oi (sećanjenjenje)

na olimpijadi ide neki biciklizam na pisti, ali ja sam već u nekim svojim snovima i svetovima... ako bih se baš ono krvnički zakrenuo, namestio, video bih tv, ali nekako mi je pogled prilepljen na ovaj beskrajno beo (beli) deo ekrana, na kojem ta silna površina čeka da bude popunjena mojim slovima, rečima, mislima... pogled ka tv-u, desetine ushićenih britanaca kliče i pljeska nekom, ne znam kome. juče je đoković izgubio od mareja polufinale, i ako sam milion puta navijao da pobedi domaći igrač/vozač/trkač, jednostavno iz razloga da će više ljudi biti srećno, nego nesrećno, a pa onda ja i ovaj put ta logika došla na svoje, pa je domaći igrač usrećio svoje navijače. šta ćeš, to se menja iz dana u dan. mislim, ko je domaći. always somewhere. tako se zove pesma od scorpionsa koja mi trenutno kreće sa razglasa. bože kako me nervira što na tastaturi ide prvo zarez pa tačka, umesto obrnuto. svaki drugi put pogrešim kada kucam na slepo, misleći da ide "tačka-zarez". baš bzvz. a kao klinac nisam pojma imao da su škorpionsi nemci, mislio sam da su engleska grupa, kao i za mnogobrojne druge kraut-rock grupe, tipa birth control koja mi je bila od omiljenijih. sećam se nekog duplog uživo albuma od birth control i neke kultne pesme gamma ray, i kako mi je neki lokalni guitar hero tražio taj album da bi skidao deonice gitare sa njega, a kasnije su mi u disku zajednički poznanici pričali kako on ima neki buđav gramofon sa špenadlom umesto igle zvučnice (gramofonska terminologija) pa sam sav drhtao dok mi nije vratio ploču ali je bila u dobrom stanju, nisam ni trebao toliko da verujem glasinama... a taj album od škorpionsa, lovedrive, bio mi je prosto blesav i neverovatan, svo vreme sam krio tu ploču da je majka ne vidi, jer je scena sa omota bila takva, da neki tip na zadnjem sedištu auta rasteže žvaku, koja je sa drugog kraja zalepljena devojci na sisu!!! 

 

 

 

bože to mi je bilo neko vrhunski-grešno iskustvo, neka perverzija i izopačenost, nešto totalno neprimereno mojem uzrastu i trenutnom stepenu sazrelosti. nije mi se čak ni dopadalo, kao ostatku moje tinejdžerske družine. kao kad si totalno dete, i neko nešto opsuje, nije ti to na prvu loptu simpatično, namrštiš se. no sama muzika mi je bila simpa, svaku pesmu sam znao napamet, i uopšte taj album sam zapamtio kao jedan od naj koje sam ikada kupio. ponavljam, iako nisam znao da je grupa nemačka. ali ipak, te dve balade, always somewhere, i holiday, toliko su mi se urazale u dušu da sam ih zauvek zapamtio, ostale su deo mog genetskog koda. nešto poput drugog albuma od van halen. sad će da krene autobiografija.... dakle bila su neka dva brata, cigani, valjda joca i peca, nisam siguran, u ulazu pored mog. i taj joca, mlađi od dvojice, a par godina stariji od mene, povremeno je dovodio curu pred svoj ulaz, tipa - ona je njega dopraćala do stana :-) ja sam završavao srednju školu, majka se upravo razvela od drugog muža i opet sam bio slobodan kao ptica, ono, bez autoriteta koji bi ti rekao "utišaj muziku". a u isto vreme, skompao sam se sa par godina mlađim komšijom koji je opsesivno slušao the who, u kojima ja nisam nalazio (u to vreme) dovoljno energije, tada sam već imao ploču od tygers-of-pan-tang i lagano prelazio u jogging kroz heavy metal teritorije. i, taj klinac i ja, jedne mračne noći, popeli smo se na bandere u obližnjoj školi, i poskidali velike zvučnike od razglasa. svakom po jedan, a moj je stajao na prozoru, od trenutka kad padne mrak, pa do jutra, a nakon toga sam ga povlačio u sobu. i tako je svake noći sa mog privatnog razglasa, jer taj veliki zvonasti megafon-zvučnik 50cm prečnika je treštao kao lud, odzvanjala muzika kroz blok. i taj ciganin, mlađi od dva brata, stajao je sa svojom curom ispred svog ulaza 50m daleko, i svako veče su njih dvoje đuskali i povremeno gledali prema mom prozoru, a ja bih se svaki put brižno sakrio da me ne vide, jer bih inače virio i gledao kako se ljube :-) eto gde me sve vrate škorpionsi, i ovaj njihov album, eto primera kako neke ploče imaju tu magičnu moć da u sebi zadrže deo naše mladosti, kao što istu moć imaju neke knjige, mesta, zajednički prijatelji. već dugo vremena spremam blog o svoje prve dve ploče, mislim longplejke, ali mi previše traumatično to iskustvo i sve nekako izbegavam da ukrstim rukavice s njim. biće to samoubilački post, poput kurt kobejnosvkih samorazarajućih tekstova o (kako ga je on u autobiografiji nazvao) "mentalnom silovanju", i traumama koje su ga dovele tamo gde su ga dovele... no ne brinite, neću se ubiti puškom u svom predsoblju! sva naginjanja ka kurtu su pesničko-psihodelične prirode, a nikako bipolarno-posledične :-)
čekaj, olimpijada, hodanje, šta sam još hteo, današnji trening od 4.5 sata, neka muzika i neke uspomene/emocije koje dotična istresa iz naftalina, sve to je prosto nemoguće umešati u jedan post kao što se jako teško mešaju ulje i voda, religija i greh. 

