jedna stvar me proganja a to je ta naizgledna nelogičnost između vrste treninga i testova kojima donekle možeš da odrediš ono što se zove forma.
dok sam na trčanjima mljackao i prežvakavao neke silne kilometre nisam mogao ni približno dobro da ODRADIM (to je inače reč od koje dobijem Variolu Veru, igrom slučaja imam je i u imeniku mobilnog hehe) neki test onako kako sam pre nekoliko dana pocepao onaj segment od 3.666km uzbrdo sa prosečnim nagibom od ravno 6%, sve neke šestice brate.
vraćam se opet na taj dan zbog jednog detalja:
nakon dosta vožnji svim mogućim biciklama naizmenično, trčao sam taj uspon onako u Tempu koji se zove "idi onako kako misliš da možeš da stigneš do kraja, odnosno ako MALO prigusti a ti MALO da zagrizeš i ne popustiš nešto bitno", dakle u okvirima toga nečega, neki to zovu anaerobni prag.
jer da sam mogao brže, išao bih brže tih 20 minuta, jelte.
ono što je zanimljivo je osećaj.
zbog kiše sam telefon stavio u torbicu, a da sam znao da će kiša poneo bih sat i možda otrčao i koju sekundu brže, jbg.
u par navrata sam poželeo da virnem u ekran čisto da vidim prosek recimo poslednjeg kilometra, to se uvek vidi na stravi ispod onih plavih bar-grafikona, no pomislio sam da će me to samo omesti, ne želim da saznam ni da idem prejako ni preslabo, nisam želeo da saznam NIŠTA već samo da pratim osećaj i da na kraju očitam koliko je to bilo min/km.
... kao što se btw trče i maratoni, tamo uvek najebu oni koji krenu sa idejom da "drže određeni pejs" a najbolje prođu oni koji idu onako kako može pa sad bilo to u cilju pet minuta ispod ili iznad plana, bože moj, poenta je trčati onako kako možeš a ne onako kako maštaš da bi mogao, ti snovi se u svih 100% slučajeva rasprše.
moram priznati da je želja da virneš ipak velika (id), pa je proporcionalna bila i odlučnost da se držim onoga što mislim da je pametnije (ego) i na kraju sam bio prezadovoljan.
protrčao sam kroz zamišljenu liniju cilja na vrhu, koja predstavlja ukrštanje gps koordinata na mestu gde sam nekad davno označio krj segmenta.
prošao još desetak metara dalje da budem siguran da je telefon sigurno zabeležio taj prolazak, bacio kačket na komad betona i seo na njega, skinuo naočari i tek onda natenane izvadio telefon iz futrole, stisnuo stop pa finish.
svi oni koraci usput, za koje sam se 20 minuta pitao "da li je ovo 10 na sat? ili 9.5? da nije možda 10.5 hmmm ma čisto sumnjam" ispadoše oko 11 km/h, eto koliko su me noge iznenadile, prijatno ovaj put.
na početku premorene, trome, teške, pa i tokom trčanja donekle nevoljne da sarađuju, a opet odnekud se pojavila neka nova snaga u odnosu na jesen kada sam postavio rekord staze od 21min i nešto sitno.
"Mazga je domaća životinja iz porodice konja (porodica Equidae, vrsta Equus hinnus) nastala ukrštanjem konja i magarice. Izgledom podseća na konja – veća je od magarca, a manja od konja, rep joj je obrastao kao kod konja, rže. Otpornija je na bolesti, jača, izdržljivija i jede manje hrane i od konja i od magarca slične veličine. Koristi se za nošenje tereta i vuču kola. Usled razlike u broju hromozoma kod roditeljskih vrsta (konj ima 64, a magarica 62 hromozoma), mazga ima neparan broj hromozoma (63), zbog čega je u većini slučajeva jalova. Ne postoje potvrđeni podaci o plodnim mužjacima mazge, a do sada su potvrđena samo dva slučaja bremenite ženke mazge."
