ima neka stranka koju zovu naprednjaci pa obzirom da sam danas otrčao 21km većom brzinom nego oba ona 10km tempa pre nekoliko dana kontam da bih mogao da se kandidujem za predsednika, ovoliki napredak majka zemlja nije videla od transformacije majmuna u čoveka!
nesmotreno
...
sam odabrao izlazak na skroz drugi kraj grada pa sam tako samom sebi zagorčao život sa 3+3km preskakanja trotoara pretrčavanja ulica i provlačenje kroz pešake, u sedmom-osmom minutu sam imao tri bliska susreta sa automobilima koji su optimistično verovali da mi neće zasmetati nego će se provući dok ja pretrčim ulicu PO PEŠAČKOM.
odmah na početku ću da napišem i događaj iz 19-og km koji me je još i najviše poremetio. naime dok sam ulazio u grad pored stadiona, kroz gradski park je paralelno sa mnom počeo da trči kerić od nekih 7-8 meseci, razdragan i očigledno uzbuđen. dok sam razmišljao šta da radim ako kasnije strči na put, da dođe u opasnost od automobila, on je samo malo pre nego što će mu se pojaviti mogućnost da strči kroz travu, odlučio da SKOČI.
da skoči sa podzide tri metra visoke!
ne znam da li mi je veći šok bio kada sam video da dotrčava do ivice, nisam stigao ništa da viknem, on je već skočio kao da je dole voda ili seno, leteo dve sekunde i kako su mu nogice slabašne udario je o asfalt grudima i glavom/vilicom odmah iz prevrtanje i bolno zavijanje.
da stvar bude još gora, od tolikog treska je očigledno dobio i privremeni potres mozga, što je uz neku lakšu povredu prednje desne šape dovelo do toga da jauče od bolova i istovremeno se čas prevrne na bok pa ustane, a kad ustane onda se tetura i ide u polukrug pa nikako da pređe put/ulicu.
već nekoliko koraka dalje okrenuo sam se i doviknuo Loli koja je bila odmah iza na bicikli, da ostane s njim i proveri šta mu je, ona je odmah poprečila biciklu nasred kolovozne trake i zagradila saobraćaj i pritrčala mu da mu pomogne. znao sam da će se snaći pa se nisam zaustavljao nego sam nastavio trčanje prema kući, jer je ovo trebala da bude simulacija trening-trke na 21km. da sam bio sâm naravno da bih stao i zaboravio na taj plan ali obzirom da je momentalno dobio prvu pomoć meni su bile odrešene noge da nastavim.
nekoliko stotina metara kasnije Lola me stigla i rekla da je mališa ok, prenela ga je u travu pored i malo pomazila, malo hramlje ali je prestao da ječi, odrao je bradu ali se ne tetura i povratio je koordinaciju, dakle kako je mogao da nastrada još je i dobro prošao. debil.
vetar je bio veoma jak u odlasku prvih ~10km prema zapadu, pa nisam hteo da se penjem uz jedan malo primetniji uspon gde mi je leti obično okret za 21km, nego sam okrenuo u podnožju. zato sam tako sebi natovario zadatak da kroz grad negde kružim pred kraj i namaknem kilometar manjka do polumaratona. napravio sam jedan krug (500m) oko tržnog centra a trebala su mi dva no zbog Osmog Marta je bila tolika gužva da mi se to smučilo pa sam pobegao i nadoknadio još par stotina metara kroz stambeni blok u blizini.
uz sve te peripetije mi je na kraju izašao prosek 4'41''/km što je nebo i zemlja u odnosu na one dve 10-ke po 4'55'' i 4'54''. ko bi rekao. od početka su mi se prema vetru vrteli kilometri odmah ispod 4'50'' i video sam da ću sigurno tako moći do pola treninga a kad jednom okrenem blago nizvodno i sa olujom u leđa, kilometri će ići puno lakše pa makar i ne ubrzao nešto naročito.
obzirom da je brzina bila veća nego na one dve 10-ke naravno da su i parametri biomehanike bili bolji, kraće vreme dodira sa tlom, manja horizontalna oscilacija, duži koraci (119cm) a bio je veći i prosečan puls jer je trening duže trajao pa je ono početno penjanje od 80 do 100 do 120 do 140 imalo manji udeo. a i gledao sam rezultate iz slavonskog broda i sa srebrnog jezera pa sam se malo naložio, što jes jes :-D
nikad se nisam ovoliko radovao danu odmora kao sutrašnjem, ranije da sam umeo da budem blesav i svašta natrpavam i eksperimentišem ali sad kad mi je ovako naglo i dobro krenulo pokušaću taj ritam da zagrlim i stegnem ko majmunče majku.
