život u mašti

ne znam zašto uvek iznova pokušavam da nešto iskombinujem a od toga na kraju ne bude ništa.

valjda pamtim da je nekada moglo.

odem biciklom 15-25km od kuće, otrčim trening negde drugde, pa se vratim biciklom.

lepo.

sada pak kombinujem da ponesem hranu za pse, da nahranim ona dva kod izletišta, da proružim biciklom još par km do obližnje varošice pa da odatle otrčim u nekom novom pravcu.

e ali...

pakujem dve sajle za zaključavanje, gledam šta uopšte mogu da ostavim u bisagama koje se ne zaključavaju nego su najobičnije torbe sa poklopcem.

deo hrane koji je ostao, pola apoteke (jod zavoji gaze flaster antibiotik makaze) pa set za krpljenje gume, mini pumpa, i nekako mi se to ne ostavlja u centru varošice kuda tumara dosta polusveta sa pivskom flašom u ruci.

onda vratim rezervnu majicu i puls traku u kuću, promenim patike i odem samo biciklom bez iluzija da moram i trčati.

barem sam otišao putem ka planinama, popeo se sa 180 na oko 500 nadmorske, odatle se polukružno spustio u istu onu varošicu pa produžio par km da nahranim psiće.

oba šteneta su jela, ona udarena se već pomalo uspravlja i pokušava da ide na 3 noge, ne znam koliko će trebati da tu nešto skroz zaraste.

čitao sam (kad sam lomio ključnu) da kada novorođencu napukne femur kod porođaja, da je pitanje u danima kada će srasti.

pa se tešim da će i ovom štenetu visok nivo hormona rasta i kolagena i čega već sve, pomoći u oporavku obzirom da osim ručka ostatak dana leži i ne mrda puno.

napravio sam 58km i oko 600m uspona, okolni putevi su bili skoro pusti za razliku od magistrale kuda smo juče išli.