trči

trči ovamo trči onamo
prolete tri, četiri dana i uvek prekasno primetim da sam opet nešto zapostavio
uglavnom dnevnik, kako svesku tako i excel
naime sve pišem "duplo", kad sam krenuo sa excelom nisam se odrekao sveske
nju možeš prelistati i kad nema struje
čudno je koliko je to ustvari više posla, kada nešto radiš unazad
verovatno je puno lakše i brže ako svaki put pravo sa treninga sve upišeš

ovako otvorim svesku pa na kompjuteru otvorim fotografije i stravu
onda se prisećam gde sam to išao biciklom na recovery u ponedeljak popodne, da li je prvo išla ona vožnja po ravnom ili ona ka brdima po kiši
pa koje je od dva jutarnja trčanja bilo u ponedeljak a koje u utorak, dobro ono kratko lagano sa drugaricom je bilo u utorak popodne to znam
pa u kojim patikama sam gde išao
pogledam na terasu pa vidim koje su oprane pa se setim da su to one od ponedeljka kad sam išao po kiši, a da sam u utorak u brda išao u jednim starim koje su već odavno bile arhivirane
o njima ću u drugom blogu i drugom kontekstu
uglavnom sada sve imam u svesci počev od subote do sinoć, pa mi je lako prekucati u excel

jutros ništa trčanje, stigao me umor a i jučerašnji dan je bio preambiciozan
dva sata brdskog trčanja do najlepšeg vidikovca u okolini...

... pa na posao, pa pravo s posla na bicikle i u azil da odnesemo hranu i lekove, pa mini ručak-užina pa mtb-om skoro tri sata
poenta je bila da se iskoristi sunčan dan, da li je to treći u mesec dana kiše
jutros sam planirao šetnju sa nekim od pasa no u zadnji čas sam uzeo da sredim te dnevnike treninga, jer ako bih na prethodna 4 dana nalepio još 2-3 otišlo bi sve dođavola
za sada je neizvesno da li će ovaj umor potrajati ceo dan pa ću napraviti nekakvu pauzu, ili ću popodne negde poskočiti
u svakom slučaju dosta bolje sam se naspavao od proseka i nije mi žao što nisam gledao utakmicu

posle večere sam upalio tv i već je bilo 0:1, svašta, no taman sam se uključio u trenutku kada su išle reprize gola iz svih uglova
čim je odsviralo poluvreme otišao sam u krevet
nekako mi je delovalo da se ništa ne događa
jutros sam odmah na mobilnom pogledao rezultat i onaj kratak video sažetak od tri minuta
kad sam video da se završilo 2:1 pomislio sam - eh, trebao sam ipak gledati
ali kad sam shvatio da to nije bilo nakon 90 nego 120 minuta, odmah sam se predomislio - nema šanse da bih ja ovo odgledao, otišao bih na spavanje posle 90' i samo bih izgubio sat spavanja
tako da je sve ispalo super, naspavao sam se + video sve što je trebalo

opor turizam

to je varijanta reči oporTunizam, jer su prva trojica oportunista na sljemenskih 2 kruga imali ciljno vreme oko 2h20, dok je čak 12 njih trčalo 3 kruga ispod 3h30, što znači da bi svih tih 12 stiglo pre trojice podijumaša na kraćoj trci. na startu sam stajao upravo kao jedan od njih.

da ne bude nekih nedoumica, ja sam imao redovan broj i bio redovno prijavljen, sa idejom da ne bi bilo loše da kolekciji od dva glinena praseta dodam i treće. svo vreme sam bio u raspoloženju "bih i ne bih". bila mi je fora to sa prasićima, no istovremeno sam stalno imao nešto anti- u sebi, nešto protiv celokupne te ideje trpanja muzike u maraton. sve što iz lajkanja i dopadanja počne da prelazi u masovnu histeriju meni automatski postane antipatično. nisam tip za maspoke.

s druge strane lola je najavila da ima par delova na stazi kojih se plaši (?) iako je istom stazom prošla već nekoliko puta, no kako iz mlađe prerasta i stariju ženu možda je i logično to što su joj strahovi sve izraženiji. nismo još stigli do psihoze ali bome smo blizu. dok sam trčao početak drugog kruga kontao sam da će me čekati dole u potoku, da se uhvatimo za ruke i da je provedem pored one stene jer se ona plaši AMBISA. naime pored te stene odmah iznad potoka se nalazi prazan prostor dubok dobrih par metara, to je dakle taj ambis. rekoh kad se tu budemo sreli taman će mi izneti raport ko je sve ispred mene, sa kojom prednošću, ko izgleda dobro a ko je u komi, koliko ću ih pohvatati sa lakoćom a za kojeg se moram pomučiti. očekivao sam da će prepoznati po brojevima jer svi na 3... su bili u trci tri kruga a svi na 2... su išli dva kruga, pis of kejk. 

ali mućak. usred mog lova na one ispred, pojavila se na stazi kako se lagano penje kontra smerom. trebalo mi je samo malo da se predomislim. da sam ispred momka u belom dresu kojeg sam lagano dostizao, ispred ugledao još jednog, adrenalin bi mi dodatno skočio i trka bi postala ono što je i trebala biti. ugledao sam nju i sve mi se smučilo. ili je bolje reći zgadilo. protrčao sam par desetina metara i stao. od dva glasa u glavi, onaj "ma jebo trku i podijum, ajmo kući" je bio puno jači.

umesto celog dana čekanja proglašenja, još jednog noćenja, zasvetlela je prilika da krenemo kući odmah iza podneva. laserski preciznom orijentacijom sam nas okomitim ski stazama doveo tačno na start iako sam tuda išao prvi put u životu. eto, ipak neki novi doživljaj. bolje nego još krug i po jednom istom stazom. nakon tri dana sleganja utisaka, možda je manja sramota odustati nego stajati na podijumu 28km sa lošijim prosekom od 12 ljudi iz trke na 42km.

tačnije trke su 12, 24, 36km, i to je tema za jedan skroz drugi blog. zašto postoji to prećutkivanje i zašto svi kažu da se verovatno po horvatovim stubama izgubi puno metara po garminima, kada je očigledno zdravom razumu da za 500 stepenika treba 500 koraka što je hodajući nekih 250 sekundi dakle 4-5 minuta i za to vreme brzinom 2-3 km/h pređeš 200-250m a ne 2200m. kako se u pet minuta izgube dva kilometra, i dokle ćemo 12km krug zvati 14km, baš me kopka da vidim.

1601

Piše u Bloggeru da imam do sinoć 1600 objavljenih postova, dakle ovaj i još 8 pa jedna milja! Jedini put kada sam na treningu trčao "milje" išao sam naravno po 1600m, bez onih 9.34m, jer na asfaltu imam samo crtice na svakih 100m, pa sam onda išao 1600 jako 400 lagano i tako desetak puta. Prvi deo sam išao blago uzbrdo i nekoliko puta prestigao par na biciklama, pa onda oni mene... i prilikom prvog sledećeg laganog dela kada su me prestizali, morao sam reći - izvinite, ja imam u planu ovakav trening malo brzo malo lagano, nije ništa lično - na šta su se oboje nasmejali a nadam se da sam im usput razbio i poneku nedoumicu glede toga da li sam normalan ili pomalo lud.

Kao i sa ovom miljom, izgleda da ne postoji reč na temu koje se ne mogu setiti neke anegdote. Eto nakon dva dana bez interneta (NEMOJTE nikada ići u Snežnu Kraljicu, ono je šator a ne hotel) sam pročitao i Ivanov blog (sretan rođendan sa par dana zakašnjenja!) i primetio da mi već poodavno ne dolaze astrološki postovi onog drugog dragog mi Ivana, pa moram proveriti da li mi on možda nije prijatelj samo na "onom drugom" profilu kojeg koristim u trkačkoj vansezoni. 

Polako se stišava halabuka oko sljemenskog maratona pa se opet malo lakše diše i svet se vraća pravim atletskim trkama gde je na medaljama uglavnom trkač a organizator uglavnom odgovara za stazu. 

Kad smo već kod rokenrola (pronađi uljeza), koji po meni nema ama baš nikakve veze sa atletikom, bilo bi zanimljivo videti kako bi ovi današnji hipsteri sa laptopićima i tabletima uspeli da naprave Woodstock. Prva objava u eventu bi bila da se pozornica nije napravila sama jer niko nema motorku, u drugoj bi najavili da je levo blato a desno potok koji je odneo put, treća da ko je uplatio medalju u obliku žabe (jer se radi o rok koncertu, pa jelte, logično) uplatio je i više nema rezervacija, četvrta da je objavljen trek dolaska do farme pa dobro nam došli, i peta iznenađenje da su stigle i narukvice u zadnji čas i da svi mogu odahnuti. 

A može i na temu trenutno aktuelnog tur d fransa, Petar Sagan je za pobedu u etapi dobio statuu gole Patricije Kaas (jer smo u francuskoj jelte) a umesto žute majice dobio je dres sa divljom svinjom (pošto je biciklizam blizu trčanja a trčanje je blizu rokenrola pa zbog toga divlja svinja, of kors, uvek postoji neka logika). Eto sada kada sam sve objasnio, nekako mi je lakše, sve kockice su se složile. 

Da završim sa svim tim hipsterajem koji je pomogao opštoj cirkuzaciji trčanja, uopšte mi nije žao što nismo kući doneli nijednu medalju sa sljemena, jer mi nijednog trenutka nije bilo jasno zašto bi divlja svinja na medalji trebala biti zamenjena još jednim omotom nekog rok albuma. Koga god zanima ta vrsta muzike on taj omot već ima kod kuće, kao i majicu sa motivom prelamanja svetlosti. A kome god se trči krug ili ceo maraton, valjda bi trebala da mu bude dovoljna motivacija to što će pretrčati željenu stazu, a ne neka đinđuva u startnom paketu. Osim što je trčanje postalo zabava, postalo je i buvljak. Uplati pa odnesi kući punu kesu šareniša. Na stranu to što mi se povraća od samog pominjanja imena trke koje u sebi nosi pivo ili vino, to je očigledno već neka teža dijagnoza poremećaja pobrkanih lončića. No dobro, šta god donosi zaradu biće sve popularnije, pa uskoro očekujem i Trku Rakije a odmah za njom i Trku Govana. Samo se vi smejte, ali za par godina ćete reći - e kada je Sale to napisao držali smo se za trbuhe od smeha a gle sad zatvorene prijave za trku govana jer je već 1000 prijavljenih i plaćenih startnih paketa.

