melburn

stigoh biciklom u centar sela i naiđoh na putokaze silne, rekoh da skoknem do Melburna malko ali nije pisalo u kojem je pravcu.
kao nešto sam zamišljao kartu pa shvatio da može i Sofija da posluži, to je sve nekako u liniji, no kad sam video koliko ima do Sofije više mi se ni do Melburna nije išlo.

krečenje je pri kraju a trofej za današnji dan ide pojasu za karate, A OBJAŠNJENJE ĆE VAS ZAPREPASTITI:

naime poznato je da moram da kupim sve što vidim da je baš baš na sniženju tipa 80%, i tako sam jednom u Intersportu naišao na punu korpu pojaseva za karate na nekoj nenormalnoj akciji I NEĆETE VEROVATI ŠTA JE URADIO:

nisam hteo ni žuti iako je bio najlepši, ni crni jer je navodno najkul, nego sam uzeo ljubičasti iliti purpurni, kako ga već ko zove, A EVO IZ KOJEG RAZLOGA:
bio je najduži.

naime znao sam da ga mogu koristiti samo kao neku gurtnu ili uže za vuču pa se uopšte nisam dvoumio, postao sam srećna tetka pojasa od 260cm
računam zašto samo moji burazeri da imaju najduži, onaj prvi što je konj a drugi što mu je najduži u gradu, evo sad i ja imam najduži ljubičasti pojas za karate u gradu, A ŠOKIRAĆETE SE KADA SAZNATE ZAŠTO:

morao sam merdevine da namestim nasred stepenica da bih valjkom dohvatio/okrečio plafon prolaska iz prizemlja na sprat, i da mi ne bi izletele pod nogama a ja da se skotrljam kao u najgorim filmovima, ja lepo karate-pojas vežem oko donje šarke od vrata na vrhu stepenica, a drugi deo za merdevine, pa više nisu imale kud, A EVO I FOTOGRAFIJE:

pred kraj vožnje sam umesto regionalnim putem sleteo niz poslednji spust alternativnim puteljkom kroz šumu, mislim da će ovakvih ideja biti sve više u mojoj glavi.
svaka nova staza doda promil veštine na ovo malo već postojeće tehnike što sam savladao, pa što bi se neko spuštao asfaltom ako može kroz šumu.

posve posebnu anegdotu sam doživeo na pola tog spusta jer sam naleteo na čoveka koji leži na zemlji sa tri psa, a ispred njega desetak koza.
ispričao mi je priču koju ste poput dokumentarnog filma mogli da vidite na mom story-ju u fejsu i mesindžeru, kako ga je zamalo samleo voz no srećom je prošao "samo" sa pet meseci kome i podosta uništenom potkolenicom, svaka čast lekarima koji su osposobili krvne sudove i život stopalu, i uspeli da ga provuku kroz komu bez amputacije.

evo čiča nosi kroksice kao i moje od 5€ iz merkatora, čak su i slične boje jer su njegove crne od blata poprimile sivkasti ton.

tromb

naravno da sam mogao znati da ću da budem umoran, uvek sam nakon vezanih vožnji mtb-om pravio pauze tojset aktivne odmore od dva dana pešačenja sa eventualno nešto malo potrčkavanja na nekoj nizbrdici

no to sam mogao znati kao što sam mogao stvoriti virus koji će da uništi glupost i zlo na planeti, ali eto, nisam studirao prave nauke

tako da, čim sam se ipak rešio na trčanje nakon tri dana lomatanja od po 84+88+73km bicikle sa ukupno 4000m uspona, očigledno je da moj mozak nema kapacitet da zapamti tako prostu stvar

elem, pred kraj sam sprintao da bih natukao prosek ispod 6' i ispao je 5'59''/km što je skroz okej obzirom po kakvom profilu sam trčao, a umorne noge da ni ne pominjem, srećom nisam se nigde sapleo

tražeći neku prečicu greškom sam upao i u neki voćnjak

kad sazru voćke moram ga se setiti da upadnem još koji put

takođe slučajno

kad već ne umem da se setim da se odmorim, barem na šljivama mogu da treniram

što reče jedna komšinica "skuša je dobra za mozak" a meni uvek dođe da je pitam "pa jel ti baš toliko bljutava?"

kontam da će sutra biti pristojan dan za biciklu, imam par kraćih opcija jer teško da ću imati vremena za dugačku vožnju a i ovaj ne-odmor valja nečim nadoknaditi

airlines

osnovao sam novu avio kompaniju, zove se Britvish Airlines.

mislim pošto Britiš već postoji, e ja ću Britviš, A EVO KO JE BIO KUM.

sad otvarate link a meni od svakog klika ide po par patika za trčanje.

znači prvi deo Avanturističkog dela vožnje je bio puno bolji od očekivanja, mada u principu nikad ne znaš šta da očekuješ ali ipak, eto.

uglavnom su ti makadami po selima više-manje nikakvi, ovaj je bio pristojan, i što je najlepše išao je po vrhu brda (uglavnom) pa sam em morao lako da se orijentišem em da malo uživam u predelima u ono malo trenutaka kada sam smeo da vozim po kamenju a blenem u stranu.

kad sam izašao na glavni put (koji je tu takođe imao makadamski prekid, baš sam ga ubo štonobirekli ko prstom) nisam se dugo tu zadržao, rekoh zašto bih uvek išao istim putem, idem da nađem neku prečicu.

kao što smo učili u prvim lekcijama, pola onoga što gugl mapsi prepoznaju kao put uopšte nije put već ivica livade ili lenija (trekingaški termin za koji sam prvi put čuo tek pretprošle godine) između dve njive, pa sam ipak u par navrata pitao seljake kao u onoj izreci turing biciklista "kartu gledaj, seljaka pitaj".

prvi nije imao pojma, pominjao je neke toponime iza sedam gôra, ali mi je iskreno i savetovao da pitam tamo negde kasnije kod zadnjih kuća.

karta je pokazivala neke serpentine okolo nege šumetine a Seljak mi je objasnio da treba da "proteram" pored one vikendice (obična baraka od iskrivljenih dasaka) i dalje "niza šumu, samo britvi!!!" i "kad se spustiš odmah preko potoka ti je put koji vodi na asfalt".

pod jedan, britvio sam pola godine taj kilometar kroz šumu jer je strmina kao niz stepenice da ideš, a granje me šamara sa obe strane uzanog puteljka, srećom bilo je dole puno lišća pa sam računao da ako i proklizam neću grdno nastradati.

u jednom trenutku sam mislio da će zadnja guma da mi pocepa gaće koliko sam se pomerio unazad da se ne bih preturio preko guvernale napred, sva sreća da je zbog amortizera guvernala ovoliko visoka, eto, a je se bunio jer kao puno visoko tj uspravno sedim na ravnom.

uzeh prvu s reda ilustraciju sa interneta, mada ovde i ne deluje nešto mnogo teško koliko je moj doživljaj bio da će bicikla da mi se prevrne kolut napred.

i nakon tog britvljenja sam sleteo u neku oranicu pa malo vozao levo-desno da nađem ulaz odnosno izlaz.

logika je sledeća, gde god je njiva relativno skoro posećena, do nje je nekad neko došao traktorom. 

kad pronađeš taj ulaz, odatle će neki traktorski puteljak da vodi iz njive u njivu dok ne izađeš u taj zaselak odakle ti traktori uopšte kreću, a gde su traktori tu su i automobili (jer nijedan seljak ne živi izolovan na zatvorenom pravcu kuća-poso) i pored tog traktora ćeš da ugledaš zarđalog golfa keca ili yugo 45 što znači da ćeš izaći na neki "put za Nigde" u kojem se upravo nalaziš, a taj put će jel tako da odvede u prvo obližnje selo, itd itd

bio sam u pravu s tim što je jedino loše u svemu bilo da baš i nisam prošao iz tačke A blizu tačke B nego sam se maltene vratio odakle sam pošao, na samo par km od onog prvog puta tj koraka Avanture.

no bože moj, jednom kad sam skontao gde sam "izbio" povratak je bio rutina, a neke druge prečice ću sa malo više sreće proći neki drugi put.

susreti

da li je ovog virusa uopšte bilo ili smo gledali samo njuz net i neke zajebancije, nemam pojma, svake godine sam znao bar po desetak ljudi koji su krkljali kašljali žalili se na grip a ove godine nijednog ni video ni čuo. trt.

izgleda da danas neće biti ništa od one kombinacije auto + bicikla ali nema veze, bez auta se može. imadoh juče još 4 neopisana susreta osim onog s Curom i onog dogovorenog sa Lolom.

susret drugi malo čudan, tu sam na 15-ak km od grada, u susret mi ide momak na bicikli, okreće u trenutku dok ja prolazim i koliko sam shvatio kaže da je upravo planirao da okrene nazad ka Valjevu, mahnuo sam i prošao i odmah nakon toga mi je zavibrirao telefon u zadnjem džepu.
malo sam ubrzao, skrenuo na sporedni put 300m niže, napravio poluzaokret i stao da vidim o čemu se radi.
tek eto ga taj dečko skrenuo i on za mnom, ja čkiljim da na ekranu pročitam šta se dogodilo, rekoh - moram da proverim ko me traži i zašto...
on reče - odoh dalje malo ka Stavama i ode lagano dalje, dakle prvobitno nije rekao da okreće za Va, ionako ništa nisam shvatio.
odosmo svako svojim putem.

10km ranije, dvoje na trkačkim biciklama vrludaju 20 na sat dok putem šparta jedno stotinak motora, čas odavde čas odande, rekoh neki motoristički Svetac je u kalendaru garantovano. malo ispred njih devojka sa predugom kosom sporo okreće pedale napinjući se kao da joj ne radi menjač ili ne ume da se seti da prešalta, za razliku od ovima dvoma, njoj se nisam ni javio, samo sam prošao.

ne znam ni gde je tačno ta granica javljanja i nejavljanja, mislim nećeš mahati ljudima koji se vraćaju s pijace ponikom, ovim tzv. biciklistima klimneš ili mahneš, 90% njih slično razmišlja.

ali prvi, tačnije drugi od dva prva susreta je bio najzanimljiviji. (realan prvi ili po moderno Nulti su bila dva rekreativca od kojih je jedan vozio sa podvrnutim nogavicama da ne zakači lanac, čim smo ih prošli nestali su kao vihorom odneti, verovatno okrenuli nazad kući)

počinje glavni uspon dana od 6km, neko staje ispred da namesti lanac i nastavlja uzbrdo, ja 12 km/h on 11 km/h ne moš ga stići. čovek ladno vozi u muškom odelu. s tim da je uštirkano koliko je prljavo, ajd pantalone i nekako ali sako sa onom kragnom, treba u tome voziti. glava bordo purpurna što od pocrnelosti na suncu što od napora, ali ide, ne posustaje.

nakon pola km sam ga stigao no ionako nigde nisam žurio, kao što rekoh na vožnjama MTB-im uvek čuvaš više rezerve nego na trkačkoj pa su svi nezahtevni delovi ležerni. posle par razmenjenih rečenica sam shvatio da ima neku govornu manu pa sam ga jedva shvatao, možda sam i zato ubrzao, da mi ne bude neprijatno.

