tiredness and lack of sleep.
On top of that there is a steady rain/drizzle outside.
If I have to be wet, better on a 2hrs run then on a 6hrs hike.

Enjoy the STC,
Sasha