A od 15-ak kilograma medalja koje imamo, jedino mi je glupo ikome pokazati onu sa hendriksom, jer uopšte ne deluje kao medalja sa polumaratona. Više kao kada ti na festivalima daju narukvicu da s njom ulaziš/izlaziš u wc i po pivo pa se vraćaš na ovaj stejdž i onaj stejdž, tako i ovo izgleda kao neka ogrlica/klepetuša za nekakav rok koncert. Da je pokažeš nekom treneru stadionskog atletskog kluba, pitao bi te jesi li to bio najbrži od pankera ili od narkomana ili od čega već. Kaže tašta a gde je ovde trkač, rekoh pa to je ovaj na slici samo on vikendom ujutru ide na dužinu a uveče svira po svadbama pa trči s jedne na drugu i nosi gitaru na leđima, to mu dođu deonice. Siroti hendriks, sad se u grobu prevrće. Sve nešto mislim da je HR repki doneo lošu karmu na zadnjem prvenstvu kada sve kolektivno popucaše. Neko je hteo da sa onim šatorom deluje veći jebač od svih trkača, a na kraju je ispalo da su trkači veći trkači od wannabe jebača. Možda i tu ima neke logike, kao i sa onim gore žabama, ko to može znati (samo neki bloger ljut, što ih prstom prati).

katastrofizam, prvi deo

(Nekad)
Nikada nisam prežalio *onu* jednu godinu kada sam prvi krug Sljemenskog otrčao za x minuta, pa drugi krug za y minuta, i kada je triler bio na vrhuncu krivo sam stao i na pola trećeg kruga iskrenuo skočni zglob i pokidao ligamente. Trileri koji nisu napisani do kraja su ili neke sportske tragedije ili teške jeftine melodrame, ovisno o količini samosažaljenja kojeg proživimo. Meni je to bilo nešto najzanimljivije što mi se moglo dogoditi u celoj sportskoj sezoni. Da li bi treći krug bio x+2 ili y+5 minuta, vrag bi ga znao. Nisam se plašio patnje, napora, jer čim sam došao na tako tešku trku sve sam potpisao unapred pa i sve one psovke i sve standardne nikad više i eh budalo i šta mi je ovo trebalo i džabe sam trenirao kad na trci trokiram i pa kako opet da me ova trka izradi i premori pre planiranog trenutka.

(Sad)
Od tada pa nadalje svaki sledeći Sljemenski je donosio novu verziju istog trilera, i svaki je imao bar za nijansu drukčiji ishod. No više manje to je uvek izlazilo na isto, završetak nešto sporiji od početka. Ništa strašno. Čitao sam i da je Kilijan imao pad od par sati u drugoj polovini celodnevne ultre, a i rekordi na 800m uglavnom imaju sekundu ili dve sporiji drugi krug. Nije optimalno i ne zvuči ni idealno, no izgleda da je podrazumevano ako nisi sandbagger koji svaku trku istrči sa 90% mogućnosti.

(Trka)
Skroz isti scenario sam prolazio i danas. U početku je delovalo da je 20 ljudi duplo brže od mene, ubrzo se taj broj osuo a sa ulaskom u drugi krug sam po serpentinama oko ski staze odjednom ugledao neke silne dresove iz one početne kolone, sada razbijene u paramparčad. Pre samo par kilometara nije bilo nikog na vidiku a sada sam odjednom prilazio tim česticama kao neki usisivač. Početna sumnja u ishod je već uveliko počela da se pretače u adrenalin, posebno jer je jedan od ovih koje sam stizao imao broj iz moje trke. Nisam se opterećivao nagađanjam koliko ih još ima ispred njega jer obzirom na to koliko su izgleda svi počeli da usporavaju, trka još nije bila ni počela. Tek smo prilazili onom prvom blagom usponu, pa tek onda ide drugi deo velikog spusta, pa tek onda kilometar stazice niz blato i potok, pa tek onda 500 stuba, pa tek onda ona šuma i livada sa najvećim nagibom, pa tek onda završni valoviti deo. Doslovno pola tuceta prilika da svako od ovih ispred izgubi po minut, čemu žurba. Kraj prvog kruga sam definitivno otrčao tako da sam ostavio prostora za pojačanje u drugom.

naravno

naravno da sam opet pomešao dane kada sam napisao da ne znam da li mi je ona hiljadarka bila poslednje trčanje pred sljemenski!
to je bila sreda, a ja sam mislio da će posle nje doći petak.
kontam, u petak mogu sa ovom drugaricom sat vremena i devet kilometara (nije brzo hodanje) i to mi ništa neće smetati za maraton.
onda sam ujutru razmenio nekoliko poruka sa kolegom maratoncem pa je on napisao da će nešto "videti u petak" i ja ukapiram da je osvanuo četvrtak.
šta jednom? DVAPUT! (ću na trčanje)
jer je prethodni dan bio zaista siromašan, sa 8km ujutru i 2km popodne.
no onda sam se zamajao ispitivanjem neke prečice pa sam na krug od 13km dodao još jedan kraći i tako završio umoran žedan i gladan nakon skoro dva sata trčanja i 19km od čega jedan deo orijentacije i krosa kroz travu do kuka.
nakon toga sam prešao 55km biciklom i to je bilo to.
e ali nije!
jutros sam opet nekim poslićem otišao 20-ak km biciklom a po svoj prilici moraću još 20-ak pa još 15-ak, ako mislim da obavim sve što mi padne na pamet.
tako da, nakon znaka pitanja, usledilo je tuce uskličnika odnosno isto toliko kratkih ajd da kažem treninga.

vikend nakon sljemena mi se razrešio sam od sebe i uštedeo mi dva puta po 7 sati puta na neki trail u hrvatskoj, umesto kojeg mi se pojavila trka na 20km od kuće.
tradicionalni juriš nizbrdo od rodne kuće vojvode Mišića do centra varošice Mionica u dužini od 9400m, na kojem svi postave lični na 10km koliko glasi trka u najavi.
prošle godine čak ni autom nismo išli nego biciklama do tamo i nazad, ispao je mali duatlon.
prvobitna informacija je bila da će trka biti 12.07, dakle u četvrtak, no eto srećom su je maknuli na nedelju.
a i posle sljemenskih 28km će mi prijati ovakva promena, baš sam zadovoljan ishodom!

rak (na mozgu)

kažu da smo ušli u Raka, po horoskopu
nameštam font na normal a ono mi se nešto uvećalo kao da sam stavio lupu umesto naočara
stotinu kompjutera i telefona, dvesta podešavanja
a na kraju sve isto, sto žena - dvesta sisa
evo sada kada sam lupio i tu glupost, nekako spontano sam proverio nešto

kliknuo sam na trickeri.točka.com i pogledao da li moj blog još uvek kleči tamo u donjem desnom uglu
i tamo je!
hvala trickeri, ne znam ni otkud vam taj virus-na-budalu ni zašto trpite budalu evo već tuce godina...
biće da nas je sve inficirala ona "medica" u pazinu, posle lige petkom

a ja, gde sam, šta radim, pitam sebe a on nema odgovora
čitam blogove ovih par poslednjih mohikanaca, 
kolega maratonaca koji još uvek nešto nažvrljaju
pardon, naškrabaju, "nažvrljati" je za sliku valjda
kažem zbog ovih koji se još uvek sećaju našeg maternjeg, 
dok je imao fond reči u desetinama hiljada, 
a ovim modernim je fond u desetinama, bez hiljada, eh

elem nakon previše grmljavina i pljuskova, pokušaja da zaboravim da je leto uopšte i došlo, jer sve mi se čini da će isto tako neprimetno i otići, i to PRE-uskoro, sedim sad ovako u jednom letnjem popodnevu, izbačen iz koloseka

da je samo zima, zavalio bih se u fotelju i počeo sa odmorom i uživanjem, jer evo za minut bi bio totalni mrak!
a leto, .ebucka te u zdrav mozak, kaže da dan traje još 4 sata!
PA ŠTA SAD DA RADIM JOŠ 4 SATA, SUNAC TI ŽARKI???

jutros sam išao na trčkaranje, sreo neku vojsku i skontao da imaju neki marš, kros, orijentaciju
jednom sam solidno pomogao da shvati gde je uopšte došao, i gde mu je sledeća kontrola
dali su im fotokopirane mape i to tako loše umnožene da se već razmazuju pod prstima, ali im nisu dali kompase, pa čak ako i znaš gde si ajd čik pogodi gde si zaista i šta ti je levo a šta negde dole južno, tamara

planirao sam puno više no osim bicikle od-do trčanja jedva da sam utrošio sat vremena
popodne sam opet krenuo biciklom no olujni vetar i munje su me vratili sa brda nad gradom, pa sam pokunjen otrčao naj-mini-mikro-nano-femto-ato trening od DVA KILOMETRA

uleteo sam u školsko dvorište, kiša je već počinjala, grmelo je i treslo se sve jače i jače
krug 250m, treba mi samo osam krugova, bože smiluj mi se
prva 4 kruga ubrzanje na pravcu, džoging kroz krivinu
pa onda još 4 kruga jakog tempa, pre nego što beton postane bara
taj prvi "ubrzaj-uspori" je izašao za 4'20'', a drugi "požuri!" za 3'32''
nikakva zagrevanja ni pripreme, pravo s bicikle u pljusak

da li mi je ovo bilo zadnje trčanje pred Sljemenski, nemam pojma
život ne pita, inspiraciju ne zanimaju planovi
divim se ljudima koji imaju planove, ja kao matematičar, ali ih i sažaljevam, ja kao pesnik
još jedan sukob interesa

rokeri i "rokeri"

Ne znam da li na fejsu postoji i onaj kviz "koji ste roker?", trebali bi ga mnogi kliknuti. Ove pekmeze iz Sljemena svake godine pokažu prstićem na neki novi odron, stablo, potočić, problemčić.
Mama otpalo mi je dugmence - evo sad će mama.
Tata spao mi je lanac - evo sad će tata.
Tetka gladan sam - evo sad će kolači pilence tetkino.

Ja svake godine uzmem one vinogradarske makaze pa na pešačenju orežem šiblje duž planinarske staze uz Gradac u dužini od 2km a usput i par sporednih uključenja od po 300m-2km. Na svakih par godina odem na izlet-radnu akciju sa kamperskim ašovčićem pa ukopam stazu na mestima gde se previše odronila, posklanjam najveće kamenčine na onih par sipara da bi i tuda moglo da se protrči a da ne mora da se prelazi preko prepreka. Ali ne, govancima je teško sve što je veće od pivske flaše. Dvesta miliona ljudi ove planete je opsednuto rokenrolom, dve milijarde je opsednuto alkoholom, te dve stvari te ne čine ničim posebnim koliko god ti mamica tepala da si jedinstven.

Neće svaki muškarčić i rokerčić zavrnuti rukave kao Sanja pa preorati pola Jahorine dva meseca pred trku, ne bi li staze bile friendly spram trkača. Meni lično ne smeta ni preskakanje potoka, uostalom ko zna koliko će dotle biti blata na stazi, a još ako padne i kiša taj potočić neće niko ni primetiti. Ali bi me bilo SRAMOTA da napišem da se urušio mostić, ako se on nalazi na 500m ispod prvog asfalta, pa jebo te ćaća nesposobni jel dve daske nemaš i teško ti je da ih sneseš tih 500m. Deset minuta treba da se prenese gomilica kamenja i napravi sasvim fin prelaz, ali ne, lakše je deset minuta pisati status o tome. Čovek je ono što ostavi za sobom.

Pre desetak godina je stajalo slomljeno stablo nasred staze neobeleženo ikakvom trakicom, a ispod lišća se krio šiljak veličine mačete. Na kraju su desetine ljudi ulazile u cilj sa rascepanom butinom, još uvek mi stoji ožiljak kao uspomena na to kako izgleda kad purgerske pičkice naprave trail. Teško ti vezat trakicu, pa nisam ti ja platio startninu da bi mi pevao pesme o pivu i na primedbe mi se smejuljio kao neka cajka, nego da vežeš taj pedalj jebene trakice tamo gde treba.

