došao je i taj dan

Sto godina serkam o tome i napokon je došao i trenutak da svoje serkanje materijalizujem!
A na tu temu imam i anegdotu, naime na jučerašnjem svetskom na 24h trčanja, vodeća je verovatno pokušala da prdne i nije ni primetila da joj je u tom času trcnulo nešto proliva u šorc, pa je nastavila da trči, nakon čega su je sudije poslale u boks da se presvuče jer blati manifestaciju.
A moja opklada protiv samog sebe je bila u tome da ću jednom napisati blog bez ispravljanja typos-a.

Pa evo.PS
Tri dana kasnije sam ipak ispravio sve typos koje sam primetio.

Spava mi se, pisaću što bržem moguće, a vi ispravljajte.
Dan je počeo dobro pa je počeo loše.
Mislio sam da sam ustao na vereme, sve završio, sve štonobiserekolo odradio kako valja, kad ono prc deset minuta manjka.
I kreneš autom a ono magla.
Još deet minuta manjka.
Pa stigneš na granicu a red do jaja, još deset minuta manjka.
Pa stiskaj 140 150 pa nekako povratiš, ne u smislu throwing up nego getting back, tih 10 minuta i onda popušiš za parking pa kruži kruži kruži i opet od 10 minuta u eter.

Pa kao hajd trčaću ka startu pa shvatim da postoji neki shuttle bus koji vozi maratonce ka startu i na kraju se ukrcamo tu i dođemo na start 15 minuta prerano pa umesto pola sata hajd 45 minuta cupkaj u mestu u onim boksevima.

Odmah sam spazio jedan ćošak gde je sunce uspelo da se probije i reko ajmo u solarijum i tako smo tu blejali pola sata, istezali se u gužvi, ne znaš za čije dupe si se uhvatio ali niko se ne buni tako da, opušteno...

Nakon starta ista situacija kao pre dve godine, pulsevi u bunaru a osećaj hej pa ja trčim sa rukama u džepovima, ovo je čist destilovani jogging.
E ali pre dve godine sam se zajebao pa sam pojačao da "doteram pulseve tamo gde mislim da treba da budu", pa se na kraju polu-raspao, a sada sam rekao sebi ćuti i trči, ne seri ništa, ne filozofiraj.
Osećaj kao da šetam, pulsevi ispod 140, ali brzine svaki km ispod 5 minuta i rekoh sebi ništa ne pipaj ništa ne čačkaj!
I tako prolazili kilometri, brate sve do desetog su me ljudi preticali, povremeno, a ja nikog.
E onda se sve nekako ustalilo, i kad smo došli do brda gde je zoo vrt onaj od juče, tu sam ja počeo da polako prolazim ljude, i to je potrajalooooo.
I tako sve do 20-og km gde su opet počeli da me prolaze, jedan ovamo jedan onamo, oni šo završavaju polumaraton, jer se bližilo razdvajanje pa su oni što se kaže valjda "finiširali".
E dalje odatle kad smo ostali samo maratonci, rekoh sad ću da vam se najebem mile nane, da izvinu deca.

I odatle do cilja sam prestizao po jednog na svakih 100m, a sve do cilja možda me prošlo pe-šes ljudi, svaka čast, ipak sam i ja imao minimalan pad u zadnjih nekoliko km, tek nekoliko sekunada po km ali šta ću, ko se cele godine lomio i razboljevao i trčkarao umesto da je trenirao, tako mu i treba.
Nakon 36 mi je sve bilo agonija unatoč onolikoj štednji i čuvanju u prvoj polovini, ali ne vredi, ono loženja između 25 i 34 je moralo doći na naplatu, ipak
iskreno, san mi je bio maraton po 5'/km.

Neka mašta je bila da bude ispod toga jer taj prosek vodi na 3h31, plus koliko ne ideš idealnom putanjom a na ovako gustoj trci nema šanse da ne namakneš koju stotinu metara bonusa, no prvih 12km sam prošao za manje od sat, tek iznad 58', drugih 12 sam smakao još pola minuta ali tu smo imali zoo i dosta gore-dole, trećih 12 sam nadžandžio i da vas ne mučim sad s brojkama, pisalo mi je da sam 5' ispod ritma za 3h30 ali nisam znao koliko će mi pokazati stazu pa sam se pomirio i sa 4 min ispod 3h30, i onda sam se u zadnjih nekoliko km raspaooooooo.

