propast srpskog carstva

ovde je vredelo živeti samo dok se tlo zvalo jugoslavija, a danas mi je postalo jasno zašto je iz ove vukozebine pobegao svako ko je imao dve zdrave noge i zdrav mozak.

sećam se kada smo trenirali sa klincima i išli tim putem ka brdima, alternativnim, gde prestaje asfat i počinje divljina, koja prestaje desetak kilometara dalje, gde se opet vraćamo u nešto nalik civilizaciji - čim vidiš đubre pored puta, osetiš se kao da si ugledao visibabe u martu s tim što one javljaju dolazak proleća a đubre znači da prilaziš prvom selu.

no, mereno od kuće, taj put kreće negde oko 4.5km gde se odvaja od magistralnog za Bosnu, i asfalt se završava na 28.5km.

tuda smo gazili sa žgoljavom dečurlijom no ono što pamtim je da uopšte nismo kočili nizbrdo, osim u oštrim krivinama, naravno.

sada na mestima prikočiš i na blagom usponu jer ima toliko rupa da je pitanje da li ćeš skliznuti na dupe ili lakat, ili slomiti točak.

nakon par kilometara tog užasa, okrenuo sam nazad i napravio neki alternativni krug za total od 43km.

mislim, bilo je i ovo zanimljivo, ali ipak ne ono što sam zamišljao.

ipak Gravel bajk nije dorastao ovako užasnim asfaltima i osećaj je puno bliže onom na cestovnoj bicikli.

ok, no frks, idući put krećem MTB-om sa otključanim amortizerom, pa izvol'te.