opet opet opet zaostatak

uvek sam u zaostatku, nemam pojma zašto. tj slagao sam čim sam zinuo. znam zašto ali neću da vam kažem, to jest neću ni sebi to da priznam. ostavljam da mi nešto bude zadovoljstvo, potreba, a ne zadatak. glupo je sveko jutro sesti i sebi reći "prvo napiši blog pa tek onda sve ostalo". ne treba praviti od sebe roba, valjda. mada u mom slučaju, možda bi to donelo i nečeg dobrog.

teško je četvrtak se pakovati i organizovati putovanje, petak i ponedeljak biti skoro ceo dan u autu, vikend na trkama i u jurnjavi ovamo-onamo, utorak se odmaraš, pokušavaš da treniraš, kuvaš nešto za naredne dane, pereš veš, raspakuješ jedne stvari i vraćaš u auto druge, pola garderobe ti je po torbama, kažeš u sredu ću da napišem blog, kao da je to neki posao od godinu dana. u međuvremenu napišem fejsbuk statusa za deset blogova, a tek u komentarima sa prijateljima šta sve natrabunjam, tu ima stotinu blogova.

evo ovo od jutros, iz kreveta. nikada ne kucam u krevetu, telefon unesem u spavaću sobu samo kao vokmen da bih ponekad pustio neku muziku, i uvek mi je noću uključen "airplane mode".

"jutro. jutro je onaj kritičan trenutak. kao kad hodaš kroz voz, prelaziš iz vagona u vagon. u vagonu si nekako sigurniji, koliko god naokolo kloparalo i ljuljalo se. i kad staneš na onaj čelični pod između dva vagona, odjednom puno jače čuješ točkove koji melju negde dole ispod, možda bi zvučali manje strašno da možeš da ih vidiš. nemaš za šta da se uhvatiš, teturaš se levo-desno par sekundi, ali sve to uvek nekako predugo traje. kad napokon zakoračiš u novi vagon, odahneš. to je novi dan. a ovo jutro me mrcvari već sat vremena, ne pušta me da uskočim u sledeći vagon."

to je bio jutrošnji fblog. postoji li ta reč? odoh na gugl.

gle, postoji.
a i ja naivan, uvek mislim da ceo svet mene čeka da ga otkrijem...

dakle u subotu smo bili u zagrebu, popodnevna šetnja i pivce, uveče na koncert pod nazivom gričevanje, slobodan ulaz, da se upiškiš od sreće. prvo je svirala irena žilić, nakratko joj se pridružila i luce, posle njih dunja ercegović. sutradan je bio polumaraton u tuheljskim toplicama, bila je vrućina i jako sunce, nekako odjednom nas je zakačilo leto. trčao sam relativno uzdržano prvu ravnu polovinu staze, posle sam malo dodao gas i prestigao sve koje sam planirao da ću prestići, i još par neplaniranih žrtava. nije bilo loše, iako mi je vreme 5 minuta sporije od prethodna dva nastupa na toj trci. nemam pojma koliko sam mogao da idem, da sam celu trku trčao kao tempo. verovatno bih dobio ovu malu mađaricu jer sam je u zadnjem kilometru video na onom dugačkom pravcu. ali nije bitno.

gledam sad rezultate, na trčanje.hr su stavili samo rezultate HR kupa, pa ispada da niko iz inostranstva nije učestvovao, baš svašta. srećom na stranici tz tuhelj postoje svi rezultati. dakle nisam bio sedmi kao što sam napisao nego šesti. i nisam bio 5 nego 4 minuta sporiji, jer nisam ni nosio nikakvu štopericu pa nisam imao pojma koje mi je vreme u cilju.

http://www.tztuhelj.hr/hr/novosti/27.-polumaraton-mihanovic,1614.html

nakon trke smo opet odjurili u zagreb na kantautorski festival, bilo je 8 izvođača i više nam je nego odgovaralo vreme održavanja, od 17 - 21h. u ponedeljak nas je nakon lepe prepodnevne šetnje po suncu i kremšnita na trgu iz samobora ispratila neviđena grmljavina i nevreme, pa sam umesto da autoputem vozim na slepo 70 km/h predložio da odemo u kaufland dok ne prođe oluja. nakupovasmo za tih sat vremena raznoraznih zanimljivih stvarčica :-)

utorak sam trčao 8 kilometara promena 100/100m, ovaj put malo preko 31 minut, to je dakle brzina za 39' 10km, a kada trčim taj trening nisam nikada sišao bitno ispod 40', uglavnom se vrtim desetak sekundi gore-dole. tako da su ovaj put ta ubrzanja prošla iznad plana, što možda i nije dobra vest za 5 samo dana pred maraton :-/

juče mrtvačko planinsko rastrčavanje, išao po asfaltu 24km a mislio da će ispasti 21km, pojma nemam gde sam se preračunao. nije čudo što sam crko. danas nemam pojma šta ću. odoh na brdo da nahranim ono kuče, to mi je 6km do gore i valjda 8km nazad ako idem uz reku, čisto da vidim šta je sve voda odnela na gornjem delu te staze kod konjičkog kluba. ako uopšte uspem da prođem, ako ne, moraću do kuće zadnja 4.5km u full natopljenim patikama. ili da idem kroz šumu pa da nagazim neku zmiju jer su sve staze urasle u granje do ušiju... hmmmm

biće zanimljivo na Plitvicama u nedelju. start i cilj su koliko vidim izmešteni dalje uzbrdo pa će staza imati još koji metar uspona i spusta, dakle biće sporija od prethodne jer je onaj deo u plitvičkom ljeskovcu (koji je izbačen) bio malo ravniji, ako ne grešim. videću u subotu uveče "na terenu". iovako nisam u formi za plitvice ispod 3h, ako sam prošla dva izdanja istrčao 3h02 sada je realno očekivati 3h05, dakle eto me u cilju za 3h06, ako sam sve dobro izračunao oko staze. i ono drugo veliko AKO, ako ne budem imao problema sa patikama jer su mi na zadnjih nekoliko maratona iz nekog misterioznog razloga utrnula stopala (!!!). mislim da ću da trčim u onim žablje zelenim NB 890v3, pa kud puklo da puklo. uopšte mi se ne sviđaju ali nemam bolje, a u svim ostalim sam imao provereno probleme :-(

nemam vremena da proveravam greške u kucanju, sorry ako ih je bilo

nadoknada

mislio sam da još odavnije nisam pisao blog, ali i ovo je previše
poremetile me ove poplave i čudesa, kao i sve ostale
nakon onog poslednjeg trčanja je usledilo još jedno, u četvrtak.
tu sam već bio umoran, previše, pa sam išao baš lagano
kiša je i dalje padala, a ja sam bio rešen da obiđem sve svoje omiljene stazice
išao sam i kroz blato, i kroz vodu, nisam se uopšte obazirao na sve to "spolja"

u petak sam išao po gradu da nađem pumpu za vodu, ali niks
u par navrata smo izvlačili vodu iz podruma kofama,
koliko mi izbacimo toliko se nove vode pojavi, šit
posle toga sam se provozao biciklom na sve strane izvan grada
gledao kakvo čudo je poplava ostavila za sobom

u subotu ništa, opet kao mrtav ceo dan
ujutru krenuli obilaznim putevima za beograd,
u metrou obećali da će nam sačuvati pumpu
(mada je bilo još dosta komada kad smo stigli)
tamo smo brat bratu pola sata sa prodavačicom preturali po dodatnim adapterima dok nismo ukapirali kako treba da se naguzi crevo na pumpu
na kraju kupismo i 20 metara creva od 3/4 cola, kad ide krava...
do kraja dana smo putovali nazad, kroz vodu do pola točka, kroz blato, pa sve to montirali, ispumpavali, opet se punilo, ispumpavali

e nedelja je bila kao da malo odahneš, imamo pumpu, niko nam ništa ne može
lola krenula mtb-om a ja u patikama i tako na brdo, posle se razdvojili a ja nastavio dalje u brda, pa se spustio na reku Gradac
ispod manastira odnet mostić, ali se bar voda donekle povukla
ostao sam skoro dva i po sata
gore na brdu stao na mestu gde je najlepši pogled i deset minuta pričao sa tipom koji čuva ovce
neki hipik, nemam pojma, sa kosom preko ramena
njegov pulin me uvek juri, dobroćudna budala, ali kad je blato celog me isprlja, skače po meni čim me prepozna
to je bio ko zna koji u nizu tih laganih treninga, obično trčkaranje
valjda mi je duša tako tražila, posle one trke u Krašiću i sutrašnjih 40km dužine

e u ponedeljak sam bio još umorniji, da ne poveruješ
opet krenuo na lagano trčkaranje, pa dodatno usporio
ja mislim da je to zbog ovih nesreća, da su svima povišeni hormoni stresa
i prosto ti se sva volja smanji na pola, šta na pola, na minimum
malo trčkao tamo-vamo pa posle prepešačio deo železničkom prugom, koju je takođe odnela poplava
tu sam ukapirao da preko toga ne može da prođe čak ni ona dresina sa radnicima, pa obzirom da je pruga full zatvorena bilo me je baš briga što bez lampe bauljam kroz tunele


utorak je bio čudan dan
opet sam mislio da sam umoran, ali je bilo previše posla kući
nisam imao vremena da opet tako trčkam par sati, trebalo je smisliti nešto kratko
rekoh, odavno nisam trčao neki "pravi" trening, hajde da pokušam?
odjurio biciklom 5km izvan grada, vezao je za mostić, i krenuo da trčim one moje promene 100/100m
u planu 10km, baš kao što sam pričao Dunji
zadnji put kad sam to radio, crkao sam na pola pa sam taj trening završio kao 2x4km a ne kao 10km u cugu
rekoh, daj bože da bude oko 41 minut, ako sam baš premoren, biće i 42
što i nije esencijalno, najvažnije je da se trči lepo, pravilnom tehnikom, da se ta ubrzanja urade bez mučenja i agonije
vidim da mi je lepo krenulo, ubrzanje uradim lako, rastrčim takođe bez muke i nakupljanja umora
kilometri tek par sekundi preko 4 minuta, a povratak je nežno nizvodno, dakle lakši
i tako, stigao do okreta na 5-om km za valjda 20'20'',
vratim se skoro minut brže za total 39'50'', to nije loše ni kad trčiš 10km tempa na treningu a kamoli za promene 100/100m.
sećam se da je onaj mađar davao marijani i idi kovacs da rade dva kilometra tako, s tim da su one pičile po 3'30-3'40
verovatno je to još bolji trening za tehniku trčanja, ali šta ću, ja volim ovaj moj

juče mi mi leglo kao pijanom šamar da sam mogao da se provozam biciklom, naročito što je bilo +26, ali sam opet odjurio na kratko trčanje, noge koma nad komama iako sam pre podne na bicikli završavao silne poslove po gradu i svo vreme mi se činilo da su mi noge bombastične
pih fuj
izračunaću kasnije, to je bilo nekih 17-ak km, otprilike
onako, laganica

ostala su još dva dana do vikenda, sada je od trka koje nisu otkazane ostao samo polumaraton u Tuheljskim toplicama, a sledećeg vikenda Plitvice. ali polako, jedno po jedno. nemam pojma šta ću i kako trenirati do tada, Dužinâ mi više ne treba, dakle treba poraditi na čvrstoći nogica a ne na dodatnom razMLITAVljivanju istih... a i Tuheljska staza ako se otrči muški može fino da pripremi nogice za plitvički profil. čak štaviše, toliko sam bio ubeđen da ću trčati maraton Branka Ćopića, (koji je otkazan), da sve do sada nisam ni pogledao novu stazu Plitvica, znam da je start na nekom drugom mestu, i jedino se nadam da će sada biti sve ponovo premereno i da će maraton napokon imati 42.2km a ne 43.0 kao prethodnih godina. ionako sam zadnja dva puta (zbog svoje gluposti i kurčenja u par dana pred trku) otrčao rezultat 3h02 što bi ladno bilo ispod 3h samo da je staza bila tačno izmerena. sada možda nisam ni u formi za Plitvice ispod 3h05 ali ćemo videti, ovih par kg viška sigurno neće tek tako ispariti u narednih 10 dana

voda

morao sam da odem pa to ti je. računao sam da ću da budem mokar pa mokar, i onda zašto da trčim samo po asfaltu, ispreskačem barice, ako mogu da pogledam kako je tamo gde je najgore? i odoh. već nakon 500m sam se pokolebao jer ako zanemariš poplavljena područja, trčanje po gradu je isto kao i po "običnoj kiši". u smislu, moguće je trčati dva sata i ostati pretežno komforan ispod šuškavca. dobro, mokre noge, ali ljudska koža je nepromočiva, a na +10 uopšte nije naročito hladno. ali hajde, rekoh, tu suvlju od dve mokre opcije čuvam za sutra ako zaista prigusti, a danas odoh u potoke.

