hteo sam nešto silno da filozofiram ali sam ostao bez oružja. eto tako, desilo se. evo o čemu se radi(lo). kao, treninzi ovakvi i onakvi. hoćeš po planu, bez plana, hoćeš plan da bude ovakav ili onakav, krut ili labav. i sve je to palo u vodu, jer kad kažemo "treniranje" to je meni nekako jako ozbiljno i strogo, ja puno radije volim da kažem da sam otišao na vožnju (ako je bicikla u pitanju) ili da sam otišao na trčanje.
s jedne strane, sve je trening. šta god radio nogama i rukama, ako si pretrčao 30km to će noge da zapamte za neki sledeći put. e sad, da li si mogao isto to da ih naučiš i za sat vremena umesto što si truptao 3 sata po brdima, pa verovatno. zato i služe treneri, da mi ne bi radili samo ono što nam se sviđa, nego da nam objasne kako se pravi najbolji kolač. u protivnom svakog dana pojedeš po tri čokolade, eto jer je to najlepše, a to je daleko od idealne ishrane. ustvari i oko toga bih mogao da se svađam, šta je idealno, ali ajde, neka ostane za neki drugi put.
i u čemu je onda poenta tog beskrajnog trupe-trupenzi po brdima? mislio sam da je i to specifičan trening za nešto, po sistemu "pa mora da bude, za bar nešto", pa sam mu onda izmišljao logiku i tražio opravdanja. recimo, ako tri dana za redom trčiš po dva i po sata, i uvek se potrudiš da bar pola od tog trčanja bude po nekom terenu koji je najblaže rečeno diskutabilan za trčanje, šta tu dobijaš osim "situacionog treninga"? tipa, onog trećeg dana, kad si već umoran, pokušavaš da se ne sapleteš, boriš se sa tim premorom, na razne načine, treniraš to "umorno trčanje". primetio sam da se snizi frekvencija koraka, sve više flertuješ sa kadencom oko 80-ak, deluješ kao neki usporeni film, ali i to je brže od hodanja. prosto kao da taj opseg brzine i dužine koraka prilagođavaš zamoru. rastežeš ga onako kao žvaku.
i onda shvatiš da uvek, skoro uvek, možeš da trčiš. e sad, to je više trening za glavu nego za noge, ali TEK NAKON noge to mogu. dakle ipak moraš prvo da dovedeš noge u to stanje da uvek mogu, uz kakve bilo trikove. i onda postaje zanimljivo to shvatanje da se rastežu mogućnosti. možda sam nešto mogao i pre dve godine, ali to nisam znao. e sad znam da mogu. i dotle sam došao ovakvim načinom trčanja. možda sam samo otkrio toplu vodu, nemam pojma.
recimo, nekada mi je bilo wow pojam kad nakon 22km sutra opet otrčim 22km. kažem, uh čoveče, jeste bilo onako, daleko od laganog, ali prosto sam se osećao kao da sam nešto postigao, kao da sam pomerio neke granice, kao što rekoh prvo u nogama pa onda i u glavi. verovatno i ne mora tim redosledom, jer ako nakon 22km juče kreneš da trčiš 22km danas, ipak je tu glava išla malo ispred. s tim da je glava krenula sa predlogom, da bi nakon trčanja glava ostala da se druži sa shvatanjem (da je nešto ipak moguće, i na kakav tačno način).
i sada dođem do poente. to trčanje se postepeno uvećava, kao neka spirala koja polako raste ka spolja, i onda dolaziš do stalnog pomeranja granice, mic po mic. tri sata pa dva sata. ok, može i to. pa onda tri sata pa dva sata pa dva sata. eto, preživeo i to. pa dva dana po tri sata, pih, ako dovoljno usporiš preživećeš. pa još na kraju ogladniš, eto i to. pa se okrene vetar pa se onako umoran i gladan još i smrzneš. eto sad i to. sve se preživi. i onda se iznerviraš što si gladan i što ti je hladno, pa raspališ zadnjih 8km da bi brže došao kući. pa shvatiš da eto čak i to može, maltene ispadne da sve može, uvek. ako probaš, ako se usudiš da probaš.
pa onda dolaze trke. ove godine maltene nijednu trku nisam trčao skroz odmoran, jer sam uvek flertovao sa tih par treninga u poslednji čas. ajd još malo, ajd još ovo, neće mi puno smetati, a zabavnije je nego ceo dan odmarati, koga briga za minut gore ili dole. valjda sam jedino u podgorici bio odmoran pred maraton, zato što sam pre toga bio 7 dana bolestan. ali recimo kad sam konačno shvatio da sam 90% ozdravio pa tog dana pred maraton otišao na trčanje, i kad sam se vratio u sobu i ispričao ani detalje treninga, pola sata se krstila koliko sam nenormalan. a ja samo bio željan trčanja, plus rekoh da proverim jel su mi noge još uvek zašrafljene kako treba.
i onda dalje razmišljaš o trkama i kad ih nema. često pomislim, pih, da li bih danas mogao da pretrčim maraton, i kako bi to izgledalo. pa odem, da li dva i po ili tri sata, nije bitno, i svo vreme usput razmišljam koliko još imam rezerve. kao da sam u nekoj igri, u kojoj neko svakog časa može da mi kaže - a danas, maratoooonnn! ... i da ja moram bespogovorno i da ga pretrčim. zabavna je ta ideja, mada ima dana kada uopšte ne zvuči tako zabavna! ali je lepo osećati se kao da možeš, uvek i sve, pa sad, danas malo sporije sutra malo brže, to nije najvažnije. usput se navikneš i na kamenje i na blato, na kišu i maglu, nekako ti sve postane nevažno. jel moram da odem da trčim 4 sata? pa ako mogu svakog dana 3 sata, moći ću i danas 4, čudna mi čuda. dođeš do te tačke i sasvim fino se zbog toga osećaš.
ali recimo danas, poprilično bih se kiselo namrštio da mi neko kaže kako treba da pretrčim maraton, pa makar i najsporije moguće. iz nekog razloga, juče su me nešto čudno bolele noge iako sam trčao dosta manje od uobičajenog. da li me je stigao neki umor, ili nešto drugo, nemam pojma. tek onaj odvratan osećaj kad se popnem uz stepenice i butine mi se skroz oduzmu. evo i sad, neki bol pomešan sa trncima, baš nekako čudan. jeste da je u blizini bilo bolesnih duša i da neki virusi vladaju, ali se nadam da nije to. zamišljao sam da danas odem na neko kratko neobavezno trčkaranje, tek koliko da isprobam neku novu gps alatku. sad sam malčice pokoleban u toj odluci, i može da se desi da se samo malo provozam biciklom ili čak i da odmirujem ostatak dana. jerbo vidim da se nešto čudno događa. sva ona teorija lepo zvuči dok nešto ne zaboli, a onda odjednom sve pukne kao mehur od sapunice.
16 siječnja 2014
15 siječnja 2014
poenčići sitan vez
seo sam da pišem a da ne znam šta će da ispadne. s jedne strane to sad kao deluje uzbudljivo, a s druge je malo čudan osećaj, onako, teskoban. spremiš se da sebi postaviš par pitanja, i sad čekaš da vidiš da li će sve da ostane na pitanjima ili ćeš doći i do nekog odgovora.
mojstirski trail od 42km nosi 87 bodova ako se završi za 4h00. s tim da su to bodovi ako je podloga asfaltna, valjda. ali onda bi trka bila lakša i što je još važnije bila bi brža. pa bi bilo više i poenčića (pričam o tabeli Balkanske Trkačke Lige). ako google earth ne laže i ako maraton ima 1477m uspona (i isto toliko spusta) rezultat od 3h43 bi vredeo 100 bodova :D
s tim da treba imati u vidu da je staza jako "spora". moglo bi brže da se pretrči preko 10 kratkih brda od po 147m visinske razlike, nego ovako kad je praktično sve podeljeno na tri dugačka uspona i dva spusta. a ionako ne znam zašto toliko pišem o poenima. tj znam. setio sam se. ukucao sam trening od pre par dana, 21km za dva sata i malko, imao sam 750m uspona i isto toliko spusta, i trčao onako tek koliko mora jako da se to pređe. bio sam mrtav umoran pre treninga tako da nisam ni imao neke supersonične ambicije. i ispalo mi je 37 bodova. odatle sam krenuo u razmišljanje, kako ovaj kalkulator (ili svaki sličan) može da se upotrebi za procenu pojedinačnog treninga.
recimo moj lični na ravnom maratonu (dobro, nekoliko nadvožnjaka) nosi 51 poen, dok moj najbolji rezultat sa Plitvičkog maratona vredi 86 bodova! sljemenski maraton mi vredi 92 boda. i tako, kad pohvataš te poene, onda možeš malo lakše da odmeriš težinu nekog treninga. ili recimo, koliko poena vredi jedan ciklus treninga? koliko mi vredi PROSEČAN TRENING? ako se ja vrtim oko 22km i 500m uspona, to je nekih 35-40 poena dnevno, zavisi od toga koliko "žurim". ako neko trči po ravnom 13-14km za sat vremena i ako mu je to prosečan trening, onda je to 10-15 poena :-)
sad izvinite što sam stavio smajli, ali baš mi je ta razlika došla, onako, simpatična :-)
i sad će ona glavna tema da ostane za kasnije jer sam mislio da ću trčati u jednom terminu a upravo mi se ukazala rupa od dva sata tako da odoh pod hitno. uglavnom razmišljao sam o tome šta se konkretno trenira, da kažem "utrenirava" ovakvim načinom trčanja kakav ja najviše volim, pa eto taman ću na trčanju da započnem razmišljanje.
mojstirski trail od 42km nosi 87 bodova ako se završi za 4h00. s tim da su to bodovi ako je podloga asfaltna, valjda. ali onda bi trka bila lakša i što je još važnije bila bi brža. pa bi bilo više i poenčića (pričam o tabeli Balkanske Trkačke Lige). ako google earth ne laže i ako maraton ima 1477m uspona (i isto toliko spusta) rezultat od 3h43 bi vredeo 100 bodova :D
s tim da treba imati u vidu da je staza jako "spora". moglo bi brže da se pretrči preko 10 kratkih brda od po 147m visinske razlike, nego ovako kad je praktično sve podeljeno na tri dugačka uspona i dva spusta. a ionako ne znam zašto toliko pišem o poenima. tj znam. setio sam se. ukucao sam trening od pre par dana, 21km za dva sata i malko, imao sam 750m uspona i isto toliko spusta, i trčao onako tek koliko mora jako da se to pređe. bio sam mrtav umoran pre treninga tako da nisam ni imao neke supersonične ambicije. i ispalo mi je 37 bodova. odatle sam krenuo u razmišljanje, kako ovaj kalkulator (ili svaki sličan) može da se upotrebi za procenu pojedinačnog treninga.
recimo moj lični na ravnom maratonu (dobro, nekoliko nadvožnjaka) nosi 51 poen, dok moj najbolji rezultat sa Plitvičkog maratona vredi 86 bodova! sljemenski maraton mi vredi 92 boda. i tako, kad pohvataš te poene, onda možeš malo lakše da odmeriš težinu nekog treninga. ili recimo, koliko poena vredi jedan ciklus treninga? koliko mi vredi PROSEČAN TRENING? ako se ja vrtim oko 22km i 500m uspona, to je nekih 35-40 poena dnevno, zavisi od toga koliko "žurim". ako neko trči po ravnom 13-14km za sat vremena i ako mu je to prosečan trening, onda je to 10-15 poena :-)
sad izvinite što sam stavio smajli, ali baš mi je ta razlika došla, onako, simpatična :-)
i sad će ona glavna tema da ostane za kasnije jer sam mislio da ću trčati u jednom terminu a upravo mi se ukazala rupa od dva sata tako da odoh pod hitno. uglavnom razmišljao sam o tome šta se konkretno trenira, da kažem "utrenirava" ovakvim načinom trčanja kakav ja najviše volim, pa eto taman ću na trčanju da započnem razmišljanje.
11 siječnja 2014
još 21
sad je ovo svojstvena zamka. napišeš kakav ti je plan, i onda prosto nekome duguješ ono polaganje računa, šta je od tog plana ispalo, da ne kažem ostalo. pa makar taj "neko" bio običan list papira. nekako je red da se ta priča dovrši. e sad. juče smo bili toliko, ali TOLIKO umorni, da smo na kraju odustali od trčanja. seli smo na bicikle i provozali se nepuna dva sata, onako, pretežno lagano. a i tako mi je bilo teško :-)
danas, eee, danas je bio ponedeljak. ma znam da je subota, ali znate ono, "od ponedeljka...". e baš to. ustao sam, pojeo pola uobičajenog doručka, zatim se zajebavao po fejsbuku i pokušavao da se odmorim, nakon toga pojeo pola od uobičajene užine, i krenuo na trčanje. sve dijete počinju od poNedeljka, a subota bi tom logikom mogla da se zove i predNedeljak, pa jel'da? tj ako je subota žensko, trebala bi da bude predNedeljka, bljak!
i tako, pokleknem ja u najgori čas, spičim pola banane, pola šolje žita, preostalog od slave, pola činije muslija, pola parčeta torte pa pola drugog parčeta torte, i na kraju se najedem grožđa :-P
jbg, jednom se živi.
pa po toj logici, bolje da živiš ko svinja nego ko antilopa, valjda.
i ništa, krenuli mi, teturamo se uzbrdo kao da vučemo dve kamionske prikolice napunjene u kamenolomu. noge oduzete, pretiču nas kornjače i puževi u zimskom snu, a mi pritom još i zaduvani. preznojavamo se. pitam se šta će mi debele helanke na +12, mogao sam ladno da trčim u gaćama kao ćulafićka. ko nema u glavi, ima na nogama, pomirih se sa tom činjenicom i nastavih da se tako krčkam. ipak, kome je u sred zime vrućina, taj je valjda srećan čovek. svi sanjaju havaje i australiju, a je se skuvao u najbližem selu. koga hoće, hoće.
nakon što sam se oprostio od Sporije Polovine (za uspešan brak su potrebne tri Polovine, Jača, Lepša, i Himzo) sam nastavio uzbrdo, i tu negde je proradila ona kafa od pre podne. ne u smislu da me je poteralo u žbunje, nego da su mi nogice onako malko živnule. postepeno sam pojačavao i to se nastavilo sve do povratka kući, činilo mi se da svaki kilometar trčim po desetak sekundi brže. tj nije mi se činilo, jer je povratak bio sve više i više nizbrdo, pa je verovatno upravo tako i bilo.
i tako sam celog dana bio ponosan što sam u prvih 10 dana ove godine pretrčao 219km, i tek malopre ukapiram da danas nije 10-ti nego 11-ti. svašta. a opet, nisam nikada u životu pretrčao više od 600km u mesec dana, tako da je to možda i dobra vest? da sam trčao više, do sad bih već završio na otpadu. ionako nisam trčao svaki dan, nego sam dva puta vozio bajk. što znači da sam ovih 219 km pretrčao iz 9 puta, i da mi je prosečno trčanje nešto malo preko 24km, uglavnom brdskog profila.
a ako lola u petak uspe da eskivira posao, ladno može da se desi da već u sledeću subotu otrčim planinski maraton. da te bog sačuva od tih planova koji vrebaju iza svakog ugla. jedino ne znam da li da sledećih 6 dana treniram kao da ću na taj maraton ići, ili kao da neću. ako tu uopšte ima razlike. realno, malo smanjiš u četvrtak, petak provedeš u putovanju i to je to. jaka filozofija. tako da, kao što rekoše naši stari - ne bojte se, dobro biti neće.
danas, eee, danas je bio ponedeljak. ma znam da je subota, ali znate ono, "od ponedeljka...". e baš to. ustao sam, pojeo pola uobičajenog doručka, zatim se zajebavao po fejsbuku i pokušavao da se odmorim, nakon toga pojeo pola od uobičajene užine, i krenuo na trčanje. sve dijete počinju od poNedeljka, a subota bi tom logikom mogla da se zove i predNedeljak, pa jel'da? tj ako je subota žensko, trebala bi da bude predNedeljka, bljak!
i tako, pokleknem ja u najgori čas, spičim pola banane, pola šolje žita, preostalog od slave, pola činije muslija, pola parčeta torte pa pola drugog parčeta torte, i na kraju se najedem grožđa :-P
jbg, jednom se živi.
pa po toj logici, bolje da živiš ko svinja nego ko antilopa, valjda.
i ništa, krenuli mi, teturamo se uzbrdo kao da vučemo dve kamionske prikolice napunjene u kamenolomu. noge oduzete, pretiču nas kornjače i puževi u zimskom snu, a mi pritom još i zaduvani. preznojavamo se. pitam se šta će mi debele helanke na +12, mogao sam ladno da trčim u gaćama kao ćulafićka. ko nema u glavi, ima na nogama, pomirih se sa tom činjenicom i nastavih da se tako krčkam. ipak, kome je u sred zime vrućina, taj je valjda srećan čovek. svi sanjaju havaje i australiju, a je se skuvao u najbližem selu. koga hoće, hoće.
nakon što sam se oprostio od Sporije Polovine (za uspešan brak su potrebne tri Polovine, Jača, Lepša, i Himzo) sam nastavio uzbrdo, i tu negde je proradila ona kafa od pre podne. ne u smislu da me je poteralo u žbunje, nego da su mi nogice onako malko živnule. postepeno sam pojačavao i to se nastavilo sve do povratka kući, činilo mi se da svaki kilometar trčim po desetak sekundi brže. tj nije mi se činilo, jer je povratak bio sve više i više nizbrdo, pa je verovatno upravo tako i bilo.
i tako sam celog dana bio ponosan što sam u prvih 10 dana ove godine pretrčao 219km, i tek malopre ukapiram da danas nije 10-ti nego 11-ti. svašta. a opet, nisam nikada u životu pretrčao više od 600km u mesec dana, tako da je to možda i dobra vest? da sam trčao više, do sad bih već završio na otpadu. ionako nisam trčao svaki dan, nego sam dva puta vozio bajk. što znači da sam ovih 219 km pretrčao iz 9 puta, i da mi je prosečno trčanje nešto malo preko 24km, uglavnom brdskog profila.
a ako lola u petak uspe da eskivira posao, ladno može da se desi da već u sledeću subotu otrčim planinski maraton. da te bog sačuva od tih planova koji vrebaju iza svakog ugla. jedino ne znam da li da sledećih 6 dana treniram kao da ću na taj maraton ići, ili kao da neću. ako tu uopšte ima razlike. realno, malo smanjiš u četvrtak, petak provedeš u putovanju i to je to. jaka filozofija. tako da, kao što rekoše naši stari - ne bojte se, dobro biti neće.
10 siječnja 2014
2013, recke i skalpovi
mnogi maratonci su već uveliko ocenili svoju prethodnu sezonu. gledajući ovaj ćušpajz od mog anti-Plana i musaku od tesno napakovanih vikenda u toku leta, gde sam naizmenično trčao planinske maratone i ulične trke od 3, 6, 9, 10, 15km, valjda je najveći uspeh što sam 2013-tu uopšte preživeo.
od plasmana tj podijuma ovako po sećanju mogu da nabrojim plitvički maraton (10. mesto) kao prvi put kada nisam stajao na proglašenju po kategorijama (jer sam ušao u top ten apsolutno), zatim sljemenski maraton (3. mesto), pešterski maraton (1. mesto), tara challenge (1. mesto), 10 milja u bijeljini (3. mesto), i par manjih trka.
*SAMO APSOLUTNI POREDAK
NE ZANIMAJU ME PLASMANI MEDALJE I NAGRADE "PO KATEGORIJAMA"
od onih "neobičnih" stvari po kojima ću pamtiti 2013-tu se izdvaja noćni ns maraton koji sam sa ingrid otrčao kao lagani trening i tokom kojeg sam se preko tri sata saplitao kao mesečar.
što se tiče rezultata, ove godine nemam čime da se pohvalim, sve polumaratone sam trčao po neviđenoj vrućini ili po brdima ili se poklopilo i jedno i drugo, samo jednom sam istrčao maraton ispod 3h a i to je bilo dosta čupavo jer sam pre toga 7 dana bio bolestan.
što se tiče dvoboja, na svetosavskoj trci sam za otvaranje sezone pobedio domaćeg favorita simketa, u sl. brodu sam dobio marijanu, u kuli sam 5.5km pejsovao subotićku što je vrlo važan podatak u biografiji, u karlovcu sam dobio mariju, u kruševcu i na avali sam isfiniširao isajlovića (rekoše da sam ga sa ta dva poraza poslao u penziju ali ja se nadam da će se vratiti trkama), na pešteru sam pobedio nešu čime će vrlo uskoro još malo ko moći da se pohvali jer će dečko od sledeće godine da trči maratone ispod 2h45, u kanjiži sam (samo 6 dana nakon maratona) isfiniširao kesića što je valjda prvi put da sam ga dobio na uličnoj trci, u bijeljini sam opet dobio marijanu ali mi je vratila u sivcu, a na ns maratonu sam neplanirano overio celu grupu pretendenata na podijum državnog prvenstva. dakle ako izuzmemo bekelea, nema koga nisam bar jednom dobio ove godine.
nakon što sam u martu propustio ns polumaraton, a u aprilu bg maraton, nisam ni sanjao da ću u ostatku godine da napakujem ovoliko trka. za beogradski mi je ipak malo žao jer sam ga i psihički i fizički uvek puno bolje podnosio od ostalih maratonaca, a još mogu da kažem da mi je žao što sam išao na cerski jer to nije ni bila trka nego majmunisanje. žao mi je što nisam trčao peščarski maraton iz prostog razloga što ovako ne mogu da odredim koliko tamo "vrede" rezultati drugih, ali mi donekle i nije žao što sam ga zaobišao jer mislim da ne moram baš sve u životu da probam. još sam propustio koceljevu zbog problema privatne prirode, ali mi nije žao jer sam tamo već trčao - više mi je žao što sam umesto u zagreb i ljubljanu po stoti put opet otišao u ns i podgoricu. žao mi je i što sam polu-bolestan išao u sarajevo, možda tom gradu ništa ne fali ali me do kraja života više neće videti.
od plasmana tj podijuma ovako po sećanju mogu da nabrojim plitvički maraton (10. mesto) kao prvi put kada nisam stajao na proglašenju po kategorijama (jer sam ušao u top ten apsolutno), zatim sljemenski maraton (3. mesto), pešterski maraton (1. mesto), tara challenge (1. mesto), 10 milja u bijeljini (3. mesto), i par manjih trka.