- ve'ki tofak, ve'ki tofak, guraf guraf, ide ide
- da, da, veliki točkovi, guram nego šta, samo ide
- odakle odakle
- iz Valjeva
- gde ide, gde ide
- Pecka
- i ja fam Pefka, i ja fam Pefka
- ajd sve najbolje

čovek ladno ide preko brda i nazad u odelu i na loše podešenoj bicikli pa potpuno ispravlja noge da bi dohvatio pedale u donjem položaju, pritom ima "jake" prenose jer je koliko sam blicnuo pogledom nabacio na najveći zupčanik pozadi no i to mu je jedva 50-ak obrtaja u minutu, pa se sav uvija od napora, mada je očigledno navikao na tu kako da kažem "tehniku".

ko zna, ako su ga od prvog razreda zvali Muta, da li je ikada imao devojčicu, normalno obrazovanje, devojku, ženu, decu, priliku da se normalno zaposli i zaradi za auto, ko će ga znati. opet, bar ne bleji u kladionici ili u kafiću igrajući igrice i posmatrajući svog novog Audija parkiranog na trotoaru, možda je njegov život vredniji od takvog, ko to može znati.

apdejt

znači ovako glasi novo-osveženi broj virusnijeh mrtvaca spram milion žitelja zemljice republičice pomenute, prethodna stanja sam već objavNJivao

slovenija 38 --- 41 --- 49
makedonija 27 --- 34 --- 44
bih                   17 --- 19 --- 33
srbija 16 --- 19 --- 25
hrvatska 12 --- 15 --- 22
crna gora            10 --- 11 ---  14

danas sam prošao još jednim NOVIM putem, tačnije dvojicom
taj prvi sam iz naziva mislio da će me provesti pored još jednog kamenoloma međutim proveo me kroz romsko naselje kakvih imam i odmah u komšiluku, što se toga tiče džabe sam se potezao

ali drugi me bukvalno FA-SCI-NI-RA-OOO jer se radi o glanc novom asfaltnom putu između dva relativno udaljena mesta kuda (opet) relativno redovno treniramo

"Mnogo puta ste negde putovali ALI OVO JE ZNAK koji ste najmanje poželeli da vidite"

pasmater
ali dobro, guzica je masna pa se svuda glatko popne,
nije sve u veštini, nešto je i u karmi

tu negde se dogodio jedan fa-sci-ni-ra-ju-ćiiiii (opet!?) trenutak jer sam sreo curu koju znam samo tako iz viđenja, po putevima, ona gazi trkačku, uglavnom sama i retko u sporijem društvu, i kako da kažem, NEVERICA JE BILA OBOSTRANA

dva sata kasnije, dok me je Lola čekala na desetak km od kuće, malo pre mene je ta cura prošla jer je praktično napravila kontra-krug od mog, Lola je mahnula, cura je rekla "srela sam Sašu!!!" a Lola joj je doviknula "znam, rekao mi je!"

još samo da i ja znam kako se zove cura koju srećem godinama?
a možda i nije važno?

na nekom meksičkom radiju telepatski idu Škorpijonsi i "still loving you", bože koliko oni imaju fa-sci-nan-tnih balada, možeš kompilaciju da poneseš na pusto ostrvo
tipa always somewhere, sa onog albuma gde tip rasteže žvaku ribi kojoj je zalepljena na sisu
tu je i holiday

album se zove lovedrive i jedan mi je od ovih što bih ga zalepačio na fejs da me neko izazove da postujem naj 20 u 20 dana bez objašnjenja, mada bih se navukao na objašnjenja, obećanje ludom radovanje

baš sam juče na instagramu napisao povodom ekranizacije nekog belog oblaka, nestašnog, da je nekad presudan prvi a nekad poslednji utisak koji stekneš o nekom ili nečem, e pa tako je i meni taj album ostao zapečaćen od prvog tona, poput ostalih 19 iz te kako da kažem NOMINACIJE koju naravno ovde neću sad nabrajati

a gle, sjutra je novi dan
ko zna gde će me put odvesti
čak sam predložio Loli da popakujemo bicikle u auto i odvezemo se do jednog od ta dva mesta na pola sata - sat vožnje, odemo bajkovima nekakav krug čisto da i ona vidi taj fas-ci-nan-tan put kojim je prošla Cura, jelte, a i ja, jelte, pa da dalje vidimo ko će se kući vraćati autom a ko biciklom

čarobno

kao što napisah drugu kojeg zamalo da sretnem negde usput, zastao sam 1000 puta kao japanski turista ne bih li nešto slikao, jer koliko god se donekle osećao kao sportista i biciklista i izviđač i planinar i pustolov, opet te ophrva to napasanje očiju i kao da podsvesno želiš da tamo ostaneš ako ne zauvek a onda barem što duže, duže nego što možeš, pa onda slikaš da bi na taj način zadržao taj deo sveta sebi, ako već nisi mogao sebe da zadržiš u njemu, fizički.

sve jedna rečenica, sunceti!
mozaik je tek počeo da se sklapa, načeo sam taj kraj s jedne i sada sa skroz druge strane, postoje još dva jako zanimljiva pravca po sredini, doduše tuda je najmanje prometno a iovako sam u par navrata išao po travi i kroz šumu kroz koju očigledno niko nije prošao danima.

naime sam vrh planine, prelaz iz jednog sela u drugo, koriste očigledno samo šumarske službe da bi put bio minimalno prohodan za slučajeve požara i slično, ali niko tuda ne ide "u tranzitu" iz prostog razloga što niko ne mora da ide do vrha da bi krao stabla, svako gleda da poseče što bliže kući da bi kraće vukao traktorom. konje nisam video.

opet sam imao jedan trenutak neke zebnje, ne straha, nego tako nešto, neka anksioznost, kako li ću doći, gde, da li će svuda biti "vozljivo" ili ću malo da ginem, i onda sam prosto pomislio, maltene rekao sebi - čekaj, ljudi trče ultre od 160km po Mon Blanu, pređu za dva dana preko deset brda i svako je triput veće od ovoga, šta to tebe konkretno muči a imaš biciklu, pa makar je odavde u zubima nosio do najbližeg asfalta to ti je opet sat-dva, dakle ne razmišljaj previše nego samo uživaj i smej se.

u jednom času sam se baš zaneo i slikao telefonom predeo kad sam shvatio da sam već došao na jako neravan spust po oštrom kamenju a obzirom da telefon držim desnom, to znači da kočim levom rukom a to pak znači da kočim PREDNJIM TOČKOM na nizbrdici, dosta je da malo prokliza i eto tintare na stenčugama.

za sada ću dodati samo jednu anegdoticu, pričicu, o jednoj baki koja je sedela tako sama pred nekim kućerkom bukvalno ali bukvalno bogu iza nogu. na proplanku između dve šume, sedi na stoličici i nešto plete, dobar dan, dobar dan, ustala je da me bolje i duže pogleda, pa šta znam, verovatno sam trebao da zastanem i malo popričam ali nekako sam se prekasno setio. moje malo njoj bi bilo mnogo, tako samoj na 5km od najbliže kuće na istoku i najbliže na zapadu.

šta tamo radi sama, ko će ga znati. živi li još ko s njom, svraća li, koliko često joj donose namirnice, nešto ima jer mislim da sam video kokoške, belo-žuti pas je bio vezan u ćošku nezagrađenog nazovi imanja od 5-6 ari sa obe strane puta i lajao još dugo nakon što sam prošao. valjda "ima i za njega", dok god ima za nju (hrane, tako se kaže).

i jopet

i proturaju priče
da sve rakije liče
kad je flaša pri dnu
pa dobro
možda jedna na drugu
al nijedna na nju

znači pokidao si care sa ovim stihovima,
i nije bitno ni koja je Ta
ni na koju Nju (neko ne liči)
ali ovo je toliko
što bi ovi new-opismenjeni rekli
PREORIGINALNO
da je zauvek ostalo GENIJALNO

0

danas sam nekoliko puta zastao na vožnji, da zapišem nešto
te beleške idu ovako, koristim onaj novi viberov fazon
"piši samom sebi"

(treći put gledam šta sam napisao i treći put čitam "zasrao na vožnji")

1

kad kažu "unutrašnji život"
to jest "ima bogat unutrašnji život"
pa to ti je jedini život brt
ako ti je on prazan
onda ni nemaš život
možeš vazda* blenuti u nešto šareno ali ako ti je u glavi tišina svejedno je u šta bleneš
jer ionako, kao što je stalno ponavljao Kicoš - ii kraljevi i hulje, podjednako u crno bulje

1*

upravo mi je sinulo da je reč vazda došla od vazda' to jest vazda(n) to jes (vas)celi dan, eto nije loše ni to kad ti tako nešto tresne na pamet

2

loš dan
nikad stić
moj mlađi brate
planine do neba
(to ja pevam svom mauntin bajku, ali ipak stigosmo, ide sledeći blog)

3

kaže Lola:

odem do mosta da snimim 

šta je tamo Džibra muljala sa komšinicom, 

vidim neku kao kućicu i kutiju s granulama ali prc!, 

metar pored sedi Adminka... 

rekoh Loli, što nisi upalila jutjub 

i pustila joj Bobu Stefanovića 

"kažu mi da još si uvek samaaaa" 

ahahahsjshahajshahajhs

4

sad ovde ide i previše materijala za samo jedan blog pa se nadajte da ćete ostatak čitati sutra, pusicaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

(PS
da daaa, evo piše se, piše se)

neke priče

Izgleda da je nekim pričama suđeno da nikada ne budu ispričane, kao što je nekim putevima suđeno da ostanu neotkriveni.
Prosto ti ta priča stoji (ova tema će se ponoviti za par minuta negde niže dole) kao knedla u grlu koju ne možeš da progutaš ni da ispljuneš ni ništa treće, samo se tako pojavila niotkud i na momente deluje da će da te guši do kraja života.