Neki misle da rokera čini pedersko maramče oko vrata kao što je nosio Berček u filmu Dečko koji obećava. I mahanje prstićem naokolo gle ovo se srušilo gle ovo se odronilo. Poštujem svačiji izbor u kvizu "koji ste roker". Ako si ti mamina podvrsta rokera, ja sam onaj koji će ti javno reći da si seka-persa. Ravnopravnost za sve!

trka nije trka

ne mogu rečima opisati taj očaj kada sam shvatio da je večerašnji half otkazan zbog poplave. što bi rekao moj frend iz italije, poreklom englez, "i need the eggs". uvek tražiš onaj neki začin u životu, šlag na torti, pa kad dobiješ i šlag onda tražiš višnju na šlagu. ukras na ukrasu, mašnu na poklonu, mogu srat ove varijante do sutra. lak na noktu, fuj.

sve kazaljke su mi pale na nulu. totalni kolaps motivacije. krećem na trening sa idejom da napravim neku svoju lokalnu mini trku, no noge ne žele čuti za to. okej. idem da uporedim. koji sam zadnji trening išao? u sredu sam roknuo onaj uspon. 3.66km @ 6% nagiba. čak sam postavio i rekord staze tojest tzv. segmenta na stravi.

jako je bolno kada krećete u bitku znajući da krećete u poraz. idem da otrčim isti taj uspon, na ovim posranim nogama, samo da bih imao temu za blog. a blog će biti o tome koliko sam sporije trčao na dan trke, umesto na treningu. mnogima će biti zabavno, pa i meni. eto, u ime naučnog eksperimenta, moram to da završim. nema povlačenja, predaje, odustajanja. idem do kraja, da se poserem po sebi i da se tako preliven govnima zapečem u rerni kao kuglof.

mrtvačkim koracima kao na gubilište idem ka mestu starta. 500m ranije uobičajeno zastajem pored reke, radim malo vežbi gimnastike, rukama ovamo glavom onamo. još nešto malo mini istezanja, koliko da prođe što više vremena i možda se pojavi neki tračak motivacije, no ništa od toga.

kaskam nekoliko minuta blago uzbrdo do raskrsnice, pritiskam LAP i nastavljam uzbrdo. noge idu. volje nemam ali one idu svejedno. grabe. okej. idemo pa ćemo videti u kojem trenutku ću se raspasti, istruliti, prohodati, proplakati sudbinu. noge idu. ne deluje to nešto stratosferično ali nije ni mrcvarenje. idu. okej. dakle može se. ajd da vidim i to čudo.

nakon 3 minuta sam shvatio da ovo uopšte neće biti smak sveta. naprotiv. ono prvo mrcvarenje je verovatno bila neka podsvesna štednja, zbog tog glavnog napora koji sam očekivao. kilometri prolaze, noge drže, prosek je nikad bolji, noge i dalje drže. obaram rekord uspona za 40 sekundi!

ranijih 5'14''/km potiskujem skroz do 5'04''/km. nakon 19'17'' i 19'12'' pitao sam se da li ću ikada uspeti da se spustim ispod tih famoznih 19 minuta i sada me odjednom evo na 18'32''. baš sam samom sebi zabio nož u leđa. ko će sad ovaj rezultat popraviti, i kako???

nego, zašto se opterećivati time? ona glavna tema je ipak donela moju pobedu. na dan trke, bez trke, demolirao sam svoj rezultat sa treninga. dakle nisam od onih koji pocepaju treninge pa popuše na trci. sve sam skockao kako treba. strepnje mogu baciti u smeće. nesigurnosti takođe. pardon my doubts.

šta kaže gugl

gugl praktično ne kaže ništa nego nam samo govori od koga je nešto načuo, pa nas pošalje k njemu, tom koji bolje zna. no svejedno je simpatično reći da si nešto pitao gugla a on te posavetovao. naime ukucao sam nešto u smislu previše realistični snovi nemogućnost određivanja stvarnosti događaja i onda mi je izašlo kako osobe sa graničnim poremećajem ličnosti (border personality disorder) često imaju takva stanja i dalje sam nastavio na wikipediju da čitam o toj svojoj novoj dijagnozi. doduše negde piše i da trudnoća može biti zaslužna za previše realne snove, no nadam se da to nije moj slučaj.

tako sam jutros morao da prelistam sve poruke počev od sms-ova pa preko mejla fejsa tvitera instagrama... da vidim da li me je neko zaista pitao to što me je pitao i da se usput podsetim šta sam mu uopšte odgovorio jer se sećam samo pitanja ali ne i odgovora. a nisam od onih koji samo ostave "seen". no nigde ništa, ipak sam sanjao. onaj drugi san da se nešto dogodilo jednom od mačića koje hranimo u napuštenom vagonu sam odmah po buđenju odbacio jer nema ni šanse da mi je neko to ispričao usred noći, pa mi je tako tajming pomogao da razaberem san od jave. i bilo je nešto treće isto tako preprepre-realistično, za šta sam bio gotovo siguran da se zaista i dogodilo, no za vreme doručka mi je isparilo pa se više ne sećam.

sinoć sam imao i epizodu senilnosti u kojoj nisam znao šta mi se događa. možda sam samo umoran, ili je do ove klime, potpuno sam dezorijentisan i ne mogu da odredim da li je ovo mart ili oktobar. pokušao sam da uključim hdd recorder i da pustim neki koncert no nisam uspeo taj uređaj da pronađem na tv-u ni u jednom meniju. tek kada sam potpuno zbunjen legao u krevet palo mi je na pamet da sam u dva navrata ugledao neku tv stanicu, pa je dakle na hdd recorderu stajao podešen recimo eurosport, kao i na teveu, i onda sam šaltajući prešao preko njega a da nisam ni shvatio da je to on, nego sam mislio da mi odnekle dolazi još jedan tv kanal. u svakom slučaju to sam morao odmah da primetim a ne da se "setim" dva sata kasnije. svašta. moram početi da pijem nešto za mozak, ili da i to pitam gugla, koje vežbe da radim da ne postanem prerano senilan. mađarska kocka mi se nikad nije sviđala.

sporo

obično se u ovakvim situacijama radi o subjektivnom osećaju ali ne mora ni da znači da je sve "do mene"
naime ova trenutna monsunska kišna nedelja (tjedan) mi se otegla "kao gladna godina"
par dana nakon Brčkog mi je u glavi već bila sreda, a kalendar je pokazivao ponedeljak popodne
sada sam već uveliko u vikendu, a ono je tek četvrtak ujutru
(evo čak sam stavio miša na ugao ekrana da vidim da li će se zaista pojaviti ono THU, verujući da sam opet promašio i da je barem već petak
ali nije)

ovih treninga se natrpalo ne znam ni sâm koliko, evo u subotu sam ujutru išao na ona kratka 60-70m ubrzanjca pa uveče na trku od 10100m
(eto ni o tih 10.1km nisam pisao
za razliku od stadiona gde je 10,000=10,000m, na cesti valjda tako stave sto metara gratis pa da ako malo i nagaziš ivičnjak ipak sigurno ne bude kraće od 10km
v-a-lj-d-a rekoh)

sve neke zagrade opet...

pa onda u nedelju lagano trčanje od 8km uzbrdo pa odatle sa društvom na planinarski izlet u kanjon reke i natrag na asfalt pa na kraju opet istih 8km trčanja nazad kući
praktično je to bilo jedno trčanje sa hiking-om u sendviču ali sam upisao kao 2x8km

utorak je... NEEEE "UTORAK", ponedeljak je valjda mislio da je već sreda pa sam ujutru bio razočaran što sam "još uvek" umoran, nekako otklackao sa drugaricom 12km a popodne otišao na još 13 za svoju dušu, u istraživačko truptanje po nekim selima koja nisam dotle nikad video u životu

onda je umesto petka došla tek sreda, ne, UTORAK je tek došao, jer je onaj juče utorak ustvari bio tek ponedeljak?
e u taj utorak sam otrčao sasvim pristojan tempić a popodne otišao biciklom
rekoh u petak ću odmarati

no umesto petka je došla sreda, da, konačno i ta sreda
u sredu sam shvatio da sam se napokon odmorio od trke, pa sam po kiši otišao na jedan provereni "bang for the buck" a to je krug od 15km sa usponom od 4km u sredini
to "odmoran od trke" podrazumeva da sam nazad na svojih uobičajenih 75% pa sam taj uspon napao dosta oprezno, jer u toj sivoj zoni 75-80% skočnosti uvek vreba onaj pritajeni zamor koji se ne primeti tako očigledno ali na nekom zaista teškom treningu ume da te na pola puta ostavi na rezervi i sa svim trepćućim lampicama
svejedno sam istrčao course record na stravi, što znači da taj CR i nije baš nekakav peak performance hmm

e danas se ono usporavanje koje mi nameće ovo vreme, i brzina kojom ja letim napred-natrag ka sledećem vikendu, nakopon se sve to sastavilo u evo definitivno ČETVRTKA
taj čuveni vidovdan, jelte, tek su me malopre podsetili na to
tako da ćemo ovo privremeno odsustvo kiše proslaviti u krugu porodice, tojest u prevodu ću opet sa tom drugaricom otkaskati do azila i odneti (lola bicikom) tonu hrane, a nakon ovolikog trčanja posle Brčkog više mi ne treba od tih 13km x 7min

popodne ću opet malo na biciklu a petak kako ću preživeti nemam pojma
ugl trka je tek u subotu uveče, konobar još 48 sati monsuna moliću lepo

ipak ga ima!

(mislim na zagrobni život)
dakle kao i prema saznanju da zagrobnog života NEMA, onaj dan sam popodne otaljao neko trčkaranje u jednom udaljenom selu do kojeg sam otišao biciklom (18+18km do tamo i natrag) a trčkaranje je izašlo na 13.5km pa sam upisao 13, nije loše imati nešto u rezervi (čitaj dalje)

elem na tom trčkaranju sam upoznao pola jednog novog puta, koji prolazi po brdu između neka dva asfalta, što naravno nikome osim mene ništa ne može značiti ali eto moradoh da napomenem da nisam džabe išao (sad će ići jedna veća zagrada)

(dogodi se tako da odem(o) negde biciklama ili čak i autom, tipa kao sada u vrbovec, i onda zabazamo na neku prečicu pa ako je i nikakav put uvek se utešim onim "ovuda prolazimo prvi put!" i to opravda svaku polu-grešku. sva ta mesta koja vidiš prvi put i putevi koje otkriješ, sve to ima neku posebnu cenu, i uvek se na neki način isplati. to je bila ta poduža zagrada, koja je mogla da zasluži i poseban blog jer se radi o jednom životnom stavu, konceptu takoreći)

takođe sam zastao pred izlazak na asfalt i ugledao pored sebe beskrajne redove kupina, pa sam morao da slikam najveći primerak. tek jedna od stotinu je sazrela dok su ostale crvene, a ja sam onako kao vrana zaređao pa kljuc kljuc pokupio nekoliko komada, umesto okrepe.

ali ipak ga ima!
nakon ta dva mrcvarenja u nedelju i dva u ponedeljak, u utorak sam otrčao sasvim fin Tempić, padala je kišica, prijao mi je i uspon i spust, i asfalt i makadam, sve. mogao sam i malo brže ali zašto menjati nešto što prija. popodne sam se provozao, ne moram baš svakog dana trčati dva puta, par dana je ok a onda počne da deluje nekako bolesno.