dolazak do pruge stazicom koja ide paralelno sa trotoarom je već neki uvod u ono što me čeka, trčim kroz baricu dugačku 50 metara i već sam blatnjav. tek tri minuta od kuće. prelazak preko železničkog mosta, i, moradoh da zastanem, da dobro pogledam taj prizor. kolubara je duplo veća nego što je bila sava na izlasku iz zagreba pre samo dva dana, kada smo se vraćali sa polumaratona. na ušću reke gradac u kolubaru, stoji novi pravoslavni hram, oko njega dve reke, kao i uvek tako i sada, u dve boje. gradac je čistiji, više vuče na sivo, mada je i on dovukao dosta zemlje, a kolubara je muljava, kao živo blato. vidim u tome neku simboliku, te dve reke kao dve reke ljudi, koje opkoljavaju crkvu, izgleda mi to kao kad bi podelio sve vernike na one starije koji zaista veruju i na ove novije koji okite retrovizore krstačama pa misle da će ih neka viša sila sačuvati dok gaze ljude po pešačkim prelazima. ja nisam ni od jednih ni od drugih, ali nema veze, možda baš zato što gledam sa strane, uočih tu simboliku.

dalje uz gradac, počinju da se smenjuju neuobičajeni prozori. velika brana huči kao nijagarini vodopadi, po sredini veštačkog jezera gde se leti brčkaju deca, sada juri bujica i nosi iščupano drveće. pre pola meseca je neko rekao "čik preplivajte kolubaru večeras" ali ovo je već neverovatno, danas je nemoguće preplivati i gradac. merim onako odoka, otprilike deset metara u sekundi piči ta mutna voda po sredini. znači preko celog jezera bi te za samo deset sekundi već donela do brane i prebacila dole niz vodopad. a ispod vodopada, narednih 50 metara sve deluje kao da ključa, beskrajan niz vrtloga i zapenušanih vorova, prosto nerealno. vodeni pakao.

trčim dalje, rekoh, preko gornjeg mostića ću da pređem čak ako je donekle i pod vodom, držaću se za ogradu. baš mi se nešto da izvinete kurčilo. ali malo morgen. između mene i mosta ista onakva bujica, metar duboka, ovde pak zviždi 20 metara u sekundi, na mestima gde dodiruje most voda odskače pet metara u vis i pravi vrtloge, a most je pola metra ispod bujice, samo viri vrh ograde. pred tom idejom, da se pređe taj most, čak bi se i čak noris rasplakao kao malo dete i tražio dublera, ali ga ne bi našao. idem dalje, sada već znam da dalje neće moći ali me zanima dokle može. nakon prvog kafića na levoj obali (gledano iz grada) nastaje reka celom širinom doline, više nema puta, nema ničega. okrećem nazad i penjem se stazicom iznad konjičkog kluba. trčim kroz potok. to da ću da budem mokar, to uopšte nisam ni sumnjao. da ću umesto uzbrdo i nizbrdo da trčim uzvodno i nizvodno, i to sam upravo tako zamišljao. samim tim mi je lakše, jer sam krenuo pripremljen na sve.

budi voda. prisećam se videa sa brus lijem koji je nedavno okačila dunja. sa dunjom sam se upoznao na koncertu u petak, i skoro svo vreme smo razgovarali o, nećete verovati, trčanju! bio sam zadivljen činjenicom da neko ko je muzičar, i karatista, više zna o trčanju od većine maratonaca sa kojima se družim. ona trči iste treninge kao i ja, one koje sam ja "izmislio" i koji mnogima deluju čudni i preteški. shvatiš koliko su posebni ti ljudi koji o svemu razmisle, koliko je intuicija moćna, koliko je moguće biti samouk a iskusan, nasuprot o onima koji celog života čitaju članke o trčanju a ništa ne zapamte odnosno sve pogrešno primene.

budi voda, razmišljam o tome. brus je rekao, ne prihvataj kalupe. kad vodu staviš u čašu, dobije oblik čaše, kad je pustiš da teče, postane potok, voda se menja i prilagođava. kad tu čašu šljisneš u vazduh dobiješ milion malih kapljica, ja nastavljam da razmišljam dok trčim. trčim kroz potok. budi potok. postao sam deo potoka. šljap šljap. nemam grimasu jer nemam ni problema. potok ne pravi grimase. potoku je čak i lepo. vidim jaje. odjednom prestajem da razmišljam o tome ko sam i šta sam, kao da mi je neko ubacio motku u zupčanike. wtf? jaje??? na sred makadamsko/zemljane staze kojom teče potočić? sagnuo sam se i uzeo ga. malo j napuklo po dužini ali ona unutrašnja opna je čitava. u uglu se providi žumance. dakle nije u fazi kada bi nešto iz njega trebalo da se izlegne. malo mi je lakše što je tako, ne bih voleo da u ruci držim nekog mrtvo(ne)rođenog ptića. razmišljam otkud tu jaje, malo manje od kokošijeg. pretpostavljam da ga je "izgubila" divlja patka, ništa pametnije mi ne pada na pamet. verovatno joj je prigustilo, sletela porodila se i otišla dalje. nemam pojma.

gledam oko sebe, osvrćem se po okolnom drveću, ne znam ni zašto, patke ne prave gnezda, nekako refleksno. gledam po zemlji naokolo, ispod jednog kamena se odronilo zemlje i on stoji kao mala nadstrešnica, i tu se šćućurila mala zmijica. kao najveća moguća glista. lepa, šarena. povučem je malo za rep, ona se malo uvije i zavuče se još dublje. razmišljam da li da razbijem ono jaje tu negde pored nje, da li bi ga pojela? ma jok, nosim ga kući, kao trofej. ima da ga slikam i okačim na fejs. "trening je bio tako zeznut da sam usput sneo jaje".

razmišljam kako da napravim neki krug, da obiđem i levu i desnu obalu reke gradac. prevrćem po glavi razne staze, prečice, železničke mostove, pravim kombinacije ali nikako da složim neki idealan krug. trčim dalje uzbrdo, izlazim na magistralni put za užice. nosim ono jaje. menjam plan. idem još par kilometara uzbrdo, da protrčim pored onog kučenceta koje povremeno nahranim, kome smo mislili da je bila slomljena kičma ali je ipak nekako prohodalo na dve i po noge. nisam poneo ništa od kuće, ali hej, imam ovo jaje. dolazim gore, dugo zviždim dok crna čupava sotona ne istrči iza neke šupe. raduje mi se, ja nalazim neku staru najlonsku kesu, prostirem je umesto tanjira, opet provlačim ruku kroz ogradu, razbijam jaje i serviram mu obrok. liže sve u slast, a ja perem ruke u kolotragu jer asfaltom nizbrdo teku 4 rečice onuda kuda prolaze točkovi od kola.

trčim dalje, vrtim dalje kombinacije, na vrhu brda neverovatno duva vetar i čak me malo pomera u stranu. postaje mi hladno, u tom času kapiram da mi je dres ispod šuškavca skroz mokar i hladan. hladno mi je i po glavi iako imam onaj "skoro nepromočivi" kačket. zbog jačine vetra ovih +10 deluju hladnije. bežim u šumu. isprobaću ama baš sve terene i podloge danas. trčim kroz travu do kolena, koja je sva mokra, skidam tu vodu s nje, sliva mi se niz potkolenice, patike su prepunjene vodom kao dva tega. pa sad po zemlji, kolski put, dva potoka i po sredini natopljena zemlja, neko, kako ga nazvati, polučvrsto blato. trčim i tuda. sve mi je svejedno. potočić prerasta u potok. više nemam gde da stanem osim u vodu. ne vidi se nijedan deo puta, tog kolskog. nije ni makadam, zemljani je put. nije put, potok. ne mogu da stajem u one najdublje izlokane delove jer je voda mutna i ne nazire se dno, pa se plašim da bih tako iskrenuo zglob. iako sam opet postao voda, potok, moram da biram gde je najbolje stati. trčim tako, nizvodno.

dolazim na kraj spusta, tu je neki usek, i na ivici puta voda sleće dalje nizbrdo, to je sad već prava mala rečica. nakon tog useka puteljak kreće blago uzbrdo i ja sada trčim, tadaaammm, uzvodno! s tim da je nagib blag i nema potočića, ovo je sad jedno jezerce pedalj duboko, možda je pliće uz ivicu ali tamo je duboka trava a ima i koprive... kroz koju sam već par puta protrčao ali hajde, ne moram namerno. ovo više nije šljap šljap, ovo je buć buć, ali ko te pita, rekoh, bio sam pripremljen i na gore. izlazim na makadam, negde ima prolaza uz bare, negde je bara celom širinom, čudna mi čuda. jednom kad si natopljen, više ne možeš da budeš JOŠ mokriji. što bi rekao điboni, ja sam čovjek koji nema briga. odnosno što bi rekla dženis džoplin, freedom is just another word for nothing left to lose.

ostatak trčanja je nizbrdo kroz predgrađe, malo širim makadamskim i asfaltnim ulicama, zadivljen sam činjenicom da su puno mesta šahtovi izdignuti iznad asfalta pa ih voda tako zaobilazi i teče dalje niz ulicu, dok u odvode ne odlazi ništa. iz buć buć sam se vratio u šljap šljap i sad to odjednom izgleda komforno. maltene suvo. sad mi je vetar u leđa pa ne osećam ni hladnoću, a ionako sam na par kilometara od kuće pa bih sve preživeo. bio je to zanimljiv trening, više za glavu, mada su se od hladne kiše i vetra noge poprilično ukočile. na kilometar od brane (zatvaram krug) se čuje huk, kao da bujica nosi kamione i solitere, neverovatno. prelazim preko brane, metalni most deluje više nego sigurno. sa druge strane se kod vodenice izliva jaz od ribnjaka pa mora da se pregaca kroz vodu iznad članaka, sad mi više nije ni hladna. nakon dva sata, definitivno sam postao voda. stopili smo se u jedno. ne mogu joj ništa, ne može mi ništa. putujemo zajedno.

biram drugu varijantu da se vratim kući, preko pijačnog mosta umesto da trčim preko železničkog. most zakrčen automobilima. svi su stali i slikaju. kolubara je na samo pola metra ispod gornjeg nasipa. dalje ulicom preko puta crkve, dugačak niz parkiranih automobila, unutra su svi povadili telefone i slikaju nabujalu reku. FloodGazing, nova pojava u gradu. žao mi je što nisam mogao da silkam sve što mi se usput desilo, ali nemam vodootporan foto aparat, šteta. pišem ovaj blog "danas za juče" i već planiram rutu za danas. na radiju javljaju da onaj most ka bajinoj bašti drže sajlama da ga ne bi odnela voda koja teče preko njega, a da je pijačni most napukao (?). preko pešačkog mosta je još sinoć zabranjen prelazak jer voda udara u njega svom silinom i niko nema pojma da li će on to izdržati ili će u jednom trenutku tek tako nestati. sve deluje nekako nerealno. odoh da se suočim sa tim.