Danas sam otišao biciklom pony (što je Milijana gony) desetak km od grada pa odatle u istraživačku mikro-ekspediciju koja se dobro završila.
Nikako ne mogu da se otrgnem tom nekom osećaju STREPNJE kada prvi put prolazim nekim novim puteljkom.
A realno, šta loše može da se desi?
Može taj put da se završi u nekoj njivi, šumi, domaćinstvu, eno drugarica koja radi na terenu umesto u kafanu ušla u nekom selu ljudima u kuću, oni joj skuvali kafu i odmah poslali zahtev na fejsu.
U kakve sam se sve sodome spuštao uzalud samo da bih završio u potoku pa morao da grebem noktima dok izađem nazad na veći put, da te bog sačuva.
Pa ništa.

I opet taj osećaj, pre neki dan negde skrećem, na karti je nejasno da li će celom dužinom zaista i postojati put ili je aplikacija napamet nacrtala "put" po međi dve njive, i iako nije bilo ni previše strmo (dakle lako bih se vratio) ni predaleko, ni ništa što bi trebalo da izaziva nelagodu, meni se iz nekog čudnog razloga zaglavila knedla u grlu i tako sve dok nisam skontao da će zaista proći "tamo na onaj drugi put".
Svašta.

Možda su ti nepoznati putevi naknadna materijalizacija uspomena sa treking trkâ gde je dovoljno da očima promašiš jednu onu trakicu koja visi na drvetu i dok se vratiš na stazu već je prošlo deset ljudi i više nisi peti nego petnaesti, bljakčina.
Setih se i jednog tvita na temu penzionera koji u gradskom busu toliko zajauču IMA IZLAZ kao da ih šofer neće odvesti samo jednu stanicu dalje nego pravo u neku štalu gde će na živo da im vade organe.
Pa tako i ta moja knedla od pre par nedelja.

No nakon toga sam imao lutanja i lutanja ali bez knedle, možda se to može jednom progutati i doviđenja.
Knedla je ostala samo u obliku onih priča koje ne umeš ni da započneš a kamoli da dovršiš.
Kad preživeh sunovrat u provaliju i prelazak Rzava u sumrak, i pronalaženje automobila u Arilju barem tri sata kasnije od planirane satnice, preživeću valjda i sve ostalo.
Najavljen je topao vikend, imam nekoliko planova pa koju god kartu izvučem, neću pogrešiti.

u svetu tajni, mi nismo sami

već četvrti dan me nešto proganja a ne umem ni da započnem objašnjavanje šta
kao što je jednom neko rekao, a opet me mrzi da guglam ko i kada, život nas neprestano stavlja pred nova iskušenja i pred nove probleme, ali retko kada baš na način i u situacijama za koje mislimo da smo spremni.

poput onih snova, kada trčiš neki maraton i kažu ti da je sledeći čitavih 15 minuta iza tebe i treba samo da lagano dođeš do cilja koji je tu negde, i pobedio si.

a staza vodi u neku veliku javnu zgradu poput nekog suda ili opštine, pa stepenicama na treći sprat pa do kraja hodnika pa u poslednju sobu i tu staneš pored otvorenog prozora i gledaš dole ljude kako trče, pa ne znaš šta se događa, eno recimo onaj dole bucmasti će stići 150-ti, i ko zna ko će još posle njega ući u cilj a ti nešto tražiš gore na prozoru i zbunjenost ti se polako pretvara u neku ogorčenost i bes.

ne znam da li sam pisao o tome ili sam samo hteo, ili sam u glavi sastavljao blog pa mi je toliko "živo" kao da sam zaista napisao, običavao sam da pitam Lolu pa mi onda ona kaže da li je nešto bilo na blogu ili nije, a sad sam sâm pa moram da mozgam. mislim da sam ipak pisao o tome, o razlici mtb i road treninga na bicikli, o varijabilnosti napora, nevermind.

loše vreme je prošlo, sutra opet na bajk!
pomalo je zbunjujuća ova prognoza koju su norvežani stavili sa nekoliko toplih ALI oblačnih ALI suvih dana, baš me zanima kako će to da izgleda.

zabaz

izdala me sudbina,
neće me pa neće,
ali nema veze,
idu bolji dani,
biće više sreće

nakon preplakana tri dana trčanja napokon sam seo na bajk i desilo se šta - svašta. i ništa. desilo se da mi je trebalo puno vremena da stignem do 1000m nadmorske, i da sam tamo nabasao na tri puta preprečena granjem i ogromnim deblima, šumarâ nigde da pitam za pravac, signala nema da učitam kartu, probao malo jednim pa drugim pa trećim i okrenuo nazad jer je bilo dovoljno da samo jednom odem nekoliko kilometara pogrešno pa da moram da se iz nekog sodoma vraćam nazad na brdo, i zakasnio bih u policijski čas.

pogled na Medvednik otpozadi, sa pola puta ka Tisoviku i dalje ka Dragodolu kud sam (bio) krenuo

po drugi put sam se neplanirano (jer nisam napravio krug) spuštao makadamom od Medvednika oko 40 km/h i bezmalo počeo da se smejem od sreće...

(Shazam mi za pesmu sa radija izbacuje rezultat "The Mission - Let sleeping dogs die" (???) užasnog li naslova, a samo sam hteo da proverim da li je vokal Ian Gillana ili nečiji drugi ipak, sad moram da guglam i ovaj bend da vidim da nije neki side project)

... to je bila upadica, dakle od sreće što je to uopšte moguće, otvorila mi se skroz nova dimenzija biciklizma iako znam da bi se neki iskusni bajker sigurno spuštao istom brzinom po stoput težim podlogama gde ja kočim kako neka pićkica ali nema veze, ima i u učenju neke draži a ne samo u uspehu.

upravo sam na par mesta tokom vožnje razmišljao o tome kako je potrebno paralelno učiti trikove i oslobađati se nekog "viška opreznosti" pa sam zaključio da vrhunski mtb-ajkeri verovatno voze i motor, onaj za kros sa visokim amortizerima i krampončinama od par cm, jer kada se negde sjuriš motorom 70 km/h nećeš ni na bicikli imati strah, a motor sa svojih 200 kg ne oseća neravnine na način na koji oseća vrhunska bicikla koja je što bolja to i lakša pa imaš mtb-ove i od 10kg, pa te neka poveća kamenčina ili rupa lako baci metar uvis dok motor samo pređe preko toga i upije sve neravnine.

jbg motorom možeš i uz/niz stepenice bez truckanja, bila bi fora popeti se po kamenju uz manastirske stepenice a spustiti se stepenicama, hehe, dovoljno je ići i "samo" 30 km/h pa bi to bilo dakle minut i po.
plus kad nađeš kerića negde usput, motor ima onu kutiju-koferče pozadi koju možeš da upotrebiš kao transporter :-)

no i bez motora, već sam ukucao putanju u telefon za sledeći put, ipak sam od tri puta trebao da krenem onim prvim koji mi se učinio da je samo za šumare ali nije, prolazi baš tamo kuda sam želeo.

crveno i zeleno

nešto mi u Excelu privuklo pažnju:
tzv. bolje patike, odnosno tim sastavljen od leve Zelene i desne Crvene je juče stigao do 1535 km
to su dve patike koje su, nakon što su oba para prešla isti broj km, oformile "zelena u boljem stanju i crvena u boljem stanju"
one dve istrošenije, iako niko ne zna zašto su bile istrošenije, sastavile su ekipu leva Crvena i desna Zelena, i njih sam nakon 1412 km premestio na policu odakle uzimam obuću za šetanje i pešačenje

sada je svako poređenje nepristojno jer su ove koje "trče" naravno ostale očuvanije, dok se na pešačenjama sve nekako brže pocepa, odlepi, tačnije jednoj je počeo da se odlepljuje onaj gumeni potplat na đonu, a drugu sam na dva mesta malo zacepio, dal na oštro kamenje ili na trnje ko će ga znati.

kuća je zbog krečenja u totalnom rasulu, provlačenje između polica uz preskakanje troje merdevina treba da se uvede kao olimpijska disciplina ili barem na onim narodnim vašarima pored kamena s ramena i pljuvanja u dalj, da se doda nešto kao agiliti za pse ali da se prijavljuju vlasnici bez pasa pa da se okitim nekom medaljicom.

za večeras je najavljeno prolazno naoblačenje ali je zato dan napokon dovoljno topao da može bezbrižno da se vozika biciklom, trčanje mi je već dosadilo a samo sam tri dana zaredom išao. utisci su mi pomešani, prvog dana vikenda sam bio mrtav umoran i vukao se kao mrcina, sutradan malo življi ali ne preterano, a u ponedeljak sam na veoma brdskom krugu napravio 5'29'' prosek iako mi uopšte nije delovalo da idem toliko brzo.

najavili su neke dramatične mere za putovanje kada se otvore granice na šta sam se odmah namrštio kao kad mački daš da pomiriše limun, ako se neko naputovao onda smo to mi i mogu i do kraja života da se vozikam po Povlenu i Bobiji, boli me dupe za granice potvrde testove trte i mrte.

četvrti maj

Najavili ovolko pa najavili onolko pa sam se nećkao trčanje ili bicikla i u međuvremenu iznosio limariju na terasu da bih mogao da ispraznim neke police i okrečim najveći zid u kući.

Dok sam završavao plafon prelazeći valjkom drugi put preko par malo "tanjih" premaza, stavio sam kofu na sto ispred kompjutera obzirom da sam se toliko izveštio da ništa ne pokrivam po kući nego samo idem sa kantom i valjkom umačem i bojim, a i ovo su neke guste boje pa ne kaplje nešto naročito.

I šta mi je palo na pamet, rekoh hajde, dogodi se ipak za ceo dan da kapne par puta ovde ili onde, to odmah obrišemo naravno, ali pokrio sam tastaturu od kompjutera koja je bila tu na pedalj daljine. I šta se događa, događa se da sam opet rečenicu započeo sa "i šta". I šta da vam kažem, sudbina je tako htela da su dve kapljice pale na taj papirić koji sam bacio preko tastature, dakle koja telepatija između mene i žute boje šifra Vitex 300-70-Y.

(naravno da sam morao forenzički da pristupim nadnaravnoj pojavi pa sam pogledao GDE BI kapnula boja da nisam stavio papirić preko tastature I NEĆETE VEROVATI ŠTA JE UGLEDAO - na X i na N. sad moram guglati šta mi sudbina poručuje, šta je to X.N., savjeti? sugestije? studio?)

Ne bih ja nikad imao para za Vitex nego kad me već žena i tašta izdržavaju rekoh što bih se mučio sa nekim tamo običnim poludisperzijama, rokaj brale 9€ po kilogramu, meni je bitno da ide lako i brzo a koliko košta, to nije moja briga. Bogme već je otišlo jedno 40 litara iako stepeništu nisam ni prišao a i tu će minimum 10-12 litara otići.