još uvek me proganja brčko.
nekako sam povezao half ispod 90' i cenera ispod 40' pa sam bio zbunjen "neuspehom".
onda sam razdvojio dilemu na DVE dileme
1)
šta ako half ispod 1h30 sa sobom nosi cenera od 40'30'', onda sam dakle ispunio plan i nema mesta razočarenju
2)
šta ako brdsko-valoviti half od 1h30 (vrbovec) sa sobom vuče cenera po ravnom od 39', onda sam definitivno imao loš dan u brčkom?
3)
šta je više uticalo na razdvajanje ta dva rezultata, kasni termin cenera (19h, bljak), ili onih par "rupa" ispod podvožnjaka gde se na tri mesta izgubi po 5-10 sekundi, što znači da je ostatak cenera morao biti još brži, da bi se to nadoknadilo?

da ne bih mozgao previše otvorio sam mekmilanovu računaljku, i ona kaže
half 1:29:30 = cener za 40'09''
half 1:29:10 = cener za 40'00''

a ja sam išao cenera negde oko 40'20'', pa čak ako sam i izgubio tih 20'' u one tri rupe, sve se poklapa osim toga KAKO SAM ONDA ISTRČAO VRBOVEC po 4'15''/km, kao da je ravan??? gde je u rezultatu iz vrbovca nestalo +200m -200m visinske razlike? ako sam u brčkom izgubio 20 sekundi na 3 hupserčića kako u vrbovcu nisam izgubio par minuta, na tih 200m gore pa dole?

sada mi se već čini da počinjem da se vrtim u krug. nešto ne štima, i izgleda da će tako i ostati, raštimovano :-)

zagrobni život

kako "volim" ovu situaciju kad je leto napokon došlo i potrajalo čitav jedan dan pa se vratila jesen proleće ili koje god treće međusranje, sa jedva dvocifrenim jutarnjim temperaturama

dani se prevrću kao palačinke
pomisliš da li je prošao ili nije pa ga okreneš da proveriš, a on već zagoreo
brzo ga okreneš na drugu stranu, probudiš se usred noći pa pomisliš auuu ko će sad ustati a ta druga strana palačinke nije ni videla vatre pa je vratiš da spava, htedoh reći da se prži

gledam da li je trka bila pre dva ili pre tri dana a ono piše da je bila preksinoć i da je danas tek ponedeljak, postoji izvesna mogućnost i da sam zato još uvek umoran

donekle me je dotukao i onaj put od brčkog do šapca, jer nas je taman uhvatio mrak pa je tih sat i po kroz kolone poludelih vozača koji žure sa jedne svadbe na drugu ličio na fliper kroz duga svetla koje je svaki treći zaboravio da isključi jer tako on bolje vidi (a mene ko jebe jelte) pa se naprosto napravio lud na aMblendovanje

dođeš kući u 11 legneš u ponoć probudiš se u 6 pretumaraš celu nedelju kao zombi(e) i onda se u ponedeljak pitaš zašto se nisi VEĆ odmorio - pa koje crno "već", možda se neću odmoriti ni do sledeće subote

e sad tu postoji izvestan sukob interesa a biće šta će biti kao i uvek, a ne ono što je možda najpametnije

naime u subotu imamo taj tradicionalni predvečernji polumaraton, a 8 dana kasnije je sljemenski, pa sam onda ja mudro pomislio da je najbolje da danas odem na neko planinsko trčanje i da počnem sa uhodavanjem za sljeme, jer je od sutra do petka najavljena kiša a to pomenuto brdsko trčanje bih radije obavio po zemlji i makadamima nego po blatu

no ne vredi, previše sam umoran, pa sam jutros opet otišao na trčkaranje sa drugaricom njenim ritmom od 7'/km, a popodne ću pokušati neko mini mini mikro planinsko trčanje pa pomoz bože, koliko izdržim... m. o. ž. d. a.

kako sam zbrčk'o Brčko

Prošle godine sam imao nesrećnu premijeru nesrećne trke, što je dobra vest u lošoj vesti. Na neku foru sam uspeo da zaboravim sve što sam znao o osećaju, ritmu, naporu, doživljaju napora, pa sam krenuo na trku onako kako bih "voleo da mogu" da je istrčim. Onda je to, NARAVNO, trajalo pet kilometara pa sam odjednom ostao na praznim nogama. Pokušavao sam da trčim još neko vreme i kad sam uzeo vodu na 8-om kilometru nekako su mi se noge same ugasile. Kao auto koji je ostao bez benzina, možeš mu ti govoriti ajde ajde ali on stoji i nema šanse da se mrdne. Onda sam skinuo broj i lagano šetao ka cilju, i usput prskao sve koji su nailazili jer je bilo neko tropsko popodne.

Eeeee ove godine sam krenuo malo pametnije, podosta blizu onoga što sam siguran da je pametno, a što dalje od onoga "kako bih voleo da mogu". Ta varijanta je odmah u startu lepuškasta jer sam prva 3km odvrteo po 3'57''-3'59'', no došao je 4-ti km sa onom rupčagom u koju sletiš pa se treba popeti nazad gore u grad. Koliko god se sjurio nema šanse da taj kilometar prođe za 4 minuta, i isto to se dogodilo i u šestom i u devetom, pa sam tako desetak po desetak sekundi omašio onu idealnu "četvorku" po kilometru.

Sve je pokazivalo da ću ići nekih 40'20'', ili par sekundi više, iako je u zadnja dva kilometra duvala jaka vetrina u prsa što je donekle objasnilo zašto mi je u sredini trke bilo manje teško, naravno jer smo imali isti taj vetar u leđa. Verovatno je i taj vetar dodao 2-3-4 sekundice, a kada sam došao do 10-og kilometra bio sam celu ulicu od cilja (!) što me je toliko demotivisalo da sam tih 100m "dodatka" na cenera doslovno pretrčkarao.

Jedi govna, rekoh ulici ni krivoj ni dužnoj. Iza leđa čujem Raleta Simića kako preko mikrofona prenosi evo saleta antića ulazi u cilj biće to 40 minuta i 40, 42, 43 sekunde a ja sve više usporavam da bi on što duže brojao i da ja što duže ostanem u radio prenosu. Moram odati priznanje na originalnost devojaka u cilju koje nikome nisu kačile medalje oko vrata nego su nam samo onu traku dodavale u ruku kao okrepu. Kome se kači nek je okači sâm, haha, super.

Ukupan dojam je opet ostao loš, baš me neće ovo Brčko. U vrbovcu sam na polumaratonu imao prosečan puls 157, a ovde na ceneru 155 (!!!), uprkos svemirskoj kadenci od 187 a u zadnjim kilometrima i 190. Koraci su očigledno bili mravlji, mislim po dužini, čim sam uz toliku frekvenciju uspeo da ne nateram puls preko ritma polumaratona.

Osećaj je takođe išao "prema dole", tojest u prvoj trećini trke mi je bilo woo-hooo kako bi bilo divno ako ovako mogu do kraja, mogu li? Druga trećina je bila "tongue in cheek" hmmm da ipak nisam malo zasrao, a treća trećina je bila ćuti sad i kusaj tu kašu od govana koju si samom sebi zakuvao. No rekoh, greška nije bila kardinalna, možda par sekundi/km gore-dole (dakle dole) od idealnog ritma za to stanje/raspoloženje u nogama, pa je nisam skuplje ni platio od istih tih nekoliko sekundi dole-gore (dakle gore) u zadnja 2-3km. U svakom slučaju ni uz kakav najsavršeniji pacing nisam ovo mogao brže od 40'30''-40'40'', pa je tako i ovih 40'45'' za 10100m sasvim "tu negde" oko mojih mogućnosti u datom trenutku.

Život ide dalje, nažalost. Mogao bi bar povremeno da ode vikend napred dva vikenda nazad pa da nešto popravimo obogaćeni iskustvom. Verujem da to važi za CEO život, iako mnogi kažu da bi ga celog progurali istim putanjama... iz čega se najbolje vidi koliko su usput naučili. Hohoho.

zima

auf brate pa ovo je dakle to ledeno doba o kojem su tako dugo pričali
dok se normalnim ljudima priviđaju gospe, meni se javljaju ukazanja čvaraka slanine palačinki sa eurokremom i svega ostalog visoko-gojećeg
alarmi su upaljeni, lampice svetle, zima, zima, zima!
spavaj jedi spavaj jedi zevaj po ceo dan ništa ne radi padaj u zimski san

i u svom tom ledenom dobu treba otić na trku, sačuvaj bože!
juče sam imao neki osećaj kao da sam bio na plaži 12h bez prestanka i da mi je sva koža izgorela i sad me to peče koliko mi je tesna
pivo sam zaobišao u širokom luku, ceo dan pio samo vodu, lagano se provozao biciklom sat vremena, nisam jeo ništa od slatkiša, i ipak se jutros probudio super-super-super-kompenzovan sa 68kg
strah me da se pogledam u ogledalu, verovatno izgledam sabijen i nabijen kako onaj uvozni gmo švajcarac što je sinoć dao gol u zadnjem minutu

onda sam se setio slamke spasa, a evo o čemu se radi
prelistavao sam sveske iz 2005 2006 2007 i napokon našao taj dan kojeg se sećam, a radi se o ovde lokalnoj trci na 5km odnosno 1km za veterane, na kojoj sam istrčao lifetime best na 1km
tačnije krug po ulicama je imao 970m a ja sam ga pretrčao za 2'43'', štopericu sam zaustavio na 2'44'', a za kilometar bi mi tom brzinom trebalo 2'48''.
mada sam ja naravno godinama govorio kako mi je lični na hiljadarki 2'44'', koga briga za par metara ovamo-onamo

elem...
radi se o tome da sam tog dana išao 3x na trčanje, i to ujutru na futing 8km, popodne na zagrevanje i trku, pa nakon trke na rastrčavanje
poslednja veteranska trka je mogla biti na programu negde oko 15h, a ja sam na tih 8km futinga otišao pre podne oko 9h, dakle 6 sati ranije
sada više ni ne znam šta da mislim, ali tada sam bio ubeđen da mi je to jutarnje trčkaranje u nečem pomoglo da istrčim tako dobru trku

slamka spasa kaže da ću sada otići par km da se zagrejem pa ću tu u školskom dvorištu napraviti nekoliko ubrzanja i nakon toga se istuširati ručati i krenuti na put
pa šta mi bog dadne večeras u 19h, razlika od futinga do trke će biti 10 sati a ne 6 sati kao onomad u prethodnom životu pre 11 godina
realno onaj tada i ovaj sada uopšte nisu isti čovek i nikakvo poređenje nije prikladno
ali slamka je slamka, a dvaput je oduvek bilo dvaput, tako mi se hoće

podgrevam drugu šolju neskafe, prineo sam napolitanke, bansaiiiiiiii

50001 (& memoari)

nikada nisam pokušao da makar približno saberem sve kilometre koje sam pretrčao u životu.
kao prva godina u excel-u stoji 2003. kada sam počeo "ozbiljnije" trčati, u nameri da na proleće 2004. istrčim svoj prvi maraton.
to je bio kao nekakav "izazov", u pripremi za koji sam na treninzima tokom zime pretrčao prvo jednom 40km a onda tri puta 42km.
tako mi je taj Prvi Maraton postao četvrti :-)

ako krenem dalje od jeseni 2003. pretpostavljam da bi mi te godine između 1996 i 2003 bile relativno lake jer sam svako trčanje upisivao u sveske.
uglavnom je to bilo preko zime, u sklopu biciklističkih priprema za prve prolećne trke, pa kad zaveje sneg i dosade nam valjci u klubu onda odemo u park pa malo trčimo.
teško da je tu ikada bilo više od 7-8km, barem tako pamtim.