albatros

i tako... nisam pozirao, nisam se preterano slikao. tamo kud sam ja putovao nije bilo žute štampe. nisam vodio ni ličnog trenera, ni ličnog fotografa, da ne pominjem šofera masera ili neovlašćenog autobiografa. isto kao i na treningu, takvi su moji vikendi i moje trke. uhvatim prvu ili drugu grupu, strpljivo čekam do pola, i onda pokušam da ih što više pobedim do kraja. ne trčim u ljubičastim suknjicama jer nisam curica, ne nosim šešir prečnika pola metra jer nisam klovn, valjda me zato nikad nijedan kamerman nije ni primetio. ali sport i cirkus su valjda dva različita sveta, bar su do nedavno bili.

tako sam u krašiću skoro celu trku pretrčao sa veličanstvenom marijom, pobednicom čuvene brdovite ultre na 100km "el passatore", a pred kraj sam uspeo da skinem nekoliko neočekivanih profi skalpova. pisao bih ja sad o svemu tome nadugačko i naširoko, ali nema smisla. sad se radije čita o onima koji su se uz teške traume prvi put u životu popeli na brdo, završili prvi polumaraton u kostimu žapca kermita, uspeli da pretrče maraton nakon što su veče ranije pojeli 77 ćevapa i popili 77 gutljaja piva. to su današnji heroji. za vikend preputuju 1500km i to je dostignuće. rezultat na trci ne pominju.

svakog dana svaki soko dosegne brzinu od 320km/h kada se obrušava prema zemlji i plenu, i opet ne postavi status kako ga je policija zbog toga legitimisala. da li znate da albatros može da pređe 16,000 kilometara u cugu, bez sletanja? da može da obleti zemljinu kuglu za 46 dana? halo?


 
da li je neki albatros ikada napravio selfie sa okeanom u pozadini? nije. eto zašto nisu popularni. a ovi neostvareni mučenici što prepešače maraton pa se slikaju s medaljom koju su kupili plaćanjem startnine, valjda misle da vrede više od tog albatrosa? jerbo imaju medalju kao dokaz?

ptico moja, nemoj ni da silaziš sa tih visina, ostani zauvek na nebu. jednom kad se spustiš među ljude, udavićeš se u živom blatu, među sitnim dušama i pregolemim ambicijama. i kao što rekoh, imao bih ja milion detalja, ali ako ćemo realno, u ovom novom svetu ja više nemam o čemu da pišem.

neočekivana brzina...

to jest, pazi sad. postoji brzina i brzina, štonobirekli.
što je nekad bila brzina, sad ne postoji,
došli su neki novi klinci, sve je postalo preBrzina po modernim rečnicima.
ali evo, kako je izgledalo makar sećanje na te stare brzine.
reče Lola - gde ćeš da trčiš, da idem malo s tobom.
mislila je na biciklu, naravno.
pffff, rekoh, otkako me muči ovo stopalo, slabo idem baš po ravnom.
čak i ono ravnjikavo izbegavam.
ajmo donekle zajedno, pa ćemo da vidimo šta će da bude.
i tako, krenuli mi prema Debelom brdu.
imamo prvo 3km kroz grad pa onih prvih valovitih 10-ak km asfalta.
duvao istočni vetar, znači u leđa.
vidim da su mi koraci onako, hrabri. kao zamahujem nešto.
šta je sad pa to, pitam se, valjda je do kafe?

prethodnog dana jesam doduše išao lagano, ali je trajalo skoro 2.5 sata po brdima.
baš mi pre par dana reče jedan drug - poznajem jako malo ljudi koji uopšte mogu da shvate tvoj izraz "planinsko trčkaranje", a ti si definitivno jedini koji to uopšte ne doživljava kao Trening.

gledam u one oznake na putu, na svakih 25m je crta.
kad trčim dužinu, neki lagani tempo, to mi je obično 10 dvokoraka.
dakle korak 125cm. to je to, dalje zavisi od frekvencije.
pri 90 dvokoraka u minutu, to je 225 metara, dakle 4'26''/km.
juče primetim da trčim opuštenije, lenjo, možda 88 dvokoraka/min,
ali da su koraci na mestima za 10% duži.
uzbrdo mi zatreba i po 22-23 koraka za onih 25m od crtice do crtice,
ali zato nizbrdo pregazim i sa 17, dakle koraci od skoro metar i po.
nije ništa prema kenijskim standardima ali jbg, nije ni loše.

odlučim da teram dalje po tom blago valovitom putu.
lola ushićena što neću pobeći u šumu, pa da ona mora sama da se vraća biciklom u grad, nego ćemo ceo dan biti zajedno. jedino što ona krivuda po putu kao neko dete pa pored svojeg treninga moram i na to da pazim i da svaki minut-dva vičem "beži desno" kad čujem da otpozadi nailazi auto.

prođem 7km na vrhu maleckog kupserčića, okruglo 31'30.
e sad goni me ona vetrina u leđa, računam da povratak neće biti BITNO brži.
ali prvo još 3.5km u istom smeru, i povratak na to brdašce,
pa ću tek onda računati dalje.
tih srednjih 7km sam završio malo brže,
tako da sam na tačku 14km stigao za 1h02'.
dakle 31'30 + 30'30''.

računam, nije trka, sunce je i +23 stepena, naglo je otoplilo.
vidim da podosta kuvam, ne toliko od napora nego čisto od vrućine.
kažem, ja ću sad malkice da isfušerim ovaj povratak,
idem za 30', ionako uopšte nisam planirao da trčim Pocu,
nego da odem na trčkaranje pa šta ispadne.
to što su mi noge slučajno živahne,
ne znači da sad treba da se sa'ranim 3 dana pred trku po brdima od 24km.

i tako strčavao ja u grad lagano, tj nije sve ali ima par km nizbrdijih.
vetar više manje, čak mi je i prijao što je bio tako jak.
i sve kao ja ugađam da ubodem, da tačno završim za 1h32.
rekoh i to je odlično, na ovoj stazi mi je trening rekord valjda 1h28.
verovatno sam bio i odmoran i raspoložen tada.
i dođem na kilometar i malko od kuće, i prc.
vidim da ću da stignem okruglo na 1h31'30''.
svi koji me poznaju, znaju da to ne mogu da podnesem.

pustim korakčić, lola če - iju, šta bi'? rekoh - sat trijes kec.
zum zum zadnje tri ulice, dođem na kapiju, štopka kaže 1:30:50
znači zadnjih 7km za 28'50''. hmm.
kad ja ne bih prećerao, ne bih ja bio ja.

prvi put u zadnjih pet godina da nisam dohvatio pivo,
nego se napio ladne česmovače odmah u šupi, ne da je prijala.
poturio glavu pod česmu, mmmmmmmmmilina.
i posle toga opet malo šišali travu. čuj malo, sat i po.

juče sat i po najlaganijih mogućih planinskih kilometara,
usput hvatao neko kuče po granju, snimao dokumentarac za Nat Geo.
danas je bio planiran dan odmora ali eno dole me već čeka bajk,
da odem sa rancem da pokupim onu cvileću malu muku na brdu
i da ga spustim u grad. valjda će ga neko uzeti, muškić je.
tako ću dobiti gratis trening, ali šta ćeš, viša sila.
kao što prekjuče na treningu "nije bilo Svetsko",
neće biti ni u subotu u Krašiću,
ni u nedelju 900m visinske razlike na Sljeme.
lajf gouz on, samo da me stopalo ne muči.

jet lag

i tako sam trčao i trčao i trčao
blog nisam pisao
pisao sam sve i svašta, pisao sam neke priče,
dangubio sam po fejsbuku kao najveći kreten,
kad sabereš sve komentare koje ostavim u toku dana,
to daleko premaši najduži blog koji sam ikada napisao.
nema veze, ajde, nećete me na lomaču zbog toga
valjda

dakle brojke "daj nam brojke, daj nam brojkeeee!"
na maratonu sam pretrčao 30km,  zatim po danima 23, 15, 17, 21
(tu sam završio prethodni blog) dalje bez odmora 22, 17
to je 6 dana nakon maratona, dakle zadnje je bila subota

te subote oko podne smo seli u auto i otišli preko planinâ u Užice
to je 90km prema jugu, manje-više
uveče je trebao da bude neki rock festival
kad smo stigli tamo, prvo smo krenuli na pešačenje
uhvatila nas provala oblaka
promašili brdo na koje smo krenuli, i na kraju sa pogrešnog brda
gledali na tvrđavu koju smo hteli da posetimo,
s tim da smo je gledali iz pričije perspektive (!!!!)
moroni

opet nekim stazama i kroz tuđa dvorišta, jedva se izvukosmo
blato do kolena, kiša pljušti, nisam baš tako zamišljao "šetnju"
vratili se u auto
najeli se jagnjetine i popili po pivo
jagnjetinu poneli od kuće, da ne propadne
da ne bi po pekarama jeli neka govna, nego "žvaći domaće"

i posle toga, "napolju kiša i dalje sipi..."
("... ništa novo pod neonom", Azra)
promenih čarape, uđoh u iste one mokre patike, i via
odoh da trčim
u nekoj torbici sam spakovao telefon,
prethodno uključio MapMyRun, pohvatao satelite, i startovao ga
rekoh, kad se vratim, da vidim kuda sam sve išao

sad ću da prekopiram taj status sa fejsa
"sat i po trcanja i upoznavanja brda iznad Uzica.
odmah posle dva km sam uleteo na groblje,
posle pet km sam pronasao gradsku deponiju,
i nisam ni stigao da se zapitam sta li je sledece,
upadoh u neku maglovitu prasumu
u kojoj kisa ne prestaje da pada jos od kamenog doba,
zbog cega su kisne gliste velicine poskoka.
sva sreca da su bile miroljubive.
a sad na koncert."

to je bio jedan mini blog, onako s kolena, pred koncert.
koncert je trajao od 21-02,
vraćali smo se kući kroz pljusak i krivudali preko brda,
najbrži mogući tuš, i spavanje.
te noći sam spavao od 04-10.
tog dana tačnije, jer u 5 već svane.
koliko sam vremenskih zona promenio, samo nebo zna
(tako se kaže...)

i tako je svanula nedelja a da mi niko nije javio,
u podne sam doručkovao,
popodne sam mislio da ću "malo kasnije" na trčanje,
uveče sam krenuo da užinam pa rekoh posle ću na trčanje,
i utom je pao mrak a ja opet otišao da spavam
dakle nedelja - dan odmora
NE
nedelja - dan u komi

u ponedeljak trčao 26km explorer-ski, kroz neka sela kuda nikada ne idem
uveče legao u 21:30, još uvek neispavan,
probudio se ujutru u 03 i više nisam zaspao (!!!!)
jednog dana legneš u 4, a prekosutra se probudiš u 3
koliko je sad to vremenskih zona unatraške,
e to ni ono Nebo od malopre nema pojma
tog dana trčanje je bilo mrtvački sporo,
ali na suncu i na +19, gde ćeš veće sreće
dapače, bilo mi je drago što sam bio umoran,
jer mi je tih planinskih 21km puno duže trajalo

dođoh, videh, pobegoh

neću da započnem blog psovkom,
ali ovako je još gore, započeo sam ga sa "neću"
iako sam razmenio milion poruka posle maratona, i iako maltene svako zna šta se desilo, evo da ukratko rekapituliram za one koji su ostali bez tih vesti

nakon tog nekog koncerta u petak uveče, spavao sam od 03 do 06
odmah sam znao da je to katastrofalna vest, ali šta ćeš
mislim šta da radiš u 06 ujutru kad ukapiraš da si totalno budan?
nemam nikakvu inekciju koju bih mogao sebi da ubrizgam, pa da padnem u dubok san još narednih par sati

te večeri sam bio koma nad komama
legao sam u 18, i odmah zaspao kao zaklan
e ali...
probudim se ja u 24, nakon par minuta to se već zvalo 00
i ništa, zevao u plafon, govorio sebi "spavaj, spavaj" ali malo morgen
prevrtao se do 04, onda konačno zaspao, i u 06 me lola probudila
kaže zakasnićemo na maraton