Ovo nemojte džabe čitati, pre deset godina sam računao koliko mi žica koje dužine treba da bih upleo neki točak :-)
Jedino ne znam da li mi je točak imao 32 ili 36 žica obzirom da sam očigledno nakupio 35, no verovatno je imao 32 čim sam bio zadovoljan proračunom kako iskoristiti tu dužinu (264mm) a sad sam se i setio zašto su ovako kratke žice, felne su bile tzv. aero.

I tako, nije ostalo još puno, pola poslednjeg zida na spratu i da se dovrši kvadrat-dva plafona u tom uglu, i da se naravno vrate stvari tj police sa pločama i knjigama koje su trenutno negde u roamingu kojekud po sobi i terasi.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Danas su u podne opet preletali grad, avioni u niskom letu, taman koliko da poplaše ptice i kučiće. Nikad mi nije bilo jasno to obeležavanje najveće gluposti u nazovi "ratu" protiv NATO avijacije kada je neki lokalni heroj seo u MIG i kružio iznad grada dok ga nisu oborili kao glinenog goluba. Kao on je bio nešto drčan i ljut pa da se malo isprazni, i usput je ispraznio iz budžeta ko zna koliko miliona dolara poreza koji svi uplaćujemo.

I onda sam počeo da slavim drugi praznik, kada mi se burazer oženio. Sada mašem avionima i još vičem "pozdravi mi snajku!" (Ivanku prerumenu, srce licidersko moje) a zahvaljujući snajci sam postao i striček, obzirom da se Ivanka usput i oždrebila. Pa burazere neka ti je sa srećom :-)

Evo i on namiguje, gle kaki mi je lep ovako markantan i šarmantan, sva sreća ne vidi se na slici koliko se nagojio pa je sad više nešto tipa krmak sa konjskom glavom ali bože moj, neka mi je Ika zadovoljna pa se neću ni ja buniti.

treći maj

ne mogu da se setim kako se zove ono brodogradilište, dal je drugi maj ili treći maj, a mrzi me da guglam jer je ovako puno zanimljivije. kao i ovima što pričaju o virusima i 5G mrežama, njima mora da je posebno zanimljivo, kao mačetu kad progleda.

ležim tako budan usred noći i gledam u plafon koji ionako u mraku baš i ne vidim, pa se sećam kako sam tako ležao onomad na poluintenzivnoj i gledao u plafon, i pitao se zašto celu noć moraju da rade one neonke.

i gledaš tako u neonke i u one aparate naokolo, boce infuzije kao neke visibabe, i prosto se osećaš kao da si postao deo svega toga, kao da si samo još jedna boca ili jedan stalak ili sijalica ili neki aparat koji zuji negde u ćošku.

pa se onda setim da se ustvari svuda tako osetim deo nečega, i iz toga mogu dalje da razmišljam da li mi se to nešto sviđa ili ne. recimo kada trčim asfaltom postanem naravno deo saobraćaja, čak i po zakonu, osećao se tako ili ne. ali tog trenutka prosto mislim da tamo pripadam, da sam deo toga.

ili kad sam pre nekoliko dana biciklom praktično napravio krug oko Povlena, i malo pre toga zastao ispod Magleša da nešto slikam, u tom času prosto postanem deo neke livade, trave, drveća, odnosno kad sam pre par dana išao ka Medvedniku, na svakom onom šumskom putu sam bio jedan od onih velikih kamena po kojima mi je poskakivao prednji točak.

pa onda valjda to znači da sam na neki način povezan sa tim stvarima s kojima se osećam srođen. postoje tako i neki predmeti koje volim ili ne volim, kao da su poluživa bića. gradovi takođe, postoje neki u kojima se osećam domaći, i neki koji mi nikad nisu čučnuli. mislim da je ovih drugih više, mogao bih jednom da se preslišam baš.

dan po dan

svaki dan ima smisla samo ako nešto u njemu stvoriš, ili nešto u njemu uništiš.
pri tom ne mislim na razbijanje tuđe trafike ili komšijine šoferšajbne, nego na nešto što si već stvorio pa zaključio da mu je u životu odzvonilo.

jedini ti imaš pravo da razbiješ ono što si izrodio, što te više ne zadovoljava, što je počelo da te muči i da ti stvara probleme.
te neke, samo tvoje stvari, uzmu katkad za pravo da gospodare tvojim životom, tvojim satima, tvojom energijom, umisle da su važnije od tebe samog, svojeg boga koji ih je stvorio i dao im svrhu postojanja.

tako kod mene raznorazni predmeti završe na otpadu puno pre nego što im je istekla garancija, jer u garanciji ionako ne piše šta treba da se dogodi ako postanu neposlušni.

znate ono, uređaj taj i taj bi trebao preko blututa da se poveže sa ovim i onim i ovim i onda čekaš pola dana pa piše da nije pronađen, pa čekaš još pola dana i napokon uspeš da ga povežeš sa samo onim telefonom koji skoro nikad ne koristiš, pa probaš opet s ovim s onim i ništa, i onda prosto pomisliš - čekaj, jesi li ti stvoren samo da bi mene zajebavao?
da bih se s tobom baktao pola sata svakog jutra, umesto da na miru doručkujem?
ma more mrš! RIP!

i iskreno, veća mi je sreća kad proslavljam sahranu takvog deformiteta, nego rođenje i useljenje u kuću.
jer rođenje i useljenje uvek doživljavaš nekako skeptično.
a sarana je uvek neko pročišćenje, neki egzorcizam, katarza, abortus.

ovde ide opet ona priča o snajkama koja svaki put čačne tamo gde kažu da ne treba a ja baš mislim da treba jer inače ne bih čačkao ali evo po ko zna koji put me upozoriše da ne moram baš redovno da čačkam, što bi reko rambo amadeus VOĐE MORA DOĆ CENZURA.

da obavim Raport, danas 14 brdskih km jednom od omiljenih stazâ, 300-tinak metara uspona i spusta, negde na ulasku u grad sam imao oko 5'30''/km prosek pa ću dalje odatle obračunati i upisati.
slike znate gde su, blog (ne ovaj za javnost!) znate gde je, pa izvolte ;-)

prvomajski rokenrol

borba neviđena da odgonetnem tekst koji je više nego tupav i nebitan ali me je iznerviralo što na 20 sajtova sa lyrics stoji prekopiran isti tekst sa istim greškama i propustima i rekoh sad ću ja da stavim slušalice i da pustim i provalim sve ali MUĆAK.
cura tako proguta nekoliko reči kao da peva sa vrućim krompirom u ustima.
al nešto se i čuje.

"Oni su se susreli
Na prvomajskoj proslavi
On je sjedio do nje"

da dan bude dodatno kilav pobrinule su se i moje umorne noge odnosno luda glava kojoj nije jasno zašto bi noge uopšte trebalo da budu umorne, ikada.
naravno da je problem u MTB-u koji je drukčiji od vožnje po asfaltu iz prostog razloga što ovisno od toga koliko nameravaš da gaziš, odrediš neki okvir snage i tako voziš sat ili tri, nebitno.
a na bajku, kada kreneš onako jedva prohodnim puteljcima i kamenjarima, praktično se čuvaš za te najteže segmente, a ostatak vožnje otaljavaš što je moguće bezbolnije.
i onda kad prednji točak krene da ti odskače po kamenju a zadnji da šlajfuje po prašini ili kemenčićima, moraš da ZAPNEŠ bato krvnički, a ti napori od par desetina sekundi do par minuta su više nego ubitačni jer su blizu maksimalnog.

"Između dva govora
Njena kosa ga je dotakla
Njen je miris udahnuo do dna"

čak ni ovo "do dna" ne piše nigde iako je još i razgovetno, taj ko je prvi smandrljao tekst koji su kasnije svi prekopirali, baš se i nije mnogo trudio.
štaviše mislim da sam imao i ovu ploču no teško da je još uvek u kolekciji, a mrzi me i da tražim, jer da na ploči stoji tekst već bi ga prepisali po ovim sajtovima a ne bi sami natucali bez veze.

"Nešto između se stvorilo
Nešto iznutra govorilo"

između se stvorila kišurina monsunska zvana "dabogda imo pa nemo" jer teško da će nešto mnogo moći da se jaše bicikla po ovakvom vremenu te ću opet morati da se podsetim zašto sam uopšte jednom počeo da trčim.
u prevodu što pre kreneš - manje ćeš da pokisneš, no to i nije toliko sad baš nešto dramatično drukčije jer ćeš obrni-okreni nakon pevih par km već biti mokar "šuškavac je isti - sve su ostalo nijanse".

vidim da su napravili neki izazov humanitarnog karaktera gde se trči petog maja i postavljaju aktivnosti sa fotografijama i fajlovima a 200 ljudi koji istrče najduže treninge će poštom dobiti medalje, no prc milojka mislim da je upravo tog dana najavljeno najtoplije vreme tako da će to biti malo teška odluka.

ružan san

Jutros mi u fotografijama iskače podsećanje od pre 7 godina i slika nekog žutog fiata 850 ako se iko uopšte seća šta je to fiat 850.
Ko bi rekao da će neko tako da se šali baš prvog maja, na dan kada je poginuo airton sena, doduše ovaj 850 je bio žut kao jedna od boja brazilske zastave.
A san koji me je probudio je išao ovako:

Nešto sam stajao pred ogledalom i primetio nešto čudno i počeo da zagledam šta je to i shvatio da, ne znam ni kako da objasnim, da mi sa dupeta odnosno ispod dupeta nešto visi, kao kada cure vežu džemper oko struka pa pozadi ostane kao pola neke kratke suknje tek da pokrije guzu.
S tim da je ovo bila neka izraslina, masno tkivo, koža koja visi pedalj prema dole i sva je puta nekih okruglica veličine ping-pong loptica.
San kao san po pravilu nema puno logike, jer da se to stvarno dogodilo verovatno bih otišao kod lekara, operisao ili štagod, guglao o čemu se radi, ali ne, san uvek teče kako on hoće i samo te dodatno mrcvari.
Tu sam se prvo iščuđavao i zgražavao nad tim, kako god ga nazvati, i onda sam počeo da očajavam.
Jer čak i da je to samo nekakva mast, salo, posledica da se tako izrazim dobijanja na težini, u slučaju da smršam i to se "istopi" opet će ostati ta vreća od kože samo prazna, tako da mi visi nad zadnjim ložama.
Nisam u snu stigao ni da se zapitam kako to nisam primetio poslednjih dana na bicikli, ili na trčanjima, jer nemoguće je da se nešto toliko stvori u trenutku.
... što i jeste fora sa snovima koji izgledaju totalno nemogući, da su u snu mogući i onda crkneš od muke rešavajući problem koji prosto nema šanse da se pojavi u stvarnom životu.