1996 je bila specifična po tome što smo i tada imali fazu "malo više" trčanja preko zime, kada smo bili na pripremama na kopaoniku.
tada se trčalo bogme svakog jutra brdskih 8km i to nam je bio samo futing (!) dok se popodne mazalo sve u šesnaest, višestruki usponi na pančićev vrh i slično.
već tada sam primetio da iako je gore bilo 30 biciklista boljih od mene, uspevao sam uvek da trčim sa prvom grupom.
kada su oni pak koristili bolje dane za vožnju, mi smo opet trčali jer su trkačke bicikle bile neupotrebljive po snegu i ledu a mnogi klubovi su svoje pulene opremili mtb-ovima sa kramponkama.

tada smo nas dvoje išli na mega-izlete od po 30-ak kilometara s tim da smo se držali jednog recepta koji sam ja izmislio još kod kuće i koji je provereno "radio".
naime da ne bi preopteretili noge predugim trčanjem, često smo išli blokove od 10 minuta podeljene na 8' trčanja 2' hodanja ili 7:3, a nekada smo i mešali 8:2 pa 7:3 i tako naizmenično dvadesetak kilometara.

u proleće nam je palo na pamet da otrčimo beogradski POLUmaraton s tim da sam ja polagao nade u Lolu, i samo sparingovao.
nakon silnih kilometara na bicikli jer se sezona već zahuktala, pripreme smo počeli u ponedeljak kada smo pretrčali 10.5km.
utorak 12km, sreda 10km, četvrtak 13km, i to je bilo sve.
u petak smo otišli da se prijavimo i uzmemo brojeve, i odgledali koncert boba geldofa ispred skupštine (čega se uopšte ne sećam no tako piše u svesci a evo izguglao sam da je tog dana na moj rođendan zaista i pevao u beogradu)

u subotu smo pretrčali polumaraton što je sa trčkaranjem od parkinga do starta izašlo na 23km, a nakon toga smo išli u svoj bic. klub čukarički da pokažemo medalje
obzirom da nam trčanje nije čak bio ni "drugi sport" nego samo povremena promena, tih 1h48 i nije bilo loše za kategoriju F33 i njenog pratioca/navijača, jer bi neka rekreativna triatlonka verovatno išla bar 10 minuta brže.

... A SVE OVO PIŠEM IZ SKROZ DRUGOG RAZLOGA, a to je da mi se od jeseni 2003. kada sam počeo "ozbiljnije" da trčim, do evo sinoć, nakupilo u excel-u 50,001 km.
pedeset hiljada i jedan.
kao da je juče bilo kada sam optrčao obim Zemlje (40,075) i napisao blog, a evo ti je sad već 50-ica.
no opet ponavljam, ne znam koliko bi bilo ako bih pokušao da saberem i ovo od ranije.
naravno ne mislim na kilometre pretrčane za loptom kad sam bio dete, na futinge u vojsci i na časove fizičkog u školi i na faksu.

nego eto, makar od početka rekreativnog biciklizma, od tamo neke 1992.
već u zimu 1993/1994 sam upisivao trčanja od-do gradskog parka, 2.1 + 1.1km i slične detalje.
kasnije smo često išli na trčanja počev od periferije grada gde je stanovala lolina baba.
onda mi kod babe ostavimo bicikle, odemo na trčanje od 4.5+4.5km ili 6.5+6.5km, što smo zvali "do prvog/drugog mosta", a na okretu tj. mostu bi napravili pauzu.
onda se vratimo kod babe po bicikle i usput se najedemo slatkog od šljiva ili jagodica, i nakon sedenja na terasi na spratu jedva siđemo niz stepenice od bolova u ligamentima sa strane kolena, jer smo oboje trčali u nekim debelim kožnim wilson patikama za tenis.

leto

kažu da leto počinje danas u 12h07
na poslu nešto nema posla, nemam pojma šta misle ove žene, oće li se čerupati za more i jezera ili neće, oće li mi ostaviti para da mogu da odem na sljemenski kao čovek autom ili ću morati biciklom
toliko volim da zaradim, da mi uopšte nije mrsko da radim, takav sam čovek
a dok je para biće i muzike jelte

nakon neplaniranog "posustajanja" juče, jutros sam se probudio odmoran za Trku!
samo što trka nije danas (četvrtak) nego tek u subotu
za one koji nisu videli na Stravi, u vrbovcu sam zajedno sa kraćim zagrevanjem pretrčao 24km (*), pa nakon toga skoro sve po kiši i pljuskovima:
ponedeljak 19+7km,
utorak 17+15km,
sreda 14km + predveče skoro dva sata biciklom u brda
jutros ću opet otići da malo trčim, to je sigurno, jer moramo da odemo do azila na odnesemo lek za jednog ofucanog džukca (i nešto hrane naravno), a videću za predveče šta će mi se raditi

(*) taj vrbovec je bio zanimljiva tema sa organizaciono logističke tačke gledišta

naime trka je bila skraćena isto kao i valjevska, s tim da je za deo neprohodne staze u vrbovcu bio "kriv" organizator a u valjevu je bila kriva "viša sila" (poplavljena ulica)
na kraju niko nije mogao ništa
valjevci su imali overenu stazu u mup-u i nisu mogli na dan trke da dodaju deo koji nedostaje, a vrbovčani su se koliko shvatam "preračunali"
na kraju polumaratona je trebao da se otrči jedan krug u centru od 500-600m no neko je pustio saobraćaj ulicama pa su nas odmah trotoarom skrenuli u cilj

kada bih mogao da premotam život unatrag, oba skraćenja su mogla da se izmuvaju ad hoc
u valjevu je na bilo kojem delu staze kod jednog od okreta mogao da se ubaci dodatak napred-nazad u dužini 400+400m, na licu mesta sa par volontera, za koji policija ne bi ni znala.
oni bi samo videli ljude kako trče u krug i doviđenja.
u vrbovcu je pak trebalo anticipirati takav kraj pa je trebalo taj prvi deo otrčati na početku.
pošalješ ljude na krug centrom od 600m, odmah pustiš promet čim prođu a nakon toga ih normalno uvedeš u cilj.
a mogao je i okret biti 300m dalje, da se ne bi komplikovalo sa tim dodatkom po mestu.

meni bi značilo da imam i zvanično otrčan polumaraton ispod 90' a sve je govorilo da ćemo ga tako i završiti.
sećam se koliko sam prošle godine bio uzbuđen kada sam istrčao tri polumaratona sve tu negde, ruma 1h32 pa subotica i šabac po 1h29, sve po tropskim vrućinama, i koliko sam bio "naložen" pred varaždin no nažalost slomio sam kost dva dana pred trku
slično tome sam nakon krašića i jaske bio izazvan vrbovečkom stazom koja je sve samo ne "glatka", da napokon opet otrčim jedan od tih polumaratona ispod 1h30, i kada sam mu stao na rep on mi je pobegao kao miš u rupu
NISAM SE SETIO da odmah projurim dalje i otrčim ulicama vrbovca neki krug nazad do cilja sve dok mi sat ne pokaže 21100, šteta, to bi baš bilo fora
mislim ako fali 600m ništa lakše usput izračunati pa ako ništa drugo odletiš u bilo kojem pravcu 300m i vratiš se nazad, to je najsigurnija varijanta, da ne bi negde odlutao :-)

no jednom kad sam se setio, ubuduće ću biti pripremljen na takav scenario i ništa me neće iznenaditi

5

pet trčanja nakon trke sam napokon poklekao
tojest, bio sam pripremljen za šesto trčanje ali
drugarica je rekla da se nađemo u 16h30,
a da će možda trčati ali možda i ići biciklom
eeee onda sam ja iz neizvesnosti odlučio da mi je bolje da odmah odem biciklom negde što dalje, umesto da zavisim od tuđe inspiracije
da objasnim, nije mi nikakav problem da sačekam 16h30, i da odem da trčkaram, ili da odem da se provozam
ali ako ne znam šta čekam, e onda se bogme unervozim
i ispalo je super, otišao sam navr' brda i vratio se nazad u grad
otprilike mi se zatvara krug treninga
sutra je četvrtak, iaaf vidovdanska je u subotu
ali uveče!
šta kako šta kako kad kad kako šta
još ću razmisliti
moram po hiljaditi put da prođem kroz sve planove pravljene za subotu ili nedelju ujutru, pa da odlučim koji od njih može da se prepravi sa subotu uveče
i tako

čege vara

prošlo je već 7 dana od trke u valjevu i svo vreme ne mogu da pogledam sopstveni fb cover a da ne opsujem nekog hipsterčića koji se hi(p)sterično smeje dok drži zastavu svog tzv. kluba. iritantna je ta pasivna agresivnost, nametljivost, samoreklamerstvo, potreba pripadanju nečem što se zove po američki i zvuči jelte "cool", dok je ujedno i poražavajuća potreba nekog starijeg od 16 godina da upada u takve zamke svrstavanja i pribegavanja nekakvom maspoku zarad pojačavanja identiteta i osećaja vrednosti. 

koliko god neko sebi davao pravo da svojim posterima zagađuje moju pobedničku sliku, daću i ja sebi za pravo da ga pomnožim sa nulom. smetaš burazeru. aj ća.

jutros sam se opet prerano probudio i pomislio ох фуцк.

obzirom da me na dan trke lola tradicionalno probudila pre 6 a planirao sam da spavam do 7, barem mi je u noći posle trke trebala nekakva nadoknada no mućak. kad je bog delio san ja sam očigledno stao u pogrešnu kolonu, onu gde je pisalo 6-7 sati. 

bio bih puno spokojniji da me je vulkanizer pozvao u subotu ujutru jer mi prednja leva guma već mesec dana nešto "žvaćka" mada se spolja ne vidi nikakva promena. čim krenem nešto počne da škrguće i nakon par minuta prestane. ubedili su me da je nešto do ležajeva. no bez obzira sam naručio nove gume jer su ove prešle već 65,000km i stigle do nekih 5mm dubine šare. stare kumho su navodno bile nešto najbolje u srednjoj klasi a nove nokian su navodno nešto najpovoljnije u premijum klasi. ajd da vidim i to čudo. 

elem nakon tih 6-7 sati sna sam se probudio sim-tam obnovljenih moždanih ćelija ali sam ipak otišao na trčkaranje. usput sam shvatio da se ne osećam umoran. ne ni živahan, ali nigde onog poriva da okrenem nazad kući. trčkaranje se odužilo na dva sata a mogao sam i više. no znao sam da me čeka poziv iz gornjeg pasusa. 

zamenio gume, izbalansirao točkove, otišao na kompjuterski pregled tj. reglažu trapa, sve pet. konzilijum majstora je zaključio da mi je kao rezervni "peti točak" u boljem stanju ona pirelli guma koja je 2003 bila prva guma na autu, od bilo koje od ovih kumho koje su godište 2012. pa vi samo kupujte srednju klasu. zbog 15€ razlike. 