nesmotreno
...
sam odabrao izlazak na skroz drugi kraj grada pa sam tako samom sebi zagorčao život sa 3+3km preskakanja trotoara pretrčavanja ulica i provlačenje kroz pešake, u sedmom-osmom minutu sam imao tri bliska susreta sa automobilima koji su optimistično verovali da mi neće zasmetati nego će se provući dok ja pretrčim ulicu PO PEŠAČKOM.
odmah na početku ću da napišem i događaj iz 19-og km koji me je još i najviše poremetio. naime dok sam ulazio u grad pored stadiona, kroz gradski park je paralelno sa mnom počeo da trči kerić od nekih 7-8 meseci, razdragan i očigledno uzbuđen. dok sam razmišljao šta da radim ako kasnije strči na put, da dođe u opasnost od automobila, on je samo malo pre nego što će mu se pojaviti mogućnost da strči kroz travu, odlučio da SKOČI.
da skoči sa podzide tri metra visoke!
ne znam da li mi je veći šok bio kada sam video da dotrčava do ivice, nisam stigao ništa da viknem, on je već skočio kao da je dole voda ili seno, leteo dve sekunde i kako su mu nogice slabašne udario je o asfalt grudima i glavom/vilicom odmah iz prevrtanje i bolno zavijanje.
da stvar bude još gora, od tolikog treska je očigledno dobio i privremeni potres mozga, što je uz neku lakšu povredu prednje desne šape dovelo do toga da jauče od bolova i istovremeno se čas prevrne na bok pa ustane, a kad ustane onda se tetura i ide u polukrug pa nikako da pređe put/ulicu.
već nekoliko koraka dalje okrenuo sam se i doviknuo Loli koja je bila odmah iza na bicikli, da ostane s njim i proveri šta mu je, ona je odmah poprečila biciklu nasred kolovozne trake i zagradila saobraćaj i pritrčala mu da mu pomogne. znao sam da će se snaći pa se nisam zaustavljao nego sam nastavio trčanje prema kući, jer je ovo trebala da bude simulacija trening-trke na 21km. da sam bio sâm naravno da bih stao i zaboravio na taj plan ali obzirom da je momentalno dobio prvu pomoć meni su bile odrešene noge da nastavim.
nekoliko stotina metara kasnije Lola me stigla i rekla da je mališa ok, prenela ga je u travu pored i malo pomazila, malo hramlje ali je prestao da ječi, odrao je bradu ali se ne tetura i povratio je koordinaciju, dakle kako je mogao da nastrada još je i dobro prošao. debil.
vetar je bio veoma jak u odlasku prvih ~10km prema zapadu, pa nisam hteo da se penjem uz jedan malo primetniji uspon gde mi je leti obično okret za 21km, nego sam okrenuo u podnožju. zato sam tako sebi natovario zadatak da kroz grad negde kružim pred kraj i namaknem kilometar manjka do polumaratona. napravio sam jedan krug (500m) oko tržnog centra a trebala su mi dva no zbog Osmog Marta je bila tolika gužva da mi se to smučilo pa sam pobegao i nadoknadio još par stotina metara kroz stambeni blok u blizini.
uz sve te peripetije mi je na kraju izašao prosek 4'41''/km što je nebo i zemlja u odnosu na one dve 10-ke po 4'55'' i 4'54''. ko bi rekao. od početka su mi se prema vetru vrteli kilometri odmah ispod 4'50'' i video sam da ću sigurno tako moći do pola treninga a kad jednom okrenem blago nizvodno i sa olujom u leđa, kilometri će ići puno lakše pa makar i ne ubrzao nešto naročito.
obzirom da je brzina bila veća nego na one dve 10-ke naravno da su i parametri biomehanike bili bolji, kraće vreme dodira sa tlom, manja horizontalna oscilacija, duži koraci (119cm) a bio je veći i prosečan puls jer je trening duže trajao pa je ono početno penjanje od 80 do 100 do 120 do 140 imalo manji udeo. a i gledao sam rezultate iz slavonskog broda i sa srebrnog jezera pa sam se malo naložio, što jes jes :-D
nikad se nisam ovoliko radovao danu odmora kao sutrašnjem, ranije da sam umeo da budem blesav i svašta natrpavam i eksperimentišem ali sad kad mi je ovako naglo i dobro krenulo pokušaću taj ritam da zagrlim i stegnem ko majmunče majku.
Nema komentara:
Objavi komentar