Ono što je bitnije od ovih budalaština, to je da je broj u onoj koloni "ozbiljni/kritični zbog gripa" spao na 70-ak i što dalje verovatno znači da je virus kako vole da kažu "oslabio" pa i novooboleli nemaju neke bitne simptome, ako ikakve.
Zbog toga ili zbog nečeg drugog, vlasti su donele odluku da se robija samo petak prvi maj, a da subota i nedelja budu otvorene za izlaske od 05-18 kao što su do sada bili radni dani.
Pošto sam već napravio stazu za tajni kros gde uz male varijacije mogu da namaknem 5km iz 3 ili 4 kruga, a od čega se pak razbijem kao od polumaratona, gotovo da me ništa ne kači ta odluka a posebno jer sam umoran od onih lomatanja na bicikli pa sam dva dana jako malo i sporo trčao.
Nego, više me zanima vreme, a za to je još uvek prerano, tek treba da dođe i prođe taj petak pa tek onda da počnem da merkam planove za subotu i nedelju.

poslednji

poslednji dan u mesecu
poslednji dan ranog proleća
poslednji dan nečijeg života
ne, ne pričam o modernom virusu
pričam o jednom šarplanincu
imao je neki čmičak, tumor, u oku
družili smo se
stalno sam protrčavao pored njega
nije u početku bio baš druželjubiv
ali polako
skompali smo se
kad naiđem, morao sam da zastanem jer je previše trom
i onda se provuče ispod nekih žica
i ja ga češkam okolo ušiju i po vratu
otrčim dalje, on ostane tako usamljen
e pa, zimus mu je gazda umro
video sam i krst i sve to, odmah desetak metara ispod
i desilo se da sam danas išao tim putem uzbrdo,
a da je neko naišao nizbrdo i parkirao auto na par metara od mene
dobar dan dobar dan
da li je ovo umro ovaj koji je...
jeste.
a sa šarplanincem šta je bilo?
znate,
ja stalno ovuda prolazim i sprijateljili smo se
i mazio sam ga i znam da je imao onaj tumor na oku,
a znao sam i onog velikog čuvapog što je bio pre šarplaninca...
zvali smo Azil da ga SKLONE.
"SKLONE"?????
da li taj ko je zvao Azil,
zna da to znači da će njihov šarplaninac postati
ručak za desetak kaveza gladnih,
manji će kidati meso a nakon njih će veći glodati kosti?
ne
niko ništa ne zna, i tako je svima lakše

ko o čemu

pre nekoliko dana sam izvukao onu kolonu mrtvih/po/milionu stanovnika pa evo kako su se stvari promenile do večeras:

slovenija 38 --->> 41
makedonija 27 --->> 34
bih         17 --->> 19
srbija 16 --->> 19
hrvatska 12 --->> 15
crna gora         10 --->> 11

izgleda da je crnogorska korona lenja na domaćine pa se sporije kreće, a recimo isti broj +3 znači između samo 8% povećanja u sloveniji do +25% u hrvatskoj, u odnosu na prethodni vikend

danas sam imao tu čast da se podsetim davno prošlogodišnjih treninga a evo i zašto tj kako: kada sam počinjao da "malo više" trčim, pokušavao sam da što gušće sabijem trčanja i biciklu pa sam skakutao dan po dan s jednog na drugo, neprestano tražeći taj neki zlatan presek između koliko sam umoran od jednog i odmoran za drugo, kao.

sećam se koliko me je "koštalo" svako trčanje Dužine dan nakon 2h Tempa na bicikli, prosto sam bio za 10% sporiji, 20% tromiji, 30% neraspoloženiji u odnosu na odmorno stanje.
sve što se činilo kao 4'35''/km je ustvari bilo 4'50''/km i tako sam satima i satima truptao namrgođen i besan na noge koje se preko noći nisu volšebno resetovale na porodilišna (umesto fabrička) podešavanja.

sada je to sve samo povijest i sanak pusti jer mi čak i 4'40''/km deluje prebrzo a evo otrčah i par kilometara odmah iznad 5' no na treningu od samo 7km to i nije neki uspeh, kao što se 7km ne može baš nazvati treningom.
nemam pojma.

sve misli su mi okrenute tom četvrtku koji bi trebao da bude poslednji dan "slobode" pred prvomajski vikend i tri dana policijskog časa odnosno 70-80-ak policijskih sati ili kako god sve to nazvati.
no nažalost plan mi se izgleda neće ostvariti jer je prognoza sa sunčanog četvrtka promenjena na vrludavo vreme pa će onaj "duži krug od skraćenog" da sačeka neke bolje dane jer mi ne zvuči privlačno čak ni da se zadnjih par sati vraćam kroz pljuskove, a kamoli da istražujem nove planine šlajfujući kroz blato i po mokrom kamenju.

na stranu što mi se ne userava nova bicikla, još uvek.
što otvara jednu novu ideju tj kombinaciju, a to je:

da stavim kramponke na najlošiji bajk od tri, na plavog Polara, da poskidam plastične blatobrane, i da tako od "kišnog bajka" (koji mi više nije potreban obzirom da ću po kiši naravno radije otići na trčanje ili planinarenje) napravim najobičniji mtb koji može da prođe kroz 80% terena i podloga u odnosu na Scotta, ali za kojeg bi me bilo baš briga da li propada truli i rđa, u vodi i blatu.

podosta čudno

ili možda i nije.
da li su sve livade iste, da li su sva brda ista?
ne znam
ukratko, šta se dogodilo:

premotavam putanju koju sam nacrtao mtb-om, prisećam se svega, što i nije neki problem obzirom da mi je sasvim friško u glavi.
sećam se svakog pravca, svake krivine, nagiba, podloge, iako je bilo zaista svega i svačega.
google earth sve uredno potvrđuje ali usput otkriva i neke nove detalje.

u jednom trenu sam očigledno došao do "pretpostavljeno poznate tačke" kuda sam samo jednom protrčao pre nekoliko godina no jasno se videlo da taj put može levo voditi samo nizbrdo u selo, tačnije na raskrsnicu na kojoj su poznata Energetska Polja malo iznad sela.
tada sam svesno krenuo dalje uzbrdo jer mi je bilo prerano da se spuštam nazad ka kući.

ono što je zanimljivo (vidi naslov i podnaslov) je da sam kilometar ranije bio nekih 100m na stazi kojom sam prošao peške pre samo mesec dana, u kontra smeru!
iza mene je sada ostala šuma, nizbrdo sam video nekoliko livada, ovaj put nije bilo snega, put ispred mene mi se učinio previše uzan nepoznat i neobećavajući (a upravo njim sam došao od Energetskih Polja pre samo 4 nedelje) pa sam po ko zna koji put otvorio Maps app i proverio, da, drugi put koji se odvaja je nešto širi pa sam se vratio 20m i skrenuo tamo.

obzirom da mi je sve bilo "kontra" možda mogu da opravdam što nisam prepoznao mesto, a nisam ga prepoznao ni na karti koju sam nekoliko puta učitavao iz prostog razloga što sam MISLIO da sam dosta zapadnije, tačnije "bar za jedno brdo zapadnije".

a da stvar bude još triput čudnija, jednom sam istim ovim putem prošao i MTB-om!
ali takođe kontra smerom, no to je već bilo pre barem desetak godina sigurno.
tako da, nije čudno što nisam prepoznao, nego je više nego čudno što je taj put u tolikoj meri propao, da mi tada nije bio problem da prođem običnim mtb-om bez suspenzija i sa semislick gumama naduvanim na asfaltni pritisak, a sada sam se namučio i na par mesta morao da guram jer puta praktično nije ni bilo, kanali od traktorskih točkova su toliko duboki sa pedale udaraju u zemlju kada upadneš unutra, a sredina je oblika obrnutog slova V i sva od prašine tako da uz nagim 15% tuda možeš da okreneš pedale jednom ili eventualno dvaput pre nego što malo vrdneš i opet sletiš nazad u kanal.

na drugim mestima je voda toliko isprala zemlju s puta da kamenje štrči i po pedalj u vis pa je takođe jako teško pedalirati, a kad je strm uspon onda nema izbora da malo zastaneš sa okretanjem jer se momentalno zaustavljaš i počinješ da padaš.
tako da, staza je toliko tehnička da me je podsetila da, nećete verovati, granice zaista postoje.
mislio sam da se sa ovom biciklom "sve može" no ipak postoje putevi kuda možeš traktorom ili quad-om ali bajkom baš i ne.
no kako to ovde seoskim rečnikom kažu, "nije mi spala kruna s glave" ni što sam na nekoliko mesta pregurao biciklu a na par mesta sam je i preneo gde je bilo previše trnovitih grana po putu jer ajd što sam imao samo jednu rezervnu gumu, nego je zbog policijskog sata malo komplikovano ako se zadržiš predugo van grada.

štošta se od ovoga ne bi desilo da sam pratio putanju koju sam zamislio, no nekoliko km pre planiranog skretanja sam naleteo na nekakav MTB putokaz i rekoh daj da prođem kad već postoji obeležena staza.
na kraju je ispalo da 1) uopšte nisam došao tamo gde pokazuje putokaz, a to je negde zapadno gde sam i hteo da dođem samo okolnim putem iz podnožja, a da sam pritom 2) došao tamo gde sam planirao MISLEĆI da ću tu doći iz tih nekih zapadnih tačaka
ostalo je dosta žbunjoze u glavi za sledeći put, što je možda i dobra stvar.
za tu priliku ću ipak ukucati rutu u telefon i to neku sa tri "osmice" i svim mogućim prolascima, pa će svako gubljenje neminovno doći u neku od poznatih tačaka.

dvadeset sedam

kontam da će ofrlje za 8 nedelja da nam dođe najduži dan.

kapirate li da je to samo osam ciklusa ponedeljak sreda subota, i prc, već noći postaju sve duže?

sve najlepše u životu prođe pre nego što pošteno stigneš da mu se nadiviš, i da ga zavoliš.

uporno ponavljam da je prerano razmišljati o proseku na bicikli "jer je godina tek počela"

štaaaaa?

a dok se vozilo za neki klub?

pa do kraja aprila smo već odvezli 6000km na pripremama, pet trening trka ulcinj-bar sa slovacima i mađarima, pet dunavskih kupova, trku na avalu, krug do smedereva, nagradu čačka, trku oko vojvodine, kup u šidu...

da, a ja ću valjda do avgusta ponavljati kako je godina tek počela.

danas sam istražio dva nova puta tj prečice od po nekoliko km.

sutra bih neki veći zalogaj.

pa tako, još par meseci laganog dodavanja forme, i tada će se napokon dogoditi očekivani breakthrough.

valjda.

kros kantri mjuzik

Pregledajući celu aktivnost na Stravi, izgleda da sam trčao od 26'36'' do 56'43'' što mu dođe nekih 30'07'' S TIM da nisam siguran baš u metar gde se na satu obrne 2.3km na 2.4km odnosno 7.3km na 7.4km, jer sam u tom rasponu ubacio tih 5km Tajnog Krosa.