i tako...
u petak sam se samo provozao sat i po biciklom,
a u subotu smo doduše pola dana šišali travu i sređivali vrt
opet računam, za noge je lakše nego da sam trčao 3 sata

nemam pojma
u nedelju sam bio nešto neraspoložen, bezvoljan, umoran "bez razloga"
nikada nije bila ovolika gužva na maratonu
uvek si mogao da trčkaraš u zoni starta
sad se nakupilo ljudi, katastrofa
stajao sam tamo u drugom redu 15 minuta, nepomičan
mogao sam samo da sanjam zagrevanje
otprilike je ovo poslednji put da sam trčao Beogradski
jedino ako ne nađu rešenje da startna linija/zona bude 3 puta šira

prva 2km su me bolele butine, ajme, kao da sam tek uradio 5000 čučnjeva
posle toga, nizbrdo me otpustiše butine, a krenuše pokosnice
katastrofa, bolovi da ne poveruješ
trčim i smejem se u neverici, nemam pojma šta se događa
popnem se na brankov most, e tu su krenula leđa da me bole
dobro, leđa su me mučila celu subotu, od vukljanja one kosilice

nema veze, trčim dalje
nisam stigao ni do 10km, počeše da mi trnu stopala
isto kao na Reciklažnom
a pazi, iste patike sam nosio i na Noćnom, trčao 3 sata bez problema
svašta
nešto kao uvrtao stopalima, krivio na spolja, na unutra,
divio se ljudima koji nemaju takve probleme nego eto, samo trče
čoveče koji je to blagoslov

ništa, pojačao ja, prestigao sve koji su me prošli u zadnjim kilometrima, prešao iz laganog tempa u tempo trčanje, maraton je oduvek i bio Tempo
tako negde do 18-og km, sasvim mi bilo fino, što se tiče napora
par puta sam zastao i prosuo malo vode po patikama
nekako mi bilo vruće dole, rekoh dobiću žuljeve odozdo na stopalu
na onom metatarzalnom delu
ako bude šljapkalo, neće biti trenja, ko ga šiša
i upalio recept, smirilo mi se to žarenje
još mi malko trnu ti delovi, nemam pojma zašto, ali ignorišem

i tu odjednom, da li od vetra, ko će znati, tek neki groooozan osećaj
kao da ta voda kojom sam se polivao, onako malo, pošpricao,
kao da se bukvalno zaledila na vetru
trčim, i odjednom mi je stravično hladno
butine, listovi, sve se koči, kao da trčim maraton polu-go, na minus 10
i krenuše bolovi u ligamentima skočnih zglobova
kao da sam juče iskrenuo oba skočnjaka, pokidao ligamente
onaj oštar, jak, ubitačan bol
ooo bože, šta je sad????

ništa, usporim ja
vidim da me "neće", ajde, rekoh, idem da kaskam, da trčkaram
dotle sam već bio prošao više od pola
okrenem se, vidim profu i filipovića na 100m iza
rekoh sad će oni mene polako stići, pa ću s njima
ali to što sam mislio da će biti kilometar, oteglo se na 5km, nikako da me stignu
a još sam i zastajao, još 2 puta sam opet malo promasirao stopala,
onako spolja kroz patike, i opet malo došpricao vode

i negde oko 28km me napokon stigoše, ja kao malo za njima,
vidim da su se "primili", verovatno od adrenalina,
kao sad oni nešto nabijaju tempo, a vidim da im je teško
a do cilja još sat vremena
rekoh, ovi će popucati kao lajsne (do kraja je profa iz tog ritma za 3h02 izgubio oko 4 minuta, a filipović 8 minuta, više od pola minuta po kilometru, dakle ispravno sam ih procenio)

trčao ja tako još par kilometara na 20m iza njih, posmatrao ih,
i u nekom trenutku mi dođe tako neki crv, razmišljam,
a zašto se ti ovde glupiraš?
jesi hteo ispod 3 sata, jesi
jesi prošao pola za 1h31, jesi, a jel ubrzavaš sad, jok brate
vrućina i vetar, računaj da će svakome dodati bar 5 minuta

dobro svima drugima +5 znači meni +2, ali ni to nije za zanemarivanje
čak i da ti sve ide po planu, tih 3h će da ispadne 3h02
jel ti se trči sad do cilja, samo da bi opet završio za 3h02,
a i to samo ako te ništa dodatno ne zaboli?
a u tom času su mi stopala opet polu-utrnula :-/

bar da mi ništa tako dodatno ne smeta,
da smo samo ja i moje noge protiv asfalta, verovatno bih zagrizao
pa i u podgorici sam prošao pola 1h30 pa završio 2h55,
i u beogradu sam prošao zadnji put pola za 1h29 pa stigao za 2h53
ja kad spustim ručnu, tu nema granica, ali samo ako me ništa tako nepravedno ne muči
volim izazove, ali ne volim kad me zajebava nešto tako, sa strane

i razmišljanje je trajalo bukvalno 5 sekundi
ugledah lep travnjak sa strane, skrenuh, legoh, izuh patike
i neki neopisivi osećaj srećeeeee
legao sam na zemlju i zamalo zaspao
ležao tako na leđima nekih 10 minuta, možda i 20, nemam pojma
već sam poverovao da sam u krevetu
posle toga sam se malo pridigao i posmatrao maratonce koji prolaze
tj teško je to nazvati maratoncima jer je većina hodala
mislim maraton je disciplina trčanja na 42km, a ne hodanja
ajde nećemo da cepidlačimo, da im ne kvarimo dostignuće
koje ne postoji, ali kao što rekoh, nema veze
ovo nije svetsko prvenstvo gde dolaze samo oni sa normom,
ovo je više fb event nego sportski događaj, ovde svako dobije medalju
dobro, svako osim mene, hahaha

i tako, prošetao se ja maksimalno lagano,
birao neke ulice kuda ranije nisam prošao, upoznao novi bgd
sve skupa sam do cilja nakupio 42km, da ne poveruješ
ucrtao sam sutradan celu svoju trasu u mapMyRun,
i trčeći i šetajući deo, i kad je izašlo na 42, počeh da se smejem kao lud
kad vratim film, koliko ljudi je VEĆ šetalo tamo gde sam ja odustao,
ispadne da sam pretrčao veći % staze od prosečnog učesnika maratona, tog dana
svašta

ali mi naravno nije bilo žao što sam odustao,
bio sam, a i dalje sam, ubeđen da je to bilo najpametnije
šta mi treba da se saplićem još sat vremena,
kad sebi zaista nemam potrebu da išta dokazujem?
(a drugima nisam NIKADA imao potrebu da nešto dokazujem)

vidi, nema puno mogućnosti
ili ću nekada, ikada, imati patike u kojima ću moći da pretrčim maraton bez problema,
ili ću ostati jedini čovek na svetu koji nikada nije istrčao maraton u idealnim uslovima
i lični sam trčao u patikama za broj većima koje su mi kao čamci landarale oko stopala, pa ništa, maltene sam na to navikao
obrni okreni, proslaviću se, ovako ili onako
mada bih više voleo da ipak nađem te neke čarobne patike,
i da otrčim taj neki maraton bez problema, idealan maraton
jednog dana, u nekom budućem životu

ili to, ili da batalim asfalt i ravnicu
jbt kako me na tari ništa nije mučilo?
skoro 6 sati sam trčao bez prestanka, i ništa, mogao sam još toliko
ili da trčim ravan maraton u brooks cascadia????
mada, sve nešto mislim da bi me u tom slučaju i one nažuljale
bzvz

eto
dan nakon maratona sam trčao 23km po brdima,
dan kasnije 15km, pa dan kasnije još 17, i danas 21km
naravno sve gore-dole
sutra - dužina :-P

pred-maratonski

kaže Lola da treba da promenim ovu profilku zimskog štimunga, pa će tek onda da nam se vrati Proleće. eh, draga moja, rekoh, kad bi samo stvari tako funkcionisale... odmah bih kao profilku stavio jednu Kiflu, i ne bih je menjao do kraja života, a na ovom svetu više ne bi bilo gladnih.

i uopšte, nešto mi smeta, ali ne znam šta, vezano za ove statuse i blogove. ok, napišeš nešto što misliš da je "pametno", ali fejsbuk je skratio to "pametovanje". skratio je razmišljanje. i to ubrzavanje mi se ne sviđa. voleo sam ranije, da tako sednem svakog ili svakog drugog dana, da brate razmišljam pola sata - sat, i da nešto sebi za to vreme objasnim. sada pak, nije fejsbuk (taj točak dešavanja koji se stalno okreće) toliko promenio mene, koliko je promenio druge. jer ako ćemo pošteno, više niko ne piše sportski blog. ali niko. ostala je šačica ljudi, poslednjih mohikanaca, koje žulja to što blogovi nestaju, pa se koprcaju, tipa "nisam odavno ništa napisao". mnogi su samo prozujali kroz tu fazu i ubrzo prestalo skroz da pišu, šteta, bilo je tu zanimljivih tekstova.

od statusa do statusa, od te potrebe da komuniciraš sa drugima, ostane ti manje vremena koje provedeš sâm sa sobom. to je kvaka, to je tajna, to je i objašnjenje, jer biti previše sâm sa sobom ume da uplaši, da dosadi, da uznemiri, dok druženje s drugima nema taj momenat u kojem se zapitaš da li je sve tako lepo glatko i slatko. žvaćeš i gutaš, ne razmišljaš previše šta to žvaćeš, jer ga nesvesno uzimaš po redu kojim dolazi, filteri su nam jako oslabili.

da iskombinujem statuse i blog, kao što sam i počeo u prvom pasusu. juče idem biciklom ka Plavom Mostu, i setim se onog vica kad se ciga sprema da skoči sa skakaonice u bazen, raširio ruke, pa pita drugog cigu
- kako izgledam?
- izgledaš, ko kondor bre!
- auu, jel zbog lepeze?
- jok bre, zbog nokti!
tako bi moderan vic glasio da je došla plavuša u teretanu, počela da radi zgibove pa pita instruktora kako izgleda kad se uhvati za onu šipku
- kao kondor!
- jez zbog lepezâ?
- ma jok, zbog tih kandži od 3cm.
moglo je i to kao status, mrzelo me baš da kucam sa bicikle :-)

to je ustvari jedna od dobrih stvari na fejsu. nekad, čak i kad ljudima padne nešto na pamet, uglavnom su zaboravljali. sad ko god nešto "smisli" on brže-bolje oseti potrebu da to podeli sa drugima, kao u nekoj utakmici "hej, pa i ja imam šta da kažem!!!". i to je super.

pre par dana mi stiže poruka od nekog koga ne poznajem, na tu temu, gde mi skreće pažnju kako Taj i Taj dečko stalno krade statuse po fejsu i kači ih kao svoje, bez da je ikada napomenuo kako to NISU njegovi aforizmi. "on se kiti tuđim perjem", pisalo je u toj poruci.

realno, meni to nije nikakav problem. dovoljno mi je da s nekim razmenim par rečenica, i odmah znam kakav status je on kadar da sastavi. uopšte ne moram da mu prekopiram "misao" i ubacim je u gugl, da bih potvrdio svoju sumnju, jer brate, znam. a to što je fejsbuk prepun tupih ljudi koji misle da je svako genije, da ne postoji copy-paste, to je bilo i biće, to ja ne mogu da promenim. uvek će se neko kititi tuđim perjem, i ako, neka se kiti, ako ga to čini zadovoljnim. samo on zna šta misli o sebi kad ostane sâm, bez svojih statusa i lajkova. da li misli o sebi kao o vrednom, pametnom, prepredenom, uspešnom prevarantu, neuspešnom prevarantu, jer na kraju krajeva, KOGA ti ustvari lažeš, kad se praviš pametniji nego što jesi? ;-)

prođe tako i ova nedelja u kojoj sam rekao da neću da se premaram, naravno da sam prvog dana nakon tog bloga u utorak odmah opičio skoro dva i po sata jakog tempa, pa sutradan još sat i po, pa sutradan otišao na lagano planinsko rastrčavanje po kišici, e to je tek bila uživancija za dušu, a noge će se valjda snaći.