nakon svega toga smo krenuli u neku spasilačku akciju lokalnog av-av udruženja pa sam otrčao do tamo sa namerom da produžim još koji kilometar nakon obavljenog zadatka. no počela je grmljavina i pljusak pa sam pored puta tražio neku najlonsku kesu u koju bih mogao da spasem mobilni jer sam trening snimao na stravu. 

kad se kiša već uveliko razmahala pobegao sam u školsko dvorište i nastavio da trčim u krug stazom od 250m, s tim da sam dosadu razbijao ubrzanjima na pravcu i usporavanjem kroz krivinu. svo vreme se videla linija završetka oblaka no kiša nikako da stane iako je sunce sve više obasjavalo uzburkane barice. umorio sam se od čekanja i otišao kući, da ne bih dočekao mrak radeći ubrzanja. na nutarnjih 19km sam tako dodao još 7km, i uspeo da za samo dva dana napunim tri mašine prljavog veša. manje operem usred zime.

križ vs. rugvica

dakle kad krenete kraćim putem ka vrbovcu, iz križa kroz prnjarovec vam trebaju gume i ogibljenje traktora da bi se dokopali šušnjara. odatle se nekako može voziti ali nedajbože da naiđe neko iz onog pravca jer onda obojica morate na bankinu koliko je uzan put. onda u nekoj Z raskrsnici presečete jedan regionalni put pa nastavite drugom prečicom ka marčanima, da bi se u cerini uključili na pravac iz čazme. preko preče naokolo brže, nije to niko džabe smislio, nego da stotinama godina preduhitri ove pametne mape koje možete downloadati za oflajn analizu. jednom na širem putu sve ide kao po loju, osim samog ulaska u vrbovec koji je novonapravljen pa na mapi izgleda kao da iz sela konak letiš preko livade.

umesto očekivanih 440km stigli smo nakon 401km, no mislim da bi onaj dodatak od 40km koji na autoputu traje 20 minuta bio velika ušteda, obzirom koliko se izgubi po krivinama.

povratak smo oplemenili prolaskom kroz brdski (brCki???) centar brckovljana, pa smo otud shvatili po čemu je selo dobilo naziv. tu smo uštedeli nekih sto metara i izgubili par minuta. u dugom selu pak ne postoji nijedan putokaz pa smo imali interventno skretanje "mapa kaže da ispred nekakvog parka ili zelene površine treba da ima raskrsnica i tu bi trebalo ići levo za rugvi... EVO JE! LEVO, LEVO, LEVO! ŠKRIIIPPPPP"

odatle dalje je sve trebalo da ide po planu samo što se tu umešala nekakva rampa preko 88 koloseka i čim su svi iz kolone ispred nas okrenuli polukružno i nestali negde natrag, znali smo da nam se ne piše dobro. oke, nakon samo desetak minuta i dva vlakića se digla i rampa. ovaj povratak je pak imao 412km, no zbog rampe je potrajao kao i onaj zigzagavi u dolasku. preko preče, repriza.

srbe u vrbovec

Nemam ništa protiv "naših" ali kad već odem na neku trku izvan zemljice serbijice onda mi je druženje sa "našima" bukvalno zadnja stvar za kojom žudim. Tipa cele godine gajiš šljive orezuješ bereš sušiš prodaješ kuvaš sok pekmez rakiju praviš knedle i onda odeš u neki drugi grad na drugom kraju sveta pitaju te na pijaci oćeš mango papaju kinou gvajanu gvaranu a ti kažeš izvinte a jel baš nemate šljive?

Kad već poželim promenu od tih silnih zagreba rijeka gorice podgorice ljubljane plitvica banjeluke sarajeva naročito sarajeva i ostalih srbima omiljenih ćevabdžinica ondak se tešim da postoje trke poput vrbovca krašića jaske tuhelja za koje većina nije ni čula i na prste jedne ruke možeš pobrojati sve ikada tu zalutale.

Koliko god velikoj većini gastarbajtera prijalo samo društvo "naših" nikada nisam osetio tu potrebu bežanja pod suknju matičnog čopora niti sam se na bilo koji način osećao neprijatno ako sam sasvim sam među "njima". Štaviše onih nekoliko puta kada sam se osetio neprijatno to je bilo upravo zbog " naših", ali ne bih ulazio u detalje zbog aries-kog nagona da nešto što započnem kao kritiku završim linčom.

Dragička glasi da će se sutra trčati novom stazom sa startom i ciljem u centru, pa će za onaj deo od+do+oko škole morati da se doda barem kilometarčić nove ceste ili da se izmeni deo trase. Ako nešto volim to je da za makar malecki detalj otrčim neku "staru" trku u novom ruhu. Menjao se i sljemenski i plitvički i krašić i nikada se nisam žalio. Ako imam tri drugarice plavuše ništa ne smeta ni da upoznam neku crnu ni da se jedna od njih tri ofarba u ljubičasto. Novo Staro zna biti i veća promena nego Novo. Upravo zato jer misliš da si Staro već dovoljno upoznao.

Još jedan drukčiji vikend, još jedna "nova" staza i još jedna "stara" trka koju sam mislio da dobro poznajem. Čak nisam siguran da li sam ovde trčao na 2 ili 3 razne staze do sada. Prva je bila najmanje atraktivna a posle sam se malo "izgubio" u promenama. Raspitaću se sutra. Nešto u smislu, izvini, jesi li ti nekada imala kraću kosu ili je to bila samo punđa?

tu nema pravila

(tu nema pameti)

sve se moguće pomešalo no ja ipak računam da nije bitna mešavina nego taj neki okvir u koji je spakuješ za prodaju
kao one teglice salate, ovde je više kupusa tamo više paprike ali u realnosti kad odlijem onu kiselinu i u teglu sručim kesicu majoneza i pomešam, dobijem uvek sličnu salatu kojoj je teško pronaći manu
to pričam o povratku sa maratona recimo pa na parkingu od lidla kad zbrčkam sebi užinu, naravno da kod kuće tako ne pravim salatu

isto tako pretpostavljam da "naravno" ne bih ovako haotično trenirao ako bih bio nekakva svetska klasa i ako bi mi bilo jako važno da li ću u berlinu ići 2h05 ili 2h06
zbog toga "naravno" ovako i treniram, jer puno više dobijam od tog zadovoljstva što mi je svaki dan slobodan i lep, što sam prepušten dražima inspiracije, umesto da se osećam upregnut kao konj koji mora gledati samo pravo i okretati glavu samo kad trener povuče uzde u stranu

ova nedelja je imala dva odstupanja, a prvo sam već opisao kada sam prosto "zaboravio" da nastavim da treniram odmah nakon vikenda nego sam se u prva dva dana sasvim slučajno opustio i odmorio
zatim sam to nadoknadio (?) u sredu i četvrtak, misleći kako ću u petak malo da provrtim biciklu a u subotu posle kratke šetnjice da se otisnem na dugačak put
no danas mi se za vreme posla javila ova nova sparing partnerica što me je iznenadilo obzirom da je već počela neka izmaglica (po srpski) iliti rosulja (po hr)

tako sam izvan svakog plana pa da kažem i želje otruptao 55 minuta a što sam evo upravo sada ubeđen da predstavlja isto što i jedan više ili manje kolutić mrkvice u onoj velikoj tegli od 720g mešane salate
da li sam vozio biciklu dva sata ili sam pešačio sa psima dva sata ili sam trčao 55 minuta ma ajte molim vas nemojte mi reći da ću zbog toga u vrbovcu trčati dva minuta sporije ili brže

nekako sam ubeđen da sve osim DRAMATIČNIH odstupanja apsolutno ne može da se primeti
sećam se one godine kada sam u nekoliko navrata trčao dva polumaratona za vikend, i tada mi je onaj drugi u nedelju bio (koliko se sećam) tri minuta u proseku sporiji od prosečno otrčanog halfa te godine, dakle tako što dan pred trku odeš na istu takvu trku, izgubiš 3% na rezultatu
a kada sam bio bolestan, gripozan, malaksao, isto se vrtelo oko 3-4 min. na 90 min.

a ljudi sve misle ako su u formi za half 90 minuta da će bolesni trčati dva sata, ako ne i tri
doduše možda je i individualno, da ne grešim dušu
recimo jednom prilikom, dogodilo se da su još neki trčali ista ta dva polumaratona u dva dana
zanimljivo je bilo da je jedan koji je na prvom stigao 7 minuta pre mene, dakle trkač neke skroz druge klase, na ovom drugom stigao samo 2 minuta ispred

drugom prilikom, na dve kraće trke (9km + 10km) me je od dvojice starih rivala jedan ubedljivo dobio u subotu dok sam se drugog jedva rešio pred kraj, ali sam zato u nedelju dobio obojicu i to nadmoćno, jednog sam ostavio odmah na startu a drugog se otarasio već na pola trke
iz čega zaključujem da bi prava stvar bila da neko napravi ETAPNU TRKU, gde bi se trčalo recimo u subotu i nedelju po 10km ujutru i po 21km uveče i gde bi se sabirala vremena

obzirom na moj način treniranja, tu bih se osećao kao bubreg u loju
a za druge ne znam, neka probaju pa će videti

stats

ako iko zapamti makar pola od ovoga što vidi na blogu, stravi, ili fejsu, onda taj sigurno bolje od mene zna koliko sam pretrčao ove nedelje.
meni nema druge nego da zavirim u sve te stranice kao špijun, kao da su tuđe, pa da vidim šta je taj čovek radio ovih dana.
obično sam nakon polu- i maratona navaljivao da trčim što više u naredna dva-tri dana, da bih zatim od umora počeo polako da popuštam pa se silom prilike odmorio za naredni vikend.

ovaj put je bilo malo drukčije jer iako nisam bio posebno umoran od trke tojest vikenda (10km je bilo poveliko olakšanje nakon dva puta 42km zaredom), ipak nisam odmah od ponedeljka napao "kao mutav na telefon".
tome je pomalo "kumovala" i okolnost da sam trčao sa ovom drugaricom čiji je ritam 6'30''/km kada je raspoložena i 7'/km kada je umorna, pa sam tako u ponedeljak i utorak imao dosta trčanja "u leru".
oba puta sam nakon nje nastavio malo u svom ritmu no kad ti se noge naviju na taj slou moušn nije ih uopšte lako ubrzati.
osim tih 22+12km oba dana sam dodao po sat i po bicikle, onako u rikaveri režimu.

nakon tog neplaniranog i slučajnog odmora sam shvatio da mi je ostalo još samo dva dana (sreda i četvrtak) za neke iole pristojne napore pa sam stoga raspalio 20+15km + 17+15km s tim da je samo jedno od tih trčanja bilo blago valovito a ostala tri su se vrtela oko 300-400m uspona.