*SAMO APSOLUTNI POREDAK
NE ZANIMAJU ME PLASMANI MEDALJE I NAGRADE "PO KATEGORIJAMA"
od onih "neobičnih" stvari po kojima ću pamtiti 2013-tu se izdvaja noćni ns maraton koji sam sa ingrid otrčao kao lagani trening i tokom kojeg sam se preko tri sata saplitao kao mesečar.
što se tiče rezultata, ove godine nemam čime da se pohvalim, sve polumaratone sam trčao po neviđenoj vrućini ili po brdima ili se poklopilo i jedno i drugo, samo jednom sam istrčao maraton ispod 3h a i to je bilo dosta čupavo jer sam pre toga 7 dana bio bolestan.
što se tiče dvoboja, na svetosavskoj trci sam za otvaranje sezone pobedio domaćeg favorita simketa, u sl. brodu sam dobio marijanu, u kuli sam 5.5km pejsovao subotićku što je vrlo važan podatak u biografiji, u karlovcu sam dobio mariju, u kruševcu i na avali sam isfiniširao isajlovića (rekoše da sam ga sa ta dva poraza poslao u penziju ali ja se nadam da će se vratiti trkama), na pešteru sam pobedio nešu čime će vrlo uskoro još malo ko moći da se pohvali jer će dečko od sledeće godine da trči maratone ispod 2h45, u kanjiži sam (samo 6 dana nakon maratona) isfiniširao kesića što je valjda prvi put da sam ga dobio na uličnoj trci, u bijeljini sam opet dobio marijanu ali mi je vratila u sivcu, a na ns maratonu sam neplanirano overio celu grupu pretendenata na podijum državnog prvenstva. dakle ako izuzmemo bekelea, nema koga nisam bar jednom dobio ove godine.
nakon što sam u martu propustio ns polumaraton, a u aprilu bg maraton, nisam ni sanjao da ću u ostatku godine da napakujem ovoliko trka. za beogradski mi je ipak malo žao jer sam ga i psihički i fizički uvek puno bolje podnosio od ostalih maratonaca, a još mogu da kažem da mi je žao što sam išao na cerski jer to nije ni bila trka nego majmunisanje. žao mi je što nisam trčao peščarski maraton iz prostog razloga što ovako ne mogu da odredim koliko tamo "vrede" rezultati drugih, ali mi donekle i nije žao što sam ga zaobišao jer mislim da ne moram baš sve u životu da probam. još sam propustio koceljevu zbog problema privatne prirode, ali mi nije žao jer sam tamo već trčao - više mi je žao što sam umesto u zagreb i ljubljanu po stoti put opet otišao u ns i podgoricu. žao mi je i što sam polu-bolestan išao u sarajevo, možda tom gradu ništa ne fali ali me do kraja života više neće videti.
spavanjeeeeeee
bila je to neka čudna situacija.
prvo sam napisao blog pa otišao na trčanje, da ispunim onaj plan koji nije postojao. i kao što je jedino i moglo da se dogodi, plan se ispunio sto posto. dakle sve, ali baš SVE je išlo prema planu.
niti sam imao pojma dokle ću trčati, niti sam prilikom nekog polu-zaokreta pretpostavljao kuda ću se vratiti, niti sam nakon dva sata trčanja znao koliko mi još treba do kuće. uglavnom dobih od lole sms u smislu - rekla sam gostima da umesto u pola 4 dođu na ručak u 4, pošto ti standardno nemaš pojma ni gde se nalaziš ni kad ćeš se vratiti.
dakle i ručak je ispao po planu. savršenstvo.
da mi je neko rekao da ću da ostanem preko tri sata na trčanju od samo 31km, pa nemam pojma. ranijih godina bih mu rekao da je lud, a sad sam se u ove zadnje dve godine u tolikoj meri na to navikao (da ne kažem navUkao) da bih mu možda odgovorio "ma i to je brzo!".
i tako, nestale su granice između Igre i Treninga, između Zime i Proleća (mada je ovo ako ćemo pošteno najverovatnije kasna jesen a ne rano proleće), između Trčanja i Putovanja, Premaranja i Odmaranja.
nakon te Dužine ili kako već nazvati takav dan, juče sam otišao na neki "među-Trening" što je otprilike naziv za one dane kada si na pola između "mogao bih da odem na trčanje" i "bilo bi mi pametnije da se odmorim i ostanem kod kuće tj eventualno se provozam biciklom".
nakon nekih 10-ak km sam polukružno okrenuo nazad prema kući, sa jednog većeg puta preko brdašceta preskočio na drugi veći put, i tada shvatio da mi se više uopšte ne trči. sve bi to bilo lepo da nisam bio na 9km od kuće. zastao sam na jednom mostiću, pre nego što sam se uključio na taj glavni put, i malo razmišljao. da sedim ispod mosta i plačem, nema neke velike poente jer ću kad-tad morati da ustanem i ipak se vratim kući kako god znam i umem.
ostale su mi dve opcije, da dotrčim lagano, ili da pokušam da zavaram mozak i noge pa da nešto izmislim, da mi brže prođe vreme. dobro, postojala je i ona treća opcija, da lepo nastavim lagano peške i tih 9km prehodam za sat i po, ali sam odmah znao da to ne dolazi u obzir iz više razloga, od kojih je od Gubitka Časti bio puno važniji onaj glavni, a to je da bih se sav zaledio jer nisam bio obučen za šetuckanje nego za trčanje. tanak duks od flisa je super na vetrovitih +7, ali ako bih se ohladio nema šanse da se ne bih tresao kao prut u mokroj majici ispod njega.
dakle nema hlađenja, stigla je naredba.
pa ništa, upotrebiću oznake na asfaltu i trčaću promene 100/100m, kakvom god brzinom. pojačao sam muziku iz telefona i krenuo u taj nepoznat osećaj. ajde kad ti se baš i ne trči, ali kad si toliko umoran da ti se čak ni ne sedi pored puta nego ti se leži u travi, e dođavola što ti se još rade i deonice. ali kao i uvek, težak je samo početak, i treba da bude odmeren. to je verovatno u prvom kilometru izgledalo tako da sam spore 100-tke trčao po 5'30"/km, a one brze, čuj brze, negde oko 4'30''/km. pa je to posle krenulo malo življe jer sam dopustio nogama da se postepeno naviknu na bržu frekvenciju trčanja, i pred kraj mislim da sam ubrzanja radio na do pre pola sata nezamislivih 4'/km ako ne čak i za trunku brže, dok sam one spore 100-tke tapkao po 5'/km ako ne čak i za trunku sporije. realno, nigde mi se nije žurilo, jedini cilj mi je bio da se dokopam kuće, a ova igra je samo trebala da pomogne da se taj povratak što manje otegne.
nakon 6km takvih promena i saznanja da sam upravo uradio 30x100 pa koliko god smešnom brzinom, eto, čak sam bio i zadovoljan. jbg, nikad ne znaš s kim možeš da dođeš zajedno na kraj nekog maratona ili ultramaratona, pa za svaki slučaj nije loše kad možeš da mu napraviš 30 promena u zadnjih pola sata, to bi trebalo da zbuni i one koji misle da su pripremljeni za svaki mogući scenario.
i danas je konačno kucnuo čas, tj dan, kad bi se trebalo odmoriti, tako da ću da napravim loli društvo na njenom trčanju. naravno ako ona bude trčala dovoljno brzo da ne zaspim negde usput.
prvo sam napisao blog pa otišao na trčanje, da ispunim onaj plan koji nije postojao. i kao što je jedino i moglo da se dogodi, plan se ispunio sto posto. dakle sve, ali baš SVE je išlo prema planu.
niti sam imao pojma dokle ću trčati, niti sam prilikom nekog polu-zaokreta pretpostavljao kuda ću se vratiti, niti sam nakon dva sata trčanja znao koliko mi još treba do kuće. uglavnom dobih od lole sms u smislu - rekla sam gostima da umesto u pola 4 dođu na ručak u 4, pošto ti standardno nemaš pojma ni gde se nalaziš ni kad ćeš se vratiti.
dakle i ručak je ispao po planu. savršenstvo.
da mi je neko rekao da ću da ostanem preko tri sata na trčanju od samo 31km, pa nemam pojma. ranijih godina bih mu rekao da je lud, a sad sam se u ove zadnje dve godine u tolikoj meri na to navikao (da ne kažem navUkao) da bih mu možda odgovorio "ma i to je brzo!".
i tako, nestale su granice između Igre i Treninga, između Zime i Proleća (mada je ovo ako ćemo pošteno najverovatnije kasna jesen a ne rano proleće), između Trčanja i Putovanja, Premaranja i Odmaranja.
nakon te Dužine ili kako već nazvati takav dan, juče sam otišao na neki "među-Trening" što je otprilike naziv za one dane kada si na pola između "mogao bih da odem na trčanje" i "bilo bi mi pametnije da se odmorim i ostanem kod kuće tj eventualno se provozam biciklom".
nakon nekih 10-ak km sam polukružno okrenuo nazad prema kući, sa jednog većeg puta preko brdašceta preskočio na drugi veći put, i tada shvatio da mi se više uopšte ne trči. sve bi to bilo lepo da nisam bio na 9km od kuće. zastao sam na jednom mostiću, pre nego što sam se uključio na taj glavni put, i malo razmišljao. da sedim ispod mosta i plačem, nema neke velike poente jer ću kad-tad morati da ustanem i ipak se vratim kući kako god znam i umem.
ostale su mi dve opcije, da dotrčim lagano, ili da pokušam da zavaram mozak i noge pa da nešto izmislim, da mi brže prođe vreme. dobro, postojala je i ona treća opcija, da lepo nastavim lagano peške i tih 9km prehodam za sat i po, ali sam odmah znao da to ne dolazi u obzir iz više razloga, od kojih je od Gubitka Časti bio puno važniji onaj glavni, a to je da bih se sav zaledio jer nisam bio obučen za šetuckanje nego za trčanje. tanak duks od flisa je super na vetrovitih +7, ali ako bih se ohladio nema šanse da se ne bih tresao kao prut u mokroj majici ispod njega.
dakle nema hlađenja, stigla je naredba.
pa ništa, upotrebiću oznake na asfaltu i trčaću promene 100/100m, kakvom god brzinom. pojačao sam muziku iz telefona i krenuo u taj nepoznat osećaj. ajde kad ti se baš i ne trči, ali kad si toliko umoran da ti se čak ni ne sedi pored puta nego ti se leži u travi, e dođavola što ti se još rade i deonice. ali kao i uvek, težak je samo početak, i treba da bude odmeren. to je verovatno u prvom kilometru izgledalo tako da sam spore 100-tke trčao po 5'30"/km, a one brze, čuj brze, negde oko 4'30''/km. pa je to posle krenulo malo življe jer sam dopustio nogama da se postepeno naviknu na bržu frekvenciju trčanja, i pred kraj mislim da sam ubrzanja radio na do pre pola sata nezamislivih 4'/km ako ne čak i za trunku brže, dok sam one spore 100-tke tapkao po 5'/km ako ne čak i za trunku sporije. realno, nigde mi se nije žurilo, jedini cilj mi je bio da se dokopam kuće, a ova igra je samo trebala da pomogne da se taj povratak što manje otegne.
nakon 6km takvih promena i saznanja da sam upravo uradio 30x100 pa koliko god smešnom brzinom, eto, čak sam bio i zadovoljan. jbg, nikad ne znaš s kim možeš da dođeš zajedno na kraj nekog maratona ili ultramaratona, pa za svaki slučaj nije loše kad možeš da mu napraviš 30 promena u zadnjih pola sata, to bi trebalo da zbuni i one koji misle da su pripremljeni za svaki mogući scenario.
i danas je konačno kucnuo čas, tj dan, kad bi se trebalo odmoriti, tako da ću da napravim loli društvo na njenom trčanju. naravno ako ona bude trčala dovoljno brzo da ne zaspim negde usput.
08 siječnja 2014
silazak, povratak, užina, dužina
često pomislim kako me je najviše uništio dan odmora
tipa trčim (ili leti kad me obuzme biciklističko ludilo) svakog dana, po par sati, i nekako se "uvoštanim", deluje mi da tako mogu do kraja Sveta.
i onda odlučim da se uplašim toga što mi "tako dobro ide", zaključim kako je to neko preterivanje, odredim jedan dan kad ću da otreniram nešto malo više ili jače, i nakon njega zakažem dan odmora.
i sad, taj zadnji dan treninga, obično i ne bude niša posebno.
tipa kad sam pre 3 dana nakon što sam nekoliko dana zaredom trčao po brdima 2-3 sata, odlučio da lupim neki tempo.
iskreno, sutradan sam se, nakon tog tempa od 21km osećao čak i bolje nego nakon svakog od onih truptanja po brdima.
dan odmora naravno i nije bio dan odmora jer smo poginuli na poslu, e ali je zato sledeći dan bio koma nad komama.
kao da mi je neko macolom tukao po nogama 36 sati, eto tako nekako sam se osećao...
juče je taj povratak u Treninge, nakon dana Silaska u odmor, bio više nego smešan. sve nešto mislim da bih prže prehodao onih 23km, nego što sam pokušavao da trčkaram. doduše nisam bio ni krenuo na trening - već kod kuće sam video da su mi u nogama pihtije umesto bajadera tako da sam odmah znao da krećem na izlet. kad tako postaviš stvari, nema razočaranja.
recimo danas, polako krećem tim stepenicama iz podruma ka prizemlju, i nadam se da će izlet biti bar malo živahniji. ne vidim poentu u tome da u sred zime (koja čak štaviše još nije ni počela) odem da radim neke deonice, naročito zato jer bi svaki kraći "trening" morao da se odvije u smogu, u dolini, a meni je puno lepše da odem u brda i da se gore malo sunčam, pa nek traje dok traje.
nije mi zapelo ni da nešto skupljam kilometre i oduševljavam se brojkama, jer bi opet bilo puuuno lakše pretrčati ravnjikavih 30-ak km nego brdskih 25. ali, poznat po tome da radim ono što mi se sviđa, na uštrb onoga što bi neki zamišljeni Trener možda rekao da je pametnije, ja ću reći da je najpametnije da radim ono što mi se sviđa. bitno je biti zadovoljan, valjda. nekog zadovoljava da pravi neke treninge koji se međusobno porede kroz brojke, sekunde, neko više voli da trči na traci u toploj prostoriji ispred upaljenog tevea, neko voli da se zvrnda po brdima pa bilo lepo ili loše vreme, sunce kao sada ili bljuzga i blato kao što će verovatno biti. i dok su svi zadovoljni, super.
a ja odoh opet da se izvučem iz grada i da vidim šta ima novo u brdima. plan je detaljno razrađen kao i uvek, i glasi krenuti negde prema gore, videti u kom pravcu će put da me odvede, a onda naći najzanimljiviju varijantu za povratak. usput proceniti koliko noge mogu da izdrže, pa ostati nekih pola sata duže. eto, jel vidite kako je bitno da se napravi dobar plan? nema uspeha bez planiranja i discipline! :p
tipa trčim (ili leti kad me obuzme biciklističko ludilo) svakog dana, po par sati, i nekako se "uvoštanim", deluje mi da tako mogu do kraja Sveta.
i onda odlučim da se uplašim toga što mi "tako dobro ide", zaključim kako je to neko preterivanje, odredim jedan dan kad ću da otreniram nešto malo više ili jače, i nakon njega zakažem dan odmora.
i sad, taj zadnji dan treninga, obično i ne bude niša posebno.
tipa kad sam pre 3 dana nakon što sam nekoliko dana zaredom trčao po brdima 2-3 sata, odlučio da lupim neki tempo.
iskreno, sutradan sam se, nakon tog tempa od 21km osećao čak i bolje nego nakon svakog od onih truptanja po brdima.
dan odmora naravno i nije bio dan odmora jer smo poginuli na poslu, e ali je zato sledeći dan bio koma nad komama.
kao da mi je neko macolom tukao po nogama 36 sati, eto tako nekako sam se osećao...
juče je taj povratak u Treninge, nakon dana Silaska u odmor, bio više nego smešan. sve nešto mislim da bih prže prehodao onih 23km, nego što sam pokušavao da trčkaram. doduše nisam bio ni krenuo na trening - već kod kuće sam video da su mi u nogama pihtije umesto bajadera tako da sam odmah znao da krećem na izlet. kad tako postaviš stvari, nema razočaranja.
recimo danas, polako krećem tim stepenicama iz podruma ka prizemlju, i nadam se da će izlet biti bar malo živahniji. ne vidim poentu u tome da u sred zime (koja čak štaviše još nije ni počela) odem da radim neke deonice, naročito zato jer bi svaki kraći "trening" morao da se odvije u smogu, u dolini, a meni je puno lepše da odem u brda i da se gore malo sunčam, pa nek traje dok traje.
nije mi zapelo ni da nešto skupljam kilometre i oduševljavam se brojkama, jer bi opet bilo puuuno lakše pretrčati ravnjikavih 30-ak km nego brdskih 25. ali, poznat po tome da radim ono što mi se sviđa, na uštrb onoga što bi neki zamišljeni Trener možda rekao da je pametnije, ja ću reći da je najpametnije da radim ono što mi se sviđa. bitno je biti zadovoljan, valjda. nekog zadovoljava da pravi neke treninge koji se međusobno porede kroz brojke, sekunde, neko više voli da trči na traci u toploj prostoriji ispred upaljenog tevea, neko voli da se zvrnda po brdima pa bilo lepo ili loše vreme, sunce kao sada ili bljuzga i blato kao što će verovatno biti. i dok su svi zadovoljni, super.
a ja odoh opet da se izvučem iz grada i da vidim šta ima novo u brdima. plan je detaljno razrađen kao i uvek, i glasi krenuti negde prema gore, videti u kom pravcu će put da me odvede, a onda naći najzanimljiviju varijantu za povratak. usput proceniti koliko noge mogu da izdrže, pa ostati nekih pola sata duže. eto, jel vidite kako je bitno da se napravi dobar plan? nema uspeha bez planiranja i discipline! :p
05 siječnja 2014
sport
malo su
mi se pomešali utisci s maratona. trebalo je otrčati deset krugova, što
znači da je istim pravcem trebalo proći 20 puta, odavde ili odande. ali
ima jedna stvar, koja mi se urezala u sećanje. jednom kad prođe sto,
dvesta polumaratona ili maratona, svaki ću zapamtiti po nečemu. nadam
se. a ovaj ću pamtiti po nekome koga skoro niko ne poznaje, i ko
naizgled sa trčanjem baš i nema neke naročite veze. bio je to drugi, možda
treći krug. trčali smo "na tamo" ili smo se već vraćali nazad. jedna
devojka je ustala sa klupe, i dodala malu plastičnu čašu, nekome. ništa
neobično. nije mi to nešto bogzna koliko privuklo pažnju, samo sam ga
onako "primetio". kad smo sledeći put prolazili tuda, scena se ponovila.
devojka bi uvek na vreme ustala sa klupe, i bez ikakve žurbe, rekao bih
i bez previše uzbuđenja, ili se samo nije očitavalo na površini, dodala
bi istu čašu nekome. kako su ti polu-krugovi prolazili, shvatio sam da
je taj srećnik upravo momak s kojim (ili protiv kojeg) sam trčao maraton
sve do kraja. prvo što mi se nametnulo kao logično je bilo da mu je to
devojka. ko bi drugi bio, pa jel tako? u nekom trenutku, neko mi je
rekao da je to njegova sestra. počeo sam više da obraćam pažnju na nju.
kad bih prilazio tom mestu, već sam mislio "evo sad će ona da ustane, i
da mu doda okrepu". u nekom od srednjih krugova, 6-om valjda, čak sam se našalio
sa boškom, kada ga ja ona pitala da li možda i njemu treba okrepa. rekao
sam - ne uzimaj to, vidiš da je neki rasol! nasmejali smo se, jer je
taj sok (ili štagod već) zaista bio neke rozikaste boje, i ta glupava
ideja da bi nekom mamurnom maratoncu, nakon kasnog večernjeg izlaska,
sutra ujutru na trci trebao rasol, silno me je zabavljala sledećih pola
kruga. i tako, krugovi su prolazili, devojka je uvek jednako mirno,
staloženo, bez uzbuđenja, dodavala sok, zapitala bi treba li mu još
nešto. uvek je bila tu za njega, i uz njega. kao što se sunce pojavi
svakog jutra, kao što dunav teče svakog dana, bez previše razmišljanja,
filozofije i pitanja dokle, kako, zašto. jednostavno, dok god je on bio
na stazi, bila je i ona. delovalo je da, ako bi trka bila neka ludačka
ultra na 48 sati, da bi ona svih 48 sati sedela na istoj klupi, dodavala
istu onu čašicu sa rozikastom tečnošću, i čekala. nije bilo potrebe da
navija. kao da su se razumeli na nekom višem nivou. on trči onako kako
može. kao i svako od nas. doviknuti "ajde ajde", ili "brže brže", realno
nikada nije ni imalo nekog smisla. često je razumevanje ono što mi
maratonci cenimo puno više od navijanja. dovoljan je jedan pogled,
pružena ruka sa okrepom, i to je sve što imamo jedno drugom da kažemo.