čitam ovo i pred glavom mi slika i prilika spodobe s kojom sam trčao par meseci, pre neku godinu, to žgoljavo i vazda negladno, pritom može da vitla i ruši od jutra do mraka žestinom histeričnog deteta iliti po narodski "volu rep da iščupa", a igrom slučaja pride i jalovo pa se skroz uklapa u opis, čak je savršena slika i oca i majke.
dok sam na trčanjima mljackao i prežvakavao neke silne kilometre nisam mogao ni približno dobro da ODRADIM (to je inače reč od koje dobijem Variolu Veru, igrom slučaja imam je i u imeniku mobilnog hehe) neki test onako kako sam pre nekoliko dana pocepao onaj segment od 3.666km uzbrdo sa prosečnim nagibom od ravno 6%, sve neke šestice brate.
vraćam se opet na taj dan zbog jednog detalja:
nakon dosta vožnji svim mogućim biciklama naizmenično, trčao sam taj uspon onako u Tempu koji se zove "idi onako kako misliš da možeš da stigneš do kraja, odnosno ako MALO prigusti a ti MALO da zagrizeš i ne popustiš nešto bitno", dakle u okvirima toga nečega, neki to zovu anaerobni prag.
jer da sam mogao brže, išao bih brže tih 20 minuta, jelte.
ono što je zanimljivo je osećaj.
zbog kiše sam telefon stavio u torbicu, a da sam znao da će kiša poneo bih sat i možda otrčao i koju sekundu brže, jbg.
u par navrata sam poželeo da virnem u ekran čisto da vidim prosek recimo poslednjeg kilometra, to se uvek vidi na stravi ispod onih plavih bar-grafikona, no pomislio sam da će me to samo omesti, ne želim da saznam ni da idem prejako ni preslabo, nisam želeo da saznam NIŠTA već samo da pratim osećaj i da na kraju očitam koliko je to bilo min/km.
... kao što se btw trče i maratoni, tamo uvek najebu oni koji krenu sa idejom da "drže određeni pejs" a najbolje prođu oni koji idu onako kako može pa sad bilo to u cilju pet minuta ispod ili iznad plana, bože moj, poenta je trčati onako kako možeš a ne onako kako maštaš da bi mogao, ti snovi se u svih 100% slučajeva rasprše.
moram priznati da je želja da virneš ipak velika (id), pa je proporcionalna bila i odlučnost da se držim onoga što mislim da je pametnije (ego) i na kraju sam bio prezadovoljan.
protrčao sam kroz zamišljenu liniju cilja na vrhu, koja predstavlja ukrštanje gps koordinata na mestu gde sam nekad davno označio krj segmenta.
prošao još desetak metara dalje da budem siguran da je telefon sigurno zabeležio taj prolazak, bacio kačket na komad betona i seo na njega, skinuo naočari i tek onda natenane izvadio telefon iz futrole, stisnuo stop pa finish.
svi oni koraci usput, za koje sam se 20 minuta pitao "da li je ovo 10 na sat? ili 9.5? da nije možda 10.5 hmmm ma čisto sumnjam" ispadoše oko 11 km/h, eto koliko su me noge iznenadile, prijatno ovaj put.
na početku premorene, trome, teške, pa i tokom trčanja donekle nevoljne da sarađuju, a opet odnekud se pojavila neka nova snaga u odnosu na jesen kada sam postavio rekord staze od 21min i nešto sitno.
"Mazga je domaća životinja iz porodice konja (porodica Equidae, vrsta Equus hinnus) nastala ukrštanjem konja i magarice. Izgledom podseća na konja – veća je od magarca, a manja od konja, rep joj je obrastao kao kod konja, rže. Otpornija je na bolesti, jača, izdržljivija i jede manje hrane i od konja i od magarca slične veličine. Koristi se za nošenje tereta i vuču kola. Usled razlike u broju hromozoma kod roditeljskih vrsta (konj ima 64, a magarica 62 hromozoma), mazga ima neparan broj hromozoma (63), zbog čega je u većini slučajeva jalova. Ne postoje potvrđeni podaci o plodnim mužjacima mazge, a do sada su potvrđena samo dva slučaja bremenite ženke mazge."
čitam ovo i pred glavom mi slika i prilika spodobe s kojom sam trčao par meseci, pre neku godinu, to žgoljavo i vazda negladno, pritom može da vitla i ruši od jutra do mraka žestinom histeričnog deteta iliti po narodski "volu rep da iščupa", a igrom slučaja pride i jalovo pa se skroz uklapa u opis, čak je savršena slika i oca i majke.
Nema komentara:
Objavi komentar