Pitanje je koliko je ostao "tajni" nakon što sam ceo prvi krug "emitovao uživo" no nadam se da među prijateljima na fejsu nemam udbaša oznaša i kagebeovaca, a ni komunalnih milicajki nažalost.
Menjao bih bez razmišljanja deset prijatelja za jednu milicajku, ali ne za onu biturbo valjevčanku što je u Istri zvezda na Instagramu nego za bilo koju sličnu dimenzija 85-58-88 jer žene su ti kao i mobiteli, bitno je da ti lepo leži u ruci i da može jednim potezom da se utiša ton zvona a na performanse se već nekako navikneš.

Šteta da mi je prosek ispao 6'01''/km ali šta ćeš, dok sam zastao da se mimoiđem sa onom dvojicom sa dobermanima pa dok sam se sapleo i ustao i trc ode sedam sekundi dok si sažvako kocku ratluka.
Nemojte da se smejete zbog šarenih gaća jer ovo je zvanično "šetnja sa psima" a ne trening, rekli su iz sportskog društva da će nam propusnice biti gotove tek sutra al bolje ikad nego nikad, prvi maj tek dolazi.

Problem sa trijumfima je što te zadovolje i uspavaju i razblaže ti onaj nagon za poboljšanjem, stoput je veća motivacija kada ti na Stravi zafali pet sekundi da oboriš segment, u odnosu na ono kad ga oboriš iz prve jer su se tom stazom pre tebe peli samo neki čobani u gumenjacima.

Bio neki izazov na tviteru da se ime pevača ili grupe "upropasti" dodavanjem jednog slova, pa sam nakon listanja dvesta komentara krenuo po abecedi i stigao do pola.

adam and the (p)ants - ovo se sigurno već puno njih setilo
(o)cat stevens - ovo malo teže jer je ocat hrvatska reč za sirće
t(i)he cure - zamisli The Cure izlaze na binu i neko ih najavljuje kao tihe cure, kuku
david gilmour(n) - kao u alo, alo, kada onaj pandur kaže good mourning
d(j)evo - što bi reko burazer, djevo moja pređi na drugoga
dr feelg(f)ood - ovaj može da bude food blogger
(m)elton john - topljeni džon, dve kugle moliću
(p)elvis costello - malo anatomije za elvisa a još se preziva KOST-ello
the fa(e)ces - ovo je malo bezobrazno s moje strane
fa(r)ts domino - domino efekat kad jedan prdne pa se priprdi celoj kafani
gun(j)s and roses - samo gunjevi i ruže, pravac na vašar
herbie han(d)cock - što reče bora čorba, zbog njih razvijam desnicu ruku
the jam(b) - the društvena igra
john co(i)ltrane - naučnici pomagajte
johnny c(l)ash - dva-u-jedan
(d)joni mitchell - morao sam sebi naći nadimak, hej Đoni
jo(l)y division - hmm
kate b(l)ush - hmmmmm

planting seeds

Da li ste znali, a niste, da između trilion raznoraznih bitnih i nebitnih, korisnih i štetnih radio stanica postoji i "Radio Zaljubljeni - Balade" koja se emituje iz Lime, Peru :-)
Biće da je nebitna ali korisna, što je bolje nego bita a štetna jelda.
Imam 20 minuta da se obrijem obučem i spremim za vanredno trčanje.
Ovih dana je bitan i doručak, jer neki tako eksperiment sa tunjevinom i pavlakom može da povuče i na proliv a ako je vreme van kuće ograničeno onda čučanje u žbunju i nije baš dobar način da ga idealno iskoristiš.

Imam neku suludu ideju trenutno, što i nije neka novost ali hajd.
Naime palo mi je na pamet da tu na tajnoj kros stazi "emitiram uživo" na fejsu jedan krug trčanja, što je možda tek danas prvi put moguće jer smo je juče malo bolje raskrčili, pre toga je bilo više nego rizično da negde zapnem, da me neko trnje ili granje povuče sebi u zagrljaj pa da ostanem i bez rukava i bez prstiju i bez telefona i bez uživo prenosa i bez ponosa.

Dobar dan dobar dan došao sam evo u hitnu slomio sam to i to pa kako pa bolje da ne znate ali kako da ne znamo pa moramo da upišemo u zapisnik pa eto emitirao sam uživo znate da ovekovečim vanredno stanje, i nisam video granu i ode cevanica puče ko napolitanku kad zagrizeš po sredini.

Išao da slikam nešto i sad mi je ostalo samo 15 minuta, ovo je tragedija nedeljnog jutra sivog i mutnog, mada se prognoza popravila nekim čudom pa je od jučerašnje najave kišica uveče kapljucanje ujutru ceđenje uveče za sada samo jednom pljusnulo sinoć a sada je evo i izgranulo sunce taman da mi na stazi bude vlaga 104%, što bi rekle ove food bloggerke predivnoća.

Ne vredi, život kuca na prozor, moram dići roletne duše i svoje srce ostaviti na terenu, znači neću ni da proveravam koliki mi je bio prosek u nedelju i u ponedeljak kada smo zbog Uskrsa imali produženu robiju, ali danas mora biti brže bolje i jače jer važno je učestvovati a još važnije svakog dana u svakom pogledu sve više napredovati, bansaiiiiii!

krečenje i krčenje

Krečenje je pauzirano kao što sam i najavio, nova boja stiže u ponedeljak.
No vikend može da posluži i za polu-odmor posle onog divljanja na bicikli.
Trebalo je potkresati travu u dvorištu sa par dana zakašnjenja za burazerom koji je pokosio u četvrtak pre podne pa smo se tako razmimoišli, prošle godine smo simultano na svake dve nedelje uhvatili isti ritam, sad je ostalo samo da dogovorimo datum kada ćemo da kupamo kerove :-)

Jutarnji policijski tajm-aut od 08-10 je čučnuo kao kec na desetku jer ni za šta drugo nisam ni bio osim za tako neke baštenske poslove pa sam nakon prskanja grožđa plavim kamenom neposredno pred izlazak, poneo vinogradarske makaze i dodatno potkresao kros-stazu na kojoj tajno treniram u ovim vanrednim stanjima, mada progutam knedlu svaki put kad uopšte pomislim na trčanje tamo, dvaput sam probao 4 + 6km i dvaput izumro :-/
Možda sutra bude bolje, ako se uopšte usudim.

Nakon tog posla je ostalo taman vremena da se prošetaju i dva veća psa tu po okolnim naseljima, pred pomenuto mašanje za kosilicu. Ovaj put nisam naterao "hike" na Stravi na 2h02' kao prošle nedelje ali ni 1h56' nije loše, u odnosu na dozvoljenih 20 minuta, heh.

Poseban gušt mi je za vreme policijskog sata otvoriti kapiju skroz do ulice, da bih nakon košenja onom duvalicom poterao na ulicu svu prašinu i stiropor koji doleti sa obližnjeg gradilišta, majko mila koliki se oblak tu napravi, kao elementarna nepogoda.
Ima nešto u čoveku zbog čega mu je uzbudljivo da gleda munje dok sevaju, dok ključaju vulkani, kad poplava odnosi autobuse i krave, a u nedostatku tako urnebesnih zbivanja može da posluži eto i oblak od trave prašine i kuglica stiropora.

Koliko vidim nije baš neka weather "prognoza iz snova" za kraj aprila pa izgleda da ću koji put možda malo i potrčati, a to može da bude tema za skroz poseban blog o tome koliko su trčanja brža kada se ovako prorede i umesto maničnog trpanja kilometara iz dana u dan postanu praktično neka vrsta špikovanja bicikle i ostalih radova koje me skoro jednako zamore. 

ovaj krug sam smislio

nisam neko vreme pratio statistike ovog virusa pa sam stisnuo opet, a kolona koja najbolje pokazuje ono što me zanima zove se "broj umrlih na milion stanovnika" i glasi ovako:

slovenija 38
makedonija 27
bih 17
srbija 16
hrvatska 12
crna gora 10

tu se ustvari vidi koliko je koja državica pogođena, bez obzira na broj testova.

ono što zeza statistike i što stalno navlači ljude da pričaju kako je ovo grip kao i svaki drugi svake prethodne godine i kako uvek umre sličan broj ljudi, to je razlika u prenošenju virusa.

jer ne pamtim da smo prošle godine nosili maske, da su bila zabranjena okupljanja, blabla. nego naprotiv, svake godine i svake zime mi ulaze mušterije i svaka druga kaže "ja krkljam, imam temperaturu", onda ona kašlje a ja se kao izmičem, pa ako i ne zakačim nešto onda zakači neko drugi u kući. 

pa stoga nisam ove godine izbegao grip jer je manje opasan nego jer maltene nikom živom nisam ni prišao pa mi ga nije ni mogao preneti.

da smo se ove godine onako tesno družili kao prethodnih, ko zna kakvo bi sada stanje bilo, a takođe da smo prethodnih godina navlačili maske čim neko naiđe trotoarom iz suprotnog pravca, možda bi ti raniji brojevi bili 10x manji, tako da je nemoguće uopšte porediti ovu godinu sa prethodnim, a vidim da svi nasedaju na takve mamce.

toliko od mene na tu temu, a drugi nek prebrojavaju šta god hoće.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

danas sam opet bio u nekom blagom delirijumu jer sam prošao putem kojim nisam nekoliko godina, i štaviše mislim da sam zadnji put spojio Debelo Brdo i Makovište kada smo Vlada i ja to zajedno omlatili mtb-ima.

s tim da sam ja vozio običan GT sa gumama za asfalt, pa je na onih 10-ak km makadama između Mravinjaca i Makovišta bilo "povuci potegni" dok je on sa kramponkama zaletao i riljao kud god je hteo, ali sam se zato ja iživljavao na asfaltnim pravcima i posebno na spustu sa Debelog brda koji je prava bombona za jurcanje.

danas sam pak prošao kontra smerom pa je prosek dosta patio jer je i dugačak uspon na Debelo brdo teži od onog na Mravinjce, a posebno je spust sa Mravinjaca sav u rupčagama i sa previše oštrih krivina tako da je barem 10 km/h sporiji. nema veze.

posebno je zeznut deo između Pašine Ravni i Makovišta jer se radi o jako uzanom asfaltiću koji je na mestima neverovatno strm pa sam ponegde išao i 6 km/h, a taj deo puta je donekle i opasan jer iz ovog smera ideš srednji deo maltene uz provaliju, strmo je i nepregledno a nema branika, pa se mora jako paziti i razmišljati šta i kako ako odande izleti neki auto. kontra smerom je mnogo bezbednije jer bi se tada desnim laktom češalo brdo a onaj iz suprotnog smera neka sleće gde god oće.