kako se maraton približavao kraju, a moja agonija sa patikama i stopalom
dostizala vrhunac, sve više sam razmišljao o njima. ... pokušavam da u
ovoj priči što manje govorim o sebi... bilo mi je sve više neprijatno da
pored mesta gde onda strpljivo čeka, prođem prvi. maltene sam osećao
neko olakšanje kad bih zaostao, i prošao 20-ak ili 200-nak metara iza
njega. jer taj njen trud, požrtvovanje, ljubav, sve to je zaslužilo neku
nagradu. prosto sam voleo svaki krug u kojem je on prošao ispred mene.
tada su svi ti sokovi, pružene ruke, nekako imali puno više smisla. u
pretposlednjem krugu, kada su mi stopala definitivno utrnula, lola je
dotrčala sa drugim parom patika i nekako smo se sreli na samo dvadesetak
metara od te klupe gde je devojka provela ceo maraton. bilo mi je
nekako glupo, istovremeno sam pokušavao da što brže promasiram stopalo,
da promenim patike, ali sam se osećao kao da smo neprijatelji, jer sve
to što radim, radim da bih pobedio onoga kome je ona bezrezervna
podrška. nekako sam pognuo glavu i protrčao dalje. poželeo sam da me ona
uopšte ni ne vidi, da budem providan, kao neki duh a ne protivnik od
krvi i mesa. i patika. u poslednjem krugu sam opet zaostajao, i to
podosta. i bilo mi je drago. prošli smo pored nje pretposlednji, pa
nešto malo kasnije i poslednji put. u tom delu trke sam nešto malo
smanjio zaostatak, ali sam se nadao da se to neće baš primetiti. kada
sam poslednji put prošao pored nje, pomislio sam - super, ova cura je
završila za danas, sad može lagano da se pokupi i krene ka cilju. u tom
času sam osećao neku neverovatnu simpatiju prema njoj, kao da je tu bila
zbog svih nas koji trčimo, zbog trke uopšte, a ne samo zbog svog brata.
nešto u smislu, maraton je prošao ili je pri kraju, i ona može da
odahne. i bilo mi je drago, što će napokon napustiti tu klupu, taj
zadatak, čak iako joj sigurno nije bio naporan. mladi ljudi treba da se
šetaju, da budu slobodni, ne treba da provedu previše vremena okovani na
jednom mestu. i nakon toga, osetio sam i ja neko veliko olakšanje.
mogao sam da ubrzam. u samo 500-ak metara sam skoro skroz prišao svom
kolegi, nošen nekom iznova otkrivenom energijom. kao da mi je veliki
teret spao sa srca. više me niko ne vidi, ona je ostala negde daleko
iza, i tada sam mogao da ga stignem. ona se zbog toga neće nasekirati,
svi oni sokovi i pružene ruke neće biti poništeni. ona je obavila svoj
zadatak, i ne treba da strepi. a ja mogu da se ne osećam kao neki đavo,
stranac, mrski neprijatelj, mogu ovako izvan dometa njenog pogleda da
pokušam da pobedim, tamo negde daleko, skroz na drugom kraju staze tj
kruga. do cilja više nisam stigao da o tome razmišljam. trka se
završavala, adrenalin je učinio svoje, usledio je prolazak kroz zonu
okrepe, navijanje, kratak deo do okreta, jurnjava do cilja, čestitke, i
sve drugo što ide na kraju maratona. posle trke i presvlačenja smo svi
stajali na cilju i razgovarali. više nije bilo neprijatelja ni konkurenata,
svi smo se osećali kao vojnici posle bitke. nije bilo pobednika ni
poraženih, razmenjivali smo utiske, pričali o treninzima, kilometrima, i
svemu onome o čemu maratonci mogu da pričaju. ali svaki put kad sam
primetio tu devojku kako stoji pored, nekako sam spontano skrenuo pogled.
opet sam se setio svega, njena tri sata čekanja, koji su možda trajali
puno duže nego naša tri sata trčanja, svog njenog truda, svih tih
emocija koje se nisu videle na površini ali koje su sigurno tinjale
negde unutar one čaše soka ili pružene ruke. i bilo me je na neki način
sramota. ipak, sestra je sestra. pobediti svu tu ljubav, podršku,
požrtvovanje, to mora da je malo nepravedno. jedino što mogu da se
nadam, da potražim kao neki mlak izgovor, to je da svu tu
nepravednost pripišem sportu, a ne sebi.
04 siječnja 2014
44.5
nisam ni znao da se te subote u Intersportu na kasi obračunava dodatan popust. video sam da su neke Salomonke na sniženju, dok su druge imale neke bolesne cene od 13-16 hiljada, da te bog sačuva. i video sam ovaj model koji sam merkao i prošli put nakon onog "redovnog" NS maratona. valjda sa nekih 13-ak snižene na 11-ak hiljada. ajde, rekoh, pobedio sam maraton, mogu valjda nešto i da se častim. bezalkoholno pivo se tu naravno ne računa, kao ni fileti oslića u express restoranu. naime otkako sam shvatio da preko brooks hrvatska ne može baš tako lako da se nabavi onaj door-to-trail model, prebacio sam pažnju na ove salomonke. navodno su razvijene u saradnji sa džonatanom vajatom, svetskom facom u planinskom trčanju.
potražio sam broj 44 da bih probao, ali mi je devojka rekla da ga nema, samo 44.5. pa dajte mi 44.5, da ih ipak probam, mada Salomon inače nosim 44. doduše i to sam slagao jer imam jedne 44 koje su mi taman, i jedne 43.5 koje nosim leti na tanke čarapice. "ne razumem zašto bi probao 44.5 ako nosiš 44" nervozno mi odbrusi prodavačica i ode u magacin. ostao sam zbunjen, mislim, nisu njena posla da se u to petlja. probao sam prvo desnu, učinila mi se taman. hmm. "dajte mi i levu", rekoh. zbog onog neprijatnog tona smo odjednom "na vi" i komuniciramo puno zvaničnije. brate, lepo vidim da mi ovaj broj 44.5 stoji skroz isto kao broj 44 od onih mojih, kako se zvaše, nešto 3d ultra, pro, xa ili xd, nemam pojma. uglavnom one najpoznatije. (btw one pola broja manje su nešto wings, trt mrt, nisam neki freak koji to bolesno pamti). uzeću ih, rekoh na njeno veliko razočaranje. otela mi je kutiju iz ruke "pustite, ja ću ih odneti na kasu!". kao ono kod Balaševića, "iz ruku mi otela cveće...". ok, nema problema. vidim da je neka čudna cura. vaga, podznak jarac, onako otprilike.
događalo mi se i da kupim pogrešan broj. nekad mi noge budu naduvane a nekad i izduvane, pa mi se nešto učini taman, i trc milojka, sutra ujutru odjednom shvatim da sam kući doneo neki promašaj. a pošto sve kupim nakon trke, ili u BGD ili u NS, iskreno mi nikad nije ni palo na pamet da to nosim nazad i menjam. uglavnom promenim uloške, ubacim neke deblje u veće patike ili neke tanušne u tesne patike, i teraj. ipak, noge su to, ne radi se o protezi pa da moram da razmišljam da li će svaki milimetrić da me žulja. e sad, da proba patika treba da traje tri sata, to je možda još najmanje normalno od svega. ali ja sam često imao taj neki (pred-)osećaj. kad mi se nešto učini taman, nisam zazirao ni od ekstremnih probanja, tipa da kupim patike dan pred maraton i da sutra trčim trku u njima. pamtim bar 4 para koja su imala takvo asfaltno krštenje. i nijednom me nije prevario taj osećaj.
tako i danas, nakon početnog trupćanja s Lolom, nastavio sam da soliram po brdima i odmah zaboravio u čemu trčim. ništa ne boli, ne žulja, ne steže, lepo. nakon par sati i dva duža strma spusta sam primetio da me malo boli levi palac spreda, ali to je bilo iz prostog razloga jer na početku trčanja nisam patike ono "baš" stegao pa mi je stopalo nežno šetalo, a nizbrdo se malo sabilo prema napred. zastao sam i dotegao onaj učkur, i u trećem satu me ništa više nije žuljalo. super. kad sam gledao predstavljanje tih patika na runners' world, bio sam iznerviran što je tip koji ih je držao u rukama potrošio pola minuta da nagura te pertle u onaj džepić na jeziku. i još je rekao kako "mnogi su se žalili na to kako višak pertli leti na sve strane, ali nisu znali da za to postoji poseban džeeeeepiććć, u koji se to ovakooooo lakooooooo naguuuuuuu..rrrrrrr..." i onda je nastavio da petlja kao da umesto prstiju ima kopita, ili u najboljem slučaju sarme. o bože. pa zar je bilo teško snimiti iz početka tih minut i po blać-trućkanja o patikama? svašta.
eh da, kada sam napokon stigao na kasu (ne danas nego onog dana kupovine) i kad mi je žena rekla "osam hiljada sedamsto..." ja sam onako lopovski ispod oka pogledao šta piše na kutiji, zinuo da pitam "jel to neki dodatan popust" ali sam se odmah ujeo za jezik. ćuti, plati, i beži. ako je neka greška, nemoj da se praviš prepametan pa da kažu "jao izvinite gospodine, ipak su 10990". u svakoj prodavnici uredno vratim ako mi daju više kusura nego što treba, sve mobilne telefone pronađene na trčanju sam uredno vratio vlasnicima, ali jedan Intersport neće propasti zbog par hiljada. to je moja logika. znam kolike su marže, znam da ta ista roba košta pola od ovih cena bilo gde drugde, tako da, nisam se osećao kao da nešto kradem. mislim, rekla je 8700, ja sam dao 8700, ćao. ako je tako trebalo, fino, a ako je neka greška, još bolje :-)
potražio sam broj 44 da bih probao, ali mi je devojka rekla da ga nema, samo 44.5. pa dajte mi 44.5, da ih ipak probam, mada Salomon inače nosim 44. doduše i to sam slagao jer imam jedne 44 koje su mi taman, i jedne 43.5 koje nosim leti na tanke čarapice. "ne razumem zašto bi probao 44.5 ako nosiš 44" nervozno mi odbrusi prodavačica i ode u magacin. ostao sam zbunjen, mislim, nisu njena posla da se u to petlja. probao sam prvo desnu, učinila mi se taman. hmm. "dajte mi i levu", rekoh. zbog onog neprijatnog tona smo odjednom "na vi" i komuniciramo puno zvaničnije. brate, lepo vidim da mi ovaj broj 44.5 stoji skroz isto kao broj 44 od onih mojih, kako se zvaše, nešto 3d ultra, pro, xa ili xd, nemam pojma. uglavnom one najpoznatije. (btw one pola broja manje su nešto wings, trt mrt, nisam neki freak koji to bolesno pamti). uzeću ih, rekoh na njeno veliko razočaranje. otela mi je kutiju iz ruke "pustite, ja ću ih odneti na kasu!". kao ono kod Balaševića, "iz ruku mi otela cveće...". ok, nema problema. vidim da je neka čudna cura. vaga, podznak jarac, onako otprilike.
događalo mi se i da kupim pogrešan broj. nekad mi noge budu naduvane a nekad i izduvane, pa mi se nešto učini taman, i trc milojka, sutra ujutru odjednom shvatim da sam kući doneo neki promašaj. a pošto sve kupim nakon trke, ili u BGD ili u NS, iskreno mi nikad nije ni palo na pamet da to nosim nazad i menjam. uglavnom promenim uloške, ubacim neke deblje u veće patike ili neke tanušne u tesne patike, i teraj. ipak, noge su to, ne radi se o protezi pa da moram da razmišljam da li će svaki milimetrić da me žulja. e sad, da proba patika treba da traje tri sata, to je možda još najmanje normalno od svega. ali ja sam često imao taj neki (pred-)osećaj. kad mi se nešto učini taman, nisam zazirao ni od ekstremnih probanja, tipa da kupim patike dan pred maraton i da sutra trčim trku u njima. pamtim bar 4 para koja su imala takvo asfaltno krštenje. i nijednom me nije prevario taj osećaj.
tako i danas, nakon početnog trupćanja s Lolom, nastavio sam da soliram po brdima i odmah zaboravio u čemu trčim. ništa ne boli, ne žulja, ne steže, lepo. nakon par sati i dva duža strma spusta sam primetio da me malo boli levi palac spreda, ali to je bilo iz prostog razloga jer na početku trčanja nisam patike ono "baš" stegao pa mi je stopalo nežno šetalo, a nizbrdo se malo sabilo prema napred. zastao sam i dotegao onaj učkur, i u trećem satu me ništa više nije žuljalo. super. kad sam gledao predstavljanje tih patika na runners' world, bio sam iznerviran što je tip koji ih je držao u rukama potrošio pola minuta da nagura te pertle u onaj džepić na jeziku. i još je rekao kako "mnogi su se žalili na to kako višak pertli leti na sve strane, ali nisu znali da za to postoji poseban džeeeeepiććć, u koji se to ovakooooo lakooooooo naguuuuuuu..rrrrrrr..." i onda je nastavio da petlja kao da umesto prstiju ima kopita, ili u najboljem slučaju sarme. o bože. pa zar je bilo teško snimiti iz početka tih minut i po blać-trućkanja o patikama? svašta.
eh da, kada sam napokon stigao na kasu (ne danas nego onog dana kupovine) i kad mi je žena rekla "osam hiljada sedamsto..." ja sam onako lopovski ispod oka pogledao šta piše na kutiji, zinuo da pitam "jel to neki dodatan popust" ali sam se odmah ujeo za jezik. ćuti, plati, i beži. ako je neka greška, nemoj da se praviš prepametan pa da kažu "jao izvinite gospodine, ipak su 10990". u svakoj prodavnici uredno vratim ako mi daju više kusura nego što treba, sve mobilne telefone pronađene na trčanju sam uredno vratio vlasnicima, ali jedan Intersport neće propasti zbog par hiljada. to je moja logika. znam kolike su marže, znam da ta ista roba košta pola od ovih cena bilo gde drugde, tako da, nisam se osećao kao da nešto kradem. mislim, rekla je 8700, ja sam dao 8700, ćao. ako je tako trebalo, fino, a ako je neka greška, još bolje :-)
život na pešačkom
završavam trčanje, na manje od 1km sam od kuće
dolazim na raskrsnicu, između Pijace i Crkve
na pešačkom prelazu jedna žena već stoji, čeka...
automobili prolaze, ali onako razređeni, nije baš gužva
pogledam levo, prvi auto je daleko, na recimo 20m
pogledam desno, vidim auto koji upravo koči da bi me propustio
razmišljam o toj ženi
ako ja ne krenem, čekaće ko zna dokle
nastavljam dalje, pretrčavam ulicu, po sred pešačkog
u tom času još uvek gledam u onaj auto desno, koji stoji
iznenada osećam neki udarac na levom kolenu
onaj auto (taxi) s leva je već prešao tih 20m i ukočio tačno "na meni"
u desetinki sekunde mu padam na haubu, TRAS sa obe šake
odmah se odbacujem nazad,
vidim da vozač nešto viče i gestikulira iza šoferšajbne
JA KRIV??? - vičem i pravim par koraka prema vratima vozača
on otvara prozor, nešto mi kaže ali ne čujem jer par ljudi okolo viče
JA KRIV, NA PEŠAČKOM??? - ponavljam pitanje
u tom deliću sekunde on ćuti, gleda me zbunjeno
samo sam provukao levu ruku kroz prozor, i pomazio ga po glavi
kao da je neko malo dete
imao je neku kratku, čekinjastu kosu
NEMOJ ZAJEBAVATI - samo sam mu rekao, i sa osmehom otrčao dalje
dolazim na onaj drugi trotoar, uz crkvu, trčim dalje
par auta usporava i svi me onako posmatraju, zbunjeno
svima sam se osmehnuo kao da kažem "ma nije mi ništa"
i život teče dalje
nadam se
03 siječnja 2014
25+25+25
imao sam razne kombinacije u životu, trčao zaredom po 21km, po 22km ali siguran sam da mi se nikada nije pogodilo da slučajno 3 dana uzastopno otrčim po 25km. kažem slučajno, jer nisam sa sobom imao nikakav uređaj za merenje, nego sam jednostavno trčao pa koliko ispadne. prvog dana sam znao da će da bude "tu negde" oko 25 ali nije mi bilo bitno da li će da ispadne 22 ili 27.
drugog dana sam znao da sam pretrčao negde oko 8km kada sam na telefonu uključio MapMyRun, zatim sam ga prebacio na muziku i na kameru i tek kući video koliko je izgrešio kroz kanjon reke Gradac gde je povremeno gubio signale. onda sam naknadno prepravio stazu pa smo se sa njegovih početnih 13km usaglasili oko 11, s tim da sam ga ugasio negde na 5.5 od kuće jer odatle dalje znam dužinu, i kad se sve precizno sabralo i dodalo (to nije isto) ispalo je 25km.
i danas smo opet pošli na istu stranu, opet se razdvojili posle početnih 6km uzbrdo, lola okrenula nazad a ja produžio u vis. i vidim da je vetar iz nekog neuobičajenog pravca za zimu, sa istoka, i da je naduvao maglu baš dole uz Gradac. pa mi bilo glupo da idem tamo jer mi je delovalo prohladno, i okrenem prema jugo-istoku, gde je mirisalo na proleće. prođem nekoliko kilometara kroz jedno selo kuda nisam nikada išao, čisto rekoh da malo upoznam kraj. i posle se vratim iz nekog skroz neočekivanog pravca, gde zaista retko zalazim. i dođem kući, ucrtam rutu i gle, ispadne 25.5km. ali jednog od dva prethodna dana mi je trening bio malčice kraći, tako da sam ovaj višak "prebio" sa tim danom i opet upisao 25km.
prva dva dana sam nosio neke adidas plastikanjce što sam kupio u Đak radnji u lazarevcu zadnjeg dana 2013-te, i uopšte se nisu loše pokazali. drugog dana ugazih u neko ledeno blato tako da sam ih posle samo 50km nošenja već oprao prvi put. baš ih hoće...
a danas sam nosio stare prastare mizuno wave ryder ili rider, kako beše, imaju 1633km, da ne poveruješ. hteo sam da ih bacim, pa trčao u njima Sljemenski, po sistemu ako nešto mora da se pokida nek budu najstarije patike, pa kad su preživele ja u njima trčao i pobedio i Pešterski, i od tada sam ih stalno nosio a naročito otkad me muči ovo stopalo. nekako su najšire od svih patika koje imam i u njima me najmanje boli.
a te adidas, smešno. vidim ja da su patike lake ko perce, ali vidim i da nisu nikakve profi patike nego nešto entry level. ko iz kineske radnje. i sad neka cena, nije baš da su jeftine. ali popust 20%. ajde rekoh, uzeću ih, čisto fazona radi. dođem na kasu, cura pita jel imam člansku kartu, rekoh jok. ajde popuni priznanicu, kaže ona, i dobićeš još 10% popusta. sve tako lepo ona sa mnom na ti, a možda je 90-to godište. možda malkice i trudna, nisam smeo da pitam. pred Lolom naročito. i tako, dobio ja patike zamalo za džabaka. posle toga kad smo bili u marketu, ja kupim dva sokića i odnesem obema prodavačicama, srećna nova godina, lepo se provedite, malo je falilo da se izljubimo ali opet je Lola bila tu i šta će siroma oženjen čovek, ne može ni novu godinu da čestita kako valja...
a one salomonke iz Novog Sada još uvek nisam ni probao. mislim, šta tu ima da se proba? probaš wartburga, da vidiš da li će da upali, naravno da nećeš da probaš mercedesa, da ga isteruješ iz garaže i da ga isprljaš ni zbog čega. ali kad dođe vikend, ako sam u ovim plastikanjcima mogao dva dana zaredom da opalim dve 25-ice, ko zna šta mi padne na pamet kao "blatnjavo krštenje" za salomonke.
uglavnom nakon trke na Ušću sam se fino odmorio, napokon, i od sutra može da se nastavi da se normalno trenira. za sada 3 dana, 3 trčanja, 75km, 1800m uspona. a nisam ništa smršao. mršanje počinje tek kad nestane torte. a pre nego što stigne pečenje. e treba nekako uhvatiti taj među-trenutak, to je sledeći taktički zadatak.
drugog dana sam znao da sam pretrčao negde oko 8km kada sam na telefonu uključio MapMyRun, zatim sam ga prebacio na muziku i na kameru i tek kući video koliko je izgrešio kroz kanjon reke Gradac gde je povremeno gubio signale. onda sam naknadno prepravio stazu pa smo se sa njegovih početnih 13km usaglasili oko 11, s tim da sam ga ugasio negde na 5.5 od kuće jer odatle dalje znam dužinu, i kad se sve precizno sabralo i dodalo (to nije isto) ispalo je 25km.
i danas smo opet pošli na istu stranu, opet se razdvojili posle početnih 6km uzbrdo, lola okrenula nazad a ja produžio u vis. i vidim da je vetar iz nekog neuobičajenog pravca za zimu, sa istoka, i da je naduvao maglu baš dole uz Gradac. pa mi bilo glupo da idem tamo jer mi je delovalo prohladno, i okrenem prema jugo-istoku, gde je mirisalo na proleće. prođem nekoliko kilometara kroz jedno selo kuda nisam nikada išao, čisto rekoh da malo upoznam kraj. i posle se vratim iz nekog skroz neočekivanog pravca, gde zaista retko zalazim. i dođem kući, ucrtam rutu i gle, ispadne 25.5km. ali jednog od dva prethodna dana mi je trening bio malčice kraći, tako da sam ovaj višak "prebio" sa tim danom i opet upisao 25km.
prva dva dana sam nosio neke adidas plastikanjce što sam kupio u Đak radnji u lazarevcu zadnjeg dana 2013-te, i uopšte se nisu loše pokazali. drugog dana ugazih u neko ledeno blato tako da sam ih posle samo 50km nošenja već oprao prvi put. baš ih hoće...
a danas sam nosio stare prastare mizuno wave ryder ili rider, kako beše, imaju 1633km, da ne poveruješ. hteo sam da ih bacim, pa trčao u njima Sljemenski, po sistemu ako nešto mora da se pokida nek budu najstarije patike, pa kad su preživele ja u njima trčao i pobedio i Pešterski, i od tada sam ih stalno nosio a naročito otkad me muči ovo stopalo. nekako su najšire od svih patika koje imam i u njima me najmanje boli.
a te adidas, smešno. vidim ja da su patike lake ko perce, ali vidim i da nisu nikakve profi patike nego nešto entry level. ko iz kineske radnje. i sad neka cena, nije baš da su jeftine. ali popust 20%. ajde rekoh, uzeću ih, čisto fazona radi. dođem na kasu, cura pita jel imam člansku kartu, rekoh jok. ajde popuni priznanicu, kaže ona, i dobićeš još 10% popusta. sve tako lepo ona sa mnom na ti, a možda je 90-to godište. možda malkice i trudna, nisam smeo da pitam. pred Lolom naročito. i tako, dobio ja patike zamalo za džabaka. posle toga kad smo bili u marketu, ja kupim dva sokića i odnesem obema prodavačicama, srećna nova godina, lepo se provedite, malo je falilo da se izljubimo ali opet je Lola bila tu i šta će siroma oženjen čovek, ne može ni novu godinu da čestita kako valja...
a one salomonke iz Novog Sada još uvek nisam ni probao. mislim, šta tu ima da se proba? probaš wartburga, da vidiš da li će da upali, naravno da nećeš da probaš mercedesa, da ga isteruješ iz garaže i da ga isprljaš ni zbog čega. ali kad dođe vikend, ako sam u ovim plastikanjcima mogao dva dana zaredom da opalim dve 25-ice, ko zna šta mi padne na pamet kao "blatnjavo krštenje" za salomonke.
uglavnom nakon trke na Ušću sam se fino odmorio, napokon, i od sutra može da se nastavi da se normalno trenira. za sada 3 dana, 3 trčanja, 75km, 1800m uspona. a nisam ništa smršao. mršanje počinje tek kad nestane torte. a pre nego što stigne pečenje. e treba nekako uhvatiti taj među-trenutak, to je sledeći taktički zadatak.