ne mogu reći da se osećam nešto bogzna premoren no osećaj zna da vara a kilaža mi se stalno vrti u podnožju crvene zone što je siguran znak over-reachinga, tako da mi se unatoč pomenutom osećaju nije trčalo više.
evo sada mi deluje da bih pred spavanje mogao da tresnem još sat i po Tempića no to bi prošlo dok si reko keks ali bih ga zato platio sa naredna tri dana kunjanja i ždranja.
neka fala :-)

još uvek se divim činjenici da sam nakon pola sata trke izgledao "kao da me je poplava izbacila", ona vlaga na trci je zaista bila tropska...
još sa ovim umetničkim efektom slike koju sam skinuo sa fejsa, izgledam ispijen i prašnjav kao iz vremena onih prvih izdanja tur d fransa kada su svi nosili brkove i stajali na svakih 50km da trgnu po čašu vina :-)

ljudi

čudni su ljudi
nekada te pozdrave, nekada ne
nekad im je lakše da te ne prepoznaju, sutra se itekako napregnu da te primete
u nedelju na gradskom trgu, prilazi čovek, pruža mi ruku
kaže OVO JE NAŠ KOMŠIJA
MI SMO IZ ONE ZGRADE ŠTO GLEDA NA VAŠE DVORIŠTE
u zadnjih 10 godina se načičkalo nekoliko zgrada koje gledaju na naše dvorište, teško da me u toj činjenici išta ushićuje
pritom nam se iz svih tih zgrada javlja tolicno njih da možeš na prste da ih prebrojiš, ostalima smeta povremeni lavež kučića
nisam stigao da se zapitam iz koje tačno zgrade, čoveka vidim prvi put u životu, i već je otišao
malo posle njega, prilazi mi žena i kaže JA SAM MAJKA OD V.S. SA KOJOM SI IŠAO U ŠKOLU, SEĆAŠ LI SE V.S.?
pa naravno da se sećam, četiri godine smo zajedno sedeli u klupi
eto, kaže, samo je prišla da me pozdravi i da mi čestita
kao i sa onim čovekom, osim hvala nisam stigao da je pitam ni kako je Vesna ni gde živi ni šta radi ni bilo šta drugo, žena je nestala u masi
kao na pokretnoj traci pojavljuje se cura s kojom smo se "ponovo upoznali" na trci u Bečeju pre mesec dana
tada nam je prišla i rekla POGAĐAJTE, DEVOJKA SA BOBTEJLOM, HMM?
nekako smo prepoznali lik, da smo se pre dobrih 15 godina redovno sretali na šetnjama uz reku, mi sa Dunjom i Ringom a ona sa svojim Atosom
otad su nam se putevi razišli i dugo se nismo videli, tek eto je, trči
pre tri dana nam opet prilazi, kaže da je doputovala iz Amerike dan ranije i da su joj i dan i noć - noć, pa ne uspeva da se snađe u vremenu i javi
pričamo o trci, o velikoj vlazi, sparini, svi su se mučili da trku privedu kraju i gotovo niko u zamišljenom ritmu
s tim da ona barem ima izgovor veliki kao soliter, mi ostali i ne baš
za razliku od ovih čestitam - hvala, kojih od stotinak nisam prepoznao ni desetak, s njom pričamo dosta duže
odlazi da se presvuče, sva mokra kao i ostali, i na rastanku me pita kako je meni prošla trka
pa evo, rekoh, idem da vidim kad je proglašenje
ona pravi neke smešne grimase shvatajući da sam svo vreme pričao o trci a ne o sebi, oooo bože kako je skroman! ti si kao i ja! svašta haha! pobedio!?? svaka čast! i na pobedi i na skromnosti! više na ovom drugom!
pa neću valjda da hodam sa dignutim rukama, kreveljim se
rastajemo se, svi sa osmehom od uha do uha
Ova s kojom sam najviše "trenirao" je već odavno otišla zbog drugih obaveza
dobila je samo onu torbicu za patike koju sada mnogi daju u startnom paketu
kaže, taman će mi poslužiti kad pronađem neko kuče pa da ga ne nosim u naručju
pa za to ih i ja uglavnom koristim, kikoćemo se
na proglašenju me Rale pita o trci, nepripremljenom mi niodakle naviru utisci kako sam mislio da će mi biti glupavo da se trkam istim ulicama kojima se vučem svakog drugog dana (osim Đurđevdana)
pa sam onda shvatio da je skroz drugi ugođaj kada je zatvoren saobraćaj i kada pičiš sredinom ulice (nadam se da nisam rekao baš "pičiš") i kako uopšte nisam prepoznao te iste ulice kojih sam se plašio
tako nešto sam naspričao, valjda je istina, nemam pojma otkud mi je to palo na pamet
dan kasnije me je fejsbuk upozorio da je u ludilu trke prošao rođendan dragoj drugarici pa sam joj umesto zakasnele čestitke obećao svoj pehar za prvo mesto
računam, datum je već ugraviran, a ja samo da se potpišem
onda je ona meni slala srca u svim mogućim bojama a ja njoj samo ona crvena, nisam umeo da pronađem gde se pritiskaju ta posebna
eh da
nakon drugog okreta sam, logično, sreo 504 od 510 ljudi (petorica su bili ispred) i između stotinu AJDE SALE mislim da sam čuo i jedno AJDE ANTIĆU, od One što mi se poslednji put obratila pre tri godine
tada smo se na Savskom Polumaratonu isto tako mimo-sreli pa sam ja rekao DOBAR DAN a ona cvrkutavim glasićem uzvratila DOBAR DAN
i tako
izgleda da trčanje zbližava ljude

podnošljiva težina

to je ono suprotno nepodnošljivoj lakoći.
otkako je počela ova godina nisam znao šta da od nje očekujem.
neki reset, ili nastavak tromosti, zamora.
koliko god da su ona dva preloma pokušali da me zaustave uspore i odmore u 2017-oj, ja sam se svim silama borio da do toga ne dođe pa da nastavim kao da se ništa nije desilo.

tako se 2018 obrela na istom početku gde i 2017.
neke sitne nevažne trkice, tek koliko da nam guzica vidi puta.
otkud znam, meni to nije loše.
neko voli taj nemački red rad i disciplinu, planove treninga koje "odrađuje" u sekundu precizno, ali meni život predstavlja sve samo ne "odrađivanje".

raznolikost i haotičnost svih tih vikenda sa trkama je pravi začin za onih 5 dana između.
i na tom mestu ću se danas zadržati.
evo već dve godine (između prelomâ of kors) traje taj način shvatanja rekreacije, da se vreme između vikenda popunjava trčkaranjem.

vratim se s trke, nastavim sa trčanjem, jednom duže ili dva puta kraće dnevno.
prođe tako ponedeljak, utorak, u sredu sam možda malo življi a možda i ne, u četvrtak sam uglavnom već umoran i jedva čekam dane odmora.
onda potpuno kljoknem, umrtvim se, vaga pokaže po 2kg više, pa budem sav srećan što na trku neću poneti vagu i izmeriti se pre starta.

onda se vratim kući u nedelju uveče i zaboravim na sve, pa jovo nanovo.
jedino što se promenilo ovog proleća je što su ti špicevi zamora sve manji.
nekako ne stignem da se premorim do četvrtka ili petka.
da li je to neki trend poboljšanja nečega, oporavka, ili je to samo prolazna faza od par nedelja, ili je to poslednja faza koja pokazuje da sam stigao do nekog špica forme pa ću se ubrzo obrušiti nazad nizbrdo.
ko će ga znati.
bumo vidli.

bez obzira na to, paralelno mi se javilo i smanjenje želje da se premorim.
pa sam stoga povremeno ovde-onde ubacio biciklu.
ono manijakalno početno eksperimentisanje (svakog dana 15+15km) sam smanjio na razumniju meru a to je svakog dana koliko mi prija.
razlika nije dramatična u brojkama, ali u osećaju jeste.

sada već odbrojavam "sitno" vikende do Sljemenskog.
imam rupu u tom sendviču između dva polumaratona, Vrbovec je sledećeg vikenda a Rakovica je vikend pred Sljeme.
u sredini je NS Noćni koji mi apsolutno nikada nije odgovarao, dok je ono što bi mi najviše odgovaralo u nezgodnom terminu, naime vrlo rado bih opet trčao Ivančicu ali subota ujutru mi nikako ne paše.
nikako ne treba dati organizaciju trka ovima što nedeljom idu na misu, pa onda trku pomere za subotu!
tako mi ostaje Brčko koje je jedna zaista jaka i dobra trka, koliko god da nije naklonjena rekreativcima nego samo eliti.
bez obzira, tamo se uvek prijavi i pojavi dovoljno sporijih da se ne osećam baš zadnji.
a subota popodne je uz blizinu događaja puno više frendli od ostalih opcija.
vidite vi kako ja to šahovskim mozgom uklapam vikende po mesec dana unapred...

sudbina

što bi rekli naši stari "sudbina je tako htela".
to je valjda opravdanje za sve što si propustio ili zaboravio.
pa svališ na neku višu silu, "tako je moralo biti", ili "ko zna zašto je to dobro".
pored silnih grmljavina i pljuskova koji su tutnjali kao da spavam ispod viktorijinih vodopada, budio sam se na svakih desetak minuta.
par sati uzaludnog žmurenja pred definitivno ustajanje mi nisu nadoknadili ništa sna.

onda doručak.
valjda od nespavanja ili čega već krenuo sam da tovarim u sebe lopatom šećere, to je onaj samoodbrambeni mehanizam organizma da bi mu se ubrzo opet prispavalo.
znam za svoj savet i iskustvo da nikada šećerima ne treba dozvoliti da pobede kofein u takvim situacijama, no umesto da samo popijem drugu šolju ness kafe ja sam u nju nalomio još šaku keksova i napravio bebi kašicu.

zato sam pride i podrigivao celu trku jer mi taj obrok zbog preobilnosti očito nije skroz prošao kud je trebao.
tu sam već imao dva hendikepa, jedan od više sile (nevreme) a drugi dobrovoljan.
ne znajući gde će biti i koliko baruština, uzeo sam patike koje sam samo delimično upoznao jer sam ih osim na jednom treningu nosio samo na trekingu u Brtonigli (gde je bilo skroz svejedno u čemu trčiš obzirom na kombinaciju nekoliko komplikovanih podloga).

opet sam imao sreće jer kao i na zadnja dva maratona (Asics Noosa FF) ni danas nisam uopšte primetio da imam patike (DS Trainer 22) što je nešto najbolje što sebi možeš poželeti glede obuće.

prvu ravnu trećinu trke sam pretrčao po 3'53''/km, drugi deo uz/nizvodno sa okretom na vrhu kupsera sam otrčao po samo 4'22''/km no upravo tu mi niko nije dodatno odmakao a svi iza koji su mi bili blizu su prosto nestali. treći deo sa manjim usponom ali kilometar kockica je prošao po 4'07''/km, pa zbog raznovrsnosti terena nemam nikakve predstave da li je sve moglo ekonomičnije da se prođe, i za koliko.

ukupan prosek za 10.1km (nisam stisnuo lap odmah na početku) mi je bio 4'07"/km što je ni tamo ni ovamo, nisam ni razočaran ali ni oduševljen. tako nekako sam otrčao i Holjevku početkom sezone s tim da je ono bila veća i jača trka, sa znatno bržim profilom i podlogom.

s druge strane, po ovakvoj tropskoj sparini kao danas, vidim da su mnogi podbacili ili prepolovili sa 21 na 10.5km, a meni je sve delovao kao još jedan od dana u nizu, očigledno sam se aklimatizovao na ove monsunske uslove.

plan je ispunjen, nakon dva maratona u dva vikenda lepo sam "presekao" tu monotoniju sa jednim cenerom, i sa dosta optimizma ulazim u narednu sedmicu koja bi ako sve bude išlo po planu trebala da se završi sa mojim ko zna kojim half-om u Vrbovcu. druga opcija je bila 5/10km u Kuli no subota popodne (Kula je u 18h) je dosta napornija i za odlazak i za povratak kući nego što je to nedelja ujutru (Vrbovec je u 10h). kako god.