juče je bio prvi dan tzv. Taper-a, sat i po vožnje biciklom, malo sam slikao poplave, ono, za čukun-unuke. posle podne smo otišli u Bgd, uzeli startne pakete za maraton, malo bazali po gradu.
eh da nađoh i hrvatsko izdanje Rolling Stone i u njemu Ninu Romić i Dunju Ercegović. 



pa na kraju koncert... nakon kojeg smo na parkingu, kao zadnji klošari, društvu organizovali degustaciju Valjevskog Piva iz gepeka automobila. povratak kući, farovi koji prosecaju noć kao munja, i bela traka koja se provlači između točkova brzinom od 130 km/h, Ibarska magistrala je najlepša u 2 ujutru :-)

bio je to jedan jako zbrkan blog, daj šta daš. odoh da šišam travu, to se ne može kad se trči 2 sata tempa, nego mora u danu odmora, i naravno, pred maraton :-P

još 6

'nači poslednji opevani trening je bio onaj od 20km Tempića.
nakon toga sam u Petak otrčao brdskih 15km i tada sam, računajući dva poteza unapred malo skratio trčanje jer sam pretpostavljao da me u subotu čeka paklen Plan, no kao i uvek kada sa društvom pravim paklene planove, od toga ispadne polu-ćorak :-)

tako sam zamišljao da ću se u tih Subotnjih 3 sata po Avali sit natrčati, a sve se svelo na šetnju kružnom stazom, i pred kraj jedan adrenalinski mikro-spust sa Nidžom na kojem sam kroz blato izleteo u bar 20% krivina. dobro, imali smo i mikro-alpinistički poduhvat penjanja uz zid od blata :-)

tog jutra sam se probudio u 4, a uveče zaspao u 3, nakon što sam se od 2:30 do 3:00 svo vreme pitao da li ja to večeram ili doručkujem. naravno da sam celu Nedelju prespavao tj prekunjao, a pokušaj trčanja se naravno pretvorio u beskrajno rastrčavanje. tokom ta dva sata slaloma kroz naizmenične nagoveštaje razvedravanja i kratke pljuskove, bio sam ubeđen da sam tako lagano mogao da trčim ceo dan, a pred sam kraj trčanja mi se noge totalno oduzeše i jedva se klecajući dokopah kuće. tek tad sam primetio da je 16h30 a da sam ja samo doručkovao, i da sam na tu sitnicu skroz zaboravio. valjda sam mislio da je tek podne, ko će ga znati...

i ništa, danas je, gle, svanuo novi dan. za sat vremena dolazi društvo iz Beograda koje ću trebati da odvedem na trčkarajući obilazak okoline, a kad oni odu videću da li ću biti raspoložen za neko, samo moje, trčeće "drugo poluvreme".

tako su se sve moje (eventualne) "završne pripreme" za Beogradski maraton već polu-rasplinule kao nenapisana pripovetka nakon šestog piva. ostalo je još 5 dana koji će svi proći u pokušaju da se bespotrebno ne iscrpim na nekim predugačkim trčećim izletima u planine, odnosno na nekim kratkim trčanjima u koja ću "za svaki slučaj" ubaciti što više što jačih ubrzanja :-)

pa u nedelju, kom obojci kom opanci, da ja na vreme rezervišem za sebe ovo prvo, i drugima poželim što bolji rezultat. pred taj maraton praktično nemam nikakvih briga. nisam adekvatno trenirao, naprotiv, dva meseca sam trčao samo lagane dužine u brdima, pa mesec dana nisam trenirao, pa sam mesec dana šetao i povremeno trčao železničkom prugom, i evo zadnjih desetak dana sam zalečio povredu i opet trčkaram.

iz te perspektive, sve je uspeh: i završiti, i dobro se provesti, i dodatno se ne povrediti, ma bukvalno sve. čisto, takva je situacija. šaćeš... medalja je medalja :-P 

nešto me brinu ovi belhospis dresovi jer ako budu kao stari, od one debele gusto pletene neprobojne sintetike, pa još s kratkim rukavima, u tome će bogme solidno da se krčka na najavljenih sunčanih 24 stepena. uopšte nije svejedno da li ti se tokom maratona telesna temperatura podiže malkice, ili mnogice. to grejanje u plasteniku će mnogima doneti minut dva i na polumaratonu, a maraton, na kojem su nekad i dresići na bretele previše, da ne pominjem. moram da se setim da ubacim u auto makazice, pa kad nam tog jutra drugarica bude predala startne pakete, da ja to mogu nekako fino da skratim, da koliko-toliko liči na trkačku opremu.

... iz čega se vidi da iako nemam neke silne ambicije pred Beogradski, još uvek ne mogu da se otrgnem svom maničnom planiranju svakog detalja. valjda ću zato i istrčati nekih, aj da se nadamo, 3h10, iako najverovatnije nisam spreman za ispod 3h20, mislim ako bih samo izmerio mogućnosti svojih nogu i trčao bez mozga. a ako pratimo ovaj blog, onda odlično znamo da na maratonu mozak može da skine 5% (ako ne i 10%) od rezultata, već zavisno od toga u kolikom odnosu (naspram nogu) ga upotrebljavaš.

idu dani

e sad sam tačno negde na sredini. ja sam ona sinjska alka nabodena na koplje i sad čekam da vidim da li će neko da me sačuva kao suvenir ili ću da spadnem negde usput u blato i da se koprcam dok me ne pregazi onaj sledeći konj što dolazi iza. jebale vas notifikacije, moram skroz da ugasim taj tab gde je FB da bih mogao na miru da kucam :-) kad pomenuh FB, samo zbog njega više volim da koristim Firefox, jer u njemu s leve strane otvorim onaj Bookmarks bar, i onda se ostatak ekrana suzi, i više ne vidim onaj dosadni FB ticker desno. u Chromu pak uvek sve bude na punoj širini i non stop mi kotrlja da je kurta lajkovao ovo ili je murta komentarisao ono, što uopšte nisu moja posla, ali te stalno mami da proveriš ko to tamo šta radi. e zato ne volem Chrome, mada mi nedostaje ona opcija "novi anonimni prozor" :-P ... koja možda na neki način postoji i u Firefoxu samo što nisam ni tražio. nema veze. jutros mi je najjači bio Đ kad je postavio snip ekrana telefona u grupi za plank i vidi se baterija na 19%, rekoh jbt čoveče svaka čast kad možeš toliko dugo da plankuješ da ti se ispraznila baterija :-) ali nisam u toj grupi, baš da ne bih dolazio u iskušenje da stalno nešto komentarišem, tako da nisam mogao da svoj blaženi namig-osmejak šerujem sa javnošću :-) elem, nakon poslednjeg javljanja (sad moram da pročitam sopstveni blog da bih video šta sam uopšte pisao) i one potpuno (domaća reč sa "totalno"?) neplanirane Dužine od 37km (a ja mislio da sam povređen?), usledio je prvo sendvič-kompletirajući trening da bih stigao do 20-37-20km u nizu, a nakon tih 20km koje sam odskakutao po najtežim brdima kao jare svo vreme u čudu zašto nisam umoran, sledećeg dana odoh na 23km i takođe se svo vreme zapitavah (a?) zašto nisam umoran. svašta. e tada sam zaključio da sam otporan na umor, i sutradan jedva preživeh samo 19km, dal zbog kiše i blata dal zbog nekih cokula od pola kila koje sam uzeo samo zato jer su široke pa me u njima ne boli stopalo. e tu sam shvatio da nisam otporan na zamor, ali nema veze, juče odoh da malo provrtim dupetom između kiše i kišice (mada sam zakačio nešto rosulje ali bar nije bilo baruština), i to sam znajući da ću da budem mortus (ipak je 6-ti dan trčanja za redom) uzeo da jedem neku anti-hranu pred trening, dakle nakrkao sam nekih pekmeza i nutelle u muesli, napravio "šećer sa malo musli" ako ćemo pošteno, i još umesto nečeg ičeg bilo čeg kofeinskog i razbuđujućeg popijem jogurt! kad mrem, nek mrem sa stilom, odoh da se saplićem kao mrtav konj, i da vidiš čuda pretrčim 20km koji uopšte nisu bili ravni, za 1h33, što je, ček da sračunam, ritam za maraton od 3h17? pa nije loše. nosio sam stare Pegasus 27 od 325 grama, dakle ništa za race day, bilo je dosta hladnog vetra, a noge onako, čudne. s jedne strane osećam tromost, a s druge strane imam snagu. trčao sam malo krupnijim koracima i sporijom kadencom nego kad sam ono normalno umoran, tada nekako "usitnim". i taj osećaj snage me je držao do kraja, čak sam u jednom trenutku bio siguran da bih mogao tako da nastavim još 20km. čudan neki dan je bio juče... zato ću danas da se raspadnem :-P neću valjda. samo da uhvatim trenutak kad ne bude baš pljusak i biće ok. neću ići nešto predugačko, jer za sutra imam dogovorenu ekspediciju upoznavanja Avale i njenih staza, što će takođe potrajati barem par sati, pa da ne preterujem sa dužinama ako već trčim svakog dana.

most i ćuprija

ovo sve je ispalo malo neplanirano. otkako sam negde početkom marta "skoro prestao" da trčim i prebacio se na upoznavanje svake krivine železničke pruge, u svakom tunelu, i svake staze preko svakog tunela, bitno mi se promenio odnos pešačenja naspram trčanja. a i ranije mi je stopalu smetalo hodanje. valjda se duže i drukčije zadržim na tom prednjem delu stopala. i tako se desilo da mi se vrati ta upala metatarzalnog zgloba na prstu do palca. ako je ikada i odlazila od mene, ko će ga znati. možda imam i neki artritis, rahitis, stopalitis.

nakon te druge polovine novembra kad se prvi put pojavila povreda, mic po mic bol je popuštao, ja sam trčkarao, i čak krajem decembra istrčao Reciklažni Maraton. 42km tabanja po ravnom, da te bog sačuva od same ideje, ali ajde, tako se pogodilo da me nije bolelo niti se pogoršalo. tri nedelje kasnije pretrčao sam i Mojstirski Maraton, to beše valjda 3h40' ako se ne varam, bogumi podosta vremena na nogama.

i tako dalje, sve u razmacima od 40 dana kao što je bilo od povrede do prvog maratona, zimus je prošlo 40 dana od drugog maratona do povratka povrede, a sad evo 40 dana od povratka povrede pa do prvog pravog dugačkog trčanja, jer juče nekim sticajem okolnosti pretrčah brdskih 37km!

sad me proganja tih 40 dana koji se stalno ponavljaju - prvo je povreda ispustila dušu, pa je trčanje maratona i euforično treniranje ispustio dušu, pa sad opet povreda, pa se pitam ko je sledeći. negde oko 20-og maja, zapamtite taj datum :-P

e sad, juče. mislim The Juče. kao ideja je bila da odemo na planinarenje. pa nije bilo previše zainteresovanih. pa kao aj da gledamo londonski maraton pa ćemo posle toga s nekim malo da protrčkaramo. pa u zadnji čas okupismo ekipu od 4 komada, super! pogodilo se da dvoje nisu bili baš toliko ludi za celodnevnim trčanjem, pa im je odgovaralo 20-a km, a ja sam bio ni-tamo-ni-vamo, čekao sam da vidim šta će da ispadne. i četvrti manijak koji se btw sprema za Fruškogorski maraton reče da bi išao duže, i tako ja završih s njim u nekoj tački 17km od kuće, odakle je tek trebalo pronaći pravu navigaciju kako da se dokopamo najbližeg puta. cool.