01 siječnja 2014
godina prođe, ludilo nikad
pfffffffffff...
ovo je ispalo vrlo čudno.
u subotu maraton, tri sata trčanja.
plus 4.5 sata u autu.
u nedelju skoro 4 sata na biciklama.
i ponedeljak ceo dan na poslu.
i tek negde kasno uveče, dogovorili smo se za utorak.
kao, ajmo i na tu poslednju trku u godini, pa šta bude.
srećom je start bio u podne, pa je moglo bez žurbe.
pred zagrevanje sam shvatio da nema šanse da nosim ravnije i lakše patike, zbog bola u stopalu. fuj. uzeo sam pegasus i to ne one nove koje su me namučile na maratonu, nego stare. da mi je neko rekao da ću u njima da trčim trku, ja bih se smejao, a sad sam ih nazuo za mazačinu od 8km. cirkus. ali ajde, bar sam po nečemu bio rekorder juče, po težini patika. što bi rekao džoni štulić u pesmi fleš "lavina kotrljajućih tegova na nogama".
zagrevanje se svelo na kilometar trčkaranja do/od vecea i do/od auta da nešto uzmem i ostavim, i ostatak je protekao u ubrzanjima. mislim da nisam nikada u životu za zagrevanje iskombinovao kilometar trčkaranja i dva kilometra ubrzanja. to mi je pak pomoglo da se zaletim sa starta :-)
ali realno, tako sam i hteo. da sam ostao kući, nešto bih ugađao tempo, kilavio, taktizirao, ali šta ćeš na trci drugo da uradiš nego da se zabavljaš... trčkarao sam u blizini one Opasne i dobro pazio da je slučajno ne zakačim jer mi se ne umire ovako mladom i perspektivnom, a usput sam virkao koliko je Prva ispred odnosno koliko je Treća iza. na žalost nije postojala "ženska grupa" kao na polumaratonima, jer ja najviše volim kad kao na teveu posmatram razvoj trke. ovde je sa starta svaka otišla svojim putem i baj-baj, tako je ostalo do kraja.
do pola mi je super išlo, disanje bez problema, puls je delovao podnošljiv, ali su mi noge bile nešto sumnjive... na okretu je sve bilo gotovo idilično, trčali smo rame uz rame, i čak prišli Rilingu na 20 metara. jedini problem kad tako lepo sanjaš je onaj kad te nešto trgne pa se probudiš. 'bem ti kad me opalila vetrina nakon okreta, umalo se nisam šlogirao! mislim, znao sam da duva, očekivao sam ga nakon okreta, ali nisam očekivao i da će noge da mi se tako udrvene nakon samo 15 minuta trčanja. mic po mic sam napustio Opasnu zavetrinu, i odlučio da malo predahnem. lepo je to kad iz sve snage želiš da si svež već trećeg dana nakon maratona, ali, malo morgenčić :-p
nakon malog predaha sam uhvatio neki ritam za nijansu slabiji od onog početnog, i tako dotrčao do cilja. obzirom da je bio poslednji dan stare godine, ta druga 4km sam zamalo mogao da opišem sa "godina prođe, trka nikad" :-)
dečko koji me je stigao u poslednjem kilometru i s kojim sam utrčao u cilj mi je pokazao štopericu na kojoj je stajalo 30'28'', što i nije toliko loše. jbg to je ritam za polumaraton 1h20', daleko od sporog za zimsku trku u debelim helankama?
danas mi se pak noge sasvim lepo osećaju, i po stoti put se potvrdila moja teorija da "umoran čovek teško može dodatno da se puno zamori". jednostavno ti taj osigurač spreči da napraviš novu štetu na mišićima, svaki napor ti svede na podnošljivu meru, i sutra si kao preporođen. dobro, malo preterujem. ali si živ. još uvek.
e sad, jbg, da ću baš da trčim do mraka samo zato jer je neradan dan, neću. makar mi izgovor bio da neću iz principa. par sati će da bude puna kapa. taman da isprobam nove patike. tek koliko da mi i u njima utrnu stopala, za dobrodošlicu u 2014-tu :-)
ovo je ispalo vrlo čudno.
u subotu maraton, tri sata trčanja.
plus 4.5 sata u autu.
u nedelju skoro 4 sata na biciklama.
i ponedeljak ceo dan na poslu.
i tek negde kasno uveče, dogovorili smo se za utorak.
kao, ajmo i na tu poslednju trku u godini, pa šta bude.
srećom je start bio u podne, pa je moglo bez žurbe.
pred zagrevanje sam shvatio da nema šanse da nosim ravnije i lakše patike, zbog bola u stopalu. fuj. uzeo sam pegasus i to ne one nove koje su me namučile na maratonu, nego stare. da mi je neko rekao da ću u njima da trčim trku, ja bih se smejao, a sad sam ih nazuo za mazačinu od 8km. cirkus. ali ajde, bar sam po nečemu bio rekorder juče, po težini patika. što bi rekao džoni štulić u pesmi fleš "lavina kotrljajućih tegova na nogama".
zagrevanje se svelo na kilometar trčkaranja do/od vecea i do/od auta da nešto uzmem i ostavim, i ostatak je protekao u ubrzanjima. mislim da nisam nikada u životu za zagrevanje iskombinovao kilometar trčkaranja i dva kilometra ubrzanja. to mi je pak pomoglo da se zaletim sa starta :-)
ali realno, tako sam i hteo. da sam ostao kući, nešto bih ugađao tempo, kilavio, taktizirao, ali šta ćeš na trci drugo da uradiš nego da se zabavljaš... trčkarao sam u blizini one Opasne i dobro pazio da je slučajno ne zakačim jer mi se ne umire ovako mladom i perspektivnom, a usput sam virkao koliko je Prva ispred odnosno koliko je Treća iza. na žalost nije postojala "ženska grupa" kao na polumaratonima, jer ja najviše volim kad kao na teveu posmatram razvoj trke. ovde je sa starta svaka otišla svojim putem i baj-baj, tako je ostalo do kraja.
do pola mi je super išlo, disanje bez problema, puls je delovao podnošljiv, ali su mi noge bile nešto sumnjive... na okretu je sve bilo gotovo idilično, trčali smo rame uz rame, i čak prišli Rilingu na 20 metara. jedini problem kad tako lepo sanjaš je onaj kad te nešto trgne pa se probudiš. 'bem ti kad me opalila vetrina nakon okreta, umalo se nisam šlogirao! mislim, znao sam da duva, očekivao sam ga nakon okreta, ali nisam očekivao i da će noge da mi se tako udrvene nakon samo 15 minuta trčanja. mic po mic sam napustio Opasnu zavetrinu, i odlučio da malo predahnem. lepo je to kad iz sve snage želiš da si svež već trećeg dana nakon maratona, ali, malo morgenčić :-p
nakon malog predaha sam uhvatio neki ritam za nijansu slabiji od onog početnog, i tako dotrčao do cilja. obzirom da je bio poslednji dan stare godine, ta druga 4km sam zamalo mogao da opišem sa "godina prođe, trka nikad" :-)
dečko koji me je stigao u poslednjem kilometru i s kojim sam utrčao u cilj mi je pokazao štopericu na kojoj je stajalo 30'28'', što i nije toliko loše. jbg to je ritam za polumaraton 1h20', daleko od sporog za zimsku trku u debelim helankama?
danas mi se pak noge sasvim lepo osećaju, i po stoti put se potvrdila moja teorija da "umoran čovek teško može dodatno da se puno zamori". jednostavno ti taj osigurač spreči da napraviš novu štetu na mišićima, svaki napor ti svede na podnošljivu meru, i sutra si kao preporođen. dobro, malo preterujem. ali si živ. još uvek.
e sad, jbg, da ću baš da trčim do mraka samo zato jer je neradan dan, neću. makar mi izgovor bio da neću iz principa. par sati će da bude puna kapa. taman da isprobam nove patike. tek koliko da mi i u njima utrnu stopala, za dobrodošlicu u 2014-tu :-)
30 prosinca 2013
trka
možeš pripovedanje da započneš od početka ili od kraja ali obrni okreni na kraju će se svaki početak zvati Početak pa svejedno da li se radilo o početku ili o kraju. eto tako sam započeo priču sa oba odjednom :-)
dakle kakav je bio plan. plan je bio da dođem na trku, da otrčkaram još jednu od bespotrebnih milijardu Dužina koje sam ove godine već otrčkarao, i na kraju po mogućstvu i da pobedim. kako ja volim da se našalim kad me pitaju da li ću doći na neku trku pa kažem "jbg, mora neko i da pobedi". pred start, dok se nekoliko entuzijasta zagrevalo, mi obični smrtnici smo se pitali čemu zagrevanje pred trening-trku, jer ako se tokom prva dva i po sata ne zagreješ za zadnjih 10-ak km maratona, onda ti neće pomoći ni zagrevanje od 100km...
tu sam zezao profu kako ćemo da idemo laganicu, i usput da pričamo, i kako ću u zadnjem krugu da ga ostavim u prašini kao i uvek, i on je to stoički prihvatio kao neku sudbinu iliti višu silu, i usput mi je napomenio kako "kažu da je onaj u gaćama rešio da pobedi i još da istrči ispod tri sata". ja iskreno rečeno nisam pošteno ni pogledao na koga mi je pokazao u toj masi, niti sam verovao da takav postoji, tako da mi je to upozorenje "na jedno uvo ušlo a na drugo izašlo".
krenuo sam najpeške što se moglo, pa su nekako svi ostali išli još peškije, i na kraju sam ispao partibrejker jer sam trčao tako na 50m ispred te prve grupe maratonaca. one ispred nisam ni gledao. video sam onog stranjakovića kako nešto cepa ali se nisam baš uplašio jer sam znao da sve do kilometra prednosti može da se ulovi u zadnja dva kruga, a dok dođemo do zadnja dva kruga ionako je mala verovatnoća da će neko da uspe da ostane toliko ispred bez obzira koliki zalet uhvatio na početku. i tako, trčkarao ja, pa negde oko 3-ćeg km lepo stanem i sačekam ove otpozadi, pa sa njima lagano nastavim.
i sve je to bila čista idila do onog okreta na početku drugog kruga, kad sam shvatio da stranjaković nije jedini maratonac ispred, nego sam prepoznao uglješu. ko je sad pa uglješa? paaa, uglješa je momak kojeg "znam" sa one tablice KM SAT sa sajta ARK-ovaca (zvuči kao da se radi o nekim ovcama), i koji tamo jedini ima više km od mene, i na kojeg tako povremeno naletim na fejsu. i rekli su mi da je povređen (bio), da je prestao da upisuje one kilometre, da ga je poneko video kako trči, i tako, u drugoj polovini godine je bio obavijen nekim velom misterije.
tu mi se odjednom upalila neka lampica. rekoh, sve je to lepo, mogu ja da kaskam sa profom do pola ili "do iza pola", ali ako je u trci neko ko zaista može da trči, lupam, 2h57, kako ja zamišljam da ga ulovim ako na prvu polovinu potrošim 1h35, recimo? u nekoj divljoj formi, sa par kg manje, na odmornim nogama, još bih i mogao da se nadam, ali u ovakvom stanju (250km u zadnje dve nedelje, i to mahom teških brdovitih kamenitih 250km) pa još na ovom polu-povređenom stopalu, mišn imposibl.
i tako, krenuo ja, ali nakon onog početnog uspavljivanja mi je i to koliko sam ubrzao delovalo BRZO, a nije bilo. kao ja nekog jurim a nikog ne stižem. maltene ceo drugi krug mi je prošao tu negde na ničijoj zemlji. pred kraj sam shvatio da to što mislim da je tempo nije nikakav tempo nego tek neka mlakušna promena, u šta sam se uverio kad sam video da su mi na okretu profa i kesić odmah tu na 200m. e onda sam se iznervirao i napravio jednu promenu "da valja", omlatio jedan kilometar onako kao da nisu moje noge i priključio se grupici polumaratonaca, na čelu sa onim Tergatom, Keflezigijem, ili kako se već zvaše :-)
e nije prošlo ni minut sa njima kad sam osetio "bodac" ispod rebara. očigledno mi telo nije baš bilo oduševljeno tom promenom. tako sam trčao ceo treći krug razmišljajući da li da nakratko zastanem jer svaki bodac prođe posle pola minuta stajanja, no to mi je garantovalo još kilometar i po divlje jurnjave nakon toga, pa me je već uhvatila muka od takvog scenarija da trčim maraton kroz deonice od 1.5km a da posle svake stojim po pola minuta da bih se malo oporavio.
i tako, bodac je prošao sâm od sebe, tempo nam je varirao zavisno od vetra (bar sam ja imao takav osećaj), a grupa se skroz osula pa smo na kraju ostali samo Kebede i ja. po tartanu smo išli rame uz rame i pomalo pričali dok sam se na uzvodnim (uz dunav) deonicama mučki krio iza njega i pokušavao da uštedim nešto snage za drugi deo maratona. tako su nam prošli 4. i 5. krug, i usput smo prestigli sve polumaratonce osim prve dvojice, pa sam praktično prošao kroz cilj kao treći polumaratonac.
nakon toga sam ostao bez pejsmejkera iliti ako ćemo još preciznije, ostao sam bez vetrobrana, pa sam morao sâm. srećom tu negde se niodakle pojavio boškić pa mi je tako u priči prošao još jedan krug, neprocenjivo. taj šesti krug sam planirao da se skroz "prošetam", pa da nakon njega trku započnem ispočetka. obzirom da sam prvi i po krug totalno joggirao, a da smo polovinu Tadesse i ja prošli oko 1h28, više je nego očigledno da sam sledeća 3.5 kruga trčao iznad ritma maratona, pa je taj fartlek morao da dođe na naplatu. e tu su počeli problemi sa stopalima...
levo stopalo mi je utrnulo, i to skroz. nije to samo nekomforno, nego je užasna situacija kad nemaš baš nikakav osećaj osim utrnulosti. pa sam nešto kvrčio prste, pokušavao da trčim na petama, na spoljnjem delu stopala, sa zakrivljenim stopalom prstima ka unutra, ka spolja, ali ništa nije pomagalo. ništa, trpeo sam i trčao. zbog toga se pojavio novi nazovi problem. skroz sam prestao da razmišljam o brzini, i naporu. podsvesno sam usporavao, tj polu-podsvesno, jer sam ipak znao da što brže trčim, to sam više na prednjem delu stopala. pa sam valjda tako želeo da premestim težinu na pete. ali se vrlo jasno kristalisalo da tako neću moći do kraja. tražio sam priliku da stanem i da se izujem, da malo promasiram stopalo, da krv prostruji, pa da krenem ispočetka.
u svoj toj agoniji utrnulosti mi je prošlo zadnjih pola kruga sa boškićem, gde je uglješa nestao u daljini, a zatim i ceo sedmi krug gde sam morao ozbiljno da se zamislim kako da pobedim ovaj maraton. i smislio sam. džaba ti svo oružje ovog sveta ako nemaš mozgić. ušao sam u osmi krug, i to je zvučalo ohrabrujuće. "još samo ovaj, pa zadnja dva, to je mala maca". ali stopalo mi je opet bilo skroz oduzeto...
primetio sam da uglješa zbog vetra dosta smanji ritam na onom uzvodnom delu (prva trećina kruga, do okreta) pa sam tu napravio još jednu jaku promenu. trčao sam kao da je kraj maratona, stigao ga, prestigao, i pokušao da napravim što veću razliku. slučajno se tako pogodilo da je lola naišla kada sam se ja vraćao prema startu/cilju/okrepi, pa sam taj trenutak iskoristio za pit stop. izuo sam se, lolu upotrebio kao oslonac da se za nešto držim dok drugom rukom masiram stopalo, a usput smo malo i popričali. nakon minut trljkanja stopala sam opet navukao patike i nastavio trku. čuj trku, ovo je bila agonija... a uglješa je u međuvremenu protrčao pored nas i nestao u daljini.
ali sam ga imao na vidiku. jedva, ali sam ga video. jedna i po ulica, to je recimo 250m. plus ono koliko je bio iza mene, izračunao sam da sam izgubio oko minut i po. ok, idemo dalje. da sam zastao u trenutku kada sam bio IZA njega, on bi toliko odmakao da bi postojala sasvim realna šansa da bih odustao od utrkivanja. verovatno bih digao ruke od jurnjave i prešao nazad u jogging, tek da privedem maraton kraju sa što manje bolova. kasnije će se ispostaviti da sam upravo tada dobio trku, tim razmišljanjem u kom trenutku mi je najbolje da stanem.
prilikom ulaska u deveti krug sam loli doviknuo da mi spremi "one druge patike" koje i nisu baš patike nego neki poteški čamci, pola broja veći, u kojima sam trebao da prestojim ostatak dana nakon maratona. to sam joj doviknuo u zoni okrepe. plan je bio da pred završetak 9-og kruga promenim patike, uskočim u te čamce, oslobodim pritisak na stopalo gde god i zbog čega god postojao, da otrčim onaj kratak deo do nizvodnog okreta i nazad, i da nakon toga opet uzmem ove bolje patike, i da u njima kako god znam i umem pretrčim onaj zadnji krug.
e to je bio plan... ali kad me šlog nije strefio! tačno na pola 9-og kruga vidim lolu kako trči prema meni i nosi mi patike. shvatila je da treba da mi ih dostavi što pre, a ja sam mislio da sam bio precizan kada sam joj kratko i jasno rekao "spremi mi one druge patike!", jer sam samo toliko uspeo da doviknem. šta ću, shvatio sam da ću umesto kilometar morati da trčim 2km u tim čamcima, a tek kad sam ih navukao i potrčao shvatio sam svu katastrofičnost te ideje. toliko su mi landarale (nije bilo vremena još da dotežem pertle, jbg...) da sam se par puta zakačio po listovima, a par puta mi se učinilo da će mi spasti u sred trčanja. naravno prilikom te promene mi je uglješa dodatno odmakao, jer nije sve proteklo tako brzo. a ja sam u toj obući morao da pretrčim 2km, i da posle toga sve nadoknadim u preostalih samo 4km. jako loš scenario...
nekako sam tako (sa patikama koje landaraju oko stopala kao dva meseca oko zemlje) završio 9-ti krug, i ipak uspeo da zastatak za vodećim smaknem sa "više nemam pojma gde je ispario" na "eno ga tamo negde u daljini, ako je to uopšte on". u zoni starta/cilja sam OPET zastao da uzmem one bolje patike, i koliko god sam dotle uspeo da smanjim zaostatak, naravno da je uglješa u tom trenutku OPET odmakao, i prilikom ulaska u zadnji krug situacija nikako nije delovala ružičasta. to što su me lola i zdravko ispratili sa pokličima me je napalilo ali je sve i splasnulo nakon 20 metara sprinta jer naravno da sam shvatio da baš tako "leteći" ne mogu da trčim čitava preostala 4 kilometra.
i odatle se nastavila igra mačke i miša. jedino što sam miša već nekoliko puta pustio da pobegne, što je naravno premijera u mom maratonskom životu. koga god sam stigao, uvek sam ga preskočio i više se nisam okretao. a ovaj uglješa, ko feniks, sto puta ga prestigneš i on se opet obre ispred, jbt ko neka skrivena kamera :-)
i ništa, trči sale trči, stopalo mi je naravno opet utrnulo posle 500 metara ali sam do tada već valjda bio naviknut na to. trening čini čuda, svemu se prilagodiš, a čovek je izgleda neverovatno uporna živuljka. tu je krenulo neko beskrajno taktiziranje, procena kojom brzinom nekoga stizati, koliko zapinjati, merkanje šta je dovoljno a šta previše. da neko može, on bi se izgubio u daljini. čim trupće tu na 100m ispred mene, to je dakle njegov ritam i ne može bitno brže od toga. naročito jer je uglješa u jednom trenutku trke rekao "ajmo malo da ubrzamo, da obeshrabrimo ove iza". znajući da razmišlja na takav način, odmah sam znao da bi to isto najradije i sada uradio, samo ako može. i tako, pokušavajući da se istovremeno prištedim, postepeno sam smanjivao razmak, da bih nakon okreta malo izgubio to planirano strpljenje i kroz tri promene od 100-tinak metara mu prišao na nekih 10m. i tu sam se malo zadržao. lepo je kad posmatraš plen kao pljeskavicu na tanjiru, u rukama držiš nož i viljušku, i ne preduzimaš ništa. polako. čekaš da ti prvo donesu pivo, pa ćeš posle da raskomadaš meso ;-)
približili smo se okrepnoj stanici na 1km od cilja a ja sam ga nekako spontano dostigao, prosto su me noge same dovukle do njega. malo smo popričali, prošli kroz masu koja je navijala, pomislio sam da napravim promenu i odem ali sam se predomislio. prosto smo se premalo družili za vreme trke, zbog mog problema sa stopalima, pa smo umesto u društvu većinu trke pretrčali na puškomet razmaka. tu sam mu u narednih par minuta priznao kako ja imam dobar finiš (čak i ovako sav utrnut i kljakav) i kako obično svima kažem da moraju da me se reše dosta pre kraja, a u protivnom ih isfiniširam. došli smo do okreta, ja sam pojačao malo, pa još malo, pa kad sam video da je zaostao ja sam dodao još pola brzine i onako u nekom malo jačem tempu dotrčao do pred cilj. sreća da mi nije ni zatrebala ta "cela brzina više" jer nemam pojma kako bih se snašao na onom jednom i po stopalu.
simpatična anegdota odmah u cilju je izgledala ovako nekako. uglješa je rekao
- znaš, ono kad si rekao kako si na stadionu radio brze 200-tke, i da se ne bojiš sprinta, nisam hteo da ti kažem da sam i ja, kada sam bio u takvom treningu, radio 400-tke za 60s, i da i ja imam odličan finiš.
