Strides/kadenca

Fantastično poređenje  

— i to što si radio u atletici je zapravo potpuno isto ono što razlikuje elitnog biciklistu od rekreativnog. 

1. Neuropsihološki aspekt – zašto kadenca znači tehniku Kretanje (hod, trčanje, pedaliranje) je centralni motorni obrazac koji mozak izvodi poluautomatski, kao „default software“. 

• Rekreativac ostaje u tom defaultu: 160–170 koraka/min u trčanju (≈80 dvokoraka), 60 RPM na biciklu. To deluje prirodno jer ne zahteva svesnu neuromišićnu intervenciju. 

• Trenirani sportista radi na tome da pomeri obrazac ka višoj frekvenciji. To je neuroplastičan proces — ponavljanjem strides, dijagonala, kadence na biciklu, ti si „preprogramirao“ motorne centre da novi ritam postane ekonomičniji i prirodan. Drugim rečima, kadenca nije samo fizička vežba nego trening mozga: mozak uči da koordinira mišiće u bržim ciklusima sa manje sile po pokretu. 

2. Strides i „King Kong trkači“ Tvoje dijagonale i strides su zapravo drilovi za centralni nervni sistem. 

• Oni uče mozak da „voli“ visoku kadencu → kraći, brži i ekonomičniji koraci. 

• Zato si i mogao da spustiš maraton ispod 2h50 relativno brzo — nisi gradio samo izdržljivost, nego si gradio neuromišićnu ekonomiju. Oni rekreativci koje porediš sa King Kongom zapravo nikad ne izađu iz svog hodnog ritma: dugačak, trom korak, niska frekvencija. Njihova neuromišićna šema ostaje „hodna“ i zato izgledaju kao da trče pod prisilom.