nešto kasnije sam na nizbrdici nagazio na kamen tačno onim delom stopala koji me boli, i video sam sve zvezde, čak i one udaljene 40 svetlosnih godina. od kuće smo krenuli u 13h30, a ja sam se vratio u 17h45, s tim da smo se u gradu podosta čekali pred polazak tako da ne znam netto vreme trčanja. a i prvi deo je bio baš laganica, dok smo bili svih 4-oro u grupi. mapmyrun pokazuje 900m uspona a google earth 1100m, nije bila neka ekstremna staza ali ipak sa neprestanim gore-doliranjem i gde god je moguće izvan asfalta.



zanimljivo je da smo Vlada i ja trčali skoro 3.5 sata, i da nismo nosili ništa od okrepe niti smo igde zastali da gucnemo kap vode. pravi trening prilagođavanja na leto koje dolazi. posle kad vidim dete koje se vraća iz škole i nosi u ruci flašicu vode, zapitam se da li bi bez nje zaista umrlo od žeđi dok se pregega tih 5 ulica do kuće? sve je to lepo, ne treba dehidrirati, blać truć, ali sve više se preteruje s tim hajpom da bez flašice vode ne smeš ni do obućara da skokneš inače ćeš dramatično ugroziti svoje zdravlje.

jutros me ništa ne boli bitno više nego npr juče, dakle nisam dodatno sj.... stopalo, a videću kako će se ponašati danas na trčanju. trčaću nešto kraće, naravno, i razmišljati/maštati šta sve može da se desi u tih narednih 40 dana života... od Beogradskog sam već deset puta odustao, pa sam u zadnje vreme počeo da vrtim tu ideju Fruškogorskog maratona. sad više nemam pojma.

ako bude najavljeno idealno verme za trčanje, verovatno ću otići na Fruškogorski, da prvi put probam i to čudo. da ne budem ljut na sebe što u Beogradu nisam istrčao "neki" rezultat jer se nakon ovih 40 dana pauze od iole normalnog trčanja ne osećam spreman za išta bolje od nekog truptanja po 4'30''/km pa na kraju eventualno malo da spustim ručnu, nešto tipa kako sam krenuo prvih par krugova na Reciklažnom.

ako bi pak bio najavljen "pakao" za Beograd, e onda bih ga možda i trčao. jer realno na +25 ili +28 stepeni mogu da istrčim isto vreme koje mogu i na +15, a svi drugi će da plate desetak minuta, ako ne na mostu (Brankovom, na početku) a onda na ćupriji (Brankovoj, u povratku). onda bude cool kad stigneš tu negde odmah iza ljudi koji su realno 20 minuta brži, odnosno kad završiš pola sata ispred svoje standardne "konkurencije". 

naravno, sve to uz preduslov da narednih desetak dana mogu normalno da trčim, i da mi tri sata umesto "pffff, ko će da trči tri sata?" opet postanu "pffff, tri sata, šta je to?". za šta je naravno potreban samo jedan pred-preduslov, a to je da me ne boli stopalo. ništa više od toga. videćemo...

mozak

moj drug i ja, imamo jedan problem koji izgleda nepremostiv.
evo o čemu se radi. do pre nekoliko godina je bio normalan, veseo čovek. išao na trčanje, povremeno u teretanu, oduvek je imao te ideje o oblikovanju tela i kako svako treba da izgleda po nekakvom kalupu, rugao se onim šmokljavim štreberskim grbavcima. ok, svačije je pravo da izgleda kako hoće, meni je čudno i kad se oni kilavi zgražaju onih napumpanih, govedastih, a i obrnuto.

i sad, koliko god bio narcisoidan, pretrpan na poslu, imao problema da nađe devojku, uvek je bio nekako veseo, bilo je u njemu života. nije ni sada mator, tek je napunio 37 godina. e ali do koje promene je došlo? pre par godina je prestao sa svakom aerobnom aktivnošću. prestao da trči skroz, ranije je povremeno išao da se provoza biciklom nekih sat vremena a sada ni to, teško mu je (psihički) da odskakuće i onih deset minuta na steperu kada mu instruktor to zada na kraju teretane. da ne bude zabune, u privatnom životu mu se apsolutno ništa nije promenilo, sve je jedan beskonačni status kvo, i tu nema nikakvog razloga za tu promenu raspoloženja u zadnjih par godina.

pretvorio se u nekog mrzovoljnog zombija kome sve smeta, ničim nije zadovoljan osim svojim telom "mada i tu ima još dosta da se radi", a na sve drugo je skroz zaboravio. i taj fitnes instruktor, koga on uporno zove Trener. on je rekao ovo, on je rekao ono. on mu sastavlja jelovnik, on mu objašnjava rezultate krvne analize, on sve zna i on je "svojim Trenerom" jako zadovoljan. čak je došlo do tako bolesne situacije da on svog Trenera vuče kao prikolicu u svoju novu teretanu, i tako, Trener budno prati svaki njegov pokret. bar da su pederi pa i da ukapiraš nešto, ali jok, to je najobičnija platonska ljubav, proizašla iz ljubavi prema mišićavom izgledu.

gledam tog polumrtvog čoveka koji više nema volje ni za šta na svetu, osim za tih tri puta po sat vremena nedeljno u teretani. već tri godine govori kako mora da odnese laptop u servis ali nema vremena. mozak je počeo skroz da mu se gasi, u tim gimnastičkim podrumčinama punim puveža. ode na posao, sve što bi trebao da uradi za tri sata on radi 8 sati i još donese kući poslovni laptop i nad njim bdije pola noći, a često i preko vikenda. kad mu kažem da izađe, da se proluftira, da udahne, da potrči samo deset minuta pre tuširanja i da malo razbistri glavu, on filozofski pita a šta će time postići po svoje TELO, šta će time OBLIKOVATI, sa tih samo deset minuta?

njegov mozak je prestao da primećuje da je telo sačinjeno od mozga i mišića, i sada primećuje samo mišiće! NJEGOV MOZAK VIŠE NEMA MOZAK!!!

i tu se krug zatvorio. ja pitam pa zašto ne probaš, potrči dva kilometra jebote, nećeš crći, evo idem i ja s tobom, a on kaže - rekao mi je Trener da će to da poništi rezultate onog treninga od juče. njegov Trener takođe zanemaruje uticaj aerobnog vežbanja na mozak, i forsira teretanu kao vežbu za mišiće, a PROTIV MOZGA.

ja pokušam da mu objasnim ovako. trče i pametni i glupi. i svi su pametniji posle trčanja. to je univerzalno provetravanje vijuga. i gari kasparov je išao na trčanje i to po 10 kilometara svakog jutra. i onaj bez dva osnovne kad ujutru nacepa drva, oseća se bolje, aerobno vežbanje povećava i volju i sposobnosti glave. onaj ko trči pola sata, radiće bilo šta drugo, pola sata, sat, dva sata. ja mu kažem, a koliko TRAJE TVOJA VOLJA? on ćuti.

jer njegova volja sada traje onoliko koliko je uvežbava, a uvežbava je da uradi sledeći čučanj, leg press, klinac, palac. njegova volja se tim upornim treninzima u teretani svela na DVE SEKUNDE!

i da li je sada čudno što odustane od raspremanja sobe, od završavanja svakog posla, od toga da ode u grad na koncert, jer "treba da menja dva prevoza". on odustaje od svega što traje duže od nekoliko sekundi, sve mu je dosadno, naporno, smor. eto šta je taj vajni Trener od njega napravio. čak i da zaista zna SVE o ishrani, SVE o zdravlju, SVE o fiziologiji, SVE o svemu osim o glavi, e pa tu je problem, jer da bi čovek živeo potrebna mu je glava, a ne samo mišići.

a moja noćna mora je što to više ne mogu da se probijem kroz taj blindirani, začarani krug, što ne mogu sve ovo ni da mu objasnim. jer njegov mozak, ispran svim tim glupostima koje "nemaju veze s mozgom" (kako slatka i odgovarajuća igra reči!!!) jednostavno ne želi da čuje za neke druge istine, mogućnosti. tamo ništa što je drukčije od Trenerovih teorija više ne dopire. njegov mozak je nezainteresovan za GLAVU, od celog tela samo vidi mišiće, izgled u ogledalu. jedino je važno da li na dupetu ima 2mm ili 3mm potkožne masti.

to što mu se mozak pretvorio u splačine, to mu ne smeta. smeta mu to što je skoro prestao da se smeje, što se svake godine oseća po 3 godine stariji, što sve manje postiže u jednom danu, što je stalno mrzovoljan i nezadovoljan... sve to njemu kao smeta, ali ako mu samo napomeneš kako bi sve moglo da se vrati na staro, ako bi se vratio starom dobrom trčanju pa makar samo dva puta nedeljno po pola sata - sat, odmah se naroguši i počne da se svađa, i vrati se na priču o tome kako u tome nema nikakvog smisla (čitaj efekta na spoljni izgled), i tačka. jer Trener je rekao suprotno, šta će ti trčanje?

jednom mi je čak poslao sliku koju mu je pak poslao njegov Trener, gde se opet "očima koje vide samo mišiće" filtrira i izvlači iz konteksta razlika u građi. 

ako se već pitamo šta je bolje za zdravlje i rezultat, ako uzmeš dva zdrava svetska prvaka, jednog u hodanju na 50km i drugog u dizanju tegova, izgledaće krajnje različito, što dakle pobija ovo pitanje u startu, i vraća se na početak mog bloga gde sam rekao da ne treba ni doktor nauka da se ruga debelom bacaču kladiva niti ovaj drugi nema razloga da ismeva profesora elektronike. svakom svoj izgled, a ako ti je potrebno da se rugaš nekom ko drukčije izgleda, e tek onda imaš problem u glavi brale moj. 

što je najgore, zanet tom ljubavlju prema telu, poslao mi je ovu sliku jer misli da se ja smatram maratoncem, pa je ovo valjda trebao da bude neki konačni argument u korist njegovog gledišta. a ja sam daleko od tipičnog maratonca jer sam dugo vozio biciklu i celog života nešto fizikalisao, teglio, cepao drva, i kao trkač sam građen poput 800-metraša, dakle negde u sredini između ove dve krajnosti sa slike. ako već moramo da pričamo o telu.

a svetskih prvaka imaš od sporta do sporta zaista svakakve građe, itekako. baš me zanima ako bi napravili presek izgleda SVIH NOBELOVACA do sada, kako li bi izgledali. jer ako nisu živeli u svojim telima, u čemu su onda boravili njihovi mozgovi? što jednom reče Ognjenka Lakićević, svi odu da operišu uši i nos, a zašto niko ne ode da operiše mozak, da bude pametniji? pa zato jer mozgovi na tom stepenu razvoja vide samo ono spolja, nisu kadri da ugledaju sebe, jer su previše sitni.

šta da kažem za kraj, žao mi je tog mog druga, koji je u životu našao pogrešnog gurua, što bi rekle babe "naš'o lonac poklopac", i kome je lepo tih tri puta sat vremena nedeljno u tom svetu bez mozga gde volja traje dve sekunde do kraja još jednog čučnja. jer čim se odatle vrati u ovaj stvarni svet u kojem obaveze traju znatno duže, on se oseća kao da ga je neko zeznuo, i kako nije kadar da se izbori sa svakodnevnim zadacima. a šteta. umeo je tako lepo da se smeje. ali baš.

živ je

prosto nisam stigao da napišem ništa ovih dana.
neka jurnjava onamo-ovamo, i ta neka buka.
duša mi čezne za 24h neprekidne tišine.
dođe mi da uzmem dva šrafcigera i da ih nabijem duboko u uši.
i da guram, dok se ne dodirnu.

kao nekad, dok su se u ovoj zemlji još uvek pravili tuneli, pa kad jave kako su oni sa one strane došli do onih sa one druge strane i potrefili se u metar. jebote tad nije bilo dži-pi-esa, ničega, a danas bi se garant omašili za 20 metara na tunelu od 400m. otprilike kao i ti moji šrafcigeri u sred te rupe zvane mozak.
jedino je zajebano što sutradan ne postoji opcija "UNDO bušenje ušiju".
svo vreme pamtim jedan blog, i to neću ostati sebi dužan, da metnem na papir.
možda popodne, ako stignem.