- pa zašto si onda ostao kad sam ja napravio promenu, zašto nisi finiširao?
- paaaa, prerano si krenuo!
:-D
eto sad znam za ubuduće: kad nekog planiraš da isfiniširaš, treba da ga pitaš u kom trenutku mu najviše odgovara da promeniš brzinu, da bi on imao najveće šanse da to prati. to se valjda zove fer plej. stidim se što sam to tek sada saznao :-)
DISKLEJMER
naravno kao i uvek ovaj blog je napisan u šaljivo-anegdotskom maniru, sa malo hiperbolisanja u cilju zabavljanja publike, odražava trenutno raspoloženje pisca i nužno ne prikazuje ljude i događaje u redosledu i na način na koji su se dogodili odnosno ponašali, mada sam tokom pisanja uglavnom bio ubeđen da je sve upravo tako i izgledalo ;-)
dakle kakav je bio plan. plan je bio da dođem na trku, da otrčkaram još jednu od bespotrebnih milijardu Dužina koje sam ove godine već otrčkarao, i na kraju po mogućstvu i da pobedim. kako ja volim da se našalim kad me pitaju da li ću doći na neku trku pa kažem "jbg, mora neko i da pobedi". pred start, dok se nekoliko entuzijasta zagrevalo, mi obični smrtnici smo se pitali čemu zagrevanje pred trening-trku, jer ako se tokom prva dva i po sata ne zagreješ za zadnjih 10-ak km maratona, onda ti neće pomoći ni zagrevanje od 100km...
tu sam zezao profu kako ćemo da idemo laganicu, i usput da pričamo, i kako ću u zadnjem krugu da ga ostavim u prašini kao i uvek, i on je to stoički prihvatio kao neku sudbinu iliti višu silu, i usput mi je napomenio kako "kažu da je onaj u gaćama rešio da pobedi i još da istrči ispod tri sata". ja iskreno rečeno nisam pošteno ni pogledao na koga mi je pokazao u toj masi, niti sam verovao da takav postoji, tako da mi je to upozorenje "na jedno uvo ušlo a na drugo izašlo".
krenuo sam najpeške što se moglo, pa su nekako svi ostali išli još peškije, i na kraju sam ispao partibrejker jer sam trčao tako na 50m ispred te prve grupe maratonaca. one ispred nisam ni gledao. video sam onog stranjakovića kako nešto cepa ali se nisam baš uplašio jer sam znao da sve do kilometra prednosti može da se ulovi u zadnja dva kruga, a dok dođemo do zadnja dva kruga ionako je mala verovatnoća da će neko da uspe da ostane toliko ispred bez obzira koliki zalet uhvatio na početku. i tako, trčkarao ja, pa negde oko 3-ćeg km lepo stanem i sačekam ove otpozadi, pa sa njima lagano nastavim.
i sve je to bila čista idila do onog okreta na početku drugog kruga, kad sam shvatio da stranjaković nije jedini maratonac ispred, nego sam prepoznao uglješu. ko je sad pa uglješa? paaa, uglješa je momak kojeg "znam" sa one tablice KM SAT sa sajta ARK-ovaca (zvuči kao da se radi o nekim ovcama), i koji tamo jedini ima više km od mene, i na kojeg tako povremeno naletim na fejsu. i rekli su mi da je povređen (bio), da je prestao da upisuje one kilometre, da ga je poneko video kako trči, i tako, u drugoj polovini godine je bio obavijen nekim velom misterije.
tu mi se odjednom upalila neka lampica. rekoh, sve je to lepo, mogu ja da kaskam sa profom do pola ili "do iza pola", ali ako je u trci neko ko zaista može da trči, lupam, 2h57, kako ja zamišljam da ga ulovim ako na prvu polovinu potrošim 1h35, recimo? u nekoj divljoj formi, sa par kg manje, na odmornim nogama, još bih i mogao da se nadam, ali u ovakvom stanju (250km u zadnje dve nedelje, i to mahom teških brdovitih kamenitih 250km) pa još na ovom polu-povređenom stopalu, mišn imposibl.
i tako, krenuo ja, ali nakon onog početnog uspavljivanja mi je i to koliko sam ubrzao delovalo BRZO, a nije bilo. kao ja nekog jurim a nikog ne stižem. maltene ceo drugi krug mi je prošao tu negde na ničijoj zemlji. pred kraj sam shvatio da to što mislim da je tempo nije nikakav tempo nego tek neka mlakušna promena, u šta sam se uverio kad sam video da su mi na okretu profa i kesić odmah tu na 200m. e onda sam se iznervirao i napravio jednu promenu "da valja", omlatio jedan kilometar onako kao da nisu moje noge i priključio se grupici polumaratonaca, na čelu sa onim Tergatom, Keflezigijem, ili kako se već zvaše :-)
e nije prošlo ni minut sa njima kad sam osetio "bodac" ispod rebara. očigledno mi telo nije baš bilo oduševljeno tom promenom. tako sam trčao ceo treći krug razmišljajući da li da nakratko zastanem jer svaki bodac prođe posle pola minuta stajanja, no to mi je garantovalo još kilometar i po divlje jurnjave nakon toga, pa me je već uhvatila muka od takvog scenarija da trčim maraton kroz deonice od 1.5km a da posle svake stojim po pola minuta da bih se malo oporavio.
i tako, bodac je prošao sâm od sebe, tempo nam je varirao zavisno od vetra (bar sam ja imao takav osećaj), a grupa se skroz osula pa smo na kraju ostali samo Kebede i ja. po tartanu smo išli rame uz rame i pomalo pričali dok sam se na uzvodnim (uz dunav) deonicama mučki krio iza njega i pokušavao da uštedim nešto snage za drugi deo maratona. tako su nam prošli 4. i 5. krug, i usput smo prestigli sve polumaratonce osim prve dvojice, pa sam praktično prošao kroz cilj kao treći polumaratonac.
nakon toga sam ostao bez pejsmejkera iliti ako ćemo još preciznije, ostao sam bez vetrobrana, pa sam morao sâm. srećom tu negde se niodakle pojavio boškić pa mi je tako u priči prošao još jedan krug, neprocenjivo. taj šesti krug sam planirao da se skroz "prošetam", pa da nakon njega trku započnem ispočetka. obzirom da sam prvi i po krug totalno joggirao, a da smo polovinu Tadesse i ja prošli oko 1h28, više je nego očigledno da sam sledeća 3.5 kruga trčao iznad ritma maratona, pa je taj fartlek morao da dođe na naplatu. e tu su počeli problemi sa stopalima...
levo stopalo mi je utrnulo, i to skroz. nije to samo nekomforno, nego je užasna situacija kad nemaš baš nikakav osećaj osim utrnulosti. pa sam nešto kvrčio prste, pokušavao da trčim na petama, na spoljnjem delu stopala, sa zakrivljenim stopalom prstima ka unutra, ka spolja, ali ništa nije pomagalo. ništa, trpeo sam i trčao. zbog toga se pojavio novi nazovi problem. skroz sam prestao da razmišljam o brzini, i naporu. podsvesno sam usporavao, tj polu-podsvesno, jer sam ipak znao da što brže trčim, to sam više na prednjem delu stopala. pa sam valjda tako želeo da premestim težinu na pete. ali se vrlo jasno kristalisalo da tako neću moći do kraja. tražio sam priliku da stanem i da se izujem, da malo promasiram stopalo, da krv prostruji, pa da krenem ispočetka.
u svoj toj agoniji utrnulosti mi je prošlo zadnjih pola kruga sa boškićem, gde je uglješa nestao u daljini, a zatim i ceo sedmi krug gde sam morao ozbiljno da se zamislim kako da pobedim ovaj maraton. i smislio sam. džaba ti svo oružje ovog sveta ako nemaš mozgić. ušao sam u osmi krug, i to je zvučalo ohrabrujuće. "još samo ovaj, pa zadnja dva, to je mala maca". ali stopalo mi je opet bilo skroz oduzeto...
primetio sam da uglješa zbog vetra dosta smanji ritam na onom uzvodnom delu (prva trećina kruga, do okreta) pa sam tu napravio još jednu jaku promenu. trčao sam kao da je kraj maratona, stigao ga, prestigao, i pokušao da napravim što veću razliku. slučajno se tako pogodilo da je lola naišla kada sam se ja vraćao prema startu/cilju/okrepi, pa sam taj trenutak iskoristio za pit stop. izuo sam se, lolu upotrebio kao oslonac da se za nešto držim dok drugom rukom masiram stopalo, a usput smo malo i popričali. nakon minut trljkanja stopala sam opet navukao patike i nastavio trku. čuj trku, ovo je bila agonija... a uglješa je u međuvremenu protrčao pored nas i nestao u daljini.
ali sam ga imao na vidiku. jedva, ali sam ga video. jedna i po ulica, to je recimo 250m. plus ono koliko je bio iza mene, izračunao sam da sam izgubio oko minut i po. ok, idemo dalje. da sam zastao u trenutku kada sam bio IZA njega, on bi toliko odmakao da bi postojala sasvim realna šansa da bih odustao od utrkivanja. verovatno bih digao ruke od jurnjave i prešao nazad u jogging, tek da privedem maraton kraju sa što manje bolova. kasnije će se ispostaviti da sam upravo tada dobio trku, tim razmišljanjem u kom trenutku mi je najbolje da stanem.
prilikom ulaska u deveti krug sam loli doviknuo da mi spremi "one druge patike" koje i nisu baš patike nego neki poteški čamci, pola broja veći, u kojima sam trebao da prestojim ostatak dana nakon maratona. to sam joj doviknuo u zoni okrepe. plan je bio da pred završetak 9-og kruga promenim patike, uskočim u te čamce, oslobodim pritisak na stopalo gde god i zbog čega god postojao, da otrčim onaj kratak deo do nizvodnog okreta i nazad, i da nakon toga opet uzmem ove bolje patike, i da u njima kako god znam i umem pretrčim onaj zadnji krug.
e to je bio plan... ali kad me šlog nije strefio! tačno na pola 9-og kruga vidim lolu kako trči prema meni i nosi mi patike. shvatila je da treba da mi ih dostavi što pre, a ja sam mislio da sam bio precizan kada sam joj kratko i jasno rekao "spremi mi one druge patike!", jer sam samo toliko uspeo da doviknem. šta ću, shvatio sam da ću umesto kilometar morati da trčim 2km u tim čamcima, a tek kad sam ih navukao i potrčao shvatio sam svu katastrofičnost te ideje. toliko su mi landarale (nije bilo vremena još da dotežem pertle, jbg...) da sam se par puta zakačio po listovima, a par puta mi se učinilo da će mi spasti u sred trčanja. naravno prilikom te promene mi je uglješa dodatno odmakao, jer nije sve proteklo tako brzo. a ja sam u toj obući morao da pretrčim 2km, i da posle toga sve nadoknadim u preostalih samo 4km. jako loš scenario...
nekako sam tako (sa patikama koje landaraju oko stopala kao dva meseca oko zemlje) završio 9-ti krug, i ipak uspeo da zastatak za vodećim smaknem sa "više nemam pojma gde je ispario" na "eno ga tamo negde u daljini, ako je to uopšte on". u zoni starta/cilja sam OPET zastao da uzmem one bolje patike, i koliko god sam dotle uspeo da smanjim zaostatak, naravno da je uglješa u tom trenutku OPET odmakao, i prilikom ulaska u zadnji krug situacija nikako nije delovala ružičasta. to što su me lola i zdravko ispratili sa pokličima me je napalilo ali je sve i splasnulo nakon 20 metara sprinta jer naravno da sam shvatio da baš tako "leteći" ne mogu da trčim čitava preostala 4 kilometra.
i odatle se nastavila igra mačke i miša. jedino što sam miša već nekoliko puta pustio da pobegne, što je naravno premijera u mom maratonskom životu. koga god sam stigao, uvek sam ga preskočio i više se nisam okretao. a ovaj uglješa, ko feniks, sto puta ga prestigneš i on se opet obre ispred, jbt ko neka skrivena kamera :-)
i ništa, trči sale trči, stopalo mi je naravno opet utrnulo posle 500 metara ali sam do tada već valjda bio naviknut na to. trening čini čuda, svemu se prilagodiš, a čovek je izgleda neverovatno uporna živuljka. tu je krenulo neko beskrajno taktiziranje, procena kojom brzinom nekoga stizati, koliko zapinjati, merkanje šta je dovoljno a šta previše. da neko može, on bi se izgubio u daljini. čim trupće tu na 100m ispred mene, to je dakle njegov ritam i ne može bitno brže od toga. naročito jer je uglješa u jednom trenutku trke rekao "ajmo malo da ubrzamo, da obeshrabrimo ove iza". znajući da razmišlja na takav način, odmah sam znao da bi to isto najradije i sada uradio, samo ako može. i tako, pokušavajući da se istovremeno prištedim, postepeno sam smanjivao razmak, da bih nakon okreta malo izgubio to planirano strpljenje i kroz tri promene od 100-tinak metara mu prišao na nekih 10m. i tu sam se malo zadržao. lepo je kad posmatraš plen kao pljeskavicu na tanjiru, u rukama držiš nož i viljušku, i ne preduzimaš ništa. polako. čekaš da ti prvo donesu pivo, pa ćeš posle da raskomadaš meso ;-)
približili smo se okrepnoj stanici na 1km od cilja a ja sam ga nekako spontano dostigao, prosto su me noge same dovukle do njega. malo smo popričali, prošli kroz masu koja je navijala, pomislio sam da napravim promenu i odem ali sam se predomislio. prosto smo se premalo družili za vreme trke, zbog mog problema sa stopalima, pa smo umesto u društvu većinu trke pretrčali na puškomet razmaka. tu sam mu u narednih par minuta priznao kako ja imam dobar finiš (čak i ovako sav utrnut i kljakav) i kako obično svima kažem da moraju da me se reše dosta pre kraja, a u protivnom ih isfiniširam. došli smo do okreta, ja sam pojačao malo, pa još malo, pa kad sam video da je zaostao ja sam dodao još pola brzine i onako u nekom malo jačem tempu dotrčao do pred cilj. sreća da mi nije ni zatrebala ta "cela brzina više" jer nemam pojma kako bih se snašao na onom jednom i po stopalu.
simpatična anegdota odmah u cilju je izgledala ovako nekako. uglješa je rekao
- znaš, ono kad si rekao kako si na stadionu radio brze 200-tke, i da se ne bojiš sprinta, nisam hteo da ti kažem da sam i ja, kada sam bio u takvom treningu, radio 400-tke za 60s, i da i ja imam odličan finiš.
- pa zašto si onda ostao kad sam ja napravio promenu, zašto nisi finiširao?
- paaaa, prerano si krenuo!
:-D
eto sad znam za ubuduće: kad nekog planiraš da isfiniširaš, treba da ga pitaš u kom trenutku mu najviše odgovara da promeniš brzinu, da bi on imao najveće šanse da to prati. to se valjda zove fer plej. stidim se što sam to tek sada saznao :-)
DISKLEJMER
naravno kao i uvek ovaj blog je napisan u šaljivo-anegdotskom maniru, sa malo hiperbolisanja u cilju zabavljanja publike, odražava trenutno raspoloženje pisca i nužno ne prikazuje ljude i događaje u redosledu i na način na koji su se dogodili odnosno ponašali, mada sam tokom pisanja uglavnom bio ubeđen da je sve upravo tako i izgledalo ;-)
29 prosinca 2013
6 dana, lični
izgleda da je bolje pisati blog kao dnevne vesti, jer tako "uvek imaš nešto novo".
ako čekaš da ti se nešto spektakularno dogodi, mnogi zanimljivi detalji (koji se dogode u međuvremenu) ostanu nezabeleženi.
odnosno ako čekaš inspiraciju, pih, to su ćorava posla.
jer kad već jednom počneš da pišeš, inspiracija će odnekle iskočiti.
jutros sam bio bukvalno zapanjen činjenicom da sam poslednji "sportski" blog napisao u ponedeljak, a da je danas već nedelja.
obično mi se trećeg dana upali lampica.
krivicu detaljno pripisujem i ogromnom obimu posla, jer ko god zna čime se bavimo može da pretpostavi kakav nam je haos u radnji pred novu godinu.
onog poslednjeg ponedeljka, kao što rekoh, otpisao sam svo mahnito jurenje Godišnje Kilometraže na trčanju i demostrativno otišao biciklom u brda. lep prolećni dan. i bilo mi je lepo.
nakon toga, khm...
pogledam u svesku, a sveska skoro prazna jer nisam ništa upisivao.
katastrofa.
u utorak su bila dva trčanja, ujutru brda i predveče ravno, oba puta tempo.
ujutru neki promenljiviji, a predveče najobičnija jurnjava na umornim nogama.
poslednji dan odmora je ujedno bio pretposlednji dan bolesti, neki tamo 16-ti decembar.
to sad deluje kao da je bilo u nekom prethodnom životu...
nakon ta dva trčanja u sredu sam nekako ubacio dva sata planinskog trčanja, to je već trebao da bude neki taper pred maraton :-P
to jest, tada uopšte nisam razmišljao o maratonu.
u sredu se razmišlja o sredi, to je valjda logično.
ako kažem da sam za dva sata prešao 19km, trebalo bi da vam sve bude jasno.
kamenjari, lomatanje, neprijateljski nagibi, i ostale zanimljivosti. milina.
u četvrtak nam je prdnulo da odemo na maraton.
e tada sam odlučio da se odmorim.
poslao sam last minute prijave, ili je to bilo u sredu, više nemam pojma.
morao sam da skoknem na brdo da nahranim neko kuče,
tako da sam uspeo da pretrčim samo 14.5km.
računao sam da je to sasvim pristojan taper, realno.
kad sam se vratio, ceo ostatak dana sam se pitao kako je moguće da sam bez ikakvog razloga otišao na baš toliko kratko trčanje.
svašta.
petak je ceo prošao na poslu, nismo čak stigli ni da se spakujemo.
dogovor je bio da ako se probudimo sutra ujutru, na vreme, da odemo na trku.
ako se uspavamo, nikom ništa, nije ni prvi ni poslednji maraton.
a da nam je pao u najgorem trenutku, to je očigledno.
u subotu smo se nekim čudom probudili u 5 ujutru,
što je značilo da sam se u zadnje dve noći naspavao čitavih 7 sati.
bili smo toliko sveži da je izbio maltene pravi rat oko toga ko (NE)će da vozi auto. jači pol je naravno pobedio u tuči i zavalio se u sedište suvozača, jeeee.