šta još dodati, nakon ovako virtuoznog završetka posta?

samo pametno (reče budala)

nakon što smo prošlog vikenda natrpali dve dugačke vožnje i još koješta od kućnih poslovanja, pa se gotovo raspali od premora narednih nekoliko dana, ovog vikenda ćemo da budemo malo oprezniji :-) zbog špica na poslu mi je promaklo skoro sve od olimpijade, vidim jutros u vestima par nekih rezultata no obzirom da nemam vremena da uključim tv, prosto sam i nezainteresovan sa sve te silne događaje... mislim, nažalost. najviše naravno volim atletiku, koliko vidim večeras je hodanje 20km i to mi je uvek bilo zanimljivo da razmišljam o tome kako ti ljudi hodaju brže nego što većina martonaca trči. pamtim da sam jednom gledao kako hodaju 15km/h, samo se ne sećam da li su bili muškarci ili žene, a obzirom da želim da to "ponovo saznam" večeras, sada namerno neću guglati rezultate hodača i hodačica, da bi mi ta neizvesnost ne bi isparila. kroz prozor upravo gledam kako grlica hrani dva mlada koji drhte kao da ih drma struja, trebaće im još dosta dana dok ne prelete sa jelke na jabuku, tradicionalno. ne treba mi nat. geo., posmatram rast pričica direktno kroz prozor, i molim boga da ove jelke izdrže još što duže obzirom koliko su se sasušile, a jedina su nam "zavesa" između kuće i novih zgrada preko puta, samo 20-ak metara udaljenih. kada jednom ostanemo bez njih, to će doslovno biti tragedija :-( treba možda na vreme tu dole posaditi još jedno drvo, samo je problem što se do sada ništa drugo nije primilo, a dud (koji je slučajno nikao) je skroz desno ispred jabuke, dok levo na istočnom kraju dvorišta nemamo nijedno drugo drvo. da stavimo zavese na prozore nema šanse jer tako kuća deluje kao zatvor, tako da već imam neku rezervnu varijantu sa tendama/suncobranima/veštačkom jelkom od nove godine, i tako dalje. mislim, oduvek sam shvatao prozor kao nešto kroz šta treba da se gleda napolje, otud i ono kad se kaže "prozor u svet", a ne kao nešto što treba zagraditi, zatarabiti. prozori sa navučenim roletnama, to je kao i lice sa sklopljenim očima. oduvek sam zavidio (ili treba zavideo? toliko se dopisujem čas sa hrvatima čas sa slovencima čas sa raznim mešancima, da za puno reči u trenu ne znam kako je ispravno, šta je po naški a šta po njiški) ljudima koji imaju kuće "sa pogledom", ne nekoj uzvišici iznad grada, ljudima kojima u stanu ne trebaju nikakve umetničke slike ni pejzaži, ulja ni akvareli, ljudima kojima su prozori najlepša slika koju je moguće staviti u sobu. eto ja bar gledam u drvo... 