(imate na Stravi 30-ak slika)

plan je bio da odemo zajedno do Debelog brda no Loli je bilo dosta i do Vujinovače pa evo vidim na Stravi da je oborila rekord tog prvog dela uspona za približno minut, a izgleda da su žene podosta jenjavale pred kraj obzirom da sam ja do Debelog brda izašao 11 minuta brže od ženskog rekorda što znači da bi Lola čak i ovako na mtb-u demolirala kompletan segment, što i nije čudo jer smo trkačkim biciklama gore izlazili dodatnih 20 minuta brže samo što onda nije bilo Strave nego samo ciklomastera pa su se ti rezultati nažalost zauvek izgubili.

no godina je tek počela, u smislu lepog vremena za vožnje, pa polako.

mislim da ću dosta više voziti, ova mogućnost da odeš 50km od kuće u planine je više nego opojna u odnosu na jedno isto trčkaranje tu u krugu oko grada, kontam da će mi se trčanja svesti na 1) dane kada nemam vremena za biciklu 2) dane kad je loše vreme 3) trke, jer zašto da ne, na putu je uglavnom zanimljivije nego kod kuće a ako je trka u nekom zanimljivom gradu uvek se može ostati par dana pa dodatno upoznati teren, ili trčeći ili biciklom.

s vetrom

Proleće je otpočelo s vetrom 
krenuo sam na neki krug, nacrtan
kao da je znalo da nas deli
i donekle je to teklo da kažem po planu
i dok drugi zajedno su bili
"ideš pravo, rođo, samo pravo, rođo"
mi se nismo pogledati smeli
govorio mi je seljak, pun samopouzdanja
Proleće je otpočelo s nadom 
"budi mi trener, čiča, pobediću i svetsko ladno"
pomislih kilometar kasnije 
na kaldrmi nad kaldrmama
da će jednom drugačije biti
jer mislim da sam više od pola puta pregurao bajk
da od ljudi nećemo se kriti 
joj kad mi se ukazao Povlen, srodna duša moja
i bez reči lutaćemo gradom
jebi se arsene dediću
čekaj da završim blog
dokle nameravaš 
aman
I pamtiću dugo ono vreme 
presekao sam asfalt i otišao ka šumskoj kući
kad još nismo znali šta nas čeka
tu me snašao najstrmiji spust u celom kraju
kad su šume ostajale neme
smejao sam se mogućnosti da padnem
kad je modra nosila nas reka
jurcao sam nizbrdo u nekom ludačkom transu, 
maltene priželjkujući da padnem
I pamtiću dugo one sate 
na mestima sam gotovo sedeo na zadnjem točku, 
koliko sam se pomerio unazad
što ne mogu vise da se vrate
kad sam se dokopao običnog asfalta, 
gotovo mi je bilo žao
sve mi kaže uzalud te volim 
znaš ono kad ti prođe najlepši deo života
ali i sâm još uvek se borim
i onda pokušavaš da se zadovoljiš ostacima

bilo je neko

istraživanje
na temu, koliko ljudi slušaju muzike
u smislu, volumena, obima
i na kraju su došli do zaključka da većina ima pretovareno xxx gigabajta, od čega slušaju samo nekih dvadeseak izvođača i dvestotinak pesama
i sve ostalo, džaba natovareno na empetri plejere i ajpode, im je samo, tako, rezerva

a jebemumiša, pa imam i ja tako nekih cajki i snajki, od vek vekova
imam i anegdotu
na zidu dečačko-momačke sobe tamo u bloku, imao sam i raskrečenu tinu tarner i vrtiguzastu blondie, ali keva se uhvatila jana gilana i pitala me da li sam peder, kad držim poster muškarca odmah pored vrata (????????)
mogao sam imati i poster petra borote ili dževada prekazija, pitala bi me jel sam peder verovatno
pa i zbog brusa lija garant

a šta ću kada tada nije bilo marije šarapove ili kako se zvala ona katarina što je klizala po ledu, ona nemica bog da joj dušu prosti?

elem trčim danas i zovu me iz vikendice trojica sa zamršenim jezicima, pitaju TREBA LI DOPING?
na stolu rakija naravno, rekoh ne treba hvala
kontam čak i da popijem gutljaj tj čašicu, šta bih radio da se sto metara niže u njivi raskašljem, jedino da legnem i umrem, jer pri sebi vode nemam ni kapi
lako je njima da se kockaju sa prevarantom životom
a bila je tako lepa, kao tog jutra dan, onako gusto žuta ko sok od jabuke
da su mi ponudili "za poneti" pa hajde, ali ovako "drive in" nema šanse
odbih teška srca

to što su mi rekli "eno ga tamo" je bilo preko oranja pola metra dubokog do kolena, pa sam ipak prepešačio da se ne lomatam bzvz
i tako, malo trčkao malo uzhodao gde je previše strmo jer sam uzeo neki sintetic duks pa mi je na vetru bilo oke a kad upeče sunce u zavetrini bogme sam se krčkao solidno
upisao sam 12km
šetnje ne znam koliko, izračunaću kasnije
koga briga

današnji dan moram zapamtiti i po tome što mi je drugarica-po-rođendanu (19.04.) pohvalila opis Strave, a izvan Strave se ne moramo baš voleti ali ako se ne mrzimo i to će mi biti dosta, i neka to bude lajtmotiv ovog proleća

pruga

i kiša

pet koma četri

osam koma nula minus dva koma šes jednako pet koma četri
eto toliko sam trčao
prvih 2.6km je prošlo u kraćoj šetnji sa dva crna psa, pa zatim odlasku sa dva malo šarenija psa do mesta starta i cilja Ilegalnog Krosa
krenuo sam prvo malo po prohodnijem terenu, napravio neki manji trougao, pa se zatim vratio na istu stazu od juče

zanimljivo je da i nakon što istim prolaskom kroz šumu idem recimo deseti put, još uvek nisam siguran kuda proći, pa se snalazim od drveta do drveta
a-ha, sada oko ovog panja pa odmah desno
a-ha, sada levo pa malo gore da dođem ispod onih mahovina
a-ha, evo neke bačene plastične činije od sladoleda, dakle na pravom sam putu
I TAKO SVAKI PUT
samo jednom u pola sata sam dozvolio da mi koncentracija popusti i u trenu sam se obreo na nekoj urasloj stazi, WTF???
pešes koraka nazad i eto me na pravom putu, kako sam mogao da ne skrenem na istom mestu na kojem skrećem već dva dana kao hipnotisan???

osim tog većeg "promašaja", imao sam i jedan malo manji kada sam na mestu gde se staza pretvara u neki, kako da kažem, proplanak ali mali, ma kakav proplanak usred šume, prosto neka čistinica od jedva 3x3 metra, i umesto da krenem ka levom kraju kuda takođe stalno prolazim, ja ugledavam neku granu desno i trčim prema njoj da je slomim "da mi više ne bude na putu" (?)
kako mi se nije upalila lampica da bih tu granu već deset puta slomio, ako baš tuda treba da prođem, odnosno kako nisam odmah shvatio da tuda NE TREBA da krenem jer tu stoji neka nepoznata grana?
svašta

valjda mi je mozak bio naštelovan na to da stalno trčim istom stazom I USPUT SLOMIM SVAKI PUT PO JEDNU NOVU GRANU I TAKO STAZU ČINIM SVE PROHODNIJOM, pa sam valjda još bio i srećan "gle, još jedna grana će biti uklonjena sa staze!"
kreten
sad da me ubiješ ne mogu izračunati koliko sam bio danas brži ili sporiji u odnosu na juče, obzirom da sam u dva navrata dodao jedan taj ravan trougao pa od kruga napravio osmicu odnosno od out-and-back hard core krosa napravio out-and-back sa dodatim trouglom na gornjem kraju
ne
ma
šan
se

ali još uvek nisam sišao ispod 6 min/km niti mislim da ću ikada sići jer ima toliko oštrih skretanja da maltene moraš da staneš da bi skrenuo pa da potrčiš iznova, a nigde nemaš ni pravac na kojem možeš da pružiš korak, možda nekih 50m na 1.3km i to je sve
mislim, sve ostalo je levo-desno - gore-dole - preskoči panj - preskoči trnje - skloni granu rukom da ti ne slomi naočari - preskači jarak - pa sve opet u krug

gledaj stvari pozitivno, nikad ne bi napravio ovakav trening da nisi primoran, pa eto, uspeo si bar nešto da napraviš iz Ničeg na koje su nas osudili
sat je pokazao 8 koma 0 pa sam bio siguran da sam pretrčao planiranog "petaka" i mogao da stanem, jer sam krenuo puno pre nego što sam imao 3km, eto sada je i zvanično 5.4
nakon toga povratak kući pa opet malo sa dva crna psa i na kraju mi je izašlo trajanje aktivnosti 2h02' što je teoretski nemoguće obzirom da policijski čas oprašta samo izlazak između 08-10 ali ako nam između zgrada do ulice treba minut onda može da se krene u 7:59 i da se vrati u 10:01 jel tako

sutra najavili oblačno a ja se radovao bicikli, nevermind, trčaću opet, ovaj put bez šunjanja od drveta do drveta i osluškivanja da li će iza raskrsnice autom naići milicija

kao što već...

Kao što su svi prijatelji, bliski i polubliski već videli na Stravi, "danas se opet trčalo", kako to ovi moderni pretenciozni vole da se izraze kao da sopstveni život prate iz žute štampe.
Prosto kad sebe predstaviš kao da si deo neke važne informacije, kontam da se osećaš ono baš high, ili bar malo high-ije od onoga kako vrlo dobro znadeš da zaslužuješ.

Plan je bio takav i takav, a izvedba takva-takva, no nema veze.
Bitno je da je BILO izvedbe.
Ukratko,
1) trebalo je da odem na Stazu koju sam onim makazama za vinograd podšišao da bude minimalno prohodna.
2) zatim je trebalo da tamo trčim nešto tipa sat vremena ili ipak malo manje, već prema inspiraciji
3) u sve to je trebalo inkorporirati šetnju sa psima jer zbog "policijskog vikenda" nije dozvoljeno slobodno kretanje OSIM sa ljubimcima do 20 minuta i ne dalje od 200m od kuće.