maraton je trebao da prođe po jednom planu, pa se nastavio po drugom, trećem, četvrtom, pa je onda išao bez ikakvog plana, pa je došlo do nekoliko rezervnih planova jer su se valjda svi Marfijevi Zakoni tog dana slomili upravo na meni, i tako, dođoh videh poginuh.
ali ajde, kao što sam rekao, nije bio ni prvi ni poslednji.
od tri sata onog haosa valjda postoji samo bolji provod, lošiji nikako.
nakon proglašenja UZ KROFNE ("ako im ne pohvališ krofne odmah će da se nadrkaju", tako su mi rekli, "obrati na to debeeeeeelu pažnju kad budeš pisao blog...") smo otišli do merkatora gde sam na svoje oduševljenje zatekao salomonke na sniženju, sa 14 na 11 iljada.
neću da vam kažem koji model.
i dođem na kasu i shvatim da sam dobio još 20 posto popusta i da će da me izađu manje od 9 iljada.
sad bih ushićeno i bez razmišljanja rado napisao da je ovo bio HAJLAJT dana, ali ne smem zbog onih krofni, da me ne bi hejtovali...
i nakon maratona, šta se radi?
paaaa, zavisi koji je dan.
ako je ponedeljak, onda se prespava i pišu se blogovi,
a ako je nedelja i ako je lepo vreme, ide se na biciklu.
tako smo se danas provozali do ispod Divčibara, 60km po brdima.
gore se još uvek topi sneg pored puta pa je sve mokro,
ali je zato dan bio topao, vazduh lep i čist, idila romantika.
eto.
mislio sam da će da bude samo kratko javljanje,
ali ispade sasvim prosečan blog.
dodatak za ljubitelje statistike, u 2013-oj sam stigao do 3899km.
da sam se samo malo zagrevao pre trke, imao bih 3900.
i još je maločas naročito bilo zanimljivo kad sam u Excelu popunjavao subotu.
u polju kilometri stoji 42, u polju vreme stoji 2h59.
to mu dođe "chip time", jer ne mogu da lažem u dnevniku da sam trčao 3h03 koliko je pokazao semafor, jer prosto nisam toliko trčao.
semafor je uračunao i stajanje pored staze.
novi sad je lep grad, barem ovaj deo uz dunav.
a naročito dok ja tuda protrčavam, eeee onda je već prelep.
nije mi žao što sam povremeno zastajao, imao sam šta da posmatram :-P
ako čekaš da ti se nešto spektakularno dogodi, mnogi zanimljivi detalji (koji se dogode u međuvremenu) ostanu nezabeleženi.
odnosno ako čekaš inspiraciju, pih, to su ćorava posla.
jer kad već jednom počneš da pišeš, inspiracija će odnekle iskočiti.
jutros sam bio bukvalno zapanjen činjenicom da sam poslednji "sportski" blog napisao u ponedeljak, a da je danas već nedelja.
obično mi se trećeg dana upali lampica.
krivicu detaljno pripisujem i ogromnom obimu posla, jer ko god zna čime se bavimo može da pretpostavi kakav nam je haos u radnji pred novu godinu.
onog poslednjeg ponedeljka, kao što rekoh, otpisao sam svo mahnito jurenje Godišnje Kilometraže na trčanju i demostrativno otišao biciklom u brda. lep prolećni dan. i bilo mi je lepo.
nakon toga, khm...
pogledam u svesku, a sveska skoro prazna jer nisam ništa upisivao.
katastrofa.
u utorak su bila dva trčanja, ujutru brda i predveče ravno, oba puta tempo.
ujutru neki promenljiviji, a predveče najobičnija jurnjava na umornim nogama.
poslednji dan odmora je ujedno bio pretposlednji dan bolesti, neki tamo 16-ti decembar.
to sad deluje kao da je bilo u nekom prethodnom životu...
nakon ta dva trčanja u sredu sam nekako ubacio dva sata planinskog trčanja, to je već trebao da bude neki taper pred maraton :-P
to jest, tada uopšte nisam razmišljao o maratonu.
u sredu se razmišlja o sredi, to je valjda logično.
ako kažem da sam za dva sata prešao 19km, trebalo bi da vam sve bude jasno.
kamenjari, lomatanje, neprijateljski nagibi, i ostale zanimljivosti. milina.
u četvrtak nam je prdnulo da odemo na maraton.
e tada sam odlučio da se odmorim.
poslao sam last minute prijave, ili je to bilo u sredu, više nemam pojma.
morao sam da skoknem na brdo da nahranim neko kuče,
tako da sam uspeo da pretrčim samo 14.5km.
računao sam da je to sasvim pristojan taper, realno.
kad sam se vratio, ceo ostatak dana sam se pitao kako je moguće da sam bez ikakvog razloga otišao na baš toliko kratko trčanje.
svašta.
petak je ceo prošao na poslu, nismo čak stigli ni da se spakujemo.
dogovor je bio da ako se probudimo sutra ujutru, na vreme, da odemo na trku.
ako se uspavamo, nikom ništa, nije ni prvi ni poslednji maraton.
a da nam je pao u najgorem trenutku, to je očigledno.
u subotu smo se nekim čudom probudili u 5 ujutru,
što je značilo da sam se u zadnje dve noći naspavao čitavih 7 sati.
bili smo toliko sveži da je izbio maltene pravi rat oko toga ko (NE)će da vozi auto. jači pol je naravno pobedio u tuči i zavalio se u sedište suvozača, jeeee.
maraton je trebao da prođe po jednom planu, pa se nastavio po drugom, trećem, četvrtom, pa je onda išao bez ikakvog plana, pa je došlo do nekoliko rezervnih planova jer su se valjda svi Marfijevi Zakoni tog dana slomili upravo na meni, i tako, dođoh videh poginuh.
ali ajde, kao što sam rekao, nije bio ni prvi ni poslednji.
od tri sata onog haosa valjda postoji samo bolji provod, lošiji nikako.
nakon proglašenja UZ KROFNE ("ako im ne pohvališ krofne odmah će da se nadrkaju", tako su mi rekli, "obrati na to debeeeeeelu pažnju kad budeš pisao blog...") smo otišli do merkatora gde sam na svoje oduševljenje zatekao salomonke na sniženju, sa 14 na 11 iljada.
neću da vam kažem koji model.
i dođem na kasu i shvatim da sam dobio još 20 posto popusta i da će da me izađu manje od 9 iljada.
sad bih ushićeno i bez razmišljanja rado napisao da je ovo bio HAJLAJT dana, ali ne smem zbog onih krofni, da me ne bi hejtovali...
i nakon maratona, šta se radi?
paaaa, zavisi koji je dan.
ako je ponedeljak, onda se prespava i pišu se blogovi,
a ako je nedelja i ako je lepo vreme, ide se na biciklu.
tako smo se danas provozali do ispod Divčibara, 60km po brdima.
gore se još uvek topi sneg pored puta pa je sve mokro,
ali je zato dan bio topao, vazduh lep i čist, idila romantika.
eto.
mislio sam da će da bude samo kratko javljanje,
ali ispade sasvim prosečan blog.
dodatak za ljubitelje statistike, u 2013-oj sam stigao do 3899km.
da sam se samo malo zagrevao pre trke, imao bih 3900.
i još je maločas naročito bilo zanimljivo kad sam u Excelu popunjavao subotu.
u polju kilometri stoji 42, u polju vreme stoji 2h59.
to mu dođe "chip time", jer ne mogu da lažem u dnevniku da sam trčao 3h03 koliko je pokazao semafor, jer prosto nisam toliko trčao.
semafor je uračunao i stajanje pored staze.
novi sad je lep grad, barem ovaj deo uz dunav.
a naročito dok ja tuda protrčavam, eeee onda je već prelep.
nije mi žao što sam povremeno zastajao, imao sam šta da posmatram :-P
23 prosinca 2013
3-2-1-0
imao sam neke sulude ideje, kao i uvek.
ali sam ipak znao da je bolje pustiti da sulude ideje ispare.
mislim, ne treba gajiti viruse, zdravije je suzbiti ih.
jedna od tih ideja je bila, onako, matematička :-)
kad sam napisao da imam 3713 km u ovoj godini,
prolete mi kroz glavu kako to nije "mnogo daleko" od 4000.
šta zna dete koliko ima od Valjeva do Niša, recimo?
preračunao ja to, podelio na 12 preostalih dana ove godine.
došao do neke tamo cifre, od 24km.
pazi sad, 24km dnevno, nije da je ništa, ali nije ni nešto strašno.
i odmah sam prestao o tome da razmišljam.
počelo je ovo mini-proleće, i jednostavno sam uživao.
trčao sam prvog dana 32km, relativno brzo.
sutradan sam hteo nešto slično, ali u brdima.
međutim loše sam se obukao, pa sam morao da okrenem ranije.
zadnjih pola sata sam jurio kao budala, da mi bude toplo.
da mi se ne ponovi onaj proliv gore s vrha brda.
"sreća u nesreći je"... ako već moraš da dobiješ proliv,
da to bar bude na mestu sa najlepšim pogledom.
i tako, uživao ja u pogledu, nema šta.
mislim da sam prvi put u životu srao sa slušalicama na ušima.
juče, tog trećeg dana, planirao sam Dužinu, pa dobro, bila je.
ostao sam skoro 4 sata. krenuo sa Lolom stvarno lagano,
a zatim sam spičio 10-ak km tempo trčanja.
onda sam se popeo na brdo, i gore je bilo bar +10.
odatle se sve pretvorilo u izlet.
zastajao sam, slikao, na par mesta sam zastao i po 5 minuta.
isprobavao neke opcije panorama snimka na telefonu, i tako.
rekoh, lep je dan, nedelja, što sa se vratim kući u 3 ako mogu u 4?
i sve je to bilo idilično, dok nisam shvatio da će da padne mrak.
onda sam na brzaka smislio najkraći mogući povratak kući,
sleteo niz neki puteljak od živog blata,
a zatim dole u podnožju jedno deset minuta čistio patike u snegu.
ladno sam izgubio svo vreme koje sam uštedeo koristeći prečicu!
i onda je naravno opet zahladnelo, navukla se magla,
temperatura je spala za nekoliko stepeni, smog zasmrdeo...
pa sam opet morao da opalim 8 km tempa, za kraj.
taman kroz onaj dim, da poništim sve efekte brdskog vazduha :p
e nakon ta tri dana, tu je bilo 32+23+31 = 86km ...
jutros sam bio nešto umoran :p
dogovor je bio da odem da lagano trčkaram s Lolom.
međutim nešto smo se zbog posla razišli,
i ukazala mi se prilika da odem malo biciklom.
1) tako mi je otpao plan trpanja kilometraže na trčanju
2) tako sam opet mogao da budem 3 sata u brdima
i naravno, prevladala je ljubav ka prirodi, naspram strasti ka brojkama
zaboravio sam na trčanje i na besmislene rekorde
ali ipak, da obračunam, za svaki slučaj
počev od sutra, imam 8 dana u ovoj godini
od trenutnih 3799 km mi fali 201km, to je 25 dnevno.
eto kako sam uprskao Plan, onomad mi je trebalo 24 dnevno.
ako je neko hteo to po svaku cenu, trebao je ovako.
da trči 2x dnevno, da rasporedi teret te silne kilometraže,
i lepo uredno kao veverica samo da skuplja na gomilu.
10 ujutru 14 uveče, 12 ujutru 12 uveče, strpljivo.
ali kao što rekoh, ne radi se o tome.
da je bilo neko takmičenje, opklada, izazov,
da mi je rajfajzen banka sponzor, da dobijam hiljadu evra po danu,
pa trčao bih kao bela lala.
paz da ne bih seo na biciklu. sačekale bi planine.
ali ovako, ma nek ide život.
očitaću cifru na kraju godine, i to će biti to.
ništa na silu.
jednostavno, prebrojaću kilometre koji su se sami istrčali.
e baš tako.
ali sam ipak znao da je bolje pustiti da sulude ideje ispare.
mislim, ne treba gajiti viruse, zdravije je suzbiti ih.
jedna od tih ideja je bila, onako, matematička :-)
kad sam napisao da imam 3713 km u ovoj godini,
prolete mi kroz glavu kako to nije "mnogo daleko" od 4000.
šta zna dete koliko ima od Valjeva do Niša, recimo?
preračunao ja to, podelio na 12 preostalih dana ove godine.
došao do neke tamo cifre, od 24km.
pazi sad, 24km dnevno, nije da je ništa, ali nije ni nešto strašno.
i odmah sam prestao o tome da razmišljam.
počelo je ovo mini-proleće, i jednostavno sam uživao.
trčao sam prvog dana 32km, relativno brzo.
sutradan sam hteo nešto slično, ali u brdima.
međutim loše sam se obukao, pa sam morao da okrenem ranije.
zadnjih pola sata sam jurio kao budala, da mi bude toplo.
da mi se ne ponovi onaj proliv gore s vrha brda.
"sreća u nesreći je"... ako već moraš da dobiješ proliv,
da to bar bude na mestu sa najlepšim pogledom.
i tako, uživao ja u pogledu, nema šta.
mislim da sam prvi put u životu srao sa slušalicama na ušima.
juče, tog trećeg dana, planirao sam Dužinu, pa dobro, bila je.
ostao sam skoro 4 sata. krenuo sa Lolom stvarno lagano,
a zatim sam spičio 10-ak km tempo trčanja.
onda sam se popeo na brdo, i gore je bilo bar +10.
odatle se sve pretvorilo u izlet.
zastajao sam, slikao, na par mesta sam zastao i po 5 minuta.
isprobavao neke opcije panorama snimka na telefonu, i tako.
rekoh, lep je dan, nedelja, što sa se vratim kući u 3 ako mogu u 4?
i sve je to bilo idilično, dok nisam shvatio da će da padne mrak.
onda sam na brzaka smislio najkraći mogući povratak kući,
sleteo niz neki puteljak od živog blata,
a zatim dole u podnožju jedno deset minuta čistio patike u snegu.
ladno sam izgubio svo vreme koje sam uštedeo koristeći prečicu!
i onda je naravno opet zahladnelo, navukla se magla,
temperatura je spala za nekoliko stepeni, smog zasmrdeo...
pa sam opet morao da opalim 8 km tempa, za kraj.
taman kroz onaj dim, da poništim sve efekte brdskog vazduha :p
e nakon ta tri dana, tu je bilo 32+23+31 = 86km ...
jutros sam bio nešto umoran :p
dogovor je bio da odem da lagano trčkaram s Lolom.
međutim nešto smo se zbog posla razišli,
i ukazala mi se prilika da odem malo biciklom.
1) tako mi je otpao plan trpanja kilometraže na trčanju
2) tako sam opet mogao da budem 3 sata u brdima
i naravno, prevladala je ljubav ka prirodi, naspram strasti ka brojkama
zaboravio sam na trčanje i na besmislene rekorde
ali ipak, da obračunam, za svaki slučaj
počev od sutra, imam 8 dana u ovoj godini
od trenutnih 3799 km mi fali 201km, to je 25 dnevno.
eto kako sam uprskao Plan, onomad mi je trebalo 24 dnevno.
ako je neko hteo to po svaku cenu, trebao je ovako.
da trči 2x dnevno, da rasporedi teret te silne kilometraže,
i lepo uredno kao veverica samo da skuplja na gomilu.
10 ujutru 14 uveče, 12 ujutru 12 uveče, strpljivo.
ali kao što rekoh, ne radi se o tome.
da je bilo neko takmičenje, opklada, izazov,
da mi je rajfajzen banka sponzor, da dobijam hiljadu evra po danu,
pa trčao bih kao bela lala.
paz da ne bih seo na biciklu. sačekale bi planine.
ali ovako, ma nek ide život.
očitaću cifru na kraju godine, i to će biti to.
ništa na silu.
jednostavno, prebrojaću kilometre koji su se sami istrčali.
e baš tako.
19 prosinca 2013
2013, 3713
i tako je prošla i ta bolest, ne ponovila se...
još uvek sam kilkast, ali ako već (already) mogu da trčim, dobro je
ponedeljak nakon (ne-)trke sam takođe prekunjao,
a ova tri dana su brojala 14-18-18km
ono prvo je bilo saplitanje,
drugo je bilo prevrtanje,
a tek danas je počelo da liči na normalno trčkaranje.
jutros sam se probudio mrtav.
čitaj, nisam se ni probudio.
nekad za to stanje kažemo mrtav-mrtav.
to se valjda misli "najmrtviji mogući".
moderni klinci bi rekli PREMRTAV,
ovi što su učili srpski iz fejsbuk čitanke.
razmišljao ja šta da radim, i filozofski zaključio - ništa.
pecaroška taktika čekanja se isplatila.
dan je prolazio, ja sam se budio. ali polako.
i negde predveče, što u zimskom danu znači oko 14h,
rekoh da odem malo da pokušam.
očas posla je bilo 14:30 i lola reče - uvatiće te mrak.
rekoh - ma kakav mrak, šta to trabunjaš...
i naravno, uvatio me.
nije da sam negde žurio.
lepo sam se obukao, poneo slušalice.
mnogo mi se sviđa ono dugmence ispod guše.
pa kad mi umesto muzike zazvoni melodija poziva,
ja ga stisnem, i kad mi lola vikne GDE SI BREEEEEE!!!!,
to bude odjednom toliko decibela
da u trenu preLETim iznad Kukavičjeg Gnezda.
hoću da kažem, slušalice mi u dva uveta dođu kao
oni elektrošokovi iz pomenutog filma...
i tako, malo sam trčkao, malo zastajao, fotkao maglu.
pola izlet pola trening.
više izlet nego trening.
dakle više pola nego pola. pa jel da?
stigao sam do 3713 km u godini, dakle na samo 17km sam od rekorda.
jedino što sam tih godina (2006-2007) bio malo brži.
i PUNO nepovređeniji. jbg.
izgledi su da će mi ovo biti lajftajm best trčanja u godini.
ali sve to nije baš TOLIKO važno.
važno je ostati zdrav, ne navući neku povredu,
zalečiti postojeću, spremiti se za onu ludačku trku 18-og.
još dva dana, pa odatle još 4 nedelje. hmmm...
još uvek sam kilkast, ali ako već (already) mogu da trčim, dobro je
ponedeljak nakon (ne-)trke sam takođe prekunjao,
a ova tri dana su brojala 14-18-18km
ono prvo je bilo saplitanje,
drugo je bilo prevrtanje,
a tek danas je počelo da liči na normalno trčkaranje.
jutros sam se probudio mrtav.
čitaj, nisam se ni probudio.
nekad za to stanje kažemo mrtav-mrtav.
to se valjda misli "najmrtviji mogući".
moderni klinci bi rekli PREMRTAV,
ovi što su učili srpski iz fejsbuk čitanke.
razmišljao ja šta da radim, i filozofski zaključio - ništa.
pecaroška taktika čekanja se isplatila.
dan je prolazio, ja sam se budio. ali polako.
i negde predveče, što u zimskom danu znači oko 14h,
rekoh da odem malo da pokušam.
očas posla je bilo 14:30 i lola reče - uvatiće te mrak.
rekoh - ma kakav mrak, šta to trabunjaš...
i naravno, uvatio me.
nije da sam negde žurio.
lepo sam se obukao, poneo slušalice.
mnogo mi se sviđa ono dugmence ispod guše.
pa kad mi umesto muzike zazvoni melodija poziva,
ja ga stisnem, i kad mi lola vikne GDE SI BREEEEEE!!!!,
to bude odjednom toliko decibela
da u trenu preLETim iznad Kukavičjeg Gnezda.
hoću da kažem, slušalice mi u dva uveta dođu kao
oni elektrošokovi iz pomenutog filma...
i tako, malo sam trčkao, malo zastajao, fotkao maglu.
pola izlet pola trening.
više izlet nego trening.
dakle više pola nego pola. pa jel da?
stigao sam do 3713 km u godini, dakle na samo 17km sam od rekorda.
jedino što sam tih godina (2006-2007) bio malo brži.
i PUNO nepovređeniji. jbg.
izgledi su da će mi ovo biti lajftajm best trčanja u godini.
ali sve to nije baš TOLIKO važno.
važno je ostati zdrav, ne navući neku povredu,
zalečiti postojeću, spremiti se za onu ludačku trku 18-og.
još dva dana, pa odatle još 4 nedelje. hmmm...
15 prosinca 2013
ne ljubi kamermana, bre!
blog koji i nije baš skroz sportski.
onako.
jedan dan bez trčanja.