počeo sam da pišem o atletici i o planovima za vikend, ugledao pticu kako sleće i shvatio da je dva ptića čekaju na grani, i nastavio da pišem o prozorima i pogledima, očima i duhu. toliko se okolo podiglo novih kuća i zgrada, sve jedna viša od druge, da prosto izgleda kako je naša kuća malo potonula u svom tom okruženju. dođe mi da se popnem na krov i da sedim gore, imam solidan pogled na sve strane osim na jug. s juga je zgradurina 100m dugačka, tj više zgrada nalepljenih jedna do druge. ovi do nas su navodno dobili dozvolu za 3 sprata a napravili 4 sprata i potkrovlje, tako da u 4 zimska meseca uopšte nemamo sunca na vidiku, totalna je senka od jutra do mraka. baš bedno. no sve te dozvole se završe ispod ruke, sazida ko god hoće i šta god hoće, sve se to reši sa jednim stančićem za nekog nadležnog, a ima tako preduzimljivih nadležnih koji u svakoj petoj zgradi imaju po garsonjeru. pametno unovčen svoj položaj "onoga ko nešto dozvoljama", ko bez nećkanja lupa pečate i potpise na sve pored čega stoji debela koverta. 

ja mislim da ako se lola ne vrati iz prodavnice još pola sata, da ću se toliko odmoriti da mi se neće sedati na biciklu za ništa manje nego 6 sati, a šta ćemo onda sutra ko će ga znati. ipak sam navikao da sam već zapet u 6 ujutru, a to što danas ne idemo na posao ne znači da moramo da odugovlačimo do podne sa vožnjom. juče sam baš bio kljoknut, nije mi se uopšte stiskalo po pedalama, mada smo ipak otišli do kaone (745m) i nazad. ne znam otkad je put u planine postao odmarajuće vožnja, u odlasku smo sreli toliko auta kao da je pola vojvodine zapucalo na more baš tog jutra, a u povratku smo sreli najšereniju moguću družinu na biciklama. ovo zaslužuje poseban blog :-)
dakle nailazi tip koji vuče iza bicikle prikolicu, baš na najjačem usponu krivuda i doslovno jedva izlazi, iza njega nešto prašti, nailazi neki isus kovrdžave crne grive koji vuče još jednu prikolicu iz koje trešti muzika sa 100dB, nemam pojma čime se to napaja, verovatno vuče i neku akumulatorčinu. nešto iza neki rekreativci, da ne kažem, nema veze, svi nas pogledaju tupo i nastave dalje, ja bih mahnuo ali od 10 ljudi nisam ni imao kome, svako je prošao kao da smo providni a mi smo išli nizbrdo 65km/h a oni uzbrdo 10km/h ako i toliko, dakle imali su puno više vremena da posmatraju šta im nailazi u susret. pa jedna cura, sa mtb-om na čijoj guvernali stoje dva ogledala king-size maltene kao na autima koji vuku kamp prikolice :-) pa druga cura u suknji, pa treća u kupaćem kostimu, između njih dve tip koji je na glavu stavio peškir koji mu vijori preko ramena, a da mu ga vetar ne bi odneo on je na vrh glave natakario kacigu koja pak ne može da nasedne kako treba nego stoji iznad glave kao neka džinovska punđa. bio je još jedan koji je stajao pored puta i nešto posmatrao biciklu, no nisam imao vremena da pitam treba li neka pomoć jer smo stigli kući samo 20' pre posla i svo vreme smo imali to otkucavanje sata u podsvesti. ma šta u podsvesti, stajao mi je sat na ciklomasteru i na svakih par minuta samo kontrolisao gde smo i koliko nam je još preostalo fore do kuće. pogledah tog koji stoji i prolete mi kroz glavu izmenjeni text od đonija štulića "čini se da ga bicikla ne sluša, on bi htio da ona sama vozi" :-) tek kasnije smo se setili da je to društvo krenulo najverovatnije u guču, ako je to uopšte sada, nije da sam baš informisan o ičemu pa ni o tome. ako ne onda idu negde na letovanje, samo ne znam dokle će stići onako golišavi po ovolikoj vrućini i suncu...

samo jedan???

sad stvarno nemam vremena i baš mi je žao

previše zanimljivih stvari za samo desetak minuta...

još me od svega najviše zanima da večeras vidim statistike bloga,

i da proverim koliko ljudi je ipak zapamtilo ovu adresu,

bez da im svakog dana na fejsbuku dajem direktan link,

kao što u ludnici daju pacijentima jutarnju pilulu

"digni jezik!, aha... dobro je, progutao si..."