što se tiče vežbanja, u petak sam probao da trčim malo brže.
nakon puuno vremena.
tojest, hteo sam da vidim da li mogu na ovom stopalu da izdržim 10-ak km.
izvukao sam iz rukava jedan od default treninga kada mi ništa pametnije ne pada na pamet, a da nije Dužina i da nije Tempo trčanje.
otišao sam biciklom 3km izvan grada, otrčao 500m lagano, i to mi je bilo dovoljno za zagrevanje.

uključio sam štopericu i krenuo sa promenama 100m/100m brzo/lagano.
trčao sam levom stranom puta a odmah sa starta mi se priključio neki čovek na bicikli koji je naravno vozio desnom stranom, pa sam morao da mu objasnim, onako u trku, da ja pravim promene i da ako hoće da se družimo mora tome da se prilagodi.

odmah je sve ukapirao i narednih 5km smo se fino ispričali o trčanju, maratonima, bicikli, svemu. tu smo se oprostili, ja sam zastao nepun minut da malo popustim pertle jer su mi bile previše stegnute i stopala su počela da mi lagano trnu, i odmah sam nastavio nazad isti trening, drugih 5km.

sve skupa sam pretrčao 10 km tih promena za 41 minut. odlazak je zbog snažnog vetra u leđa bio malo brži, a u povratku sam pred kraj čak malo i isfušerio jer sam video da će ukupno vreme da mi bude bliže 41 nego 40 minuta, pa sam onda namerno ublažio one lagane delove, da bi ubrzanja bila što odmornija, pravilnija. a imao sam u vidu i da sutra treba da trčim trku.
istog dana smo otputovali do Vršca, toliko dugačak put mi baš nije prijao posle treninga ali ajde.

trka se zvala vršačka transverzala i moglo je da se u hodu odabere između 24 i 35km o čemu nisam previše ni razmišljao jer sam pretpostavljao da ću svakako pretrčati svih 35km, kad sam već tamo onda bar da obiđem celu planinu, čisto iz turističkih pobuda.
nekako na startu smo se odvojili nas 4-ica, i preko prvog brda prešli zajedno, više-manje. donekle smo se svi držali zajedno, a donekle je svako malo varirao taktiku prema sebi.

Prvi je krenuo prejako i to se odmah videlo ali mi nije bio problem da ga pratim pa se nisam brinuo. ionako sam bar 10-ak kg teži od njega pa sam računao da će moja snaga kad-tad morati da dođe do izražaja, naročito na blažim uzbrdicama i spustovima pred kraj.
nizbrdo je Drugi odmaglio sto na sat, ja sam propustio i Prvog da ga juri, a prestigao me je i Treći (govorim u konačnom plasmanu).

međutim kad smo se spustili na ravan deo kod manastira, ja sam nekim laganim tempom stigao prvo jednog, pa drugog, a na blagom makadamskom usponu prema drugom vrhu sam stigao i poslednjeg begunca. već tada je bilo očigledno da ja najbolje raspoređujem snagu. kako je trka odmicala sve više sam trčao sa zatvorenim ustima i početni jak tempo je nakon onog lomatavog spusta u srednjem tempu sada prerastao u lagano tempo trčanje, klasičnu brdsku Dužinu.

međutim kada je staza kroz šumu postala previše oštra, počela je da me muči povreda. uopšte nisam mogao da savijem onaj prst do palca na desnoj nozi, stajao je ukočen prema napred zbog otoka na metatarzalnom zglobu, i taj bol se u samo par minuta pojačao od 2 do 7 od mogućih 10, sa nekim ispoljavanjem u obliku jakog grča. pokušao sam da promasiram stopalo, tu negde su mi prvih dvojica odmakli 10-20 metara ali sam što se tiče samog utrkivanja bio potpuno bezbrižan, znajući da je trka predugačka i da to nije nikakav "zaostatak" jer smo se već i dotle rastezali i stizali kako na lastišima.

zastao sam, malo razmišljao šta da radim, pokušao da se penjem sporije, ali se bol nije ništa smanjio. okrenuo sam nazad. kad je naišao Treći, objasnio sam mu šta me muči a on mi potvrdio ideju da odatle nakon povratka do poslednje kontrolne tačke mogu lako da se vratim u Vršac po ravnom, asfaltom. jeste da je trebalo dobrih 22km da odatle dođem na polaznu tačku gde mi je bio auto (umesto da sam se vraćao istom stazom kuda bi mi trebalo valjda samo 9km, haha), ali sam nekako uspeo da prilagodim tehniku trčanja i da ne ćopam puno po ravnoj podlozi.

na kraju sam nekom savršenom unutrašnjom navigacijom uspeo da najkraćim putem iz predgrađa dođem do crkvice gde je bila poslednja kontrola i odatle stazom trke da pretrčim poslednjih 5km i stignem na start/cilj. 

sve u svemu, nemam pojma da li je sama trka bila loša ideja, ili ono trčanje dan pred trku, ali tako je ispalo kako je ispalo, tj propalo. ostaće da me kopka ono večito "šta bi bilo kad bi bilo", jer koliko god da me procena i samopouzdanje nikada nisu prevarili, ipak je svaka trka za sebe i nikada ne možeš da kažeš da li bi završio prvi treći ili peti, sve dok to zaista nisi i uradio. tako da je bolje ne razmišljati o tome, ionako nije bilo svetsko prvenstvo.

da su prvoplasirani takmičari nošeni adrenalinom utrkivanja podosta omašili taktiku shvatio sam i iz opisa trke Prvog, koji je priznao da je pred kraj puno hodao zbog grčeva, Drugi je uprkos tome zaostao čitavih 13 minuta, a Treći dodatnih 10 minuta.

no bez obzira na sve, zadovoljan sam svojom odlukom da odustanem jer me je stopalo previše bolelo čak i na laganoj šetnji sutra ujutru, nakon samo par sati šetnje po vršačkom bregu, do kule i nazad u grad.

lajf gouz on

mesec tračnica

prođe i taj mart, mada april nije doneo nikakve promene
e sad kako je ovo jedno lepo lančano samo-sj*bavanje:
da bih napisao blog moram da izračunam koliko sam pretrčao km
da bih to izračunao moram da otvorim excel i da popunim polja
da bih popunio polja moram da prepišem podatke iz sveske
i prc milojka, u svesci nema svih podataka!

pa sad otvori albume sa slikama i pokušaj da se prisetiš gde si onog dana išao, koliko od toga je bilo trčanja a koliko planinarenja siparima uzduž i popreko (da, išao sam i uzduž), i još se seti u kojim si patikama bio!
ok, ponegde sam slučajno uslikao i patike, što olakšava stvar

daklem, u martu 201 km trčanja, i to skoro sve prugom!

mogao bih to da trejdmarkujem, bar po nekoj budalaštini da postanem čuven
prvo napisah "slavan" ali nije isto, može da postoji čuveni razbojnik i čuveni serijski ubica, ali ne postoje slavne budale, ipak nije isto
eto

sad, ima tu dve stvari
jedna je da sam zbog iznenadnog povraćaja povrede dosta proredio trčanja, 
druga je da sam zbog nekih privatnih problema totalno neraspoložen i nezainteresovan za išta pa i za trčanje,
a treće je to što je pruga istovremeno beg od svih tih stvari

pa onda, jeste beg od treninga, i nije beg od treninga
mislim, ko god hoće nek ode na najbližu prugu i nek pretrči 10km, za početak
daleko od toga da je lako
ali tamo ne razmišljam o brzini
dokrajčen nedostatkom samopouzdanja, tj odsustvom istog, uopšte nemam želju da krenem da trčim asfaltom (a ionako ne bih mogao zbog ovog stopala) i da izmerim iks kilometara

na pruzi pak, ne razmišljaš o tome
dovoljno je da se krećeš, da trčiš, i svakih desetak koraka je nova pobeda
a tek od onih 21km, ne da sam stabao stopala, i dobio jedan pol-žulj iako sam u tim patikama već proveo 1000 udobnih sati
ali sva ta igra, ima neku magiju
i to nešto novo, neuobičajeno, da ne kažem nemoguće
već sam upoznao par radnika koje redovno srećem
gde si druže, kako ide, neće voz, vidiš da mu nije otvoren signal, teraj slobodno kroz tunel

i tako, usput sam sto puta skrenuo sa pruge levo i desno, upoznao svako brdo, izgrebao se na svaki trn, popamtio staze kojima ponekad prođe neki čovek i one kojima idu samo srne i već ko zna koje životinjice, preskakao sa brda na brdo, išao paralelno sa rekom i prugom i po izohipsi peglao sipare i skoro-pa-neprohodne delove klisure, a shvatio sam i da to što neka stena nije pod uglom od 90°prema zemlji nego "samo" 80°, da to uopšte ne znači da se uz nju može lako popeti nekih 4-5 metara, a NAROČITO sam shvatio da kad se tako zaglaviš na pola tog penjanja, sa sve 4 razapete kao pauk, da je koliko god nemoguće izgledalo peti se dalje, još sto puta nemogućije vratiti se nazad dole
 
prvo pravo trčanje je došlo neočekivano, tokom planinarenja sa društvom sad u nedelju
jedan dečko je sa pola planinarenja morao da strči nazad u grad jer je imao neke obaveze i ja kao ajd da mu napravim društvo, otrčah s njim nekoliko km nizbrdo. pa onda isto toliko uzbrdo, pa stigao na dogovoreno mesto pre ostatka ekipe, pa dok su oni stigli ja optrčao oko nekog brdašceta par km, pa onda s njima na taj drugi vrh i nazad, i na kraju kad smo svi završili ja pride strčim nekih 5km u podnožje brda gde smo ostavili auto, i krenem kolima uzbrdo da oni malo prištede nogice. i ispadne da sam trčao nekih 15km, planinskih, i to sasvim onako lepo, nisam kilavio

tada sam pomislio da još ima nade za Beogradski, ipak, 4 nedelje je večnost ako prioneš na treninge
no međutim, problemi su se vratili, nešto manje ovaj sa stopalom, nešto više ona privatna sranja koja ti obore volju na nulu i uopšte ti se ne trči, i tako, ode mas' u propas'
u petak popodne ćemo da otputujemo u vršac da bih u subotu kao pokušao da trčim tu treking ligu, pa ću videti kako će to da izgleda
to je neki labav (kaoi uvek) nezvaničan plan, tj to je Plan u planu, a tek ću da vidim da li će da postane plan

21 koma 6

ovo sam obećao sebi pa moram da obavim makar ovako na-vrat-na-nos, jer da sam ga obećao samo vama ladno bih ga zaboravio, zbog više sile. ali šta ćeš. ono kad ne priznaješ da postoji viša sila. od tebe. tj mene. whatever...

ukratko, mada kod mene uvek ispadne udugo (izvinjavam se damama na nespretnoj formulaciji), hteo sam da opišem taj pružni Polumaraton. dan kada sam postao Prugaš, prilikom čega umesto piva uručujem veliko "hvala kumu Popović Imenjaku na ideji", od koje je kasnije titula DugoPrugaš dobila skroz novo značenje.

obzirom da je u atletici dugoprugaštvo (?) trčanje od 5km pa naviše, jel tako beše, daaaaa, evo vikipedija kaže od tri milje pa nadalje, onda ovo treba prekrstiti iz DugoPrugarstvo u PrugoDrugarstvo, tačnije druženje s prugom.

elem, nakon probnih 10km dan ranije, kada sam prvi put u životu uopšte došao na ideju da pruga i štoperica mogu da imaju nešto zajedničko, osim mene, dakle, tada pomislih da je kucnuo pravi trenutak i za merenje tih 21km. mislim, dok mi je onih 10km bilo sveže u nogama. koliko god nešto može da bude sveže u mrtvim nogama. ah, da, može sećanje, mislim The Sećanje. itekako.