15 do 6 ujutru, zvoni alarm. tj ne zvoni, alarmi danas sviraju. počinje pesma "evil girls" od grupe escondido. sinoć sam je odabrao jer počinje jako lagano. tiho. i onda se postepeno pojača. i tako zvoni ta pesma, ja slušam i uživam. neću ni da gasim alarm, rekoh. nek odsvira cela pesma, lepa je. i nakon nekog vremena, pesma stane. delovalo mi je - tek što je počela. idiot od alarma zvoni samo pola minuta ili minut, nemam pojma... šit. ništa. uzmem telefon, stavim ga na jastuk, pronađem pesmu i pustim je od početka, celu. posle sam zaključio kako nema dovoljno vremena da bismo se baktali kompjuterom, pa sam samo preneo telefon u kuhinju. escondido su odsvirali ceo album uz doručak, i čak prve dve pesme još jednom. na bis.
poneo sam komplet opreme za trčanje, patike, sve po spisku. mada sam bio daleko od onog stanja "lud za trčanjem". juče sam imao faze, sat vremena sam bio siguran kako neću moći da trčim, pa naiđe onaj minut kad pomislim da je sve ipak moguće, i tako u krug. i minut po minut, nakupilo se dovoljno da proizvede bunilo.
da ne zaboravim ovu anegdotu. nakon samo dve ulice, pogledam lolu i upitam je zašto vozi u jakni. ona kaže da će je skinuti na prvom sledećem semaforu, čim se auto malo zagreje. utom pogleda ona mene i kaže - a gde je tvoja jakna? ja se okrenem po autu, i shvatim da sam kod kuće na stepeništu zaboravio jaknu šal i rukavice. U-zaokret pa istih 500m nazad. znao sam da će to da bude dobar znak. krenuli smo po drugi put u pet minuta, i nakon tri skretanja auto počinje da se zanosi po ledu, trrrrrr nakratko se začuo abs kao mitraljez, i nastavili smo u planiranom pravcu. s tim da lola do kraja dana nije prelazila 60 km/h, sva usrana ko grlica.
i ništa, dolazak u metro, kupovina poklona za valjda ceo svet, osim za nas. dalje ja sedam da vozim jer je lolina orijentacija ravna snalaženju hrčka u kavezu, jednom kad uđe u onaj točkić više ne ume da izađe. zbog takvih na kružnim tokovima u bosni stoji upozorenje "maksimalno 20 krugova!!!". na trku ponosno dolazimo među prvima, a sat kasnije smo se uzdržavali da se ne iščuđavamo nekima koji su došli u zadnji čas jer "nisu umeli da nađu mesto starta". takvi verovatno ni ne primete onaj znak na ulasku u kružni tok, pa kruže dok god im ne nestane benzina, a onda odguraju auto tamo gde su krenuli.
tu negde mi se učinilo da mogu da stojim na nogama, mada mi se baš i nije trčalo. bio sam u onom fazonu "paaaa ako se baš moraaaa..., najradije ne bih ni tad". ipak sam bio previše malaksao. u zadnja dva dana sam jedva uspeo da se čujem sa sparing-partnerkom jer je i ona nešto kašljucala, mada je neki stari dogovor bio da ćemo da to nekako pretrčkaramo zajedno. kroz par sms-ova se kristališe kako ona ipak neće moći da trči, i meni odjednom spade kamen sa srca. tras! spontano sam preuzeo ulogu fotografa, iliti po moderno telefongrafa, i opalio cirka 300 slika. opalio bih i više da mi se nisu smrzli prsti, i da nisam uporno pritiskao pogrešno dugmence. na kraju sam kao i uvek završio sa duplo više slika ljudi koje ne poznajem nego onih koje sam hteo da slikam, ali ajde, za to postoji fejsbuk. tamo ti se sve reciklira, ništa se ne baca. možeš da slikaš kontejner iz pet uglova, i u roku od par dana će se neko već tagovati. i nakon toga će u pola sata da stigne 250 lajkova.
i sad bih ja još malo pisao o trci i ostatku dana, ali je lola danas očigledno potpuno ozdravila i priča neviđenim elanom, menja teme na svaki minut, i još joj smeta što je ja pažljivo ne slušam. dakle još jedan blog prekinut na pola, iz groznog starog razloga. ja ne znam kako vi, ali ja uz moju ženu nisam dobio uputstvo za korišćenje. ona sama dodaje gas, a nijedno od nas dvoje ne zna ni gde je kočnica, ni gde se pritiska pause ili stop. eee ali zato ima rewind i ffwd, i u trenu mi sve prepriča ispočetka, ako nisam slušao. a naravno da nisam ni mogao. ali ni to nije najgore. najgore je preslišavanje sutra ujutru. kad moram da ponovim sve što mi je rekla. to ja njoj dođem kao diktafon valjda. ups evo nove teme. stare teme. stoti put. aaaaa. video killed the radio star. upomooććć!!!! krkkk. zzzzzzzzz... kad bi samo htela da svoj višak energije upotrebi na treninge, ladno bi istrčala normu za boston. ali jok. ona ne voli da muči asfalt. ona ne voli da se troši na drugim poljima. ona najviše voli mene. bože kako sam ja srećan. i nezahvalan. toliko ljudi ima na ovom svetu, i samo će jedan od milion redovno postići da ispiše ovolike blogove, a ja se žalim što sam svaki prekinuo na pola. umesto da budem zahvalan. nekome. nečemu. wtf
onako.
jedan dan bez trčanja.
15 do 6 ujutru, zvoni alarm. tj ne zvoni, alarmi danas sviraju. počinje pesma "evil girls" od grupe escondido. sinoć sam je odabrao jer počinje jako lagano. tiho. i onda se postepeno pojača. i tako zvoni ta pesma, ja slušam i uživam. neću ni da gasim alarm, rekoh. nek odsvira cela pesma, lepa je. i nakon nekog vremena, pesma stane. delovalo mi je - tek što je počela. idiot od alarma zvoni samo pola minuta ili minut, nemam pojma... šit. ništa. uzmem telefon, stavim ga na jastuk, pronađem pesmu i pustim je od početka, celu. posle sam zaključio kako nema dovoljno vremena da bismo se baktali kompjuterom, pa sam samo preneo telefon u kuhinju. escondido su odsvirali ceo album uz doručak, i čak prve dve pesme još jednom. na bis.
poneo sam komplet opreme za trčanje, patike, sve po spisku. mada sam bio daleko od onog stanja "lud za trčanjem". juče sam imao faze, sat vremena sam bio siguran kako neću moći da trčim, pa naiđe onaj minut kad pomislim da je sve ipak moguće, i tako u krug. i minut po minut, nakupilo se dovoljno da proizvede bunilo.
da ne zaboravim ovu anegdotu. nakon samo dve ulice, pogledam lolu i upitam je zašto vozi u jakni. ona kaže da će je skinuti na prvom sledećem semaforu, čim se auto malo zagreje. utom pogleda ona mene i kaže - a gde je tvoja jakna? ja se okrenem po autu, i shvatim da sam kod kuće na stepeništu zaboravio jaknu šal i rukavice. U-zaokret pa istih 500m nazad. znao sam da će to da bude dobar znak. krenuli smo po drugi put u pet minuta, i nakon tri skretanja auto počinje da se zanosi po ledu, trrrrrr nakratko se začuo abs kao mitraljez, i nastavili smo u planiranom pravcu. s tim da lola do kraja dana nije prelazila 60 km/h, sva usrana ko grlica.
i ništa, dolazak u metro, kupovina poklona za valjda ceo svet, osim za nas. dalje ja sedam da vozim jer je lolina orijentacija ravna snalaženju hrčka u kavezu, jednom kad uđe u onaj točkić više ne ume da izađe. zbog takvih na kružnim tokovima u bosni stoji upozorenje "maksimalno 20 krugova!!!". na trku ponosno dolazimo među prvima, a sat kasnije smo se uzdržavali da se ne iščuđavamo nekima koji su došli u zadnji čas jer "nisu umeli da nađu mesto starta". takvi verovatno ni ne primete onaj znak na ulasku u kružni tok, pa kruže dok god im ne nestane benzina, a onda odguraju auto tamo gde su krenuli.
tu negde mi se učinilo da mogu da stojim na nogama, mada mi se baš i nije trčalo. bio sam u onom fazonu "paaaa ako se baš moraaaa..., najradije ne bih ni tad". ipak sam bio previše malaksao. u zadnja dva dana sam jedva uspeo da se čujem sa sparing-partnerkom jer je i ona nešto kašljucala, mada je neki stari dogovor bio da ćemo da to nekako pretrčkaramo zajedno. kroz par sms-ova se kristališe kako ona ipak neće moći da trči, i meni odjednom spade kamen sa srca. tras! spontano sam preuzeo ulogu fotografa, iliti po moderno telefongrafa, i opalio cirka 300 slika. opalio bih i više da mi se nisu smrzli prsti, i da nisam uporno pritiskao pogrešno dugmence. na kraju sam kao i uvek završio sa duplo više slika ljudi koje ne poznajem nego onih koje sam hteo da slikam, ali ajde, za to postoji fejsbuk. tamo ti se sve reciklira, ništa se ne baca. možeš da slikaš kontejner iz pet uglova, i u roku od par dana će se neko već tagovati. i nakon toga će u pola sata da stigne 250 lajkova.
i sad bih ja još malo pisao o trci i ostatku dana, ali je lola danas očigledno potpuno ozdravila i priča neviđenim elanom, menja teme na svaki minut, i još joj smeta što je ja pažljivo ne slušam. dakle još jedan blog prekinut na pola, iz groznog starog razloga. ja ne znam kako vi, ali ja uz moju ženu nisam dobio uputstvo za korišćenje. ona sama dodaje gas, a nijedno od nas dvoje ne zna ni gde je kočnica, ni gde se pritiska pause ili stop. eee ali zato ima rewind i ffwd, i u trenu mi sve prepriča ispočetka, ako nisam slušao. a naravno da nisam ni mogao. ali ni to nije najgore. najgore je preslišavanje sutra ujutru. kad moram da ponovim sve što mi je rekla. to ja njoj dođem kao diktafon valjda. ups evo nove teme. stare teme. stoti put. aaaaa. video killed the radio star. upomooććć!!!! krkkk. zzzzzzzzz... kad bi samo htela da svoj višak energije upotrebi na treninge, ladno bi istrčala normu za boston. ali jok. ona ne voli da muči asfalt. ona ne voli da se troši na drugim poljima. ona najviše voli mene. bože kako sam ja srećan. i nezahvalan. toliko ljudi ima na ovom svetu, i samo će jedan od milion redovno postići da ispiše ovolike blogove, a ja se žalim što sam svaki prekinuo na pola. umesto da budem zahvalan. nekome. nečemu. wtf
14 prosinca 2013
sibir
jesam li pre dva dana pomenuo PLAN?
nešto tipa da u petak treba malo predahnuti, u subotu odvaliti nešto "što duže to bolje", a u nedelju otići na novi bgd na rođendansko rastrčavanje?
jesam, rekao sam da postoji PLAN.
i tek što sam to rekao, PLAN se raspao.
eto zašto ne valja planiranje.
kako reče antiša zjec, pre dobrih desetak godina,
"današnji planovi su sutrašnja razočaranja".
malo pesimistički, što jes jes, ali uglavnom tako i bude.
tog četvrtka, nakon trčanja sam vrteo po glavi dve varijante.
da odmah uradim par sitnih poslića, ili da ih ostavim za sutra.
i prelomio sam da mi je pet dana treninga dovoljno,
da je tih 15km za 1h01' više nego bingo, i da sam zaslužio odmor.
petak je trebao da bude neko kratko trčkaranje,
i negde da uklopim tih par sitnica, da očistim oluke od lišća,
i da operem auto, zbog predstojećeg vikenda.
zadovoljan treningom, ušao sam u kadu.
lola je odmah prigovorila kako mislim samo na trening,
i kako OPET neću ni očistiti oluke ni oprati auto...
izašao sam iz kade, obrisao noge, obukao neke prljave stvari.
uzeo merdevine i odgurao ih na bicikli 600m do radnje.
očistio oluke. nisam imao osećaj da mi je previše hladno.
veća muka su mi bili grčevi od silnog čučanja na krovu.
ali, verovatno mi nije prijalo ni onih desetak minuta sedenja na ledenom limu. jbg, ako moraš da biraš između rizika da sletiš s krova i da zalepiš dupe za isti, tu se puno ne razmišlja...
nakon toga sam ipak uleteo u kadu, a pozvala je zubarka.
lola mi je zakazala za 20-ak minuta,
tako da sam nakon kupanja onako sav vlažan zgrabio jaknu,
natukao kapuljaču i odjurio biciklom.
stigao tačno u minut.
ali uveče, počeo sam da osećam previše bola u glavi.
nos je curio kao česma, bio sam prehlađen.
celu noć me je stravično bolela glava.
uzeo sam jedno malo ćebe, i celo ga spustio na jastuk iznad glave.
pa sam noću od njega pravio razne oblike kapuljače.
praktično sam spavao pod vunenim kišobranom.
ili pod turbanom od ćebeta.
čalmotinja.
petak je prošao u komi.
da, oprao sam auto.
i opet se smrzo.
danas sam u još većoj komi.
popodne moramo na groblje.
tek ću gore da se smrznem, šta god obukao.
iskreno rečeno, prestao sam da računam na sutra.
nije da sam ugasio i poslednji tračak nade,
ali prosto mu se divim otkud mu volja da i dalje tinja.
nešto tipa, sediš peti dan mrtav dehidriran u sred pustinje,
i razmišljaš kako postoji šansa da iznad tebe preleti neki avion,
i da iz njega ispadne flaša vode. tako nekako.
aj da vidimo i to čudo.
što se forme i treniranja tiče, nisam naročito očajan.
za nekoliko dana ću opet promrdati, bože moj.
samo neka me stopalo skroz prođe.
fora je da, ne znam da li ste primetili, kada je čovek bolestan,
NAROČITO kada ima temperaturu, sve povrede prestanu da srastaju.
čak se neke i pogoršaju. zaustave se anabolički procesi.
ili je to možda samo kod mene tako, nemam pojma.
ali tako je.
pa je to sad dodatni problem.
rekao bi čovek - ćuti, odmorićeš se, bićeš kao nov.
ali često i ne bude tako.
podigneš se nakon 3-5-7 dana bolesti, a opet si kao krpa.
to što 7 dana nisi živeo, ne znači da si se odmorio.
to što nisi trošio, ne znači da si nešto bitno uštedeo.
uglavnom, sada mi nema druge nego da čekam ozdravljenje.
i ono uzbuđenje "novog rađanja".
ono napipavanje umora, napora, volje, samoga sebe.
ono kad više nisi na svom terenu, na sigurnom.
kad si izbačen iz koloseka, i kad se oprezno vraćaš nazad.
kao kad je neko pričao o izgnanstvu u ameriku.
rekao je da emigracija znači "from somebody to nobody".
gubimo svoj identitet, i onda ga ponovo stvaramo.
zanimljivo je to iskustvo, otkrivati ko si, kad ti sve ljušture spadnu.
tako je i s nogama, nakon bolesti.
tebi su to neke nove noge, koje treba upoznati.
pažljivo im pristupaš, govoriš im izvolite i izvinite.
a do juče ste bili kao vozač i auto, niko ne razmišlja o uglađenosti.
stisneš gas, otpustiš gas, stisneš kočnicu.
posle pauze pak, neko vreme kao da ne znaš da li su to
neke nove noge, ili su ipak one stare, ali opet drukčije.
a kao da ni one nisu sigurne, da li su to ista brda, iste staze.
par dana je svima sve novo, i onda lagano sve dođe na svoje mesto.
valjda.
ako mi se povrede primire za 7-10 dana,
počeću ozbiljno da razmišljam o Mojstiru, 18.01.
42km po snegu, gore-dole, smrznute sline.
razmišljao sam, kako li će biti osmišljene okrepe?
ako ne bude ništa toplo, hladnu vodu vala neću piti.
zimska 4 sata mogu da izdržim i bez vode, bar sam to probao.
iskreno, više me brine kako bi Lola preživela 21km.
naročito ako bude klizavo, a biće.
i neravno, a biće i džombastog snega i leda.
meni ne smeta ništa, nema uslova koji mogu da me iznenade.
imam autonomiju kao oni kamioni sa histori čenela,
koji kroz severnu kanadu voze do aljaske.
što je najvažnije, Mojstir Extreme Trail Run bi bio odličan izgovor...
za jednu blesavu dužinu, negde oko NG ili Božića.
nešto tipa da u petak treba malo predahnuti, u subotu odvaliti nešto "što duže to bolje", a u nedelju otići na novi bgd na rođendansko rastrčavanje?
jesam, rekao sam da postoji PLAN.
i tek što sam to rekao, PLAN se raspao.
eto zašto ne valja planiranje.
kako reče antiša zjec, pre dobrih desetak godina,
"današnji planovi su sutrašnja razočaranja".
malo pesimistički, što jes jes, ali uglavnom tako i bude.
tog četvrtka, nakon trčanja sam vrteo po glavi dve varijante.
da odmah uradim par sitnih poslića, ili da ih ostavim za sutra.
i prelomio sam da mi je pet dana treninga dovoljno,
da je tih 15km za 1h01' više nego bingo, i da sam zaslužio odmor.
petak je trebao da bude neko kratko trčkaranje,
i negde da uklopim tih par sitnica, da očistim oluke od lišća,
i da operem auto, zbog predstojećeg vikenda.
zadovoljan treningom, ušao sam u kadu.
lola je odmah prigovorila kako mislim samo na trening,
i kako OPET neću ni očistiti oluke ni oprati auto...
izašao sam iz kade, obrisao noge, obukao neke prljave stvari.
uzeo merdevine i odgurao ih na bicikli 600m do radnje.
očistio oluke. nisam imao osećaj da mi je previše hladno.
veća muka su mi bili grčevi od silnog čučanja na krovu.
ali, verovatno mi nije prijalo ni onih desetak minuta sedenja na ledenom limu. jbg, ako moraš da biraš između rizika da sletiš s krova i da zalepiš dupe za isti, tu se puno ne razmišlja...
nakon toga sam ipak uleteo u kadu, a pozvala je zubarka.
lola mi je zakazala za 20-ak minuta,
tako da sam nakon kupanja onako sav vlažan zgrabio jaknu,
natukao kapuljaču i odjurio biciklom.
stigao tačno u minut.
ali uveče, počeo sam da osećam previše bola u glavi.
nos je curio kao česma, bio sam prehlađen.
celu noć me je stravično bolela glava.
uzeo sam jedno malo ćebe, i celo ga spustio na jastuk iznad glave.
pa sam noću od njega pravio razne oblike kapuljače.
praktično sam spavao pod vunenim kišobranom.
ili pod turbanom od ćebeta.
čalmotinja.
petak je prošao u komi.
da, oprao sam auto.
i opet se smrzo.
danas sam u još većoj komi.
popodne moramo na groblje.
tek ću gore da se smrznem, šta god obukao.
iskreno rečeno, prestao sam da računam na sutra.
nije da sam ugasio i poslednji tračak nade,
ali prosto mu se divim otkud mu volja da i dalje tinja.
nešto tipa, sediš peti dan mrtav dehidriran u sred pustinje,
i razmišljaš kako postoji šansa da iznad tebe preleti neki avion,
i da iz njega ispadne flaša vode. tako nekako.
aj da vidimo i to čudo.
što se forme i treniranja tiče, nisam naročito očajan.
za nekoliko dana ću opet promrdati, bože moj.
samo neka me stopalo skroz prođe.
fora je da, ne znam da li ste primetili, kada je čovek bolestan,
NAROČITO kada ima temperaturu, sve povrede prestanu da srastaju.
čak se neke i pogoršaju. zaustave se anabolički procesi.
ili je to možda samo kod mene tako, nemam pojma.
ali tako je.
pa je to sad dodatni problem.
rekao bi čovek - ćuti, odmorićeš se, bićeš kao nov.
ali često i ne bude tako.
podigneš se nakon 3-5-7 dana bolesti, a opet si kao krpa.
to što 7 dana nisi živeo, ne znači da si se odmorio.
to što nisi trošio, ne znači da si nešto bitno uštedeo.
uglavnom, sada mi nema druge nego da čekam ozdravljenje.
i ono uzbuđenje "novog rađanja".
ono napipavanje umora, napora, volje, samoga sebe.
ono kad više nisi na svom terenu, na sigurnom.
kad si izbačen iz koloseka, i kad se oprezno vraćaš nazad.
kao kad je neko pričao o izgnanstvu u ameriku.
rekao je da emigracija znači "from somebody to nobody".
gubimo svoj identitet, i onda ga ponovo stvaramo.
zanimljivo je to iskustvo, otkrivati ko si, kad ti sve ljušture spadnu.
tako je i s nogama, nakon bolesti.
tebi su to neke nove noge, koje treba upoznati.
pažljivo im pristupaš, govoriš im izvolite i izvinite.
a do juče ste bili kao vozač i auto, niko ne razmišlja o uglađenosti.
stisneš gas, otpustiš gas, stisneš kočnicu.
posle pauze pak, neko vreme kao da ne znaš da li su to
neke nove noge, ili su ipak one stare, ali opet drukčije.
a kao da ni one nisu sigurne, da li su to ista brda, iste staze.
par dana je svima sve novo, i onda lagano sve dođe na svoje mesto.
valjda.
ako mi se povrede primire za 7-10 dana,
počeću ozbiljno da razmišljam o Mojstiru, 18.01.
42km po snegu, gore-dole, smrznute sline.
razmišljao sam, kako li će biti osmišljene okrepe?
ako ne bude ništa toplo, hladnu vodu vala neću piti.
zimska 4 sata mogu da izdržim i bez vode, bar sam to probao.
iskreno, više me brine kako bi Lola preživela 21km.
naročito ako bude klizavo, a biće.
i neravno, a biće i džombastog snega i leda.
meni ne smeta ništa, nema uslova koji mogu da me iznenade.
imam autonomiju kao oni kamioni sa histori čenela,
koji kroz severnu kanadu voze do aljaske.
što je najvažnije, Mojstir Extreme Trail Run bi bio odličan izgovor...
za jednu blesavu dužinu, negde oko NG ili Božića.
12 prosinca 2013
iznenadni tempo
e, ovome se nisam nadaooooo...
ali stvarno.
evo kako je to išlo:
nisam imao baš previše vremena za trčanje.
iz prostog razloga jer sam u tom slobodnom vremenu morao da 1) odem na kakav-takav trening, i 2) očistim oluke od lišća, na radnji
preko toga, bio sam svestan da sam trenirao dovoljno.
tu ne mislim na kvalitet treninga koji je ravan nuli,
nego na količinu.
nakon prvih 6 dana decembra i 6 trčanja,
pauze u onaj čuveni dan nakon Koncerta
(i nakon noći sa samo 2.5 sata spavanja),
usledilo je još 5 dana uzastopnog trčanja.