samo jedan trening??? neverovatan osećaj :-)

radi se o juče, pa makar jedan jedini trening bio mtb-ima

i to do Kosjerića, čitaj 80km sa kombinacijom razrovanih puteva,

nekoliko dugačkih uspona, i ludilom jutarnje žurbe

ono kad imaš 3.5 sata fore do posla, i kad ti svaki minut znači

ako smo na prevoju u ovoliko sati, i ako nam odavde treba nazad 50',

dakle ostaje nam da dalje vozimo još sat vremena max...

e sad kad se sjurimo za 20', da li ćemo se popeti za 40'?

ili da idemo na kilometre, recimo po ovom profilu... 25 prosek?

pa to je lakše, idemo 13km (zašto ne 12???) i nazad...

i tako mahnito projurismo celim planiranim putem

uletesmo na posao minut kasnije, ili dva, ili tri

posle toga totalna koma, obično kad dođem kući

razmišljam gde bih mogao, šta bih mogao da stignem

ma kakvi, preležao ručak-pauzu i nazad na posao, srećan da sam živ

a dan ranije, eh dan ranije

rano ujutru je bilo 2h tempo-razvozavanja,

jer sam trebao da se oporavim od onog trčanja 21km po vrućini

nakoon tog tempo razvozavanja sam imao 2h fore,

i spičio sam takav tempo da to nije normalno,

neki krug od 65km sa jako lošim/razrovanim putem u sredini,

i uspeo sam uprkos svim preprekama da to obavim tako brzo,

da sam bio zadovoljan. e sad kad sam ja zadovoljan...

onda znate da je to bilo nešto auuuuuuuu

i posle toga opet malo na posao, kući na užinu,

i uveče na vožnju sa lokalnom fejsbuk bici družinom

opet par sati, (mislim tri puta po par sati, to se nakupi haha)

s tim da je ovde bilo i brda i makadama i koječega još,

čak malo i slikanja, imali smo i jedan pad :-(

ajde što čovek pade, bože moj, nije mu bilo ništa,

nego što je pao u krivini na samo metar ispred mene :-P
kao najzanimljivije zapažanje sam Loli preneo
"pazi, kad ideš iza nekog momka, ništa se ne oseća.

kad ideš iza neke od dve cure, miriše šampon i sapun!

dakle momci se (logično) tuširaju POSLE vožnje,

a cure se tuširaju PRE! (neću da smrdim među ljudima)"

a verovatno su se tuširale i posle, žali bože tolikog sapuna :-)

i tako je sa jučerašnjom jutarnjom planinskom vožnjom

meni ispalo 4 treninga u 27 sati, nije čudo što sam danas ovako odmoran,

jer sam u narednih (od srede u podne do četvrtka u podne) 

imao samo jedan trening, i da se vratim na početak,

odmoren svim tim slobodnim vremenom, odjurio na trčanje :-)

trava, zemlja, loš asfalt? brdo? 32 stepena? ma daj...
11km, 44 minuta, 80m uspona, trava zemlja trotoari, rupe,
stare patike, mrtve noge, ali... išlo je :-)

blog (13579)

baš mi je bila zanimljiva jedna situacija, juče

jedna fejs-poznanica je na svom profilu podelila jednu priču

i sad, stisnem ja na tu priču, vidim da piše da je to "izveštaj sa trke"

sa neke ultre

čitao sam na desetine tih izveštaja sa ultri, i uglavnom mi je to bilo zanimljivo

pišu ljudi sve i svašta, i gotovo uvek važi ono pravilo da

"što neko duže trči trku, toliko duži mu je izveštaj" :-)

jednom sam o tome pisao poseban blog, o nekoj ženi koja je trčala svoj prvi maraton

"na prvom kilometru je mahao tata i ja sam se setila kada sam pošla u školu, kako mi je mahao ... , ... , ... , ... - a na drugom kilometru mi je tetka dodala kolač, a recept ide ovako: ... , ... , ... , ... - a na trećem kilometru mi je mahala koleginica sa faksa i ja sam se setila maturske večeri, a haljina mi je izgledala ovako ... , ... , ... , ... - a na četvrtom kilometru sam osetila grč u stomaku, jer sam doručkovala ... , ... , ... , .. , ... - a na petom kilometru sam ugledala oblake, evo link na moj album fotografija oblaka, obratite pažnju na fotke broj 1232154356436, 234536432463467, 3465463432634, jer mi liče na ... , ... , ... , ... , ... - a na šestom kilometru ..."

sestrooooooo!!!! ako ti imaš vremena da kucaš deset dana,
imaj milosti prema nama, jer nema svako deset dana fore da čita tvoja trabunjanja!