zbunj(enik iz )oza

prvo sam se preračunao.

mislio sam da će biti skroz dovoljno prijaviti se poslednjeg dana,

jer smo između ostalog bii zauzeti ranije,

pa mi je taj dan odgovarao za odlazak i stajanje u Pošti a.k.a. PTT

onda se odjednom pojavila objava da su prijave popunjene i zatvorene, 

pa sam u zadnji čas poslao par WTF poruka, i ipak uplatio startninu, jeee

no nažalost ne nalazim se u startnim listama, 

kako za 10km tako za 21km, 

mada sam se prijavio na trku jednog kruga (od dva)

u zadnjih par meseci sam imao najmanje stotinak faza trči mi se - ne trči mi se.
moj grad, moje ulice, tuda skakućem svakog dana, i sad kad odjednom tu nahrupe stotine "stranaca" prosto ne znam kako se trkati tim utabanim stazama.
sve se nešto plašim da mi se neće nešto mnogo "takmičiti"

no nema veze, čak i u nekom leru mogu da pretrčim ovaj jedan krug za koji sam prijavljen.
nadam se da će postojati neka "dobra" grupa za to.
obzirom da broj prijavljenih, nemoguće je da baš neću naći nikakvo društvo.
pa odatle dalje, posle prvih par krivina i pravaca, već ću znati šta mi je činiti.
kako bilo, svima želim lake noge i dobro raspoloženje, a meni naročito :-)

tour de

Svakoj nedelji dođe kraj pa tako i ovoj. Tojest, dok god stižem do kraja to je bila dobra nedelja, a kad-tad će doći ona poslednja kojoj neću videti kraj, i igrom reči upravo to će biti kraj :-)

No nije sve tako crno, preživeću nekako i ovih par dana polu-odmora.
Već prema navici, rekapituliraću poslednji tzv mikrociklus, a koliko god sam mrzeo ono kad mi u nekom programu stave da mi tjedan počinje od nedelje a ne od ponedeljka, ove godine veoma intenzivno živim upravo takav raspored. Sve počne baš u nedelju.

Ned - Plitvice 44km (sa malčice zagrevanja)
Pon - putovanje + uveče 14km
Uto - ujutru 13km + uveče 16km
Sre - ujutru 14km + uveče 12km (prvi put da nije "lagano")
Čet - biciklom 20km + trčanje 15km + biciklom nazad 20km
Pet - biciklom 56km
Sub - bumo vidli

Juče smo otišli tu 20-ak km do mesta gde je bio start/cilj prve etape Tour de Serbie, pa smo vozeći se duž tog njihovog kruga (manje više oblika osmice) uhvatili nekoliko prolazaka biciklista i usput uspeli da popričamo sa nekoliko trenera.

Od svog tog vozikanja zastajanja ćaskanja i fotkanja sam se toliko odmorio da smo u povratku iako mrtvi gladni dozviždali nazad kući sve vozeći 35-40 km/h. Tako da je ipak ispalo neko malo "t" od treninga, eto da nije dan skroz bačen. Danas bi mi trebao još jedan takav sličan dan pa da do sutra budem svih 96% odmoran i ready za cenera.

Jeste najavljena kiša i promena klime koja je stigla već danas, pa će temperature od 20-23° sigurno više odgovarati polumaratoncima nego ovih 30-ak stepeni na koje smo se navikli. Ja ću biti malo zločest i bezobziran prema ovima koji treba da trče dva kruga od 10.5km, pa ću poželeti da bude što gore vreme sa što više kiše, jer mi utrkivanje u "idealnim uslovima" nije naročito zanimljivo. Volim začine, pa to ti je. No preživeću i ako sve protekne u najboljem redu :-)

novac

današnji svet koristi novac kao pogonsko gorivo.
da bi se novac dobio novac se mora zaraditi, a zaradiće se tako što ćemo ga mi uplatiti novom svetu.
da bi ga uplatili novom svetu, moramo da imamo neki razlog, motiv, nagon.
onda novi svet kaže kako više nije važna ljubav, empatija, sva ta besplatna sranja.

danas ne vrediš koliko voliš, ni koliko si pošten, ni iskren.
ne vredi onaj koji teško radi 14h dnevno, vredi onaj koji ništa ne radi ali je za to dobro plaćen.
ne vredi onaj koji nosi majicu od 2€ pošteno zarađenu, nego vredi onaj koji nosi ukradenu firmiranu košulju od 200€.
može onaj momak da te voli kao boginju, to nije ništa u poređenju sa onim drugim koji ima tuce takvih kao tebe ali će ti kupiti bundu i zlatnu ogrlicu.

zabavnije je po ceo dan u rukama držati ajfon, nego nedajbože bebu.
a sa svih strana bacaju udice.
svako hoće tvoju platu, i do nje će doći tako što će te ubediti da kupuješ zadovoljstvo. 

vi zaslužujete najbolje.
ovaj tiganj je osmišljen imajući u vidu upravo vaše potrebe.
ovaj automobil će vas odvesti na mesto gde ćete pronaći sreću.
uz ove patike, dizajnirane prema vašim potrebama, trčaćete duplo brže.
nakon ovog šampona, napravljenom prema onome za čime vaša kosa žudi, svi će se okretati za vama.

morate sebi biti na prvom mestu.
ja pa ja pa ja pa ja pa ja.
i sve pare za to da ja ja i ja postanemo JA i JA i JA!
ne znam za vas, ali mene niko nije nazvao telefonom iz Adidasa i pitao me koja poboljšanja želim u sledećem modelu. 
a nije bome ni iz Opela.

vrediš samo onoliko koliko imaš, i koliko trošiš na brendirane proizvode.
nema potrebe pešačiti po planini i brati borovnice, sve ćemo ti mi to dostaviti u DM-u u vidu sirupa ili praška.
nema potrebe da se družiš i gubiš dragocene sate svog života na razgovor sa prijateljima i razmenu iskustava, naša aplikacija će ti izračunati koji trening je za tebe najbolji. 
uplati godinu dana unapred i onda će te mesečno manje koštati.

po ceo dan hodaj sa slušalicama u ušima, da bi što manje razmišljao.
baba na selu te nije videla pet godina ali ti ipak uzmi kredit i odleti na Bali, jer će fotka sa Godišnjeg Odmora Koji Svi Sanjaju dobiti hiljadu lajkova, a ona iz babinog sela samo pet.

znaš li koliko kapi vode ima u jednom gutljaju?
ako bi sutra u nekom kvizu morao da odabereš između 100 i 1000, a da je ulog tvoj život, verovatno bi zamenio pitanje.
a voda je 2/3 čovekovog organizma.
no zato znaš koliko kilobajta ima u megabajtu, koliko konja ti ima auto, koliko kvadrata ti ima garaža. 
da, sve je to važnije od vode. 
budalo.

izlet

danas sam napravio izlet-duatlon!
bicikl pony (što ga milijana gony) sam malo "frizirao" tako što sam umesto običnih 26x1.95 debelih guma stavio 1" široke, dakle najuže moguće.
ajme kako je to "tvrda" vožnja, kao na felnama da se vozim.
plus sam od "pozitivnih" stvari dobio to da mi je sada svaka brzina manja, jer u onoj desnoj ručici imam tri, koje su do juče bile recimo za brzine od 8-15-25 km/h a sada su za 7-13-23 km/h, ili mi je barem takav osećaj. pa sam se rastočio od turiranja gde god sam mogao brže od 30-ak km/h...

elem nakon 20-ak km sam stigao u varošicu Mionica, gde sam u parkiću pored fontane i česme parkirao biciklu, vezao je sajlom i otrčao na Izlet.

asfaltom sam otišao prvo regionalnim a onda spor-sporednim putem do pećine i manastira Ribnica, i odatle nadalje nastavio da se češkam po glavi kako da sprovedem u delo ono što je na mapi delovalo pis of kejk...

trebalo je pregaziti potok pa krenuti stazom kroz šumu kojom očigledno u zadnjih mesec dana nije niko prošao. eee onda sam stigao podno neke livade koja je toliko zapuštena da je gaženje kroz travu do kuka bilo na pola između avanturizma i lova na zmije golim nogama. 

nakon što sam se popeo kroz tu nepreglednu livadu, spazio sam nešto što izgleda kao ograda od ranča, na 200m levo, pa sam puzio dalje uzbrdo još toliko, i dalje kroz duboku travu i na mestima trnje. hvala zmijama što su se na vreme razbežale. odatle sam po sećanju (kako je kod kuće izgledala mapa) probao da odem negde levo no to me je odvelo nazad u potok i trnje pa sam se vratio uzbrdo.

nakon nekoliko minuta "trčanja" kroz istu travuljagu sam stigao do šumarka i dosta čistije staze, koja je prvo prerasla u zemljanu stazu pa u još ravniju sa manje granja i trave, i na kraju na normalan makadam. odavde može samo ići nabolje, pomislio sam. kilometar kasnije dokopao sam se asfalta, i strčao 6km nazad do varošice.

tu je usledilo tankanje na česmi, pa čišćenje čarapa i patika od ostataka korova, pranje nogu u fontani, umivanje i sve ostalo što bi moglo zabaviti dokone tetke koje sede po okolnim klupama. poslednja etapa duatlona je bio povratak ponikom kući, 20km alternativnim putem dok je okolo na sve strane grmelo. no munje se nisu videle jer nije udaralo u zemlju, samo su se oblaci svađali između sebe. 

na slici se u dnu desno vidi početak drugog dela trčanja, odatle sam se izborio uzbrdo do krajnje leve tačke koja predstavlja asfaltni put. a desno u vrhu su crkva i pećina odnosno kraj civilizacije gledajući odozgo, tj završetak prvog dela trčanja

govno

4 štafete = 16 ljudi
+ 46 maratonaca = 62
+ 100 polumaratonaca = 162,
+ 153 petkilometraša = 315 startnina
eto toliko ostane sirotim organizatorima jednog od domaćih maratona, nakon što nas sve nateraju da se prijavimo pola godine unapred "da bi jeftino prošli" pa posle pomoz bože da na sve uplaćene trke i dođeš

da ovo postane sramota, nisu se setili da u proglašenjima po kategorijama ubace poneki poklončić za prvih troje M + Ž, još jednu majicu, izotonik, čokoladicu, blabla, nego su samo uručili medalje, a i medalja je na stolu ostalo više od pola jer nisu umeli da pročitaju redosled po kategorijama

usput se iz godine u godinu napinju da upropaste nekada najlepšu trku u regionu, pa su ručak stavili 2km nizbrdo od cilja i proglašenja, što po pljusku sa istih 2km povratka uzbrdo deluje kao još jedan polumaraton gratis. pa biraj da li da ručaš ili čekaš svoju medalju, ili je još najpametnije da odeš kući

i onda spiker kaže kako je šteta što na proglašenju nema gužve kao na startu, pa naravno, obzirom da je i ručak tako predivno organizovan da za tanjir gulaša moraš da stojiš više od sat vremena u redu.

ako neko još mora da svrati i u auto da se presvuče, a mora otprilike svako, i auto je tu blizu, na parkingu koji je 2km i od ručka i od startne zone, ma milina božija. na plitvice je izgleda najbolje doći privatnim helikopterčićem pa se samo vozikati vamo-tamo