ček da obavim i tih 10. dakle odem ja onako otprilike i totalno nepripremljen, rekoh do tamo onog nekog tunela bi trebalo da bude nekih 5km, odjurim do tamo, očitam vreme, beše nekih 36 minuta, rekoh isuse ovo nije moguće. okrenem nazad, fakat je nizbrdo lakše i vratim se za 34. uglavnom, dođem kući upalim MapMyRun i ukapiram da sam trčao 6.1km u jednom pravcu, a ne 5.1km. eto rešenja zašto sam bio tako spor. smajli koji briše znoj sa čela...

ali ne zajebavam se za "povratak nizbrdo", jer za razliku od ravničarskih prugâ gde niko i ne razmišlja o nagibu, ova pruga od valjeva do tamo negde izvora reke Gradac stigne mic po mic sa 190 na 320m nadmorske, da bi kod kamenoloma Podbukovi već bila iznad 400m i dalje nastavila vidno uzbrdo prema prevoju sa kojeg će da aterira u Kosjerić.

gle mene, stigao u Kosjerić, to je prugom 40-ak km, maratončić. pih. e dan nakon toga, krenem ja sve istim putem, tada sam već znao da između 14h i 16h NE BI TREBALO da bude vozova, ali tada ladno može da naiđe ona dresina koja vraća radnike jer su na pruzi radovi u toku. tako da, nema pravila, upali lampu i povećaj uši do slonovskog kalibra, i paziiiiii...

naravno za prvih 6km mi je trebalo 2.5 minuta duže, a ja mislio da sam juče bio spor. jbt da vam je neko rekao da će meni ikada u životu da treba preko 38 minuta za šest kilometara, da li bi mu verovali. ali nisam slomio nogu, to je važnije. e sad obzirom da je taj prolazak bio iza 6km, pa sam tako do tačke 10.1km stigao za 1h01', te brojke se već savršeno lepo uklapaju jedna uz drugu, sto-kec tamo sto-kec vamo.

e odatle sam se popeo peške šumskom stazom na vrh brda, izbegao dva tunela od 200 i 400m jedan do drugog, i kroz neku šumu se spustio prema pruzi par km dalje. u toj šumi su mi dve i po srne proletele na 10 metara i napravile toliki topot da sam se živ usrao, rekoh zemljotres. ali stvarno. još mi samo fali da me neki sipar odnese nizbrdo i direktno utovari u vagon teretnog voza koji treba da naiđe...

par stotina metara kasnije sam zastao da slikam klisuru, i čuo neko odronjavanje kamenja. pogledam i ništa ne vidim, i malo kasnije spazim neku debelu divlju mačketinu, od ladno 20 kila, kako grebe uzbrdo uz kamenje. ja refleksno zazviždim kao kad dozivaš kuče, valjda sam naivno pomislio da će da stane i da mi mahne repom, no ona ode dalje u vis. tek tada primetim repinu od pola metra i ukapiram da je to neka smeđe-žuta lisičetina sa nabujalim krznom. sine to kad se olinja biće za vuneni džemper, i to tri iks el veličinu.

spustim se nekako na prugu, živopisnim serpentinama kroz korov do kuka i neko žbunje, i odatle opet nastavim štopanje. da bi sve bilo naopačke kao i sa onih 10km ovaj 12km, pobrinulo se naknadno merenje jer se ispostavilo da sam pretrčao negde oko 21.6km, ukupno za 2h10'. uzmeđu dve polovine Polumaratona sam uglavio pola sata planinarenja za jedva 2km staze.

dakle imamo polaznu tačku. otrčao sam svoj prvi Pružni Polumaraton, imam vreme 2h10' koje ću lako popraviti jer je bila duža staza, zbog čega sam Organizatoru već uputio prigovor. naoružan tako dragocenim informacijama, jedva čekam napad na tu magičnu cifru od 1:59:59 i spuštanje ispod zida 2h na Prugatonu.

odmah nakon tog poduhvata i tuširanja smo seli u auto, tako da mi je oporavak od 16h do 02h (to se valjda piše od 16 do 26h, tako se lakše shvati dramatičnost tog raspona) prošao u autu, i na koncertu. ali nisam zažalio, mada sam u subotu ceo dan hodao kao na štakama. čak mislim i da će jedan noktić da mi otpadne, ko ne veruje nek ode da trči prugom dva sata pa će videti.

danas novi vid oporavka, 8 sati planinarenja, polazak za pola sata, znači odoh.

pruga

sad se radi o onome, ljudi počinju da misle da sam poludeo.
pa je došlo krajnje vreme da objasnim par stvari...

dakle početkom marta, nešto mi se dogodilo,
par najbliskijih prijatelja zna šta i hvala im što ćute,
uglavnom život mi se onako poprilično sj***o, da izvinu deca.
i odatle se sve nastavilo nekim čudnim tokom,
a da stvar bude još gora,
nešto kasnije mi se vratila i povreda za koju sam mislio da je postala prošlost.
tako to ide, valjda.

i sad, kako sve povezati u jednu celinu?
pa eto.

pruga.
ta magična linija na karti, koja prolazi kroz kanjon reke Gradac,
preskače je nekoliko puta preko mostova,
u međuvremenu se provlači tunelima kroz brda,
i sve to kroz sasvim netaknutu prirodu (ako izuzmemo samu prugu, naravno)
i izvan svakog nagoveštaja civilizacije.

nema tamo nikoga, i ničega.
samo kamenje, šume, te dve čelične tračnice po kojima idu vozovi,
i pokoja srna, zmija, poneki soko ili zec.
i to je sve.
da, jednom u toku dana tuda prođe neki ludak,
ako ne ja, a onda neki drugi usamljenik koji ne polaže nikakvu nadu da će na putu iz obližnjeg sela uspeti da ikoga autostopira do pijace ili crkve, pa se odluči da se izlomata prugom do ulaska u grad jer je tuda najkraće i najravnije.
i tako...

da pobrojim te detalje koji čine celinu.

1) nakon samo 600m od kuće dolazim u totalnu najtotalniju samoću
nikog, nigde, nikad.
kako god se tog dana osećao, to niko ne može da vidi.
može da se desi da iznenada odlučim da mi se više ne trči.
no problem.
mogu da se šetam prugom do mile volje, nikome neću izgledati smešan.
zamislite scenu kako u hulahopčicama kao neka baletanska pederčina šetam gradskim ulicama.
na pruzi je uvek "smak sveta", ne postoji civilizacija.
uvek sam sâm.
nijedne odluke ni mogućnosti se ne stidim.
nešto najbliže raju, što možeš da zamisliš.

2) trening.
pa dobro, ako sam u takvom fazonu, kao juče ili danas,
prugom može i da se trči.
jeste čupavo kroz tunele, ali nosim lampu.
jeste totalno lomatanje, ali samo dok se ne navikneš.
jednom kad prihvatiš tu činjenicu da trčanje znači neprekidno zadržavanje ravnoteže i beskonačno saplitanje gde je 6 minuta po kilometru "premija", odatle pa nadalje možete sasvim lepo da se družite, pruga i ti.
odnosno, ko trči polumaraton 6'/km, neka to prevede na 8'/km,
shvatili ste poentu.

radi se o krajnje (modernije je reći ekstremno) teškoj podlozi.
u tih 6+6km, recimo, dakle u 12km, ima ukupno oko 2km tunela.

najkraći je valjda 120m a najduži 280m.
obzirom da zbog slabe vidljivosti na nekoliko mesta mora skroz da se zastane, jer se pokušaj trčanja, čak i hodanja, svodi na apsolutnu ludost obzirom da između pragova i onog kamenja negde bude i po pedalj razlike u nivou, može da se računa kako za ta 2km tunela treba nekih 15-ak minuta.

3) koncentracija
ovo je neka kombinacija treninga izdržljivosti i neke, jebemliga, joge?
sva čula su ti izoštrena do krajnjih granica.
postoji tunel u kojem je greškom razmak između poslednja dva ispusta (mesto gde se skloniš ako naiđe voz) nekih 80 metara, a taj kraj tunela direktno izlazi na branu u selu degurić, koja stvara neverovatnu buku i tutnjanje.
pokušajte da zamislite buku od vodopada, koja je jako slična tutnjanju voza, u sred tunela, gde imate 40 metara napred ili nazad do najbližeg skloništa.



(treba biti malko blesav pa da prvo razmišljaš kako da ga uslikaš,
a tek potom gde da se skloniš)

fora je što voz nije auto ili kamion, koji može da ukoči kada te vidi.
voz je isto što i lavina, cunami, vulkan, on jednostavno prođe,
pa sad, pored tebe ili preko tebe, to ne zavisi od njega.
u jednoj ruci baterijska lampa, u drugoj foto-aparat ili telefon,
kačket nabijen do obrva da bi usmerio pogled na 2m ispred,
i sluh izoštren kao žilet, koji u svakom času jednostavno mora da ti kaže sve.

i koliko god puta svuda tuda prošao, znao svaki kamen u svakom tunelu,
kad god čuješ onu tutnjavu iza leđa,
uvek ti krenu žmarci uz kičmu u tom trenutku.
jebiga, grizli je mala maca, ovo čudo ima nekoliko stotina tona.
tojest, lokomotiva ima nekih 150-ak tona,
a jednom kad te ona pregazi sasvim je svejedno da li vuče dva putnička ili 50 teretnih vagona.

4) ono nešto
šta da se lažemo, to jako doprinosi nekom osećaju "kuloće"
svaka cajka može da potrči po adi ili košutnjaku.
ali ajde da vidim ko može da trči po pruzi od valjeva ka moru.
sat vremena ovuda zamori noge i uopšte celo telo, više nego polumaraton.
plus što se i glava totalno iscrpi, od svog tog mentalnog napora.
dođeš kući i narednih 24h si sav isceđen, kao filter vrećica skuvanog čaja.

5) trajanje
ovo je beskonačna video igrica.
svake sekunde po tri puta moraš da paziš gde ćeš da staneš.
kako ćeš da staneš.
svaki korak iznova promeniš, odrediš mu neku novu dužinu.
na pruzi ne postoji automatizam, nema pravila, reda, redosleda.
svaki korak je posebna akcija.
čak i na najgorem trail trčanju to je puno lakše, uhvatiš neki ritam.
na pruzi nema ritma, sve je razbijeno na to korak-po-korak.

i svejedno je da li trčiš pet ili pedeset minuta,
jednostavno sve uvek prođe a da i ne primetiš da je trajalo.
u glavi, naravno, a noge itekako zapamte.
kada nakon 11km po pruzi treba da dotrčim samo 500m do kuće,
svaki korak po trotoarima mi traje kao celih onih 11km.
jer odjednom razmišljaš o tome, koraci postanu realnost.
ko će sad trčati, napraviti još 400 koraka, ajoj, ajme.

pruga, da rezimiram, u mozgu isključi program trčanja.
čak iako trčiš, mozak to ne doživljava kao trčanje, kao trening trčanja.
to je nešto skroz drugo, neka vežba snalaženja, preživljavanja.
tako da, u martu 2014-te, prestao sam da budem trkač, maratonac.
postao sam nešto drugo, bez imena i titule.
jedino ostaje da vidim da li je promena privremena, ili trajna.

faze pameti

u prvoj četvrtini života si ubeđen da si najpametniji na svetu

u drugoj četvrtini veruješ da si eto, sad zaista pametan, i smeješ se onom prethodnom Tebi koji je mislio da je najpametniji

u trećem frtalju života više nisi siguran ni da li si, ni koliko si pametan, i čudiš se kako su prvih dvojica bili tako samouvereni

poslednju četvrtinu provedeš igrajući šah i hraneći golubove, bez obzira na svu pamet koju si prikupio ili prosuo tokom svih proteklih godina