E pa sad.
Prvo sam mislio da ako me zaustavi milicija, da kažem da nisam poneo lenjir, ali danas me ćale podsetio da je bolje da kažem "nisam poneo ŠESTAR", obzirom da je tako pravilnije nacrtati krug od 200m oko mesta stanovanja.
No dok se provlačiš kroz naselja i zgrade, niti tu ima neke milicije niti im je moguće da tuda uopšte prođu onako gospodski u autu.
Dakle provlačenje do Staze je opet prošlo bezbolno.

POD DVA
Kad smo stigli tamo, već nakon 100m smo shvatili da sam prethodnog vikenda krčio puno neprohodniji puteljak dok paralelno sa njim postoji jedan malo zgodniji za trening.
ALI
Sada je i taj novi trebalo malo raskrčiti i tu je prošlo nekih par desetina minuta, što je opet puno bolje nego da sam onaj prvobitni uzeo da "doradim" jer bih tu izgubio bar pola sata garant ako ne i par sati, kao što nekad zaginem na planinarskoj stazi ka manastirima.

I NA KRAJU
Sve je ispalo puno teže i komplikovanije jer mi ni noge nisu bile potpuno odmorne za tako krvoločan trening, a nisam nešto bogzna ni spavao zadnjih noći iako sam se jutros uspavao.
Čim sam otrčao jedan krug od nekih 1200-1300m, shvatio sam da će 4 puta to isto biti samoubistvo.
Zadovoljio sam se sa tri kruga i malko, a i u tom periodu sam uspeo da nekoliko puta krenem pogrešnim pravcem pa da se vratim nekoliko koraka unazad jer se radi o totalnom lavirintu kroz korenje, trnje, šipražje, a sve po grbavoj zemlji prekrivenoj granjem i šišarkama, špikovano sa ponešto đubreta već prema duhovnom karakteru voljenog Balkana.

Na kraju sam završio sa 4km Ilegalnog Krosa sa bruto prosekom oko 6'25''/km što znači da sam bez lutanja mašenja i vraćanja po kačket koji mi je ostao na grani, mogao negde oko 6'10''-6'15'' da završim, u ovakvom stanju.
Sutra bih mogao da pokušam da smrvim 5km za pola sata pa kud puklo da puklo, nadam se da će mi noge biti odmornije a i da će ova obilata ishrana pomoći oporavku.

Sklonio sam rođendan sa Fejsa pa niko nije ništa skontao iako sam stavio tendenciozan post koji nas "podseća gde smo bili 19-aprila prošle godine", no zato me je tuce ljudi zatrpalo čestitkama u mesindžeru i viberu, hvala im.
Umesto uskršnje čestitke sam svima odgovarao selfijem kako duvam u svećicu sa brojem, a obzirom da je u kući bila samo jedna svećica sa brojem, proslavio sam jednocifreni rođendan.
Ali nema veze, bitno je da sam dunuo :-D
Od torte je ostalo više od pola pa mi to pojačava nadu pred sutrašnji pokušaj istog Ilegalnog Krosa (jer niko ne garantuje da će se to i ostvariti, uvek nešto može da krene naopačke) a od uživo čestitki izdvajam upravo jednu anegdotu o torti.

Naime pre par godina je Bivša Snajka rekla kako će ona lično doneti Vereniku tortu, i da on ne mora da misli o tome.
No luda kakva jeste, asocijalna Bivša Snajka je čekala kraj dana da se smiluje da dođe na slavlje, a gosti su već sedeli na ručku, pa je jedna od gospođa iz organizacije na brzaka skuvala puding i napravila keks-tortu, i otad više niko nije Bivšu Snajku shvatio za ozbiljno, i više niko zbog nje nije ostao neposlužen.
Iz čega se uostalom ionako vidi zašto je Bivša, na sveopštu radost svih nas iz najbliže famlije, sa Novom Snajkom se tako nešto nikad ne bi moglo dogoditi.
Dakle sve snajke koje ovo čitate, pamet u glavu, i sve najbolje.
Torta vaskrsnu - vaistinu vaskrsnu!

zeleno

Kvantni fizičar Vlatko Vedral: 

"svaka čestica može da se nalazi na dva mesta u isto vreme". 

Nisam još pročitao tekst ali naslov dosta slikovito opisuje mene dok krečim plafon sa jednom nogom na radijatoru a drugom na merdevinama.

Neke stvari tj ideje ti tako dođu na red i odjednom nemaš pojma da li si oduvek tako mislio ili si se tek sada setio.

Prosto je nešto logično, i ne može biti puno drukčije.

Ili je to sve ipak stvar trenutka i nekog raspoloženja u životu, danu, godini.
E pa tako nekako, kao kad pogledam u lep sunčan dan, pre nekoliko godina bih otišao da trčim u podne na +36 samo zato jer ETO mogu da trčim na +36 i nije mi ništa, štaviše mažem kao blesav i dođem kući lakši 3.5kg za samo sat i malko.

A sada pogledam u lep i sunčan dan i otvorim Stravu i na svom profilu pregledam Routes pa odaberem gde ću da idem, ili smislim nešto novo onako prema inspiraciji.

Primer je primer a u stvarnosti sam danas okrečio skoro pola spavaće sobe u tamno-zelenu.

I to smo uzeli neke vitex boje skupe kao smrt, nit smrde nit se dugo suše, nit se mažu dvaput pošto su guste, e jedini problem je što ih nema u prodavnici koja je bukvalno preko ulice jer ih oni ne drže, nego to treba doterati čitavih 150m od one druge prodavnice.
Al hajde, ne mora u velikim kantama nego 3 po 3 litra, što je dovoljno (jedna kanta) za par većih zidova ili dva osrednja zida i osrednji plafon recimo.

Nema veze.

U međuvremenu sam već savladao tehnike i manjeg i velikog valjka, a dobro, četke držim u ruci od rođenja valjda, čak me lani i burazer zajebavao za biciklu "ponika, četkom farbana, ahahahha" dok mi uopšte nije palo na pamet da mogu i sprej da upotrebim, mislim za biciklu se ne isplati kupovati puno boje i prljati kompresor.

Tako da... dan između VELIKOG petka i Uskrsa je proleteo očas posla, a iskreno mislim da ću i sutra nešto da okrečim jer se to radi u kući i niko me ne vidi i niko iz zgrade neće da se krsti i da me proklinje ako tipa upalim brusilicu u dvorištu, ali u kući pored otvorenog prozora ako uzmem da završim plafon, kontam da zbog toga neće propasti ni crkva ni religija ni ostali paganski i plemenski običaji.

Što bi čovek ceo dan sedeo i ništa ne radio, ne razumem smisao takvog života.

Od aktivnosti prijavljujem manje nego prethodne nedelje kada sam prešetao 7km i pretrčao 4km sa kučićima ovamo-onamo, jutros smo namakli samo 7.5km s tim da je od dozvoljena dva sata izlaska iz kuće (sa ljubimcima) deo vremena prošao u krčenju i obeležavanju tajne staze za kros u jednom obližnjem šumarku, pa ako ovo sa robijanjem potraje već imam neku rezervnu varijantu koja je tisuću puta zanimljivija od trčanja u krug po dvorištu.
Štaviše pokušavam da u tu akciju uvučem još dvoje ilegalaca koji takođe treniruckaju u ilegali, pa ako me uhapse da barem ne budem jedini, nek i komšiji crkne krava.

nastavak

četvrtak je bio u fazonu dabogda imo pa nemo
jer sam shvatio kolika je muka, da ne kažem po HR "tlaka", voziti običan mtb po makadamima
semi-slick gume naduvane na propisan pritisak za asfalt, i mali točkovi od 26'' koji su mi do prošle godine bili sasvim normalni ali sada su mi jelte postali mali, to skače i odskače kud ono hoće, kao da se ja ništa ne pitam
gore po vrhu sela Sušica sam išao poznatim puteljcima i već od prvog metra shvatio da će biti čupavo

obzirom da na starom GT-u imam pozadi drumsku kasetu koju valjda nikad niko nije vozio na bajku, i to ne neku drumsku tipa 11-25 nego 11-21 devetofaz :-)
očas posla sam stigao do 24x21 (napred najmanji od 24-34-44) i nekako uspevao da teram uz strm prašnjavo-kamenit tucanik dok mi je prednji točak odskakao po 2-3cm na svakih par metara
a zadnji točak, to prenosi zbog dobro naduvane gume svaku neravninu a preko svakog kamena kad pređem kao da me neko čekićem udara dole po dupetu i jajcima
znači užas

poželeo nešto da slikam kad sam izašao na polu-zaravnjenje, NEMA ŠANSE
ja navikao na Scott-u da vozim jednom rukom i uzbrdo i nizbrdo, i još držim levom rukom što znači da kočim samo prednjom kočnicom (dok desnom držim telefon i bezbrižno fotkam) i to bez ikakvog rizika od proklizavanja, totalna opuštencija, kao da na tour de france sedim na zadnjem sedištu motora i ležerno slikam peloton dok motorista brine o ravnoteži
ne znam da li su groznije bile uzbrdice ili spustovi jer je kasnije i asfalt u skroz propalom stanju pa sam odskakao kao na rodeu

evo ujutru sam na Veliki Petak okrpio bušnu prednju gumu na Scottu i radujem se novim istraživanjima oko Oglađenovca
to je ono selo poznato po Tucijadi no ove godine ćemo biti zaključani na Uskrs pa ni fešte biti neće, mada sve nešto mislim da će se tamo domoroci već nekako organizovati
naime rupica je bila tolicna da je guma samo napola ispustila za celu noć, ali naravno da sam morao da okrpim
obično sačekam da mi se nakupi desetak bušnih što od bajkova što od trkačke što od siti bajkova i ponika, pa odnesem kod drugara vulkanizera i oni mi to profi zalepe da se ni ne vidi gde je zakrpa

ovako sam pak malo stanjio komadić gume prečnika petoparca, namazao rupu i zakrpu sintelanom, sačekao 15 minuta da se osuši, prilepio i stavio u malu stegu (šrafštok) da odstoji sat vremena dok prošetamo pse
na kraju sam pitao Lolu jel oće da odnese tako okrpljenu gumu do burazera jer on ima tocilo pa to može dodatno da mi stanji da bude ko bebina guza no ona nije imala vremena pa sam opet malo uzeo šmirglu

a jel znate vic kad je majstor Đepeto dao Pinokiju šmirglu i rekao, hej momak, već si porastao, još malo će te ženske zanimati, evo ti šmirgla pa malo doradi taj dole glavni deo da bude fin i gladak
posle par dana, Pinokio se nikako ne pojavljuje iz radionice, majstor kuca da pita
- aman zaman šta uradi čoveče zar se nisi spremio za devojčice?
- ma kakve crne devojčice, šmirgla je zakon! :-D