Noge drvene, ne pomaže ni dugi korak i jak zamah ali spora frekvencija, a ne pomaže (tek to ne pomaže) da vrtim brzo sitne korake, i krenuli su km preko 5 min, pa sam se borio ko grešan s dušom da to spustim do 5'.

I došla je okrepa pa me zakrčili pa sam zastao da uzmem čašu izo-a i dok si trepnuo opet ode sa 4'55'' na 5'07'' i jbiga kad neće onda neće.
Pa taman kad čuješ spikera u cilju oni te skrenu u 40-ti negde bogu iza hemoroida pa drž desno drž levo pa se sjuri na tromostovlje pa kao svi ti tapšu a ti bi najradije legao među navijačice pa nek te oživljavaju veštačkim disanjem, ali taj se film nikad nije snimao pa neće ni danas.

I iz te rupe kilometar kockica i uspona, pa "najduži" (jer je poslednji) pravac dok ne skreneš u cilj, i kad sam se dokopao medalje po prvi put u životu mi se dogodilo da imamm nesvesticu i malaksalost i da prosto ne mogu da odem odatle.
Držao se za ogradu, čučnuo, op ustanem op nesveestica pa opet čučnem, a hemijski wc-ji odmah preko ograde, a obilazak 100m napred nazad, rekoh ja ću se usrati ladno ovde na sred pešačke zone kamere će me ovekovečiti kao i onu pobednicu na 24h, hej pa to je dakle skroz kuuuullll!

I nekako sam isprosio bananu od navijačica, ovo je presedan da je žena čoveka usrećila bananom, brate okrenuo se svet naopačke.
I kad sam dobio bananu tu mi je svanulo i nekako sam odhodao do drugog dela okrepe, pa juhica pa izo pa juhica pa juhica pa keks pa juhica pa sedi pola sata na suncu i upijaj toplotu, a ispod mokrog dresa u kojem sam trčao ubacio onaj na bretele koji dobiju svi finišeri maratona, onaj najcool dres u zemljici slovenijici a i šire duž balkana.

Još sam srao samo dvaput i oba puta jednako šljiiiiisssss, s tim da drugi put nisam imao papira u kemijskom wc-ju nego sam skinuo neke stare kupaće gaće šerpa plave boje dva broja premale koje sam se odavno spremao da bacim, i njima se obrisao i okačio ih ako nekom zatrebaju gaće po svaku cenu, taj neće birati nego će uzeti moje koje su pretrčale ladno stotinak maratona i polumaratona, od kojih barem nekoliko ispod 1h20 dakle jako brze gaće.

I tako sam bez gaća (ali u biciklističkim preko) ušao u isti onaj shuttle i vratio se do auta gde smo se fino istuširali vodom iz flaše i presvukli u civilno odelo za put do kuće čitaj Samobora.

~~~

Za kraj i anegdota sa same granice.
Probali smo da prođemo kroz Breganu nekim drugim prelazom koji je samo za lokalni živalj, jer nam je stan TAMO a autoput nas odvede skroz kružno iks kilometara bez potrebe.
Kad su nas odatle vratili (rekoše EeEeEeee ovo neće moći...) upali smo na prelaz za kamione, pa kad su nas i odatle vratili upali smo na bukvalno samu granicu ispred/pored kilometarske kolone?
Izbacila Lola levi žmigavac i odmah kaže "ovaj prvi je ŠI(benik), nema šanse da nas pusti".
I fakat.
Nabio se stoka branikom uz branik ispred, kao da treba organe da nam daje, dabogda mu zatrebalo.
Odmah iza njega neka cura KC registracija, koprivnica, odmah staje i još blica "upadaj", Lola uđe ispred, ja iskočim iz auta otvorim gepek izvadim dva valjevska vratim se do njih par koraka pokažem rukom kružno otvaraj prozor (mada to sada ide na dugme) i oni već počinju da se oduševljeno smeju, rekoh "mi smo malo zalutali hvala što ste nas pustili", oni viču "jooojj pa ne trebaaaa", ja samo rekoh "uživajte, zaslužili ste".

Dok ima ljudi biće i piva, peti njutnov zakon.