25, 18, 17, 24km, i danas.
danas sam prelomio da će da bude kratko, 1 sat,
pa sam odabrao jednu od "staza za trening".
jedan od sporednih puteva, praktično ulica, kuda smo trenirali godinama dok sam odlazio u Klub na treninge. pa kad god ne radimo trening na stazi, onda smo sa stadiona išli tom ulicom do izlaska iz grada.
praktično paralelno putu za Beograd, ali malo gore, ka brdašcima.
na svakom kilometru postoji po jedna "rupa",
gde se put naglo spusti i popne iz nekakvog potoka.
od stadiona smo išli do kraja asfalta, 5km, i nazad,
pa smo zato taj pravac zvali "pet-pet". tako je i ostalo.
čak i sada, kada mi treba 4km da dođem do tamo,
pa se uključim negde oko 2-og kilometra, pa odem do 5-og,
(pa još malo produžim jer sada u nastavku nije makadam
pa tuda može zaista i da se ode do Beograda)
pa tako napravim 15km, kad me Lola pita gde idem,
ja kažem da "idem na pet-pet".
da li su ovi ljudi normalni?
skidaš album u 320kbps formatu, i pitaš se zašto ima 220MB?
i shvatiš da je neko skenirao knjižicu koja ide uz CD,
i da je dodao neke 4 monstruozne .png fotografije,
kao da ću da štampam bilbord (!!!-???)
bolesnog li sveta...
convert to .jpg, resize pictures,
i gle folder ima normalnih 107MB a sva muzika je još uvek tu.
gde sam stao?
da, na pet-pet.
krenuo ja na tempo trčanje. idem kratko ali brzo.
e sad to brzo, iako sam popio dozu ness otrova, hmmm
nisam znao kako će izgledati.
juče sam umesto "da si se vratio za dva sata, jel jasno???"
ipak ostao 2h20', jer je na vrhu brda bilo blato koje nisam očekivao,
pa sam morao da se vratim okolnim asfaltom.
naime ispod magle je sve bilo zaleđeno,
a kad sam se popeo iznad 450m nadmorske, proleće!!!!
mislim, vazduh je bio predivan, ali je i tlo "popustilo",
pa je krckava beličasta zemlja postala puding od čokolade.
a na mestima kuda su prolazile krave, puding od govana.
dok sam strčavao niz poslednji strm spust,
počele su iznenada da me bole pokosnice, naročito leva.
to je valjda bio neki signal da malo "smanjim doživljaj".
eto zašto sam se danas odlučio za "brzak".
krenuo sam onako, bez plana, ali u nekom pokušaju
da to bude brže od uobičajenog zimskog dvosatnog tumaranja.
nakon 4km i blage uzbrdice sam imao nekih 17', nije loše.
na okretu sam imao 31' što znači da sam tih 3.5km išao po 4'.
to je onaj deo sa rke-koke kratkim uz/nizbrdicama,
gde mi je Subotićka godinama isterivala dušu na nos.
nakon okreta, koji je par desetaka metara ispod starta/cilja,
tih istih 3.5km sam na blagom usponu imao vetar u leđa,
a nakon toga sam i poslednja 4km otrčao istom brzinom.
tako da sam se vratio nakon 61', za tih 15km.
prijatno iznenađenje.
ali stvarno.
nije mi bio osećaj da trčim Tempo.
nigde se nisam onako naglašeno prebacivao na prednji deo stopala,
nigde nisam nešto kao verglao rukama, disanje na nos,
a povremeno sam malo i gazio spoljnjom stranom patike,
jer sam osećao bol u tom srednjem metatarzalnom predelu.
patike Nike Pegasus 27, sa ulošcima od Brooks Pure serije.
u mojoj nilsko-konjskoj veličini, 325 grama žive vage.
kažem jer ovakve treninge obično trčim u patikama od 270g.
plan je sledeći.
sutra definitivno treba malo odmoriti noge,
a u subotu mogu da se razbijem od treninga kao majmun.
i to ujutru, jer posle toga moramo na groblje.
(biće tačno 2 godine otkako je umro Lolin tata)
igrom sudbine odmah sledećeg dana je Sashina trka-žurka,
na kojoj mi je jedini zadatak da se odmorim od trčanja.
za sada je dogovor da nekome pravim društvo, tih 5km,
što bi trebalo da bude minimum pola sata
čavrljanja (meni) odnosno izdisanja (dragoj osobi).
anegdota od juče
prvih 9km mi je Lola pravila društvo na bicikli.
kad sam trebao da skrenem u brda, dao sam joj i moje rukavice,
jer joj je bilo hladno, a predstojio joj je blagi spust, ka vetru.
dok sam trčao uzbrdo i po brdu, bilo mi je ok,
ali su mi se u poslednjih 6km doslovno oduzeli prsti.
vratio sam se u neku sumaglicu, spust je išao kroz šumu,
vetar je bio spreda, i svet je postao jedna velika hladnjača...
anegdota od danas
dvorište u kojem jedan manijak uvek drži kučiće veće od mene.
prvo je imao neke žute vučjake, neke mešance bog će ga znati,
a sad ima dve dobermančine i to ne normalne nego neke
genetski modifikovane da su kao argentinske doge.
trčim ja iz tu ogradu, oni laju i to onako agresivno,
nakon 20m taman mi iz dubine glave kreće pomisao "doviđenja"
kad primećujem da je ogromna kapija skroz otvorena.
u prvoj desetinki sekunde sam zbunjen, u drugoj prestravljen,
u trećoj se dve džukeletine pojavljuju na pedalj od mog levog lakta,
u četvrtoj se pitam šta li će biti u petoj,
jedan pas momentalno zastaje kao da vidi tu kapiju na svom mestu,
ali drugi izleće dodatnih pola metra prema meni...
ne znam do koje sam desetinke stigao,
uglavnom u trenu sam viknuo MESTO! i on se istovremeno ukopao,
e sad da li što dalje odatle nije ni hteo ili zbog mog krika,
ostaće zauvek nepoznato.
važno je da sam vratio taj levi lakat kući, što nije loša stvar.
a ubuduće ću za svaki slučaj trčati drugom stranom te ulice.
ali stvarno.
evo kako je to išlo:
nisam imao baš previše vremena za trčanje.
iz prostog razloga jer sam u tom slobodnom vremenu morao da 1) odem na kakav-takav trening, i 2) očistim oluke od lišća, na radnji
preko toga, bio sam svestan da sam trenirao dovoljno.
tu ne mislim na kvalitet treninga koji je ravan nuli,
nego na količinu.
nakon prvih 6 dana decembra i 6 trčanja,
pauze u onaj čuveni dan nakon Koncerta
(i nakon noći sa samo 2.5 sata spavanja),
usledilo je još 5 dana uzastopnog trčanja.
25, 18, 17, 24km, i danas.
danas sam prelomio da će da bude kratko, 1 sat,
pa sam odabrao jednu od "staza za trening".
jedan od sporednih puteva, praktično ulica, kuda smo trenirali godinama dok sam odlazio u Klub na treninge. pa kad god ne radimo trening na stazi, onda smo sa stadiona išli tom ulicom do izlaska iz grada.
praktično paralelno putu za Beograd, ali malo gore, ka brdašcima.
na svakom kilometru postoji po jedna "rupa",
gde se put naglo spusti i popne iz nekakvog potoka.
od stadiona smo išli do kraja asfalta, 5km, i nazad,
pa smo zato taj pravac zvali "pet-pet". tako je i ostalo.
čak i sada, kada mi treba 4km da dođem do tamo,
pa se uključim negde oko 2-og kilometra, pa odem do 5-og,
(pa još malo produžim jer sada u nastavku nije makadam
pa tuda može zaista i da se ode do Beograda)
pa tako napravim 15km, kad me Lola pita gde idem,
ja kažem da "idem na pet-pet".
da li su ovi ljudi normalni?
skidaš album u 320kbps formatu, i pitaš se zašto ima 220MB?
i shvatiš da je neko skenirao knjižicu koja ide uz CD,
i da je dodao neke 4 monstruozne .png fotografije,
kao da ću da štampam bilbord (!!!-???)
bolesnog li sveta...
convert to .jpg, resize pictures,
i gle folder ima normalnih 107MB a sva muzika je još uvek tu.
gde sam stao?
da, na pet-pet.
krenuo ja na tempo trčanje. idem kratko ali brzo.
e sad to brzo, iako sam popio dozu ness otrova, hmmm
nisam znao kako će izgledati.
juče sam umesto "da si se vratio za dva sata, jel jasno???"
ipak ostao 2h20', jer je na vrhu brda bilo blato koje nisam očekivao,
pa sam morao da se vratim okolnim asfaltom.
naime ispod magle je sve bilo zaleđeno,
a kad sam se popeo iznad 450m nadmorske, proleće!!!!
mislim, vazduh je bio predivan, ali je i tlo "popustilo",
pa je krckava beličasta zemlja postala puding od čokolade.
a na mestima kuda su prolazile krave, puding od govana.
dok sam strčavao niz poslednji strm spust,
počele su iznenada da me bole pokosnice, naročito leva.
to je valjda bio neki signal da malo "smanjim doživljaj".
eto zašto sam se danas odlučio za "brzak".
krenuo sam onako, bez plana, ali u nekom pokušaju
da to bude brže od uobičajenog zimskog dvosatnog tumaranja.
nakon 4km i blage uzbrdice sam imao nekih 17', nije loše.
na okretu sam imao 31' što znači da sam tih 3.5km išao po 4'.
to je onaj deo sa rke-koke kratkim uz/nizbrdicama,
gde mi je Subotićka godinama isterivala dušu na nos.
nakon okreta, koji je par desetaka metara ispod starta/cilja,
tih istih 3.5km sam na blagom usponu imao vetar u leđa,
a nakon toga sam i poslednja 4km otrčao istom brzinom.
tako da sam se vratio nakon 61', za tih 15km.
prijatno iznenađenje.
ali stvarno.
nije mi bio osećaj da trčim Tempo.
nigde se nisam onako naglašeno prebacivao na prednji deo stopala,
nigde nisam nešto kao verglao rukama, disanje na nos,
a povremeno sam malo i gazio spoljnjom stranom patike,
jer sam osećao bol u tom srednjem metatarzalnom predelu.
patike Nike Pegasus 27, sa ulošcima od Brooks Pure serije.
u mojoj nilsko-konjskoj veličini, 325 grama žive vage.
kažem jer ovakve treninge obično trčim u patikama od 270g.
plan je sledeći.
sutra definitivno treba malo odmoriti noge,
a u subotu mogu da se razbijem od treninga kao majmun.
i to ujutru, jer posle toga moramo na groblje.
(biće tačno 2 godine otkako je umro Lolin tata)
igrom sudbine odmah sledećeg dana je Sashina trka-žurka,
na kojoj mi je jedini zadatak da se odmorim od trčanja.
za sada je dogovor da nekome pravim društvo, tih 5km,
što bi trebalo da bude minimum pola sata
čavrljanja (meni) odnosno izdisanja (dragoj osobi).
anegdota od juče
prvih 9km mi je Lola pravila društvo na bicikli.
kad sam trebao da skrenem u brda, dao sam joj i moje rukavice,
jer joj je bilo hladno, a predstojio joj je blagi spust, ka vetru.
dok sam trčao uzbrdo i po brdu, bilo mi je ok,
ali su mi se u poslednjih 6km doslovno oduzeli prsti.
vratio sam se u neku sumaglicu, spust je išao kroz šumu,
vetar je bio spreda, i svet je postao jedna velika hladnjača...
anegdota od danas
dvorište u kojem jedan manijak uvek drži kučiće veće od mene.
prvo je imao neke žute vučjake, neke mešance bog će ga znati,
a sad ima dve dobermančine i to ne normalne nego neke
genetski modifikovane da su kao argentinske doge.
trčim ja iz tu ogradu, oni laju i to onako agresivno,
nakon 20m taman mi iz dubine glave kreće pomisao "doviđenja"
kad primećujem da je ogromna kapija skroz otvorena.
u prvoj desetinki sekunde sam zbunjen, u drugoj prestravljen,
u trećoj se dve džukeletine pojavljuju na pedalj od mog levog lakta,
u četvrtoj se pitam šta li će biti u petoj,
jedan pas momentalno zastaje kao da vidi tu kapiju na svom mestu,
ali drugi izleće dodatnih pola metra prema meni...
ne znam do koje sam desetinke stigao,
uglavnom u trenu sam viknuo MESTO! i on se istovremeno ukopao,
e sad da li što dalje odatle nije ni hteo ili zbog mog krika,
ostaće zauvek nepoznato.
važno je da sam vratio taj levi lakat kući, što nije loša stvar.
a ubuduće ću za svaki slučaj trčati drugom stranom te ulice.
10 prosinca 2013
10
povratak u rutinu. kad tako napišem, zvuči kao da se bunim, ali nije. zato što zimi, nekako, rutina je najbolja. doručak, trčanje, pa ostatak dana. kuća-poso i ostale trice. rutina znači da je sve u redu. da nema nekih strahovitih povreda. čim se svaki dan odvučeš u brda i dovučeš nazad kući čitav, ne treba da se puno buniš. jer uvek može da bude puno gore od toga. sad ja ovde pričam o zimi a zima nije ni počela. do sada sam zakačio samo nekoliko trčanja po snegu, a i od toga nijedno nije bilo "prćenje" nego je i tih 10-ak cm uvek neko proprtio pre mene. tako da... kao što rekoh, zime su nam puna usta a ona se još uvek nećka da li da se pokaže ili da nas još malo iskulira. tako nekako. nama odgovara ovo podnošljivo vreme, ovi poslednji pred-zimski dani. čisto iz tehničkih razloga - u subotu moramo na groblje, a u nedelju planiramo sashin trkenbal iliti kombinaciju plesa i trčanja.
tako sam ja rutinski (ovo je sportskim rečnikom "nakon što je stekao odlučujuću prednost, domaći tim je utakmicu rutinski priveo kraju i onemogućio goste da prirede iznenađenje") nakon nedeljne polu-dužine (25km, 400m uspona) juče i danas otrčao dva "nikakva" treninga od 18 + 17km. kad kažem nikakvi, mislim na to da nisam ništa osmišljao, nikakve deonice, promene, tempo, brda, blać truć, nego sam onako u najklasičnijem rekreativnom maniru jednostavno izašao iz kuće, trčao sat i po tu po okolnim brdima, i vratio se nazad. pola izlet pola trening. rekoh, zima. rekoh i, rutina. to je to. stopalo me nije BITNO mučilo, mada ne mogu da kažem da sam ga zaboravio. ili nije ono mene :-)
tako sam ja rutinski (ovo je sportskim rečnikom "nakon što je stekao odlučujuću prednost, domaći tim je utakmicu rutinski priveo kraju i onemogućio goste da prirede iznenađenje") nakon nedeljne polu-dužine (25km, 400m uspona) juče i danas otrčao dva "nikakva" treninga od 18 + 17km. kad kažem nikakvi, mislim na to da nisam ništa osmišljao, nikakve deonice, promene, tempo, brda, blać truć, nego sam onako u najklasičnijem rekreativnom maniru jednostavno izašao iz kuće, trčao sat i po tu po okolnim brdima, i vratio se nazad. pola izlet pola trening. rekoh, zima. rekoh i, rutina. to je to. stopalo me nije BITNO mučilo, mada ne mogu da kažem da sam ga zaboravio. ili nije ono mene :-)
09 prosinca 2013
9
tako je
to čudno ispalo da sam u petak zbog planiranog putovanja požurio s
treningom, i umesto nekog običnog trčanja smislio ono da ću da raspalim
10km. i to je bio šesti dan decembra, šesti dan uzastopnog trčanja.
kasnije me je ispostavilo da će me taj petak vratiti malo unazad što se
tiče bola u stopalu, jer iako sam trčao kratko, nakon toga je usledilo
dvanaest sati sedenja stajanja kratkog šetanja sedenja stajanja i tako
bez prestanka, i očigledno je svo to vreme sa nogama na zemlji uticalo
na stopalo. a ja sam poznat kao onaj koji ne voli čvrsto da stoji
"nogama na zemlji". eto. dakle mogao sam to i da očekujem? i posle petka
je došla subota, kao i u većini slučajeva. nakon što sam zaspao u pola 5
a ustao u 8, izlišno je objašnjavati kako sam bio svež. moja baba je
govorila "ko rosa u podne". a tu se podrazumeva da je u podne 40
stepeni. kao da je baba svakog jula vozila tur d frans, pa zapamtila te
žege.
i u subotu uveče, tj negde pred samo veče, rekoh - gle ja se polako razbuđujem. ležao sam na podu i radio neke vežbe, i stvarno mi se učinilo da je pre podne. i pomislio sam da odem da malo trčnem, kad mi ionako sledi tuširanje. i onda sam se setio one manije što su krenuli svi da trče "svakog dana u decembru". i pravo da vam kažem, upravo zato sam odustao. jer bih kad-tad nešto tamo napisao i nakon toga krenuo da smaram ljude svojim ludilom. i tako, rekoh sebi da je bolje da uradim još par turica trbušnjaka i leđnjaka, ili kako se već to zove, i da ne trčim tog dana uopšte. i tako, prođe i taj dan.
ionako sam znao da bi se to pretvorilo u neko samomučenje. izleteo bih iz kuće pristojno raspoložen, zatim bih posle 100m shvatio da uopšte nisam toliko odmoran, da bih nakon 500m prešao u neki tromi kas gde bih se na svakih 5 koraka pitao šta mi to treba u životu. i zbog tih recimo 5km, sutradan bih otrčao 10km manje, verovatno.
i naravno da sam bio u pravu, u nedelju smo krenuli zajedno prvih 6km uzbrdo, zatim sam ja nastavio otprilike još toliko dalje prema brdima i negde kad sam došao do tačke pod tajnim imenom "ako bih do tamo stigao, bilo bi super". tu sam zastao i opalio par fotkica, promenio plejlistu, i krenuo nazad prema gradu. kad sam kod kuće obračunao brzine, morao sam još jednom da proverim taj povratak od 12.5km sa prosekom 4'05''/km. prosto mi je delovalo prebrzo. jer nije to dugačak blag spust gde može da se piči, to je naizmenično dole gore sa puno više dole, naravno, ali ima tu i preoštrih delova gde ne možeš baš da polomiš leđa ako se samo onako pustiš da te nosi, a poslednji kilometri kroz grad su sa milion naskakanja na trotoare, pretrčavanja ulica na dozvoljenim i onim drugim mestima, milion raskrsnica i zalamanja levo-desno.
a danas je novi dan, napolju je neverovatnih sunčanih +9 i miriše na proleće. kako bi bilo kul kad bi neko sutra rekao da više nije decembar nego mart. baš me zanima da li će da ostane ovako lepo vreme do tog famoznog Petka Trin'estog, kad nailazi ona poznata Azrina pesma Proljeće, 13-og u decembru. bez obzira na šta je johnny mislio. kao da je ikada važno šta je pesnik mislio. mi čitamo ono što mi hoćemo da pročitamo. uvek bilo i biće.
i u subotu uveče, tj negde pred samo veče, rekoh - gle ja se polako razbuđujem. ležao sam na podu i radio neke vežbe, i stvarno mi se učinilo da je pre podne. i pomislio sam da odem da malo trčnem, kad mi ionako sledi tuširanje. i onda sam se setio one manije što su krenuli svi da trče "svakog dana u decembru". i pravo da vam kažem, upravo zato sam odustao. jer bih kad-tad nešto tamo napisao i nakon toga krenuo da smaram ljude svojim ludilom. i tako, rekoh sebi da je bolje da uradim još par turica trbušnjaka i leđnjaka, ili kako se već to zove, i da ne trčim tog dana uopšte. i tako, prođe i taj dan.
ionako sam znao da bi se to pretvorilo u neko samomučenje. izleteo bih iz kuće pristojno raspoložen, zatim bih posle 100m shvatio da uopšte nisam toliko odmoran, da bih nakon 500m prešao u neki tromi kas gde bih se na svakih 5 koraka pitao šta mi to treba u životu. i zbog tih recimo 5km, sutradan bih otrčao 10km manje, verovatno.
i naravno da sam bio u pravu, u nedelju smo krenuli zajedno prvih 6km uzbrdo, zatim sam ja nastavio otprilike još toliko dalje prema brdima i negde kad sam došao do tačke pod tajnim imenom "ako bih do tamo stigao, bilo bi super". tu sam zastao i opalio par fotkica, promenio plejlistu, i krenuo nazad prema gradu. kad sam kod kuće obračunao brzine, morao sam još jednom da proverim taj povratak od 12.5km sa prosekom 4'05''/km. prosto mi je delovalo prebrzo. jer nije to dugačak blag spust gde može da se piči, to je naizmenično dole gore sa puno više dole, naravno, ali ima tu i preoštrih delova gde ne možeš baš da polomiš leđa ako se samo onako pustiš da te nosi, a poslednji kilometri kroz grad su sa milion naskakanja na trotoare, pretrčavanja ulica na dozvoljenim i onim drugim mestima, milion raskrsnica i zalamanja levo-desno.
a danas je novi dan, napolju je neverovatnih sunčanih +9 i miriše na proleće. kako bi bilo kul kad bi neko sutra rekao da više nije decembar nego mart. baš me zanima da li će da ostane ovako lepo vreme do tog famoznog Petka Trin'estog, kad nailazi ona poznata Azrina pesma Proljeće, 13-og u decembru. bez obzira na šta je johnny mislio. kao da je ikada važno šta je pesnik mislio. mi čitamo ono što mi hoćemo da pročitamo. uvek bilo i biće.
Pretplati se na:
Postovi (Atom)