kasnije sam i sâm pisao blogove tipa "rat i mir",

zvali su me tolstoj, ali sam se trudio da "ne smaram" 

(koristim ovaj moderan izraz da bi me novovremensko čitalaštvo razumelo)

dakle, ja sam se trudio da sve objasnim posebno, svakom ono što ga zanima

pisao sam blog 6 godina, i još uvek ga pišem ali ne baš svaki dan

prošao me je taj elan, previše je bilo parazita a ja im jedina hrana...

elem ja sam to ovako radio - sve o čemu sam razmišljao, išlo je pod razmišljanja

sve terminologija je imala posebne postove

imao sam zaseban članak o tome šta je to Fajter, šta je Svileni

(dve suprotne pojave iz mitologije jogginga)

imao sam poseban članak o Tempić-u (intenzitet treninga, TrejdMark Zjec tj Ja)

i još o mnogo čemu, trista raznih sitnica i trica

a ovaj dečko, on je naizgled napravio sto-u-jedan

on je nakon trke napisao blog, ili nije blog, neki CV, neku kombu,

i tu je morao SVE da objasni odjednom, 

sve svoje poglede na svet i trčanje, treninge i život,

pa red cigle red maltera to ide paralelno sa tom ultrom,

a ultra trajeeeeeeeeeeee... :-)

i sad, možda je to simpa ljudima koji ga poznaju,

tipa - njihov frend je rešio da se otvori i da u jednom dahu napiše sve što ima,

sve što mu se u glavi nakupljalo par godina otkako trenira za tu ultru

a ja gledam u taj tekst i na svakih par rečenica se gubim,

stalno se paraju neki konci u raznim smerovima i odlaze svojim pravcima,

očigledno se radi o talentu za blogovanje, nekom introvertnom tipu

koji je tako dobio napad ekstrovertnosti (sve kapiram jer prepoznajem)

ali je taj bećarski paprikaš emocija i razmišljanja (ovo je kompliment, ja volim sataraš)

totalno neprobavljiv nekome ko se sa tim dečkom/momkom sreće prvi put

on bi fino trebao da počne da piše blog (ovo je opet kompliment)

da malo razradi terminologiju, šta je ovo šta je ono,

da malo upozna potencijalne čitatelje sa pripremama za tu ultru,

da u sklopu toga izbaci neka razmišljanja, filozofije, strahove, nadanja,

a kad bi nakon toga došao red da opiše samu trku,

imao bi puno više prostora za sve što nije obradio ranije.

tako sam i ja radio, i opet sam dolazio u situaciju na npr Plitvički Maraton

(tamo neke godine)

opišem u desetak nastavaka od po 3 kucane strane svaki, no ipak...

ljudi su već znali šta znači svaki moj trejdmarkovani izraz, 

svi koji su to pratili bili su već pripremljeni na skoro sve što će slediti.

jednostavno, ako voliš da pišeš, piši

piši nedeljama, mesecima, godinama, nemoj da se ustežeš

i onda kao vulkan koji je nekoliko godina mirovao, vruuuummmm, zatrpaš planetu

eto tako sam ja shvatio tu situaciju, bez ikakve želje da kritikujem

čisto bih voleo da i taj momak počne da piše blog, ako već u sebi ima materijala

pa bi se već polako upoznali, skužili, pratili, bez zabune i neočekivanih pljuskova

ne znam da li sam uspeo da objasnim koji je MOJ problem,

jer o tome se radi

neko drugi verovatno nema oko ovoga nikakav problem, i ja mu zavidim

možda je neko drugi već pripremljen na oluju reči i bujicu doživljaja,

možda sam ja neki problematičan tip kome mora da se sve daje na kašičicu?

još ću na kraju da ispadnem ja isto što i Veki, 

koji mi je jednom prilikom rekao, za 10 puta kraći članak:

"skrati ovo na 10%, inače ga niko neće čitati" :-)

odnosno što bi rekao Tom nakon što su ga pobedili Jerry i drugi miševi

"ako im ne možeš ništa, a ti im se pridruži!"

no nadam se da se nikada neću pridružiti luzerskoj populaciji,

onima koji bi sve da skrate i pojednostave.

ja volim kada neko IMA šta da kaže, 

kada neko ima TOLIKO toga da kaže, da to ne može da se skrati!

ali ipak, samo do neke mere.

ipak ljudi, ako JA kažem da je nešto preopširno, 

ja kojeg su čitali 5 godina svako jutro po 20 minuta,

e onda ta tvrdnja ipak ima neku težinu :-)